Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Jedanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 97 narodnih poslanika, a radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje. Izvolite.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 89 narodnih poslanika, odnosno kroz 90, kao i da je u sali prisutan još jedan određeni broj narodnih poslanika, tako da imamo Poslovnikom utvrđene uslove za početak rada sednice Narodne skupštine.

Podsećam narodne poslanike da utorkom i četvrtkom, a nakon otvaranja sednice i utvrđivanja broja narodnih poslanika koji prisustvuju sednici i pre prelaska na dalju raspravu, Narodna skupština radi na osnovu člana 286. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine.

Član 286. Poslovnika Narodne u svom prvom stavu kaže da narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama, a o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera i iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koja su mu potrebna za ostvarivanje uloge i funkcije narodnog poslanika.

Izuzetno, predsednik, odnosno ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, pravo iz stava 1. ovog člana može ostvariti i na sednici Narodne skupštine usmeno, u jednom obraćanju, u trajanju do pet minuta, utorkom i četvrtkom, i to odmah nakon otvaranja sednice i utvrđivanja broja narodnih poslanika koji prisustvuju sednici, a pre prelaska na dalju raspravu.

Pitam da li neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje, u skladu sa članom 286. Poslovnika Narodne skupštine?

Ima reč narodni poslanik Vladimir Milentijević. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mi Srbi koji živimo na severu Kosova i Metohije preživljavamo najteže trenutke u svom životu i u neravnopravnoj borbi borimo se za očuvanje institucija Republike Srbije na prostoru KiM.

Protiv sebe imamo samoproglašenu nezavisnu državu Kosovo. Od nedavno snage KFOR-a i Euleksa, podržani od EU i Amerike, imaju jedinstven i jasan cilj – ukidanje institucija Republike Srbije i integracija Srba sa severa KiM u institucije nezavisne države Kosovo.

Po ko zna koji put moram sa ovog mesta da ponovim, u ime građana severa KiM – po cenu sopstvenih života, ne prihvatamo da živimo u nezavisnoj državi Kosovo, jer je takav život prosto nemoguć. Ako Šiptari nisu mogli ili hteli da žive u Republici Srbiji zajedno sa Srbima, kako bi mi Srbi mogli da prihvatimo da živimo u nezavisnoj državi Kosovo sa Šiptarima?

Punih 12 godina međunarodna zajednica je pokušavala da nađe rešenje za problem na KiM. Nije ga pronašla i nije ga ni mogla pronaći, jer nije zastupala interese obe strane, već se otvoreno stavila na stranu Prištine i ohrabrila da čini sve ono što je do sada činila i što sada čini. Jednostranim potezima provocira i izaziva sukobe i zajedno sa KFOR-om i Euleksom čini nasilje nad golorukim srpskim stanovništvom na severu KiM. U tome im, nažalost, u velikoj meri pomažu vlasti Republike Srbije. Pomažu, jer nemaju jasan i iskren i jedinstveni stav, niti jasan odgovor na ono što jednostrano preuzima Priština.

Svakodnevno se mogu čuti različite izjave i različiti stavovi koalicionih partnera. Time su najviše uplašeni Srbi na severu KiM, jer strah kod nas jedino zaustavlja jedinstvo u Srbiji. Daleko nas najviše plaši kapitulacija pregovaračkog tima Beograda. Pregovarački tim Beograda je u dijalogu sa Prištinom, pod pritiskom EU i Amerike, prihvatio lične karte, saobraćajne dozvole i tablice, sa simbolima samoproglašene republike Kosova, prihvatio carinski pečat republike Kosovo, čime je definitivno priznata kosovska carina. Time je učvršćena granica između Kosova i Republike Srbije. Kako je prihvaćena carina Kosova, logično je da će na administrativnim prelazima biti instalirani kosovski carinici i pogranična policija Kosova, što se i najavljuje za 16. septembar.

Sa druge strane, šef pregovaračkog tima, Borko Stefanović, negira da je prihvaćen ovakav scenario, negira da su carine atribut državnosti, čime vređa ljudsku pamet. Mi Srbi sa severa KiM gubimo poverenje u pregovarački tim i Borka Stefanovića, jer je dijalog tajnovit, bez pisanog sporazuma. Odbor za KiM je na sednici Odbora obavezao pregovarački tim na pisani sporazum, što je prihvaćeno, ali ga do danas, nažalost, nemamo.

Stoga postavljam pitanje predsedniku Republike Srbije, Borisu Tadiću i predsedniku Vlade Republike Srbije, Mirku Cvetkoviću. U nedostatku pisanog sporazuma, potrebno je da predsednik Republike, Boris Tadić i predsednik Vlade Republike Srbije, Mirko Cvetković, odmah jasno i javno kažu šta se stvarno u dijalogu Beograda i Prištine dešava? Imate li plan za 16. septembar? Šta ćete preduzeti i hoćete li po Ustavu Republike Srbije zaštititi svoj narod?

Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović. Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, želim da uputim pitanje ministru unutrašnjih poslova. Pitanje je kratko i suštinsko - zbog čega policijska uprava Niš skoro dve godine nema načelnika? Da li je to dopustljivo stanje? Niš, drugi grad u Srbiji, univerzitetski centar, sa svim atributima koje takva sredina ima, već duže vreme, odnosno nedopustivo dugačko vreme nema načelnika policijske uprave. To zaista nije dopustivo stanje. Suočeni smo svakoga dana sa vestima kojima nas svi mediji bombarduju, da se u Nišu desilo ovo ili ono i da Niš postaje sve više i više za običnog građanina nebezbedna sredina. To više nije nešto što se tiče sofisticiranog kriminala, to su atributi običnog nasilja koji su itekako opasni po sve građane Niša i okoline.

Da li Niš nema kadrove? Ne bih se složio. Niš je univerzitetski centar, ima Pravni fakultet, a pouzdano znam da ima i jako stručne policajce koji su završili Policijsku akademiju i postdiplomske studije na Policijskoj akademiji. Što se kadrova sa Pravnog fakulteta tiče, itekako znam da su dobri, o čemu govore brojne nagrade koje su dobili. Mnoge od njih lično poznajem jer sam i sam bio profesor, predavao sam im na Pravnom fakultetu u Nišu.

Dakle, kadrovski problem ne postoji. Postoji li onda neki drugi problem? Rekao bih da. Ali, onda se otvara pitanje - da li je za jedno mesto, gde je odlučujući kriterijum struka, a to mesto se zove načelnik policijske uprave, nužan politički konsenzus odgovarajućih činilaca u odgovarajućoj sredini ili je za to nužno da to bude stručan i sposoban čovek?

Da podsetim, kada smo mi iz LDP, osnivajući svoju partiju, u svoj program stavili i suštinsku decentralizaciju i govorili o pravima lokalne samouprave, postavili smo i pitanje – zašto lokalne samouprave ne mogu same da biraju svog načelnika policije? Nijedan relevantni činilac u našoj državi na to pitanje nije dao odgovor. Mi imamo odgovor. Znamo pouzdano da bi pitanje i problem načelnika Policijske uprave u Nišu Nišlije same rešile vrlo brzo i na zadovoljavajući način, jer to je suštinski interes građana Niša.

Ovako, po ovim pravilima važećim, čeka se jalovi politički konsenzus koga nema, čekaju se dozvole raznoraznih paralelnih centara moći, a Niš već dve godine nema načelnika Policijske uprave. Želim odgovor od ministra unutrašnjih poslova - zbog čega država toleriše tako nedopustivo stanje i zbog čega se takvo stanje oteže u nedogled? Hvala.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnik javlja za reč, da koriste svoje pravo iz člana 286?

Narodni poslanik Miroslav Markićević. Izvolite.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj direktan prenos sednice Narodne skupštine, želim da kroz poslaničko pitanje, u ime poslaničkog kluba Nove Srbije, iniciram jednu temu, koja će praktično za nekoliko dana biti na dnevnom redu, kao što znamo, sednice u Narodnoj skupštini. Dakle, tiče se Zakona o rehabilitaciji i ljudi koji su pobijeni 1944. i 1945. godine iz ideoloških i političkih razloga.

Biću slobodan, molim za strpljenje, pokušaću jednu presudu iz grada iz koga ja dolazim, iz Čačka, gde je Okružni sud doneo rešenje o usvajanju zahteva za rehabilitaciju potomaka žrtava komunističkog terora. Dakle, radi se o zahtevu za rehabilitaciju pokojnog Siniše Pilipovića iz Milićevaca i pokojnog Slobodana Bajića iz Milićevaca. Zašto iniciram ovu temu danas? Zato što se nadam da ste svi već pročitali Predlog zakona o rehabilitaciji koji je došao 2. septembra u proceduru u Narodnu skupštinu. Iz teksta tog zakona vidi se da se osnovni problemi, koji su potomci, slobodno mogu da kažem, žrtava komunističkog terora 1944. i 1945. godine, ne rešavaju.

Samo ću da vam citiram deo rešenja koji je doneo Okružni sud u Čačku, gde se kaže – usvaja se zahtev za rehabilitaciju pokojnog Siniše Pilipovića iz Milićevaca, to je jedno selo kraj Čačka, rođenog 20.2.1922. godine. U obrazloženju se kaže – zahtev za rehabilitaciju podneli su potomci ti i ti. Kaže se i da je pokojni Siniša lišen života 14.11.1944. godine i proglašen za narodnog neprijatelja i po tom osnovu, pod znacima navoda osnovu, oduzeta mu je celokupna i konfiskovana celokupna imovina. Presuda da je on narodni neprijatelj doneta je godinu dana kasnije. Znači, tadašnje vlasti komunističke su prvo ljude streljale, ubijale, pa onda donosile presudu da su oni narodni neprijatelji, samo iz tog razloga da bi mogli da im oduzmu imovinu.

Dalje se kaže da je na jednom od ovih ročišta svedočio jedan poznati pripadnik partizanskog pokreta iz našeg grada. Čovek je rekao, neću o njegovoj ulozi u ratu da pričam, ali na ovom suđenju je delimično spasao dušu i rekao da za ove ljude ne zna da su učinili bilo šta zlo ili bilo kakav zločin. Zbog čega u stvari ovo iniciram? Osnovni zahtev potomaka ubijenih ovih ljudi jeste rehabilitacija, mada je narod i tada znao da su oni u stvari junaci i srpske patriote, a nisu nikakvi navodni neprijatelji, zato što se u obrazloženju rešenja o rehabilitaciji kaže da prestaju sve pravne posledice donete odlukom tobože nekakvog svetskog narodnog suda.

Prema tome, da postoji dobra volja kod ove vlasti, imovina konfiskovana je mogla da se vrati već pre tri godine, jer je ovo rešenje o zahtevu za rehabilitaciju doneto 2008. godine. Šta ja hoću da kažem, šta je poenta? I Zakon o restituciji, draga gospodo iz vladajuće koalicije, i Zakon o rehabilitaciji ne donosite, po mom sudu, iz čistog uverenja i moralnih pobuda, da se jedna velika istorijska nepravda ispravi, nego zato što se bliži rok kada smo obećali EU da ćemo doneti neke zakone. Iz ovog rešenja o rehabilitaciji su dokazi za koje ja tvrdim da postoje. Dana 28. januara 2008. godine doneto je rešenje o rehabilitaciji, gde doslovce piše da prestaju sve pravne posledice kada se radi, recimo, o Siniši Pilipoviću, pokojnom, kao i o Slobodanu Bajiću iz Milićevaca, jedno selo kraj Čačka, i da prestaju sve pravne posledice odlukom tobože nekog svetskog narodnog suda. Do dan danas ništa nije uređena, ta imovina nije vraćena.

Po meni, iako nisam pravnik, možda reagujem emotivno, možda iz srca, ovim ljudima je, odnosno potomcima, po ovom rešenju, i bez zakona o rehabilitaciji i restituciji, trebala da se vrati ova imovina i tako delimično ispravi nepravda koju je narodu i građanima Srbije, pre svega Srbima, nanosio komunistički režim 1944. i 1945. godine. Naravno, ono što je najvažnije, životi tih ljudi neće moći da budu nadoknađeni, ali će makar biti ispravljena jedna velika istorijska nepravda prema tim ljudima. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Da.)

Narodni poslanik Dragan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim pre svega da postavim pitanje Vladi i ministru za Kosovo i Metohiju, kada je u pitanju naredni popis koji se priprema za Republiku Srbiju. Želim da kažem da prestanete da vodite dvoličnu politiku kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Želim jasan i precizan odgovor - da li će biti izvršen popis na Kosovu i Metohiji? Predsednik opštine Štrpci, Zvonko Mihajlović, poslao je dopis Republičkom statističkom zavodu, sa zahtevom da dobije informaciju da li se priprema popis na Kosovu i Metohiji. Rekli su mu da je to sve prebačeno na Ministarstvo za Kosovo i Metohiju. On je otišao tamo i od pomoćnika ministra, Dragana Petkovića, pre petnaestak dana dobio je ovakav odgovor – da, na Kosovu i Metohiji nije predviđen popis.

Postavljam pitanje: odakle vam pravo da vi odustajete od popisa na KiM , zašto obmanjujete ovaj narod? Na sva usta govorite o tome da nećete priznati nezavisnost KiM, a sve što radite, radite u pravcu da se polako nezavisnost KiM prizna. Postavljam pitanje: kako je moguće da ovako ozbiljan državni posao tako lako odbacujete i da ga ne radite?

Da vas podsetim, ti popisi su bili jako moćna politička igra od 70-ih godina u rukama tadašnje automaške vlasti, normalno komunističke vlasti, koja je išla u tom pravcu da se polako promeni etnička slika KiM. Da vas podsetim, zadnji popisi koji su izvršeni na KiM bili su 1971. godine, to je tada vršio Savezni statistički zavod. I od tada nikada više nisu izvršeni popisi. Znate, Ustav 1974. godine, autonomne pokrajine i sve je posle krenulo da se frizira. Aproksimacija 1981, pa aproksimacija na aproksimaciju 1991, u odnosu na 1981. godinu i dobili smo lažnu sliku vezani za etnički sastav KiM. I vi to sada želite da potpuno potvrdite.

Samo da vas podsetim, u Hrvatskoj 1991. godine , po popisu živelo je 582 hiljade Srba, 380 i nešto hiljada Jugoslovena, o toga 85% Srba, preko 750 hiljada. Zadnji popis u Hrvatskoj 2011. godine 135 hiljada Srba. Gde se izgubilo 620 hiljada Srba za ovih 20 godina od 1991. godine? Pa u "Bljesku" i "Oluju" u zločinima koji su počinjeni na Srbima u Hrvatskoj, a Boris Tadić ide i izvinjava se redom što nema popisa u Bosni i Hercegovini. Zato što bi slika bila još strašnija, zato što u Federaciji ne bi bilo ni jednog jedinog Srbina ili vrlo mali broj. I oni koji žive ne smeju da se izjasne. Ako bi to uradili u Republici Srpskoj, videli bi da je etnički sastav skoro isti kao što je bio 1991. godine. To je problem, što vi prihvatate i pristajete na sve ucene od strane Vašingtona i Amerike, da se uklopite u sliku koju su oni stvorili o nama.

Postavljam pitanje vezano za najavu da će 16. septembra Hašim Tači ponovo na prelaze poslati policiju i carinike. Borko Stefanović kaže da ćemo učiniti sve da do toga ne dođe. Postavljam vrlo jednostavno pitanje: šta će te učiniti, šta je to sve što će te učiniti da se ne desi ono što ste već prihvatili, prihvatajući pečate, tablice, lična dokumenta itd?

Vodite dvoličnu politiku laži i prevare ovoga naroda. Navodno se borite da KiM ostane u granicama Srbije, a suštinski sve radite kako bi ga odaljili od Srbije i kako bi jednoga dana status KiM bio poptpuno bezpredmetan, jer će po svim atributima biti država.

Postavljam pitanje da li će Vlada, na osnovu Dekleracije koju smo ovede usvojili, jer jedanput u tri meseca treba da podnese izveštaj, da li je vreme da taj izveštaj podnesete sada, a ne kada se desi, pa da kukate i da tražite jedinstvo da bi pokazali, navodno, kako se svi zajedno brinemo za KiM?

(Predsedavajuća: Pet minuta.)

Sada, pre nego što se desilo, tražimo sednicu na kojoj će Vlada da nam podnese izveštaj šta preduzima da se kosovski policajci i carinici ne postave na administrativne prelaze.

Da li još neko od predsednika i ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da iskoristi svoje pravo iz člana 286?

Narodni poslanik Aleksandar Jugović. Izvolite.

Želim da postavim neka pitanja koja veoma zabrinjavaju i javnost u Srbiji i sve one koji su prethodnih godina doživeli nesreće, pogotovo od 1990. do 2000. godine, od režima Slobodana Miloševića.

Svedočenje Radomira Markovića u Višem sudu, na suđenju Stevanu Basti, Ratku Romiću i Milanu Radonjiću, u službi je opstrukcije pravde i to smo jasno mogli videti. Jedno pitanje se odnosi na to otkud pripadnici Šestog odeljenja DB, u kojem je bilo i pripadnika JSO, danas su raspoređeni u državne službe, a jedan od njih je i na visokoj poziciji u MUP?

Jedanaest godina je od atentata u Budvi, 11 godina od ubistva sudije Nebojše Simeunovića, 12 godina od ubistva Slavka Čuruvije, 17 godina od ubistva Dade Vujasinović. Postavlja se logično i jedino pitanje: zbog čega još uvek nema presuda? Da li je motiv čekanje, na osnovu naznaka iz izjava pojedinih ministara i veličanja lika i dela masovnog ubice Slobodana Miloševića, da li iz naznaka mržnje prema Evropi čekaju neko novo doba u kome će biti amnestirani ili u kome će se ova amnestija, koja i danas traje, nastaviti?

Pitanje, takođe, za specijalnog tužioca Miljka Radisavljevića jeste: zbog čega je nedavno izjavio da će uskoro biti razrešeno ubistvo Slavka Ćuruvije, a već jedan određeni period se o tome ćuti i ništa se ne dešava? Moje pitanje je kada je to "uskoro" i kada će zaista biti razrešena sva ova ubistva, a za Miljka Radisavljevića ubistvo Slavka Ćuruvije?