Reč ima narodni poslanik Judita Popović.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, LDP podržava izmene i dopune, odnosno novi zakon o parničnom postupku, koji je dobio određene izmene u odnosu na prethodni zakon o parničnom postupku, iz 2009. godine. Samim tim je poboljšano nešto što se zove parnični postupak.
Mi podržavamo svaku vrstu izmene koja je predložena da bi se postigao određeni pozitivni efekat, pa iz tog razloga i nemamo problem oko toga da te izmene, ma koliko bile nove i neuobičajene za pravni sistem Srbije, prihvatimo i podržimo.
Formula za dobro suđenje u parničnom sistemu Srbije jeste, kao prvo, suđenje u razumnom roku. Do sada smo imali veliki problem sa dugotrajnim suđenjima, koja su trajala godinama. Dakle, suđenje nikada nije moglo da se meri u mesecima nego u godinama, desetinama godina. Sa izmenama koje je ovaj zakon predvideo, taj vremenski okvir je u znatnoj meri pozitivnije rešen. U pripremnom postupku stranke, zajedno sa sudijom, ugovaraju na koji način će to suđenje da teče, koliko je ročišta potrebno za glavnu raspravu, tako da nije nepoznanica ni za sud, ni za stranke, koliko dugo će traje postupak da traje, ukoliko se svi drže postignutog dogovora.
Sledeći element za dobro suđenje je da se utvrde jasna pravila oko tereta dokazivanja. U ovom zakonu možemo da pronađemo elemente i takve vrste pristupa predlagača zakona da se teret dokazivanja jasno definiše u pogledu onoga koji iznosi ili tvrdi neke činjenice. Dakle, on je u obavezi i da pruži dokaze za tu svoju tvrdnju i za te činjenice koje želi da dokaže. Dakle, to je prilično racionalan pristup i prilično dobar pristup, ukoliko se želi utvrditi i odgovornost za učesnike u parničnom postupku. Ako neko ima pravo da se sudi, da podnosi tužbe, da podnosi dokaze, dakle, učestvuje u parničnim postupku, ima i neku vrstu odgovornosti i prema sudu i prema drugoj strani, u pogledu toka suđenja i nikako ne može da zloupotrebi to svoje pravo, već je odgovornost i te kako bitna i kod te stranke koja predlaže da se određeni dokazi izvedu.
Sledeći elemenat je u stvari sudija, sudija koji sada ima ulogu arbitra i to jednog objektivnog, neutralnog arbitra, koji sluša one dokaze i izvodi one dokaze koje su stranke predložile i na osnovu celokupnog dokaznog postupka procenjuje i utvrđuje da li su činjenice utvrđene i ko je u stvari dokazao neko svoje pravo na koje se poziva.
Dakle, ta tri elementa, ukoliko se mogu pronaći u ovom zakonu to je onda jedan dobar iskorak i to je pozitivan razvoj parničnog postupka u Srbiji.
Dakle, mi nemamo problem oko toga da prihvatimo novine, i nemamo problem oko toga da sve ono što je usmereno ka efikasnosti, ekonomičnosti i racionalizaciji parničnog postupka podržimo, međutim mi smatramo da je premalo novina. Dakle, još uvek se mogu videti i određeni recidivi i u ovom zakonu o parničnom postupku, i mi smatramo da ćemo najverovatnije ponovo za koju godinu, možda i ranije da stigne na dnevni red neki predlog zakona o izmenama i dopunama ovog zakona o parničnom postupku.
Ni to nije problem, jer dobro je ukoliko se uoče greške i dobro je ukoliko se želi i ima volja da se te greške poprave, odnosno da se neki nedostaci poprave u zakonu. Dakle, sama praksa će pokazati koliko je ovaj zakon odmakao od prethodnog zakona i budući učesnici u parničnom postupku će da daju krajnji sud.
Na nama je poslanicima, da ovde, tokom rasprava u načelu i u pojedinostima tačno ukažemo koji su nedostaci zakona i kako bi ti nedostaci trebali da se otklone i tokom jučerašnje rasprave, u vezi zakona o krivičnom postupku, jasno su se definisali određeni nedostaci Predloga zakona. Prema tome, od integriteta ove skupštine i svakog poslanika zavisi koliko smo mi sposobni da već u startu promenimo Predlog zakona i u startu nateramo izvršnu vlast da prihvati neke dobre predloge u vidu amandmana, kako bismo otklonili neku kasniju potrebu da se menja zakon, nekim novim zakonom.
U ovom zakonu smo primetili jedno rešenje koje nekako odudara od svih načela koja su nabrojana u obrazloženju Predloga zakona koje mi podržavamo i ukazuje na neke kontraverze oko toga da li se tu štite nečiji interesi. Osvrnula bih se na član 3. stav 2. zakona, koji u stvari definiše na koji način pravosnažna sudska odluka Krivičnog suda u parnici deluje, odnosno da li proizvodi pravno dejstvo ili ne. U ovom stavu 2. navedenog člana, pravosnažna sudska odluka krivičnog suda u parnici ne proizvodi pravno dejstvo, ukoliko se radi o trećim licima koji nisu učestvovali u krivičnom postupku, a mi vrlo dobro znamo da se to najčešće može primeniti na osiguravajuća društva, dakle, osiguravajuće društvo normalno ne učestvuje u krivičnom postupku, optuženi je taj koji učestvuje, optuženi je taj koji je napravio eventualno neko krivično delo u vezi saobraćaja i bezbednosti saobraćaja i osiguravajuće društvo koje će u stvari da plati štetu, kada se završi krivični postupak, parnični postupak, itd. Sada osiguravjuće društvo se javlja kao treće lice u parničnom postupku, postavlja se pitanje – ukoliko su neke činjenice već raspravljanje u krivičnom postupku, vidimo da je Zakon o krivičnom postupku mnogo ubrzaniji, mnogo efikasniji sada ovim novim predlogom, nego do sada, zašto sada da ponovimo utvrđivanje svih tih činjenica u parnici, zašto opet u stvari da postupamo nešto što je u suprotnosti sa proklamovanim načelom efikasnosti, racionalnosti, ekonomičnosti itd.
Mislim da nije dobro da se na taj način pristupa predlaganju, odnosno donošenju ovakvog kompleksnog zakona, kao što je zakon o parničnom postupku, da se nečiji pojedinačni interes, nekako stavlja u prvi plan, a jeste u ovom članu 13. stav 2. stavlja se u prvi plan interes osiguravajućeg društva, najčešće osiguravajuće društvo, je najčešće ono treće lice koje se pojavljuje u parnici nakon krivičnog postupka.
Taj član sam po sebi i u prethodnom zakonu je imao određenu svrhu, imao je svoju određenu ulogu, koja uloga je bila prilično pozitivna u tom smislu, pošto je olakšavala posao parničnog suda u utvrđivanju određenih činjenica, odnosno izvođenju dokaza.
Dakle, ovaj zakon o parničnom postupku je po našem mišljenju dobar, ali je propustio određene stvari da poboljša, propustio je priliku da bude mnogo bolji i smatramo da je razvoj ove materije suviše spor za one izazove koje naše društvo i naša država imaju u ovoj tranziciji koja nikako da prestane, i nikako da je prevaziđemo, a pogotovo što nam je u izgledu kandidatura za pristup Evropskoj uniji, pa iz tog razloga smatramo da je trebalo da se mnogo jasnije pristupi reformama zakona o parničnom postupku.
Dakle, smatramo da je previše spor razvoj ove materije i da bi morali mnogo ubrzanije da radimo na reformi parničnog postupka, jer parnični postupak predstavlja jedan od elemenata za tu neku pravnu sigurnost građana u Srbiji i bez valjanog ovakvog procesnog zakona mi nećemo postići ni pravičnije suđenje, ni brže suđenje, ni bolji pristup pravdi, a pri tom imaćemo mnoge negativnosti i na ekonomskom planu, s obzirom da strane investitore i te kako interesuje na koji način mogu zaštiti svoje investicije i svoj kapital.
Dakle, pravna sigurnost je ona koja bi trebala uvek da nam bude kao jedan cilj kojem streme, ovo društvo, ova država, a način na koji ćemo postići tu pravnu sigurnost je u stvari taj da donosimo dobre zakone koji će moći i da se primenjuju, nije dovoljno imati dobar zakon, nego se taj zakon mora i primenjivati.
Prema tome, Liberalno demokratska partija podržava svaku vrstu izmena i dopuna, svaku vrstu reforme koje imaju za cilj da se domaće zakonodavstvo harmonizuje i sa propisima, pozitivnim propisima Evropske unije i sa standardima Evropske unije, jer ti standardi u stvari će ujedno da poboljšaju i život građana u Srbiji, a šta je inače, u stvari cilj donošenja zakona, da se napravi takav pravni okvir koji će obezbediti jednu stabilnost, društvenu i ekonomski razvoj ove države.

Trinaest minuta iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, bio bih nepravedan ako bi rekao da u pisanju ovog zakona nije uložen jedan veliki trud, ali čini mi se da su smernice kojima je sam zakon pisan, često bile loše.
Bio bih takođe nepravedan, da bar nije bio jedan pokušaj da se taj sudski postupak, odnosno parnični postupak ubrza, ali mnogo je rešenja koja su predložena ovim zakonom, ne mogu da ih nazovem da su baš najsrećnija za one koji će eto milom, ili silom, da uđu u neki parnični postupak.
Često se spominje, kad god se neki zakon donosi, njegov ustavni osnov, a već na samom početku zakona vidi se da ono što je Ustavom garantovano, a to je da su svi pred zakonom i pred sudovima potpuno jednaki, već se krši među prvim članovima Predloga zakona. To se već vidi u članu 7. Predloga zakona i o tom delu koje je ministar čak i obrazlagao, pa se kaže – sud će da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano. Znači, postavlja se pitanje – kakva će presuda da bude? Da li je u interesu Vlade, odnosno Ministarstva pravde da presude koje će sudovi da donose odgovaraju činjeničnom i materijalnom stanju ili samo na osnovu onih dokaza koji izvedu stranke u postupku, a koji često ne odgovaraju činjeničnom i materijalnom stanju, zato što jedna od strana koja vodi parnični postupak nema dovoljno sredstava da angažuje svog, recimo, veštaka koji će da da kontraveštačenje u odnosu na veštačenje druge strane?
Sud nema obavezu da angažuje svog veštaka koji bi pomirio ta dva veštačenja i dao neku verodostojnu istinu. Hoće li pri tom izvođenju dokaza da bude u povoljnijem stanju ona strana koja ima više novca da angažuje razne privatne agencije itd, da te dokaze pribavlja za nju i da krije dokaze, naravno, koje joj ne odgovaraju, zato što ona druga strane nema takvo materijalno stanje i nema sredstava da ona na određen način reaguje.
Ipak treba ostaviti sudovima da oni utvrđuju i na osnovu dokaza koje želi sudija da izvede, a ne samo na osnovu dokaza koje predlože stranke, da bi se došlo do one prave presude koja je verodostojna materijalnom stanju. To navodno radi ubrzavanja postupka, smanjenja troškova sudova, međutim, gospođo ministre, kada kažem da nismo svi jednaki pred zakonom, to se vidi i kada građani tuže za nešto državu. Ti sporovi traju po 10-ak i više godina, samo zato što taj koji je tužen, često ga predstavlja visoki funkcioner neke političke stranke ili visoki funkcioner Vlade Republike Srbije, pa sudija ne sme čak ni da preduzme bilo kakvu radnju, kada je u pitanju odgovornost državnih organa.
Često imam primedbe i žalbe od izvesne Blagojević Dragice, iz opštine Golubac, koja već 10-ak godina tuži Ministarstvo odbrane, da sazna od koje bolesti joj je umrlo zdravo dete i ne može nikako da se zakaže ročište na kome će da se vodi rasprava.
Ako će to ovaj zakon da popravi, onda to ima smisla, a da ne pričam o parnicama koji građani vode protiv naših javnih preduzeća, gde su bukvalno ulazili u posed, pa se čeka na prvo ročište po par godina. O čemu mi onda pričamo da smo svi pred zakonom i Ustavom jednaki? Ako će ovaj predlog zakona to da reši, a ja sumnjam da hoće, onda imate našu podršku.
Međutim, ovaj zakon su pisale određene strukture koje su se nalazile u Vladi Republike Srbije, koje bi trebalo da predstavljaju isključivo Vladu, odnosno vaše ministarstvo, a ne da zastupaju interese određenih stranaka za koje će da se, koje će da učestvuju u nekakvom postupku. To se vidi već u članu 85. Predloga zakona, gde se kaže da – stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku ličnog ili punomoćnika koji mora da bude advokat.
Vi ste rekli da je to usklađivanje sa Ustavom. Hajde da pogledamo šta se kaže u Ustavu. U članu 37. Ustava Republike Srbije piše da svako lice ima pravnu sposobnost. Znači, ono je to koje donosi odluke šta će da radi u nekom postupku.
U članu 67. svakome se pod uslovima određenim zakonom jamči pravo na pravnu pomoć. U sledećem stavu se kaže – pravnu pomoć pruža advokatura, kao samostalna nezavisna služba i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, ali to nije ni važno.
Kada advokat zastupa stranku u parničnom postupku, može li se to nazvati pravnom pomoći? Ne može nikako. U parničnom postupku, to nije pravna pomoć, to je usluga koja se naplaćuje. Pravna pomoć je u krivičnom postupku, za lice koje ne može da obezbedi advokata, da ga zastupa besplatno advokat koga odredi sud. Ovo je pružanje usluge, ovo se naplaćuje i iza ovoga stoji advokatski lobi koji se nalazi u vašem ministarstvu, a koji je upravo izašao iz ove kancelarije.
U tome jeste problem, da je u pitanju advokatski lobi, videćemo već u sledećem stavu. U sledećem stavu se kaže, stranku mora da zastupa advokat u postupku po pravnim lekovima, izuzev ako je samo advokat.
Hoćete da kažete da stranka koja nema para da plati advokata, koja je sposobna da sama napiše bilo kakvu žalbu, neće moći da napiše žalbu i da uputi sudu, samo zato što nema para da plati advokata, izgubiće spor i imovinu.
Hoćete da kažete da prof. dr prava treba da angažuje advokata koji je kod njega polagao stručni ispit, da mu napiše žalbu. Neće on napisati, napisaće taj prof. dr prava, a ovaj će samo da naplati 100 ili 200 eura, kako vi kažete, odnosno 100 ili 200 kako se stvarno govori.
Šta ćemo sa pravnicima koji rade po javnim preduzećima i privatnim preduzećima? Jednostavno, bilo je jeftinije vlasnicima pravnih lica da zaposle pravnika sa položenim sudijskim ispitom, da ih zastupa pred sudom, nego da plaćaju ogromne svote advokatima.
Hoćete li i njih da ostavite bez posla? Znači, u tome se i ogleda besmisao ovoga što ovde piše u članu 85. i ne verujem da će baš nešto mnogo biti efikasan, zato što nije problem u strankama kada je izvođenje dokaza u parničnom postupku. Stranke formulišu svoj zahtev pred sudom na ovaj ili onaj način i sudski postupak započnu. Najveći problem je što se odugovlači sa sudskim postupcima, često jesu sami punomoćnici, odnosno advokati, zato što oni ne naplaćuju najčešće srazmerno uspehu u sporu, nego po izlasku na ročište, pa to toliko je ako se ročište održi, a pola od toga ako se ne održi, pa ćemo stalno da pišemo neke podneske, pa ćemo stalno da predlažemo ovo, pa ćemo ono, dok na kraju sama vrednost spora izgubi onu vrednost koja je već plaćena advokatu. Tako to izgleda u praksi.
Ovaj član 85. svakako nije u skladu sa Ustavom. Nije u skladu sa Ustavom, jer je garantovano ljudsko pravo da stranka može da odluči ko će, kada će i da li će da je zastupa pred sudom, osim kada je u pitanju krivični zakon. Budite sigurni da će to biti predmet rada Ustavnog suda, bar ovaj stav 2. Predloga zakona. Ako hoćete da kažete da stranke moraju da zastupaju advokati, hajde da napravimo zakon o besplatnoj advokatskoj pomoći, jer ćete onda stvarno da uskladite član 85. sa članom 67. Zakona, Ustava Republike Srbije.
Klimate glavom da će biti napisan, a ja bih voleo da bude na snazi pre nego što ovaj zakon bude na snazi, ali onda smo išli obrnutim redosledom. Nema veze.
Kažete da je veliki problem dostava u samom parničnom postupku? Slažem se. Veliki problem je bilo i samo izvršenje sudskih presuda, pa eto, rešili ste da zakonom dozvolite da to rade čak i neke agencije, da se one snalaze kako znaju i umeju, da izvrše neko sudsko rešenje, da naplate neko potržavinje koje je preko suda ostvareno pravosnažnom sudskom presudom, ali ovo što ste napisali u članu 140, barem u jednom delu, su stvarno neke stvari, blago rečeno, da se ne izrazim, mislim da su nemoguće.
Evo ovako, ako se lice kome se pismena dostavljaju, ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši predajom pismena nekom od njegovih odraslih članova domaćinstva koje je dužan da primi pismeno.
Znate šta, ovde su često u pitanju rokovi u parničnom postupku izjašnjavanja, nisu u pitanju krivice. Da je krivica, pa ajde da ima neko smisla, ali ovde je u pitanju parnica.
Znači, da pođemo hipotetički. Ako je član porodice ili domaćinstva tašta. Može da se desi da možda ne voli zeta. Možda. Hoće li da primi to? Možda i hoće, ali neće da mu pokaže. Šta ćemo onda?
Ili, ako se dostavljanje vrši na radnom mestu. Lica kome se pismeno dostavlja, to lice se ne zatekne, dostavljanje će se izvršiti licu koje je na istom mestu radi ako ono pristane da primi. Znam kakvi su međuljudski odnosi u mnogim preduzećima, pogotovo u javnim preduzećima, a ovi ovde zato što se svako od svakoga plaši, zaposleni u državnoj upravi spremni su na sve i svašta samo da toga sklone od sebe. Da ne pričam koji su i kakvi su sve to pobude koje mogu da budu među njima. Ko garantuje da će taj zaposleni koji prihvati da primi neki poziv ili neki podnesak o kome druga strana treba da se izjasni da stvarno da onome kome je to namenjeno? Niko.
Sledeći stav kaže: "Ako se dostavljanje nije moglo izvršiti po odredbama stava 1. i 2. ovog člana, dostavljanje će se izvršiti pribijanjem pismena na vratima stana ili prostorija pravnog lica i time se smatra da je dostavljanje izvršeno".
Gospođo ministre, dolazim iz Braničevskog okruga. Braničevski okrug ima tu negde oko 200 hiljada punoletnih građana i od tih 200 hiljada punoletnih građana, oko 60 hiljada je van zemlje. Pošto naš narod voli da se sudi, voli da se parniči, a nigde u ovom zakonu ne piše da mora da se dostavi adresa na kojoj se lice nalazi u inostranstvu, već adresa koja se nalazi kod državnog organa nadležnog za vođenje evidencije, ko će za 30 dana da dolazi, recimo, iz Nemačke, Austrije, Italije, Švajcarske, da obilazi svoja vrata da li mu je neko zakucao poziv na suđenje ili ostavio rok da se izjasni po nekom podnesku? Teško da je to ostvarivo.
Čini mi se da se samo išlo jednom željom da se napravi neki predlog zakona koji će eto bar naizgled da nešto omogući, a u stvari ono što najviše omogućava jesu zloupotrebe i od strane pravnih zastupnika i od strana koje će da vode postupak, pa čak i od strane predlagača da sudovi ne utvrđuju materijalno i činjenično stanje, nego nekakve druge proceduralne okolnosti po kojima će presude da budu donošene.
Ako ste već bili spremni da dozvolite agencijama da izvršavaju sudske presude, ako to ne može javni poštanski operater, pa onda stavite u zakon da ima agencija i za to, pa neka oni vrše dostave ili neka ostane po sadašnjem rešenju. Ovako, ovo je najgore. Sudovi će možda da rade efikasnije, ali presude koje budu izricane neće odgovarati materijalno i činjeničnom stanju. Ne odgovaraju istini. To je problem ovog zakona. Zato SNS u danu za glasanje neće glasati za ovaj predlog zakona.

Iskorišćeno je 15 minuta i 20 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničke grupe? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Gospođo potpredsediče, gospođo ministre, ovo je udar na Ustav Republike Srbije što Vlada Republike Srbije čini sa izmenama, dopunama i revizijom srpskog pravosuđa i srpskog zakonodavstva.        
Pitam Vladu sa čim izlazi pred Miloša? Ko je Miloš? Miloš je javnost, pre svega stručna javnost, narodni poslanici i ovaj Visoki dom kao najviši zakonodavni organ.
Dame i gospodo, poštovani građani, poštovana stručna javnosti, dobio sam jedno pismo upućeno meni da u okviru ovih rasprava ukažem na velike probleme reforme pravosuđa i zakonodavstva.
Javna odnosno stručna javnost ukazuje da su u pitanju ishitrene mere pravosudne reforme donete bez konsultovanja, uvažavanja stručne javnosti i sprovođenjem tih prouzrokovali su brojne i značajne probleme i uzdrmali temelje pravnog sistema Srbije. O čemu se radi?
Dame i gospodo, radi se o tome da predlagač uzima za pravo da ignoriše, da omalovažava stručnu javnost koja je uputila meni da u ovom parlamentu iznesem određeni apel da se određene stvari trebaju poboljšati, a neke preurediti i sprečiti ih. Ta stručna javnost su doktori, profesori i akademici – Danilo Basta, Ratko Marković, Momčilo Grubač, Slobodan Beljanski, Vida Čok, Kosta Čavoški, Marijana Pajvančić, Lidija Basta, Vladimir Vodinelić, Jovan Ćirić, Vesna Rakić – Vodinelić, dakle, onaj iz vaše partije koja je podržavala celo vreme od 5. oktobra i pre 5. oktobra, ali nije važno, vidite da se ne slaže sa vama, Jovica Trkulja, Zoran Ivošević, bivši sudija Vrhovnog suda, Radmila Vasić, Dragica Vujadinović, Jasmina Hasanbegović, Mirjana Stefanovski, Ljiljana Radulović, Ivan Pejić, Miodrag Jovanović, Nebojša Šarkić, Vladan Petrov, Tanasije Marinković, Marija Karanović, Đorđe Sibinović, Svetlana Milčev, Aleksandra Simić.
Gospođo potpredsedniče, prinuđen sam da kažem da se sa ovim apelom slažu, pored ostalih, prof. dr Veroljub Rajović, koji je specijalista i stručnjak za parnično procesno pravo iz 45 godina, ugledni advokat sa 35 godina provedeno i još uvek u sudnici, ima neograničenu praksu, dakle, čovek sa velikom stručnom praksom i znanjem iz oblasti procesnog parničnog zakonodavstva. Osim toga, sa ovim se slažu i svi poslanici SRS jer smatraju da javnost koja ukazuje ima razloga.
Sada ne mogu shvatim, gospodine Ćosiću, ovo su sve eminentne titule i eminentni stručnjaci koji ukazuju da reforma zakonodavstva, odnosno pravosuđa jeste velika katastrofa i udar na Ustav i državno uređenje. To su problemi koji su evidentni, a to znači da reforma pravosuđa koja je pokušana da se izvrši, pre svega zahvaljujući nekim evropskim institucijama i domaćoj javnosti, zaustavljen je taj proces da se izvrši revizija i utvrdi šta je u toku postupka izbora i reizbora sudija i tužilaca učinjeno, a da nije dato pravo u smislu člana 36. stav 2. Ustava RS da svako ima pravo da izjavi žalbu protiv svake odluke državnog organa ili da uloži drugo pravno sredstvo ako se vređaju njegova prava i interesi.
U konkretnom slučaju i sudije i tužioci su odlukama o reizboru bili kažnjeni i njima me povređeno ustavno pravo. Zato se gospođo Čomić ja pozivam, nadam se da ste me razumeli, na Ustavno pravo.Ne vidim, i nisam siguran, ne mogu, ne mislim da sam pametan da sednem u ministarsku fotelju i da sam pametan i pametniji od ovih eminentnih stručnjaka i ovih eminentnih i uglednih profesora itd.
Dakle, kad to ukazuje ovaj kapacitet i ovaj parlament bilo bi dobro da i on razmisli i da uvažava ukazivanja i da razmotri amandmane koji su upućeni na Zakon o parničnom postupku.
S druge strane, gospođo potpredsednice, ima jedna stvar kojom se obmanjuje javnost. Molim gospodina Ćosića, on je čovek sa bogatim iskustvom, ali u svakom slučaju on nije bio predsednik te radne grupe koja je radila na projektu izrade Zakona o parničnom postupku.
Podsetiću vas, gospođa ministar je juče govorila o ovome kako imamo mi obavezne preporuke EU, OEBS i Saveta Evrope. Molim vas, tražim kao narodni poslanik da nam dostavite te preporuke i drugo da dostavite i primedbe koje su vam uputili, primedbe na koje vi niste odgovorili i niste uvažili i to znači, molim vas, da se radi o tome da vi govorite jedno, a u stvari mi imamo dokaze druge. O čemu se radi? Molio bih za pažnju. Radi se o tome da je objavljeno da je u periodu od 6. do 11. jula 2004. godine uz finansijsku podršku Nemačke federacije za međunarodnu pravnu saradnju IRZ organizovan višednevni okrugli sto u gradu u Bavarskoj, na kome su uz predstavnike radne grupe, društva sudija i Vrhovnog suda Srbije, radne grupe Ministarstva pravde za izmenu Zakona o parničnom postupku, učestvovali i predstavnici Nemačkih pravosudnih institucija.
Ono što je nesporno, ovo je objavljeno, ovo niko nije osporio, a to je, kaže – ubrzan postupak u Srbiji. Šta se kaže na tom savetovanju? Ako idete suviše radikalno, ostaje da se nadate da vam postupak ne bude gori.
Gospođo Malović, na tom savetovanju ukazano je da sudije u Srbiji nisu ništa lošije nego u drugim zemljama. Vi imate druge probleme – loš materijalni položaj, lošu tehniku i opremljenost. Kaže ovaj stručnjak, konsultant – bio sam konsultant i u Kini i u Mongoliji i svuda sam govorio istu stvar, pogrešan je pristup reformi ako se bazira na tome da su sudije loše, upravo suprotno, trebalo bi sistem koji postoji i koji je, ako je lošiji, pre svega poboljšati. Loš je pristup kupiti ono što je…

Narodni poslaniče, devet minuta ne govorite o temi dnevnog reda. Slušam vas vrlo pažljivo, znajući na koja se dokumenta i na čija imena pozivate. Sada vas molim da sve to povežete sa temom dnevnog reda. Nije dovoljno reći jednu rečenicu tokom devet minuta, da se radi o Predlogu zakon o parničnom postupku da bi ostali bez kršenja Poslovnika.
Dakle, o temi dnevnog reda, uz obostrano poštovanje člana 107.

Slažem se sa vama, samo što sam morao i vas da informišem da ne stoji…

Narodni poslaniče, kada vas podsetim da kršite Poslovnik, vaša je obaveza da počnete da poštujete Poslovnik, tako da vas molim o temi dnevnog reda, Predlog zakona o parničnom postupku.

Ovo je Predlog zakona o parničnom postupku, da primedbe mogu da uputim samo ako se pozovem na vrednosti, sugestije i primedbe EU i Evropske komisije i OEBS. Što mi ne date da govorim o Zakonu o parničnom postupku?