Hvala, gospođo Đukić-Dejanović.
Na početku, zbog javnosti moram da kažem da nikome nije bilo jasno šta je to vezivno tkivo između ova dva predloga zakona. Jedan tretira duhovno stvaralaštvo, a drugi tretira nešto što se zove struka, nauka, pronalazaštvo.
Gle pravog čuda, ovih dana je počeo "Vikiliks" da objavljuje depeše iz ambasade SAD iz Beograda. U tim depešama mi nalazimo to vezivno tkivo.
Zašto po hitnom postupku? Jednostavno, da se demonstrira opredeljenost ka EU od strane proevropskih i pro NATO stranaka koje su na vlasti u Republici Srbiji, a da građani Srbije zaborave da postoje Srbi na KiM, koje ovi čak neće ni da popišu. Čudi me što nećete da ih popišete, jer i u Štrpcu ima, i u Kosovskoj Mitrovici ima, u Leposaviću ima i postoje kafići u kojima se još uvek, hvala bogu, čuje srpska muzika. Imate ove lešinare koji bi vrlo rado naplatili paušal i tarifu.
Ali, što reče "Vikiliks", vi imate tri zadatka. Prvi zadatak jeste da priznate nezavisno Kosovo. Kada vi to uradite, onda je to mnogo bolje. Da okrenete leđa Rusima i da kažete da Srbija treba da uđe u NATO pakt.
Tu se vidi i autorsko i pronalazačko pravo. To je svojevrsni patent. On se zove – Peta kolona na delu.
Očekivao sam da će povodom ovih zakona da nam dođe svevideći Božidar Đelić, zato što je i lično i materijalno, i duhovno i petokolonaški zainteresovan za ovu temu. Do pre nekoliko meseci ova oblast je bila u njegovom resoru. Sad su, posle ovih građevinskih radova od marta meseca, to dali ministarstvu na čijem je čelu gospodin Obradović. Ali, vidi se rukopis Božidara Đelića. Vidi se.
Taj rukopis kaže – sve i svašta mora da se prihvati iz EU. To je hitni razlog zašto mora da se menja ovaj zakon. Jer, kako ste čuli, EU nema alternativu. EU kaže, po "Vikiliksu" - 2019. godine ćemo da razmislimo da li je Srbiji mesto u EU.
Ovde još vidimo da je Angela Merkel 2009. godine udarila jednu veliku čvrgu i rekla je da neće očima da vidi kandidaturu Srbije. Onda su Amerikanci rekli da oni iz Beograda, a misli se na Cvetka i ove, olako poveruju u svoju retoriku. Znate, to je ona situacija kada neko patološki laže, on toliko laže da veruje u laži. Danas na političkoj sceni mi imamo ove bezalternativne protagoniste evropske i NATO politike po svaku cenu, pa može Srbija da bude svedena na 10%, to njih ne interesuje, da teraju neku svoju stvar i onda se promovišu ovakvi zakoni.
Da li su ova dva zakona u prilog stvaralaca, pronalazača i autora, pa i izvođača, kada pričamo o srodnim pravima, autorskim pravima? Nisu. Zašto nisu? Kao evropske standarde, kroz zakone nama nameću ljudi koji imaju samo lične koristi.
Kaže novinski tekst, to mogu da prenosim, ne vređam autora. Tekst počinje sa naslovom – muzička mafija hara Srbijom uz pomoć Vlade Srbije i njenog premijera, premali ram za njihovu kliku. Jugoslovenska autorska agencija, ne postojeći Stojan Tomić, pa prava izvođača, pa OFPS – organizacija proizvođača fonograma, pa se onda ređa čitav niz čisto privatnih institucija, pa na kraju SOKOJ. Onda, šta kaže autor - premijer, cegeruša, to je nešto kada je bio u Knjaževcu, pa naplata ćutarine. To je opet nešto o gospodinu Mirku. Onda imamo njegovog sina Aleksandara koji kaže – samo kažite nešto, videćemo se na sudu. Kako to reče pre dve godine kada su ga prozvali – pazite šta pišete.
Svi u jednom sistemu. Sada bi to bilo jasno građanima Republike Srbije. Evo i jednog primera, gospodine Obradoviću. Svi koji imaju brojilo, moraju da plaćaju TV pretplatu. Ako imaju dva, tri brojila, mogu da se oslobode za neki od brojila, je li tako? Ko je to odlučio? Vlada. Ko je to branio ovo u Skupštini, u onoj zgradi? Žarko Korać. Kada je taj zakon počeo da primenjuje? Posle dve godine. Isto su kalkulisali da li će da prođe na izborima, da li neće da prođe.
Šta se u međuvremenu desilo? Dobili smo kablovske televizije. Opet Soroš, znate i sami. Znači, plaćaš za brojilo i plaćaš dva puta skuplje kao korisnik kablovske televizije. Ako kojim slučajem imaš kafić sa dva stola, onda moraš da plaćaš i SOKOJ i fonogramu. Ako ne ide po tarifi, onda će po paušalu.
Ova Vlada hoće da zabrani da se u Srbiji slušaju srpske pesme, da se sluša vremenska prognoza, da se slušaju vesti, da se dobijaju elementarne informacije. Jer, ako bi onaj koji ima ugostiteljski objekat ili poslovni prostor, sasvim je svejedno, hteo da izbegne plaćanje, a ne zna kome se plaća po osnovu autorskih prava, izvođačkih prava itd, jer veliki je spektar srodnih prava, toliko veliki da svako može da se ugradi, samo da napravi agenciju i dobije dozvolu. Ako taj čovek želi da izbegne to da plaća, jer neki dobijaju po 40.000, 50.000 itd, ne može da plaća jer nema promet, skupa mu firmarina koju ste vi u lokalu navukli ljudima. Onda treba da ugasi sve moguće zvukove koji se čuju u kafiću, pa čak da vodi računa ako mu frižider nije ispravan, pa počne da zuji jer i to proizvodi neki zvuk. Može da dođe neki špijun iz ove dve agencije i da donese vizit kartu. Oni iz SOKOJ-a nose nešto staro 20 godina, jedva pročitaš da je ovlašćen i dobićeš tužbu u minimalnom paušalnom iznosu, koja je smrt za nekog.
Imate tekst u Valjevu, u kafićima se ne sluša muzika. Jer, da bi oslobodio od tog paušala, ti moraš poprilično da dokažeš da nemaš radio, da nemaš zvučnik, da nemaš ništa. Da li to rade ljudi iz hira? Ne. Ne mogu da plaćaju. Božidaru Đeliću je stalo da se ne čuje srpska muzika u Srbiji, da se ne čitaju knjige srpskih autora.
Zašto? Pa imali smo ministri dokazanog plagijatora, Gašu Kneževića. Eno, na fakultetu još vode neki postupak protiv njega. Pa kako mogu to da budu perjanice i intelektualne i političke koje treba da sprovedu neke političke reforme?
(Predsednik: Gospodine Krasiću, šta mislite da opsednutost ministrima zamenite sadržajem teksta zakona?)
Na kraju sam ostavio spomenik Slobodanu Miloševiću, gospođo. Razumem vas, i ja vodim akciju da se podigne Slobodanu Miloševiću spomenik, znate. Mislim da je baš sad vreme, a ne kao vi što kažete - nije još vreme. Evo, i Mrki me podržava. Pozvaću ja građane. Neka bude i on simbol borbe. Svi ovi naši u Hagu treba da dobiju jedan spomenik ovde, svako od njih. Zašto? Zato što nisu peta kolona.
(Predsednik: Zamolila bih vas da se vratite na tačku dnevnog reda.)
Vi ste me naterali da pričam o spomeniku, i to je umetničko delo, da znate. Skulptura, to je umetničko delo i ono je obuhvaćeno predlogom zakona. I ono se štiti, gospođo Đukić-Dejanović.
(Predsednik: Provocirate me da primenim Poslovnik.)
Znate, to su dela koja se štite. Vi ne možete da sprečite stvaralaštvo u Srbiji. Ali, ono što morate da uradite, to je da se pokrenu krivični postupci protiv plagijatora.
Vi se sećate 1999. i 2000. godine onog čuvenog Stevana Lilića? Prepisao knjigu pokojnog Laze Kostića i doktorirao. Veštaci u sudu dokazali da je plagijat. Branila ga Biljana Kovačević-Vučo, pa je odustala od tužbe kojom je tužila Vojislava Šešelja, računajući da će tako da se spreči bruka. Prošli izbori 24. septembra, ona se setila, sad su njene sudije došle, pa možda bi mogla da uspe u poslu. To su ljudi koji školuju našu decu. Kako oni mogu da školuju našu decu?
Ima jedna odredba o nedopuštenosti korišćenja tuđeg autorskog dela. Mnogima treba da se zabrani da se pozivaju na autorska dela znamenitih umetnika i naučnika srpskog porekla. Znate kakva je bruka kada proevropske stranke tokom promocije ili na nekim manifestacijama, gde idu da se slikaju, koriste srpsku narodnu muziku ili ubacuju narodni folklor da bi prevarili samo građane još po koji put. Da li ja to mogu da tvrdim? Pa ja možda i mogu i može da mi bude zabranjeno, ali vaše gazde iz Vašingtona pišu ko ste, šta ste, ko koga cinkari, ko je na platnom spisku ambasade, ko ide da priča, ko se muči, ko želi da se pozicionira, ko je prihvatio da bude ministar odbrane, a želja mu je da bude gradonačelnik.
Ima i podataka da ti ambasadori uništavaju brakove državnih funkcionera u Republici Srbiji. Ali, šta da radimo, ušli ste pod zakup. Moraćemo da vas menjamo u koaliciji sa narodom vrlo brzo. Čim pre, to bolje, jer ako se to na vreme uradi posledice mogu da budu mnogo blaže. Ako se radi sa zakašnjenjem, mogu da budu teže i onda treba duže vremena da se rilja, da se kopa, da se završava taj posao.
Po ovom konceptu, kada su u pitanju autorska prava, vi ste navodno dali veliko pravo autoru, naslednicima i, kada su u pitanju srodna prava, izvođačima itd, da štite svoje stvaralaštvo, svoje dostignuće, prirodnu obdarenost, zašto ne reći, ne može svako da bude uspešan autor, ali ste istovremeno rekli – ako hoćeš tu zaštitu, moraš da se obratiš privatnim agencijama. Onda kada se obratiš privatnim agencijama, te privatne agencije te najviše kao autora pokradu. Pa se kaže – kompakt disk, DVD štampan u toliko i toliko primeraka, a kada dohvate oni tamo, Dobanovci, Šimanovci, znate i sami, oni su uzrok te piraterije.
Drugo nešto, da li danas u svetu ove tehnologije interneta može da se pruži zaštita koja je propisana ovim zakonom ili međunarodnim standardima? Ne mislim da evropske standarde, daleko su oni ispod međunarodnih standarda. U ovoj zemlji ljudi smatraju da samo Evropa ima neke standarde. Loši su standardi EU. Oni koji su pod okriljem Svetske organizacije, e to jesu standardi. Kako te ljude zaštititi? Ne moguće.
Onda imamo autore i izvođače. Neki žele da budu dostupni javnosti, da budu popularni, jer sastavni deo autorskog prava jeste i objavljivanje, ma koliko se neko trudio da napravi delo i da to delo nikada ne vidi svetlost dana. Ali, u mnogim oblastima stvaralaštva stvaralaštvo je prazno ukoliko javnost ne čuje i nema odjeka javnosti. Imamo izuzetno pametne stvaraoce, kompozitore i izvođače itd, koji ljubomorno štite to svoje pravo. Na koji način? Tako što se pojavljuju u javnosti i u mogućnosti su da napune i hale i sale itd. Ko nam se pojavljuje na televizijskim programima, gde se reklamiraju ove agencije kako treba zaštiti prava autora? Autori treće kategorije.