Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Koristim vreme poslaničke grupe.
Vidite, gospodin Jojić je jasno rekao da ne može biti manjeg i većeg protivljenja, ne može se praviti izričito protivljenje, srednje izričito i malo. Tim pre, ako gledate prvi stav, kaže se ovako – pacijent može da pristane na predloženu medicinsku meru izričito. Kako sad onda uvodite u istoj rečenici salto mortale i kažete – ako se nije izričito protivio. Pa, ako izričito mora da se saglasi, onda ne može da stoji u istoj rečenici – ako se nije izrazito protivio.
Šta to znači prećutno? Znači da nije govorom se služio da bi izrazio svoj stav. Zar je moguće da ne znate situaciju u realnom životu iz prakse svakodnevne da neko skrhan bolom, skrhan depresijom, ne u smislu multipolarne psihoze, neće biti voljan i da razgovara, neće mu biti do priče često, slegnuće vam glavom, kazaće ne i neko će tumačiti da se on izričito nije izjasnio. To je nedozvoljeno. Sve što je dvosmisleno, što nije jasno i precizno ne može. Mi smo na to ukazivali.
U vašem odgovoru koji ste nam dali pozivate se na niz konvencija. Sve iz držim ovde ispred sebe. U svakoj od ovih konvencija koji član ste uzeli i pozivate se na njega? Molim precizan odgovor. Sve konvencije držim ispred sebe. Molim vas odgovor - na osnovu kojih članova u ovim konvencijama vi nama ovakav odgovor dajete i odbijate ovaj dobronamerni predlog amandmana? Hvala.

Dva minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podnela narodna poslanica Donka Banović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Miroslav Markićević i Aleksandra Ilić.
Da li neko želi reč?
Narodna poslanica Zlata Đerić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, podneli smo amandman na član 4, gde smo tražili amandmanom da se posle reči: "koja se odnosi na njegovo zdravstveno stanje" briše zapeta, kao i reči: "kao i pravno na poverljivost podataka koji se nalaze u medicinskoj dokumentaciji".
Naime, da pojasnimo, reč je o dokumentaciji koja se odnosi na lica koja navrše 15 godina života, znači, na maloletna lica. Naše obrazloženje glasi ovako – smatramo da je sa aspekta unapređenja prava deteta dovoljno što se detetu sa navršenih 15 godina života daje pravo da samostalno izvrši uvid u sopstvenu medicinsku dokumentaciju. Međutim, nije logično da to isto dete ima pravo da uskrati roditeljima informaciju o svom zdravstvenom stanju i stoga ovim amandmanom predlažemo ovakvo rešenje, posebno imajući u vidu odredbu člana 36. stav 2.
Naime, podržavajući sve ono što se odnosi na prava deteta, a uvek kao neko ko se bavi vaspitavanjem i obrazovanjem dece, smatram da sva prava proizilaze iz obaveza.
Zdravstveno stanje što je posebno važno u porodičnom životu, a imajući u vidu i to da smo kao nacija još uvek skloni brojnim predrasudama, razložnim i bez razložnim brigama, mislim da 15-godišnjaci, imajući opet u vidu današnje torbulentne načine života, posebno gradskim sredinama, mogu sebe da dovedu u ozbiljna zdravstvena stanja, recimo neke infekcije za koje znamo kako se šire kao pošasti i da vrlo često budu sputani i strahom od roditelja i strahom od reakcija u porodici i vrlo često su skloni da takvu jednu informaciju o svom zdravstvenom stanju prećute tamo gde će naći prvu podršku i prvu brigu i prvu pomoć kada je u pitanju rešavanje jednog takvog problema. Zbog toga smo smatrali, da zaista deci treba dati pravo da imaju uvid u svoju medicinsku dokumentaciju, ali ne treba dati zakonski, to pravo, da imaju pravo da uskrate najbližima, odnosno roditeljima i starateljima, pravo da imaju takvu vrstu informacija. Hvala vam lepo.

Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Predrag Mijatović, izvolite.

Zahvaljujem, hteo bih povodom ovog amandmana gospođe Đerić. Prvo, želeo bih da ministar širem auditorijumu kasnije kaže, nama je donekle na tu temu i objasnio. Znači, koristim vreme poslaničke grupe.
Zašto je granica spuštena na 15 godina? To su ranije bili stariji maloletnici i sada smo dali pravo detetu od 15 godina, pogotovo što u ovom zakonu mešamo maloletno lice i dete, kasnije će biti dete do 18 godina starosti, a sad je maloletno lice. Znači, tu smo ostali neopredeljeni u zakonu. Dozvoljeno mu je pravo da sam odlučuje, odnosno da donosi odluku ukoliko neko profesionalno lice da saglasnost sa tim, znači da je njegovo psihičko stanje zrelo i da on može donositi odluke.
Prvo, kako će se to ustanoviti, da li će dete biti poslato kod psihijatra ili kod psihologa koji treba da da mišljenje da je u stanju da donese takvu odluku. Pogotovo, pošto ćemo pasti u zamku, s obzirom da imamo veliki broj dece koji koristi, nažalost opojne droge i to još iz osnovne škole. Inače, već sa 15 godina mi ćemo sprečiti roditelje da dobiju informaciju o njegovom zdravstvenom stanju, da li je dete zaraženo infektivnom bolešću zbog korišćenje droge ili nažalost, možda čak AIDS, baš zato što mu zakon to dozvoljava.
Prema tome, samo spuštanje granice, vi govorite o produženom pravu deteta i tako dalje, jedno je povelja drugo je konvencija. Konvencija je obavezujuća, a povelja nije obavezujuća, a vi se pozivate na povelju o pravu deteta. Znači, ne vidimo, ja ne vidim nikakav razlog zašto je ta granica spuštena na 15 godina i zašto smo to, ako je čak i diktat Evrope, bilo bi potpuno besmisleno da to uradimo, jer doći ćemo u situaciju da imamo veći broj obolele dece, a da roditelji ili staratelji nemaju uvid u njihovo zdravstveno stanje. Hvala.

Dva minuta iskorišćeno od poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Govorim o amandmanu vrlo kratko. Dakle, polemičnosti radi i zbog argumentacije, naravno uvažavam sve amandmane koji su podneti, ali ovde moram da izreknem nekoliko činjenica u koje sam duboko uveren.
Deca sa 15 godina u mnogim državama, uključujući i našu imaju pravo da rade, da privređuju. Deca sa 15 godina svakako su već daleko u fazi u kojoj mogu u slučaju razvoda njihovih roditelja da se odluče kod koga će da budu. Oni imaju pravo da odlučuju u dobrom delu o svojoj sudbini.
Ovo što govorim je u skladu sa odgovarajućim međunarodnim konvencijama koje je naša država prihvatila, a kad pogledamo stavove Saveta Evrope u tom pogledu oni se tu bitno ne razlikuju. Čak u Savetu Evrope i u samoj parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope ide se čak korak dalje, pa se predviđa nešto što u konstitucionalnom smislu u državama članicama Saveta Evrope, još uvek nije moguće, niti će biti duže vreme, ali je izrečeno kao politički stav, a to je da je možda dobra ideja da se licima koja su čak i mlađa od 18 godina, u određenim slučajevima omogući pravo glasa.
Tako da angažovanje na taj način mladih u društvenom sistemu ne treba nipodaštavati, a ova oblast, kada je reč, pre svega, o nažalost, toj kategoriji lica koja će ovde biti tretirani praktično kao pacijenti, kao ljudi koji su oboleli. U tom smislu, ne treba im pravo da odlučuju o svojoj sudbini na taj način. Dakle, uz svo uvažavanje amandmana naravno, pogotovo što sam iz opozicione stranke i što nema nikakvog razloga da se ljudima suprotstavljam, prosto sam morao da izreknem ovaj stav koji je malo, malo drugačiji nego stav koji naš uvaženi kolega izneo. Hvala.

Da li još neko želi reč?
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nikola Lazić i Milica Vojić - Marković.
Vlada i odbor za zdravlje i porodicu prihvatili su amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakon.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Nikola Lazić, izvolite.

Želeo sam da ukažem vrlo kratko, ono što je suština, zapravo amandmana koji jeste prihvaćen. Ovim amandmanom poslaničke grupe DSS je predvidela da se, dakle, pravo pacijenta na uvid u medicinsku dokumentaciju mora omogućiti u roku koji nije duži od 15 dana.
Pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju jeste jedno od osnovnih prava i ono zaista mora poštovati. Taj uvid, mora biti omogućen blaogovremeno kako bi se i smanjio prostor za eventualne manipulacije i zloupotrebe. Dakle, pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju svakako mora podrazumevati ono što je evidentirano, dakle i anamnezu i dijagnozu i terapiju kao i preduzete medicinske mere kao i savete koji su dati pacijentu .
Dakle, kao što sam rekao, mi smo predvideli da najduži rok u kome je nužno omogućiti pacijentu uvid u medicinsku dokumentaciju bude 15 dana. Zaista postoji niz razloga zbog čega je to tako.
Još jedna stvar koju smo želeli ovom prilikom da predložimo ministarstvu a to je da se što pre standardizuje jedna vrsta obrasca na kojem bi pacijent imao mogućnost da podnese zahtev za uvid u medicinsku dokumentaciju, prosto kako bi to bilo i formalno uobličeno.
Naravno, ovaj amandman jeste bitan u kontekstu poštovanja i prava i vremena pacijenta. Kada su u pitanju prava pacijenta, mi smo i tokom načelne rasprave rekli, a i sada ćemo ponoviti, da smatramo da je neophodno doneti jedan novi sveobuhvatan zakon o pravima pacijenta. Prosto, kada je u pitanju pravo pacijenata, mi smo takođe i ukazali da samo rešenje zaštitnika prava pacijenta koji sada postoje u zdravstvenim ustanovama nije na dobar način rešeno, jer ta zdravstvena ustanova jeste poslodavac tom zaštitniku prava pacijenata, a pacijenti bi trebalo da se upravo žale na nepravilnosti u radu u toj ustanovi. Hvala.