Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Aleksandra Jerkov, Olena Papuga i Radovan Radovanović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nikola Lazić, Donka Banović i Milica Vojić-Marković.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 5. je stari član 37. u ovom zakonu, u stavu stavu 4. vi ste napisali: "Dužnost čuvanja tajnih podataka nadležni zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici, kao i druga lica zaposlena kod poslodavaca iz stava 2. ovog člana, mogu biti oslobođeni samo na osnovu pismenog ili drugog jasnog i nedvosmisleno izrečenog pristanka pacijenta ili na osnovu odluke suda".
Hajde da ne komentarišemo, jer sa svim zakonom koji se ovde pojavi imamo dilemu da li je, zapravo nemamo dilemu ali predlagač ima dilemu, da li je nešto pisano kao dokument ili je pismeno kao dokument i ovde treba da stoji: "pisanog pristanka". Dakle, mi smo smatrali da treba izostaviti ovo: "nedvosmisleno izrečenog pristanka pacijenta". Šta znači "nedvosmisleno izrečen pristanak"? Mi imamo na jednoj strani pisani pristanak, a šta je sad ovo drugo – nedvosmisleno izrečeni pristanak? To je jezik gestova. Jezik gestova ne razumemo svi na isti način.
Mi smo se zaista trudili da pravo pacijenta bude vrlo, vrlo zaštićeno. Problem svih naših zakona koji dolaze u Skupštinu jeste to što mi zapravo sve nešto podrazumevamo u tim zakonima. Moramo da kažemo da pacijent ima pravo samo na pisani pristanak. Vi napravite adekvatan formular, neka on ima sadržaj kakav vam odgovara, ali, pacijent samo uz saglasnost pisanu može da oslobodi zdravstvene radnike, zdravstvene saradnike i druga lica zaposlena kod poslodavca iz stava 2. Naravno, mi podrazumevamo da ostane ova odluka suda. Znači, pisani dokument pacijenta ili može da se dogodi na osnovu suda. Inače, nedvosmisleno izrečeni pristanak pacijenta za nas je nešto što potpuno ne razumemo šta znači.
Naravno, možemo da kažemo da će klimanje glavom kod nas značiti da, ali da će u Bugarskoj značiti ne. Ili obrnuto. Prosto, nemojmo podrazumevati stvari. Ja vas molim, ovo je vrlo ozbiljan deo ovog zakona. On jeste usklađen sa međunarodnim konvencijama i pravilima, ali ja vas molim da ga oslobodimo tog tradicionalnog da se podrazumeva. Ne podrazumeva se ništa. Molim vas, neka ostane "pisani" ili "na osnovu odluke suda". Hvala.

Da li još neko želi reč?
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Miroslav Markićević.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić. Izvolite.

U vremenu moje poslaničke grupe ja ću pokušati da obrazložim amandman kolege Markićevića. Znači, u članu 5. stav 6. menja se i glasi: "Izuzetno od stava 5. ovog člana, nadležni zdravstveni radnik može saopštiti podatke o zdravstvenom stanju pacijenta i u slučaju kada pacijent nije dao pristanak na saopštavanje podataka o svom zdravstvenom stanju, ukoliko proceni da je saopštavanje tih podataka u interesu očuvanja zdravlja šire populacije koje ima prioritet u odnosu na obavezu čuvanja tajnih podataka".
Ovim amandmanom se nadležnom zdravstvenom radniku daje pravo da na bazi svog profesionalnog iskustva i medicinske etike, uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, proceni neophodnost saopštavanja podataka o zdravstvenom stanju pacijenta, ukoliko je takvo saopštavanje u interesu šire društvene zajednice. Na primer, sprečavanje širenja zaraznih bolesti i tome slično.
Dakle, smatrali smo da se ne treba bazirati samo na člana uže porodice koji može biti izložen nečemu, nego, verujući apsolutno u profesionalnu etiku zdravstvenog radnika, da kada se desi slučaj koji prepozna, dijagnosticira kao moguće širenje zaraze, da treba da reaguje i da bude oslobođen obaveze čuvanja tajnosti podataka. Setite se samo slučaja variole vere, svojevremeno, u našoj sad već davnoj istoriji. Hvala lepo.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 5. amandman je podnela narodna poslanica Zlata Đerić.
Da li neko želi reč? (Da)
Izvolite, narodna poslanica Zlata Đerić.

Imam obavezu da obrazložim i svoj amandman. U članu 5. stav 8. posle reči: "koje se odnosi na njegovo zdravstveno stanje" dodaje se zapeta i reči: "kao i pravo na poverljivost podataka koji se nalaze u medicinskoj dokumentaciji" brišu se. Dakle, to je ono što smo već govorili u prethodnom amandmanu. Smatramo da je sa aspekta unapređenja prava deteta dovoljno što se detetu sa 15 navršenih godina života daje pravo da samostalno izvrši uvid u sopstvenu medicinsku dokumentaciju.
Zaista smatramo, opet poštujući sve ono što je izrečeno u odbranu ovog stava i od kolege Aligrudića, smatramo da dete od 15 godina nema pravo da uskrati najbližima tu vrstu informacija, odnosno da je potrebno, imajući u obzir i naše istorijsko, kulturno i nacionalno i metalitetsko nasleđe, da porodica, najbliži, staratelji ili roditelji, budu u slučaju nekih eventualnih bolesti koje mogu biti teško preovladive, čak nekad i ne preovladive uopšte, da podeli tu informaciju sa roditeljima, odnosno da ih ne uskrati.

Da li još neko želi reč? Ne.
Na član 5. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici Aleksandra Ilić i Gordana Paunović – Milosavljević.
Da li neko želi reč? Narodna poslanica Gordana Paunović – Milosavljević.

Ovaj amandman se odnosi na član 5. odnosno stav 9. koji glasi – briše se. U obrazloženju smo naveli da ukoliko roditelji imaju starateljske obaveze, važno je da imaju i puno informacija o zdravstvenom stanju svoje dece. U ovom članu nije jasno kom stepenu tajnosti pripadaju podaci o kojima je reč, da li je  to interna, poverljiva, strogo poverljiva, državna tajna i po kom zakonu. Da li je po Zakonu o tajnosti podataka iz 2009. godine? Inače, član 5. se odnosi na član 37. još važećeg Zakona, koji se odnosi na prava pacijenata kojima je uređena oblast tajnosti podataka. Vi normalno niste prihvatili ni ovaj amandman, kao nijedan amandman poslanika SRS. U obrazloženju ste, između ostalog, naveli da je predloženo rešenje,koje ste vi predložili, u potpunosti uslađeno sa odredbama Rimske povelje o pravima pacijenta, sa Univerzalnom deklaracijom o bioetici i ljudskim pravima. Sad vas još jednom pitam, kao što vas je pitao i uvaženi kolega Paja Momčilov, koji su ti članovi Povelje ili Konvencije, koji govore o tome da roditelji nemaju pravo da znaju informacije o zdravstvenom stanju svog deteta.
Ovde imam ispred sebe Konvenciju o pravima deteta i na osnovu te Konvencije smatramo da je amandmansko rešenje u redu i da ste trebali ovaj amandman da prihvatite, jer više članova ove Konvencije o pravima deteta govore da roditelji imaju obavezu da znaju zdravstveno stanje svoje dece. Navebrojaću vam, to je, na primer, član 5. usmeravanje roditelja na razvojne mogućnosti deteta. Član 18. odgovornosti roditelja i td. S druge strane, svi smo ovde uglavnom roditelji, postavila bih vam još jedno pitanje. Ovde govorite, kažem u vašem predlogu, da zdravstveni radnik samo u slučaju ozbiljne opasnosti po život i zdravlje deteta, i pored zahteva da se informacija o zdravstvenom stanju ne saopšte roditeljima, ima obavezu da saopšti rezultate roditeljima. Međutim, situacija u svakodnevnom životu nisu baš tako drastične,ali mogu da se drastično završe.
Navešću vam primer anoreksije, nervoze. Znate da dete postepeno gubi na telesnoj masi, na telesnoj težini i roditelji to svakodnevno gledaju, vide da dete vene, a jednostavno nemaju mogućnost da mu pomognu na taj način što će da dođu do uvida u medicinsku dokumentaciju.
Ima hiljadu primera koje bih mogla da vam navedem ovom prilikom, ali navešću vam takođe i jedan banalan primer anemije. Današnja deca i uopšte građani Srbije nemaju tu medicinsku kulturu da idu na preglede, da žele da se leče. Sa jedne strane imaju i strah od belih mantila, imaju strah od saznanja od koje bolesti boluju i kada lekar saopšti detetu od 15 godina, koje nema ni medicinsku edukaciju o tome šta znači to što mu je taj lekar saopštio, on može da upadne u neki oblik psihičkog poremećaja, da ne kažem oblik aksioznosti, panike, depresije i normalno da tada nekim mehanizmom racionalizacije izbegava da uopšte govori o tome, a normalno i da ne želi da kaže roditeljima da ovi ne bi preduzeli neke mere koje su potrebne kako bi dete ozdravilo. Zato smatramo da trebate još jednom da razmislite o ovom predlogu našeg amandmana i da ga usvojite. Hvala.

Iskorišćeno je dva minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Predrag Mijatović.

Zahvaljujem.
Hteo bih u okviru ovog člana još nešto da dodam, pa ću preći na amandman. Opet ću iskoristiti vreme poslaničke grupe.
Ponukao me je gospodin Aligrudić sa ovim što je rekao. Donekle se slažem, međutim, ima jedna druga stvar. Mi detetu od 15 godine ne dozvoljavamo da vozi automobil, iako bi možda ono bilo sposobno za rasuđivanje i za donošenje odluka. To je licemerno. Pazite, mi mu ne damo jer ga se plašimo na drumu, nismo sigurni da je ono sposobno, ali licemerno je zato što nas se ne tiče da li to dete ima neku ozbiljnu bolest koju bi trebalo da podeli sa svojim roditeljima, nego mu dajemo pravo da on to roditelju ili kaže ili ne kaže.
Anoreksija i nervoza, koje je koleginica spomenula, dovode do smrti, to znate. Ako roditelj nema prava da na silu dete dovede, da je dete sposobno da samostalno rasuđuje i kaže hoću da gladujem do smrti, da uđe u tu anoreksiju, mi treba da posmatramo kako umire zato što je sposobno samostalno da rasuđuje. Hoću da kažem da je to stvarno licemerno, dozvoliti detetu od 15 godina da samo odlučuje o sebi, a plašimo ga se na drumu. Dajte mu onda pravo i da vozi automobil, pa se susretnite sa njim na drumu. Zato smatram da to nije u redu i da treba preispitati tu odluku, bez obzira na povelju, konvenciju i tome slično. Na kraju krajeva, živimo u drugom podneblju, ne moramo primenjivati sve što Evropa traži od nas.
Što se tiče našeg amandmana, tražili smo da se stav 10. obriše. Šta kaže stav 10? Moram da vam ga pročitam, on kaže – podaci iz medicinske dokumentacije, odnosno izvodi iz tih podataka, kao i kopije medicinske dokumentacije mogu se dati, pazite, organu starateljstva, organizaciji obaveznog zdravstvenog osiguranja i pravnim licima koja obavljaju delatnost dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja za obavljanje poslova utvrđenih zakonom, kao i drugim pravnim licima, ako je to propisano zakonom. Zar ne smatrate, gospodine ministre, da je ovo izuzetno široka lepeza mogućnosti, da neko sazna i zna od čega je ko bolestan, kakvim svim tretmanima se neko podvrgao i od čega se sve leči?
Ranije smo imali da samo sudski organ može da dobije informaciju zvaničnim zahtevom o zdravstvenom stanju pacijenta. Sada dozvoljavamo i dobrovoljnom zdravstvenom osiguranju. Zašto dobrovoljno zdravstveno osiguranje mora da zna da sam ja bolestan od ovoga ili od onoga, da li sam imao ovu ili onu bolest? Na kraju krajeva, on može da me pita da li jesam, a ja ću pod morlanom i materijalnom odgovornošću reći da ili ne, pa ako se nešto utvrdi mogu da budem kažnjen, ali ne da on unapred zna od čega sam ja bolestan. Znači, to je ekskluzivno, uostalom ekskluzivno pravo svakog čoveka je da svoje zdravstveno stanje podeli sa profesionalcem, tj. sa onim koji se brine o njegovom zdravstvenom stanju, u ovom slučaju sa lekarom, i tačka. Eventualno može da ga podeli sa sveštenikom, to njegovo pravo, ali sveštenik je obavezan na ćutanje, ne sme da iznese, kao i lekar, ono što smo i uneli u zakon, lekar je dužan da čuva profesionalnu tajnu.
Kako ćemo mi naterati ove ljude, staratelje, osiguravače i ne znam ni za koga, da čuvaju tajnu o tome da li vi imate tuberkulozu ili nemate, da li imate neku drugu bolest ili nemate? Zašto vam je bila potrebna ovoliko široka lepeza mogućih ljudi ili organizacija koje mogu da saznaju vaše zdravstveno stanje? Zato smo tražili da se ovaj stav izbriše i normalno da samo ostane da sudski organi imaju pravo da dobiju podatke i dokumentaciju o zdravstvenom stanju pacijenta. Hvala.