Iskorišćeno je dva minuta i 15 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Reč ima narodni poslanik Milan Knežević.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli amandman na član 6. i pročitaću ga radi javnosti. Tu se opet nadovezuje diskusija na te godine limita za decu, tih 15 godina. Mi smo predložili amandman gde u članu 6. imamo stav 2. koji glasi – izuzetno medicinski ogled može se preduzeti i na maloletnim licima, ali samo radi njegove neposredne koristi i uz pismeni pristanak njegovog zakonskog zastupnika, koji je prethodno obavešten u smislu stava 2. ovog člana. Naš amandman se odnosi na to da se na kraju ovog stava doda nastavak koji glasi – u smislu stava 2. ovog člana, kao i maloletnog lica koje je navršilo 15-tu godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje, odnosno za samostalno donošenje odluka.
Znači, mi dodajemo opet stav i u ovom stavu rečenicu koja u stvari čini dopunu ovog stava, jer ste i na drugim mestima, do sada se diskutovalo o tome, ponudili rešenja i u članu 4. i u članu 5, gde dajete pravo, moje kolege poslanici su prethodno diskutovali, da dete može da dobije uvid u medicinsku dokumentaciju posle 15-te godine ako je sposobno za rasuđivanje. Mi smo i ovde smatrali da u duhu ponuđenih rešenja od strane vas u ovom zakonu i ovde da postoji ta dopuna. Međutim, naravno, ovaj amandman je odbijen. Amandman je odbijen sa obrazloženjem gde se pozivate, ne samo za odbijanje ovog amandmana, nego i za odbijanje prethodnih amandmana, na Rimsku povelju o pravima pacijenta, onda na univerzalnu Deklaraciju o biotici i ljudskim pravima, na iste te međunarodne neke deklaracije za odbijanje.
Ovo je stvarno kontradiktorno, ovamo unosite u stavovima ovih članova da mogu deca maloletna, koja su navršila 15 godina, da dobiju uvod u dokumentaciju, da ne ponavljam ono što su kolege rekle prethodno, a sada u ovom stavu kažete – odbija se zato što nije u saglasnosti. Ono što je značajno, čuli smo obrazloženje oko tog limita 15 godina starosti. Sigurno, rekao je kolega Aligrudić, da u nekim evropskim zemljama čak imaju pravo i da rade. Pa imaju i kod nas, ali to pravo su imali i pre 100 godina, da rade od 12 godina, od 13 godina, od 14 godina i da ne ulazimo u neku istoriju. To je bilo razrešeno i ja poštujem sve to, ali je suština ako uvodimo ovako i dajemo mogućnost da može sa navršenih 15 godina, kako to zakonski da se uredi?
Verovatno postoje u Vladi i u drugim institucijama pravnici i treba na odgovarajući način, da li samo razgovor sa psihologom, psihijatrom, koji je to cilj, koja ekipa ljudi? To je stvar koja nije stvar odluke gde će jedno dete da kaže – ja sam sposoban za rasuđivanje. Ta granica ipak, iako živimo u modernom svetu, iako ta deca rastu uz kompjutere, televiziju i sazrevaju sigurno brže u nekim segmentima zbog velikog broja informacija, ipak treba sistemski u državi, ne znam kako je u zapadnim zemljama, urediti ovo, a ne ovako, samo dati konstataciju da je dete posle 15-te godine sposobno za rasuđivanje. Ipak je potrebno da na odgovarajući zakonski način, a shodno svim tim, prirodnim i drugim zakonima koji prate rast i sazrevanje dece, urediti ko je to ko odlučuje da je jedno dete u 16-toj godini sposobno za rasuđivanje, a da ono drugo nije. Nije tu samo nivoa inteligencije, koeficijenta inteligencije itd, ako isključimo te medicinske parametre.
Činjenica je da je neko zreliji, neko nije, tako da sam se samo nadovezao na neke diskusije prethodnih kolega, da to ipak zakonski treba da bude razrešeno i da na taj način ove konstatacije, koje ste uneli u ovaj zakon, dobiju i neku pravnu snagu. Ponavljam, kontradiktorno je da vi sada odbijate amandman, a u prethodnim članovima stavljate konstataciju da može maloletno dete koje je sposobno za rasuđivanje da dobije uvid u dokumentaciju i neke druge delove.
Sada samo jedna tehnička primedba, gospodine ministre. Imate isti stav i u članu 4. i u članu 6. Da li je to potrebno? "Dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje, odnosno za samostalno donošenje odluka, ima pravo da na svoj zahtev izvrši uvid u medicinsku dokumentaciju koja se odnosi na njegovo zdravstveno stanje, kao i pravo na poverljivost podataka koji se nalaze u medicinskoj dokumentaciji". Ovo čitam zbog javnosti.
U članu 6. je apsolutno isti stav, sa tačkom i zapetom. Jeste da se u članu 4. odnosi na medicinsku dokumentaciju, a sledeći član se odnosi na tajnost podataka ili ranije službenu tajnu. Lično smatram da je apsolutno nepotrebno u dva člana isti član ponavljati od reči do reči, da je to suvišno i nepotrebno je, verovatno je omaška, pa neka bude ili u članu 4. ili članu 6. ali zašto ponavljati identični član u oba člana.

Na član 6. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Paunović-Milosavljević.
Izvolite.

Član 6. se menja i glasi: "U članu 6. stav 4. briše se". Obrazloženje: Neetički je vršiti oglede nad maloletnim licima, a najčešće i možda jedino neposredna korist od toga su istraživanja koja obavljaju određena lica, a i poneki put i farmaceutske kuće. Zbog toga smo predložili ovaj amandman kako bi pomogli i deci, kako bi sprečili zloupotrebu dece u ove svrhe i kako bi prava dece poboljšali, odnosno i kvalitet njihovog života.

Vi ste takođe odbili ovaj amandman sa objašnjenjima kao i za prethodni član 5, da je predloženo rešenje u skladu sa Rimskom poveljom i sa drugim poveljama, ali smatramo da niste u pravu i da ova obrazloženja nisu baš najtačnija i da bi trebali da nam odgovorite na ovo pitanje, koje smo doktor Paja Momčilov i ja postavili. Koji su to članovi tih pomenutih povelja na koja se pozivate? Ponovo ću da vam kažem o Konvenciji o pravu deteta, gde se ne spominje nigde medicinski ogled. Znači u Konvenciji o pravima deteta ni u jednom članu se ne spominje medicinski ogled koji može da se vrši nad maloletnim detetom.

Takođe član 3. ove konvencije kaže da treba da se trudimo i da radimo radi najboljeg interesa deteta. Vi ste u ovom članu 38. napomenuli da izuzetno medicinski ogled može se preduzeti i nad maloletnim licem, ali samo radi njegove neposredne koristi i uz pismeni pristanak njegovog zakonskog zastupnika koji je prethodno obavešten u smislu stava 2. ovog člana. Vi ste u stavu 1. ovog člana 38. napomenuli da medicinski ogled može se preduzimati samo nad punoletnim poslovno sposobnim pacijentima i samo uz njegov pristanak.

Ovde ste rekli da to može da se vrši nad maloletnom decom ukoliko je u pitanju neposredna korist, a ja vas i prošli put kad je bila načelna rasprava i sad pitam. Koje su to neposredne koristi za dece kada se nad njim vrši medicinski ogled? Ko određuje koja je to neposredna korist? Ko određuje da li ta korist može da bude veća od štete ili da šteta bude veća od koristi. To su sve etička pitanja koja su veoma važna. Zato smatramo da ovaj predlog člana zakona nije human i nije u najboljem interesu deteta, da ste trebali da prihvatite naš amandman, tako bi na neki način ovo predloženo zakonsko rešenje bolje definisali. Hvala.

Gospodin Paja Momčilov.

Koristim vreme poslaničke grupe.
Vidite, mi sada vodimo jednu raspravu, koja stvarno može da se nazove i apsurdnom raspravom, kao što smo u prethodnom slučaju videli. Kad isključite roditeljima pravo, dajete mu obavezu da brinu o deci da znaju nešto o njihovom zdravstvenom stanju, što ne mora biti kritično po njihov život, onda im vi onemogućujete da kompletno ispunjavaju roditeljsku dužnost. Evo jedan banalan primer.
Devojčica ima anemiju, roditelj ne zna, neće da kaže, jel tako, ide kod lekara. Kako će da je hrani? Kakav će higijensko-dijetetski režim omogući adekvatan da bi joj bilo dobro. Besmisleno, stvarno. Zašto se držite, kad toga i nema u ovim dokumentima na koje se vi pozivate. I ja vas uporno prozivam. Evo ja ponovo. Kažite. U ovo konvenciji ili povelji, s tim što vodite računa da povelja nije obavezujuća, konvencija bi trebalo da bude obavezujuća, a mi ima gomilu zakona koji, fala bogu, se uopšte ne poštuju.
Da ste vi hteli da uredite ovo što je gospođa Paunović vama kazala vi biste onda pošli naravno od Konvencije o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu primene biologije u medicini. Znači Konvencija o ljudskim pravima u biomedicini. Onda ako biste pažljivo vi to čitali vi biste apsolutno videli, evo ja vas pozivam da pročitate par tih članova. Član 6. zaštita lica koja nisu sposobna da daju pristanak, pa onda kaže ovako, da pročitate isto vas molim da ja ne bi sada to čitao, član 16. zaštita lica na kojima se obavljaju istraživanja. Znači mora da bude čitav niz preduslova ispunjen, ne samo kad je maloletno lice u pitanju nego i svaka druga osoba.
Evo ja vam čitam iz člana 16. – ne postoji alternativa, znači uporedive efikasnosti istraživanja na ljudima. To ste morali napisati. Ne postoji ništa što bi moglo da bude slično tome. Rizici kome se izlaže to lice su nesrazmerni potencijalni koristima od istraživanja.
Istraživački projekat je odobrio nadležni organ nakon nezavisnog ispitivanja njegove naučne vrednosti. Nezavisnog ispitivanja. Gde je to u našem zakonu? Vi se na konvencije pozivate, molim vas.
Gledajte dalje šta kaže - uključujući važnost cilja istraživanja i multidisciplinarne njegove etičke prihvatljivosti. Multidisciplinarne prihvatljivosti etičke. Nisu lekari etički samo zadužena lica da prosuđuju. Tu su i predstavnici religije, tu su i pravnici, tu su sociolozi, kulturolozi. Ali, toga kod nas nema. To su konvencije i vi nama sad pričate da se vi držite konvencija. Ako odete samo na član 17. iste konvencije, koja je obavezujuća za nas, koju smo ratifikovali, kaže se ovako – istraživanje na licima koja nemaju sposobnost davanja pristanka, kako je predviđeno članom 5, mogu se preduzeti jedino pod uslovima da se ispune svi sledeći uslovi, onda pobraja sve prethodne koje sam ja, a nisam sve pobrojao. Znači, minimum to. Onda kaže – rezultati istraživanja imaju mogućnost proizvođenja stvarne i direktne koristi za njegovo zdravlje. Ne pretpostavljene. Ako imate ogled, onda ne možete da garantujete za ishod. To je potpuno jasno.
Ako se pozivate na sve ovo, a ne odgovarate nam, ne znam našto. Mi vas molimo da nam tačno kažete, da nam raspršite sve naše zablude i nerazumevanja, a mi vam čitamo upravo, recimo, Konvenciju koja jasno ovaj problem definiše, a vi niste ni pokušali da zakonskim rešenjima to uradite. Hvala.

Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nikola Lazić i Donka Banović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima gospođa Donka Banović.

Hvala, gospodine Novakoviću. Ovaj naš amandman se odnosi na naslov iznad postojećeg člana 40. dakle važećeg zakona, gde predlagač, odnosno ministarstvo predlaže da je naslov iznad toga člana "pravo na poštovanje pacijentovog vremena". Mi svojim amandmanom predlažemo da taj naslov zvuči drugačije, odnosno da glasi – pravo na poštovanje vremena pacijenta.
U obrazloženju, ministre ja ne znam ko je vama pisao ovo obrazloženje, ali evo kako glasi ovo obrazloženje: "Amandman se ne prihvata iz razloga što isti ne popravlja suštinski karakter predloženog naslova". Naslov je vrlo teško suštinski popraviti, ali jeste tako da narodni poslanici kada vrlo pažljivo čitaju vaše predloge zakona, onda mogu da primete da se neki izraz više koristi, da se nešto drugačije kaže, da je uobičajeno, a da je nešto manje uobičajeno, tako da je ova intervencija, jeste, ona nije suštinskog karaktera niti naslov možete suštinski da promenite, možete samo predlog člana. Smatramo da je bolje reći "poštovanje vremena pacijenta" nego "pacijentovog vremena".
Osoba koja je pisala ova obrazloženja smatrala je da na taj način odbija ovaj amandman. Međutim, ono što mi zameramo to je što vi niste suštinski promenili taj član iz sadašnjeg važećeg zakona. Ova vaša izmena gde dodajete praktično dva nova stava u postojeći član, ti stavovi ne menjaju ništa suštinski kada je u pitanju poštovanje vremena pacijenta. Zbog građana ću pročitati šta vi ovde u stvari uvodite kao novinu i to nije suštinska promena niti će doprineti rešenju problema nepoštovanja vremena pacijenta.
Kažete, dakle to je taj novi stav: "pacijent ima pravo na zakazivanje pregleda, dijagnostičkih procedura, kao i drugih medicinskih mera i postupaka radi očuvanja i unapređenja zdravstvenog stanja koji se obavljaju u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi, odnosno kod drugog pravnog lica koje obavlja zdravstvenu delatnost u skladu sa zakonom radi ostvarivanja zdravstvene zaštite". Šta ste vi ovde uradili? Vi ste ovde samo rekli pacijentima da oni imaju pravo da zakažu pregled. Koliko ja znam, njima je to pravo poznato bilo i do sada, nego je mnogo veći problem kako se to njihovo vreme poštuje.
Za razliku od ovog amandmana za koji vi kažete da je površan, a jeste površan, jer govori samo o naslovu, podneli smo još jedan amandman koji suštinski menja ovaj vaš predlog, a to je da smatramo da ministar kroz podzakonske akte, pravilnike, itd, treba da odredi i rokove. Kada odredi te rokove onda će se zaista poštovati vreme pacijenta. Ovako, ovo je jedna kozmetička izmena samo da se kaže da se vi sada odjednom brinete za poštovanje prava pacijenta.
Ovaj član ili vaš predlog člana otvara čitav jedan drugi problem, a to je problem nepostojanja zakona o zaštiti prava pacijenata. Čula sam od mojih kolega koji su bili na Odboru za zdravlje da je predstavnik Ministarstva koji je prisustvovao tom odboru, mislim da to nije bio gospodin ministar, da je predstavnik iz ministarstva rekao da je taj zakon apsolutno nepotreban i kako su sva prava naših pacijenata u Srbiji regulisana kroz neka druga zakonska rešenja. Ne sporim da je to tačno. Međutim, za svakog pacijenta i građanina Srbije bi bilo jako dobro da na jednom mestu stoje sva njegova prava. Ako mislite da je to neobično, podsetiću vas i sve moje kolege da smo mi pre nekoliko meseci upravo usvojili Zakon o zaštiti potrošača. Isto su tako ljudi iz Ministarstva za trgovinu mogli da kažu – zašto bismo mi nekim posebnim zakonom štitili prava potrošača kada je to kroz čitav niz drugih zakona i propisa regulisano? Smatramo da zaista treba doneti pravi, jedan jedini zakon koji bi govorio o zaštiti prava pacijenata. To je jedna stvar.
Druga stvar, vi sada ćete mene verovatno podsetiti na to da većina naših zdravstvenih ustanova ima osobe koje su zaposlene u tim zdravstvenim ustanovama, dakle to je institucija za zaštitu prava pacijenata. Većina zdravstvenih ustanova ima te ljude zaposlene. Ono što je nesreća kod tog, nazvaću to eksperimentom, eksperimenta je nesreća što su ti ljudi potpuno zavisni, odnosno oni nisu nezavisni. Zašto? Zato što dobijaju platu u toj ustanovi i oni su apsolutno u sukobu interesa. Zar mislite vi da će neko ustanovu u kojoj prima platu ozbiljno optužiti da krši prava pacijenata? To se i u praksi pokazalo kao jedan apsolutno neuspeo eksperiment.
Juče je u novinama, i to ide kao dobra vest iz Srbije, novinar napisao da se u Valjevu u Gradskoj upravi počeo sa radom savetnik za prava pacijenata. Tu se Gradska uprava Valjevo hvali kako oni sada imaju osobu koja se zove savetnik za prava pacijenata. Dakle, malo je što imamo ljude u zdravstvenim ustanovama koji su plaćeni za to, nego će sada i lokalne samouprave plaćati osobe koje se zovu savetnici. Oni takođe obaveštavaju građane Valjeva da ti ljudi rade tri puta nedeljno, da su im na raspolaganju i to je za one koji ne znaju kako da ostvare pojedina prava ili smatraju da su im ona uskraćena.
Molim vas, ovo je zaista trošenje kada govorimo o nekakvoj štednji. Vi, pored svih tih zaštitnika u zdravstvenim ustanovama u Valjevu, uvodite osobu koja će sada Gradskoj upravi biti savetnik pacijenata. Hvala.

Reč ima gospodin Paja Momčilov, pa gospodin Milan Dimitrijević koga pozdravljam ovom prilikom.
Izvolite gospodine Momčilov.

Potpuno podržavam kolege i njihov amandman i zaista sam začuđen sa odgovorom Vlade da je površan amandman. Kakav ste dali član i predložili, takav ste dobili amandman. Vaš predlog ovog člana je površan. Vi kažete pravo na poštovanje pacijentovog vremena i govorite samo o zakazivanju. Kako vi tu gomilate nepotrebne reči, kažete – pacijent ima pravo na zakazivanje, pregled dijagnostičkih procedura, kao i drugih medicinskih mera i postupaka radi očuvanja i unapređenja zdravstvenog stanja. To se valjda podrazumeva. Zašto to pišete? Pozivate se na povelje. Evo šta kaže Rimska povelja – pravo poštovanja pacijentovog vremena. svaki pojedinac ima pravo da dobije neophodan tretman brzog i planiranog vremena. Ovo pravo se odnosi na svaku fazu rada, ne na zakazivanje. Vi ste nešto napisali, što apsolutno ne može da korespondira sa činjenicom da će nekom biti ispoštovano vreme na način koji je potreban. Samo toliko.