Hteo sam malo pre da govorim o ovom amandmanu koji je usvojen. Ali, hteo bih ukratko da prokomentarišem ono što je gospodin ministar rekao.
U raspravi u načelu sam apsolutno podržao vaše retoričko zalaganje za održavanje resursa koje ima naša država u našem vlasništvu i nedavanje tih resursa u bilo kakve aranžmane, bilo da su to koncesioni, zajednički ili neki drugi. Nije ovde reč o tome da je država dala koncesiju za izgradnju elektrana na Ibru, već je ušla u zajednički posao sa Italijanima i po principu 49 naše a 51 njihovo, ulažemo zajedno novac u izgradnju elektrana. Nigde, takve informacije bar ja imam, nije ušlo to što država daje resurs, jedan ograničeni resurs kao procenat našeg učešća u toj kompaniji. Napravljena je zajednička firma, procentualno pola-pola, između EPS-a i Italijana, mada malo više imaju Italijani od nas. Oni ulažu isto para, ili neznatno manje mi a neznatno više oni, ali nigde ne ulazi resurs, resurs vode. To nigde ne ulazi kao nešto što je naše.
Mi ćemo dobijati pola para od profita, slažem se. A šta je sa resursom? Resurs smo iskoristili za sva vremena, ljudi. Gde je tu naš interes? Pa, zar nije naš interes u tome da mi napravimo tu elektranu i da izvozimo 100% struje ili da iskoristimo nešto za naše potrebe taj ostatak da prodajemo? Tu zelenu struju ćemo prodati po mnogo većoj ceni, nego što ćemo prodati polovinu te struje po većoj ceni, koja već sva ide Italijanima.
Mi smo se obavezali da tu struju proizvedenu na Ibru, da svu izvozimo Italijanima, dobijaćemo pola od profita, ali šta je to? Šta to znači? Mogli smo da napravimo državnim parama, zajmovima, tu istu elektranu, pa da ubiramo mnogo veći prihod. Za mene je to mnogo patriotskije razmišljanje, nego ovako kako je nastalo. Verujem da ste vi nasledili tu priču.
Znate šta, potrebe razvoja današnjeg čovečanstva se baziraju na resursima hrane, vode i energije i ko te tri stvari bude imao moći će vrlo nezavisno da se razvija u budućnosti, a ko to ne bude imao, pitanje je kakva mu je budućnost.
Mislim da naši vodni resursi, naši resursi za proizvodnju energije ne smeju da budu ničiji, treba da budu naši, da koriste našim potrebama, a i kada imamo viškove u smislu naših potreba da i to bude stopostotno vlasništvo države, da ostvaruje prihod, da izvozimo i da od toga se država razvija.
Nema potrebe da ulaze Kanađani i Italijani, ovi i oni. Šta, mi nemamo mogućnosti da zajmimo 100 miliona, 200 ili 300 miliona evra koliko koštaju te ibarske elektrane? Izvinite, pozajmili smo se za ove četiri godine, uzeli kredite za više od 4,5 milijarde. Šta je 300 miliona da uložimo u te elektrane koje evidentno će doneti mnogo više para? Tu ne treba nikakva filozofija i pamet da se zna će trebati mnogo više para.
U tom smislu apsolutno poslanici Demokratske stranke Srbije smatraju da ova stvar, što se tiče ibarskih elektrana, apsolutno nije na neku veliku korist države. Tu je posao izgleda napravljen po nekim drugim kriterijumima, a ne po kriterijumima potrebe države Srbije. Toliko. Hvala.
