Zahvaljujem.
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo kolege narodni poslanici, gospođo ministre, pred nama je Predlog zakona o parničnom postupku i još jednom moram da ponovim stav SNS, da tekst ovog zakona sadrži veoma veliki broj novih rešenja i da će, samim tim, osavremeniti parnični postupak.
Ono o čemu želim da pričam u ovom delu načelne rasprave u pojedinostima o amandmanima, ne samo ja, nego i ostale poslaničke grupe i mislim da treba da povedete računa, jer ovaj stari zakon doživljava izmene, ali ulaziti u dalje izmene ovog zakona mislim da bi parnični postupak dovelo do neke njegove suprotnosti. Zbog toga apelujem na vas i predstavnike vašeg ministarstva da sve naše predloge, bez obzira iz koje poslaničke grupe dolaze, saslušate, vidite koliko su celishodni, razumni i da nađu mesta u novom predlogu zakona o parničnom postupku, s obzirom da bi dalje izmene parničnog postupka odnosno Zakona o parničnom postupku mogle dovesti parnični postupak u njegovu suprotnost.
Nemoguće da i ovaj predlog zakona a i stari i neki budući zakon o parničnom postupku rešava sve nagomilane pravno-političke probleme. Taj deo problema mora da se reši na neki drugi način, a rešenja se kriju i u nekim organizacionim problemima, zatim u kadrovskim problemima i, takođe, i u materijalnim problemima.
Kada o ovome govorim, želim samo da napomenem i da kažem da stav SNS nije na strani niti Advokatske komore Beograda, niti Advokatske komore Srbije i tu ću i završiti, ali i dodati samo još jednu rečenicu. Ovo je često, malo i zloupotrebljena tema. Ministarstvo pravde svojim ne činjenjem, vezano za sukob ove dve advokatske komore, čini komplikovaniju situaciju i situaciju da u budućnosti možemo imati probleme i u oblasti poreske uprave, oblasti finansija, u oblasti raznih sudskih rešenja i epiloga sudskih procesa, s obzirom na legitimnost pojedinih advokata, odnosno advokatskih komora Beograda i, u ovom slučaju Srbije, tako da još jednom ispred poslaničke grupe SNS apelujem na Ministarstvo pravde da u narednom periodu uzme ove probleme u rešavanje i da se dođe do razumnog rešenja i sporova.
Ono na šta sam hteo da posebno obratim pažnju u ovom delu izlaganja to je da zamena prideva pismeni glagolskim pridevom i to glagolskim trpnim pridevom pisani i to nepotrebnu i pogrešnu zamenu, po mišljenju nas iz SNS, po mom ličnom mišljenju, a ne samo nepotrebnu i pogrešnu nego i nedoslednost u primeni ovih termina. Tako, recimo, u članovima 14, 64, 91, 93, 100, 120, 126, 250, 251, 256, 342. i 477. izvršena je zamena odnosno prideva pismenim glagolskim trpnim pridevom pisani, dok, recimo, kada govorimo o nedoslednosti u ovoj zameni, u članovima 136, 136a stav 2. i 144, 243, 341. i tako redom, nije izvršena zamena, odnosno prideva pismenim glagolskim trpnim pridevom pisani.
Verovatno se u delu ovih članova htela da napravi jezička korekcija u odnosu na dosadašnji tekst zakona o parničnom postupku. Međutim, ovde moramo da imamo u vidu činjenicu da termin, odnosno imenica, odnosno pridev, pismeno, nas treba u ovom kontekstu da interesuje samo u obliku pravnog oblika a ne u smislu jezičke greške. Tako dokumenti tipa – izjave, ugovora mogu imati samo formu pismeni, a ne formu pisani.
Sa druge strane, glagolski trpni pridev označava da je na imenicu stoji izvršena radnja, pa tako, kada kažemo da ugovor, odnosno dokumenti ili izjava može biti pisan, isto tako ugovor može biti i fotokopiran, printovan ili tome slično, zato mislimo da je termin pismeni i primene u starom zakonu u odnosu na novi predlog zakona dosta celishodniji i logičniji, a nije ovo samo primer ovde. Mi imamo i u oblasti prosvete i obrazovanja situaciju da tradicionalne izraze – pismena vežba, pismeni zadatak, sada koristimo za njih neke druge termine – pisani zadatak ili pismena vežba, što niti je u tradiciji sa srpskim jezikom a pogotovo ovde u kontekstu zakona, odnosno Predloga zakona o parničnom postupku treba da nas interesuje samo pravna forma.
Zadržao bih se samo malo na članu 7. i članu 13. u ovom delu načelne rasprave iz razloga jednostavne konstatacije da želimo pokazati da stari članovi u važećem Zakonu o parničnom postupku imaju bolju upotrebu i da ih nije trebalo menjati pa ću u daljem delu rasprave zadržati se na članovima 7. i pogotovo na član 13. koji obuhvata deo osiguravajućih društava, odnosno vezano za parnični postupak i ulogu osiguravajućih društva u parničnom postupku i nadovezati se na deo priče, koji je i deo moj kolega, u smislu člana 13. pričao, pogotovo potpredsednica Skupštine i nadam se da ćete ovde, pogotovo vezano na primedbe na član 13. imati razumevanja, jer mislim da interesi građana, ljudi koji su oštećeni, postupkom, odnosno oštećeni moraju imati veće privilegije, odnosno veći značaj u odnosu na deo i ulogu osiguravajućih društava u ovom zakonu.
Na primeru člana 7. stava 2. u starom zakonu, mislimo da je suštinska greška u propisivanju da će sud utvrditi samo činjenice koje su stranke iznele. Sud po ovome nema pravo da utvrdi činjenice koje stranka nije iznela, osim naravno, to se nadopunjava u sledećem stavu 3. gde isključivo radi sprečavanja, nedozvoljenog raspolaganja stranaka. Sasvim je opravdano pravilo da sud izvodi samo dokaze koji su stranke predložile, ali je neprihvatljivo da sud iz tako izvedenih dokaza ne može izvesti zaključak o postojanju činjenice koje stranke nisu uzele a koje su vrlo bitne i za presudu i za odluku.
Uzmimo primer da je, recimo, stranka iznela činjenicu da je prevarena. Iz navedenih dokaza u postupku proizilazi da prevare nema jer nedostaje prevarna namera kod protivničke strane, ali postoji izvinjavajuća zabluda kod stranke, međutim, sud ovu činjenicu zbog člana 7. ne može da uzme u obzir jer stranke nisu isto iznele.
Sada bih se u daljem delu izlaganja zadržao, po nama, na spornom članu 13. Predloga zakona o parničnom postupku koji, zbog javnosti moram da ga pročitam, glasi: "U parničnom postupku protiv učinioca krivičnog dela, sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravosnažnu presudu krivičnog suda, kojom se optuženi proglašava krivim". Stav 2. istog člana: "Pravosnažna odluka krivičnog suda ne proizvodi pravno dejstvo u parničnom postupku prema licu koje nije imalo mogućnosti ili pravo da učestvuje u krivičnom postupku kome je ta odluka doneta".
Mi smo i predložili i predali amandman da se predloženi član 13. u celosti briše i da iz starog zakona treba da ostane član koji glasi da u parničnom postupku sud i u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezanog za pravosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim.
Mislim da ovo što smo predložili da je univerzalno prihvaćeno rešenje u svim savremenim demokratskim pravnim sistemima.
Zbog javnosti moram da pročitam obrazloženje koje ste vi, s obzirom na uvođenje člana 13. stava 2. pogotovo naglasili i obrazložili, a ono glasi u članu 13. stav 2. Zakona da je predviđeno da pravosnažna sudska odluka krivičnog suda u parnici ne proizvodi pravno dejstvo prema licu koje nije imalo mogućnosti ili pravo da učestvuje u krivičnom postupku u kome je ta odluka doneta. Dalje navodite – ovakvo rešenje je uzelo u obzir odluku Ustavnog suda Austrije, koji je utvrdio da bi dejstvo krivične presude na lica koja nisu učestvovala u krivičnom postupku, a ovde se naročito ima u vidu osiguravajuća društva, predstavlja povredu prava na pristup sudu, odnosno povredu člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Niti ste nam dostavili prevod odluke Ustavnog suda Austrije na srpski jezik, niti znamo da li ovo postoji. Jednostavno, navodite. Mislimo da je stavom 2. člana 13. naneta velika šteta elementarnom integritetu pravosudnog sistema, a posebno šteti i nedopustivo ugrožava prava lica oštećenih u krivičnom delu.
Predloženim rešenjem polazite od nakaradnog i pravog neodrživog stanja, da istina koja je dovoljno utvrđena da nekoga, recimo, pošalje u zatvor, nije dovoljna istina da osiguravajuće društvo plati štetu. Uzmimo jedan slučaj da Vlada Srbije u drugim rečima predlaže da, na primer, siročad koja su ostala bez roditelja u saobraćajnoj nesreći, nakon što je krivični sud osudio vinovnika udesa i smestio ga u zatvor, moraju jovo nanovo, ispočetka, sa neizvesnim ishodom dokazuju da krivično osuđeni vinovnik je zaista u parničnom postupku vinovnik.
Ovo znači novu proceduru, nova veštačenja, nove svedoke, dokaze, parnice, advokatske troškove i parnični postupak u kome može da se dokazuje da li je u krivičnom postupku nešto dobro urađeno.
Ako je krivični postupak i postupak koji je proizašao, odluka koja je proizašla iz njega, dovoljno razumna i jasna da vinovnika pošalje u zatvor, nije dovoljno pouzdana da osiguravajuće društvo plati štetu. Jedan apsurd i zaista i u ovome što ću dalje govoriti, molim vas da obratite pažnju.
Mi u ovom obrazloženju nismo uzeli ni primere iz pravnih sistema zakonskih okvira drugih država, recimo, ni ostalih zemalja Evrope, niti zemalja recimo, Američkog kontinenta, već navodimo odluku, neku odluku Ustavnog suda, ne znamo ni u kom predmetu, ni po kom osnovu i ovde se stavljamo u situaciju da se bukvalno stavljamo na stranu osiguravajućih društava, a protiv interesa širokih masa koje mogu da budu u ovim postupcima.
Moram da vam navedem jedan citat da je cilj da ugled krivičnog pravosuđa ne bude narušen protivrečnošću između dveju presuda do koje bi moglo doći ako bi parnični sud utvrđivao relevantne činjenice, nezavisno od onoga šta je krivični sud našao, "Građansko procesno pravo", autor i profesor dr Borivoje Poznić i profesor dr Vesna Rakić-Vodenilić, izdanje iz 1992. godine strana 72.
Znači, neko treba ponovo da o svom trošku ulazi u dokazivanje već dokazanog i utvrđenog i to utvrđenog pod dosta strožijim pravilima i uz visok stepen poštovanja građanskih i procesnih prava okrivljenog, ako je od strane Vlade Srbije, zaista je previše u ovoj situaciji.
Uz sve to, neko se iz vašeg ministarstva bavi odlukama Ustavnog suda Austrije. Imam odluke Ustavnog suda Srbije koje se ne poštuju i ne znamo ko treba da ih sprovede u delo. Imamo more sporova i mi se bavimo nekom odlukom, a ne znamo ni na koji predmet Ustavnog suda Austrije i ako već treba da se bavimo time, zaista nemam komentara.
Nije ovo prvi put da se Vlada Srbije u odnosu prema osiguravajućim društvima bavi na ovakav način i upućuje uredbama, u ovom slučaju u Zakonu o parničnom postupku, na specijalne odnose između Vlade Srbije i osiguravajućeg društva. Moram da vas podsetim da je ova ista Vlada 21. maja 2010. godine u "Službenom Glasniku Republike Srbije" broj 34/10 donela neverovatnu uredbu o naknadi štete nad licem.

Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi je iskorišćeno.

Zahvaljujem. Nastavićemo u pojedinačnoj raspravi.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović, a posle njega narodni poslanik Vlatko Ratković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre, pažljivo smo kao i juče slušali vaše uvodno izlaganje i uvideli smo da postoje neke razlike, što je normalno, radi se o dve različite materije, o građanskom i krivičnom pravu, ali smo i videli da kada bi primenili logičko tumačili koje je u ovom slučaju Predloga zakona primereno, videli bi da se ovde više pozivate na neku kontinentalnu pravnu tradiciju, nego u prethodnom Zakonu o krivično-procesnom postupku, što je, priznaćete, nelogično. Morate da primenjujete jedan isti metod i za jedan i za drugi značajan zakonik zato što se radi o predlozima zakona koji su po 600 i 500 članova, što je ogromno i unosi jednu novinu u naš pravni sistem.
Takođe, vi ste se pozivali lično i pozivate se u obrazloženju zakona na Evropski sud za ljudska prava. Tu se radi o članu 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji garantuje pravedno suđenje, u okviru njega i stav 1. koji garantuje suđenje u razumnom roku. Nemamo ništa protiv toga, to je jedna civilizacijska tekovina, pravna, kako god hoćete, koja je neophodna u svakom pravnom sistemu, pa i u našem i u svim drugim sistemima.
Međutim, nama nije jasno, kada pogledamo obrazloženje zakona i npr. izjavu vašeg državnog sekretara Slobodana Homena, da se radi o tome da se ovaj zakonik donosi, to jest Predlog zakona je upućen u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije, zbog, da kažem, slobodnije da se izrazim, skraćivanja roka suđenja, skraćivanja postupaka i dovođenja u okvire te Evropske konvencije člana 6. o razumnom roku.
Sa druge strane, vidimo da u obrazloženju piše da se radi o hitnom postupku, zato što se treba usaglasiti srpsko pravo u ovoj oblasti sa direktivama i uredbama EU.
Dakle, konkretno vas pitam - šta je pravi razlog, šta je osnovni razlog za donošenje ovog zakona? Još čudnije, da je javna rasprava o ovom zakonu započeta u Palati pravde, ako se ne varam 14.7. ove godine, što je priznaćete više nego malo, i više nego nedovoljno za jedan zakon koji ima skoro, u stvari, ima negde oko 500 članova, ako se ne varam.
Dakle, mislim da ove činjenice iz obrazloženja zakona i zakona iz javne rasprave govore da se nije vodila javna rasprava i to pokazuje da se ne zna šta je pravi cilj donošenja ovakvog ozbiljnog zakona.
Sa druge strane, mi smatramo da ste neke izmene, negde ima i dobrih izmena a većinom su loše, ali ima i dobrih, da ste mogli da postignete na jedan način primerenije, a to su izmene zakona, ne donošenje novog.
Takođe, ovde se ponovo pojavljuje po nama jedna neprikladna formulacija, da je sud arbitar i tu već imamo neke definicije koje podsećaju na arbitražni postupak, na arbitražu. Mi smatramo, i u tom kontekstu smo izneli juče u raspravi o Krivičnom zakoniku, da je sud onaj koji presuđuje i sud je, u skladu sa načelom istine, taj koji, tj. sudija, predsedavajući koji utvrđuje istinu i to je u sklopu načela istine, koje, priznaćete, u kontinentalnoj tradiciji je više nego važno.
U tom smislu smo se osvrnuli, i naši amandmani i naša izlaganja su oslonjeni na, recimo, iskustvo prof. Rajovića, kojeg je gospodin Jojić već pominjao i koji je, priznaćete, najveći autoritet u ovoj oblasti i poznat je svakom studentu pravnog fakulteta u zadnjih 30 godina, koji je polagao ovu materiju. Naravno, tu su advokat Besarić, itd. Ali, pre svega, hoću da kažem da se radi o jednoj vrsti stručne kritike, a ne neprincipijelne.
Vi govorite o efikasnosti u obrazloženju zakona o efikasnosti koja je neophodna, ali znate, neprikladne su definicije da se radi o dužničkom profitu. Ne može se raditi o dužničkom profitu. I sama Direktiva Evropske unije na koju se vi pozivate govori o docnji. Kada se govori o profitu u privrednom pravu, on se može samo definisati u skladu sa poveriocima, a član koji nam govori i obrazloženje da ste se pozvali na presudu Ustavnog suda Austrije, i u vezi osiguravajućih društava, nam govori i izaziva jednu vrstu osnovane sumnje da se radi o jednom neprincipijelnom rešenju koje će omogućiti još veće zloupotrebe koje postoje na finansijskom tržištu, gde upravo dominiraju banke iz Austrije i osiguravajuća društva iz Austrije. Imaćemo ono što je guverner Narodne banke Srbije pokušavao neuspešno da spreči, a to je iskorišćavanje korisnika finansijskih usluga, tj. da budem potpuno jasan, radi se o retroaktivnom povećavanju kamata, velikim maržama i kamatama, koje su posle Moldavije, najveće u Evropi, što je skandalozno. Dakle, mislimo da će ovo rešenje pre svega koristiti austrijskim bankama i austrijskim osiguravajućim društvima.
Ako ste već hteli da se pozivate na uporedno pravo Evropske unije, što da ne, nismo mi apriori protiv toga, ali ja ću vam navesti jedan mnogo bolji primer, to je presuda Ustavnog suda Nemačke u slučaju Mastriks. vi sigurno znate za nju, i presuda Ustavnog suda Nemačke u vezi Lisabonskog ugovora, gde se, parafraziram, doslovno kaže – da je nacionalno pravo Nemačke, znači Nemačke ili vodeće zemlje Evropske unije iznad akikomunitera. To je potpuno prihvatljivo. A ovo, da se izvuče iz konteksta jedna presuda Ustavnog suda jedne strane zemlje, i da se na osnovu toga favorizuje, ne kažem vi lično, ali kako će biti u praksi, favorizuju monopolisti iz jedne zemlje Evropske unije, Austrije, koje imaju skoro 20% finansijskog tržišta u Republici Srbiji, priznaćete da nije prikladno, blago rečeno.
Takođe, što se tiče nekih rešenja koje vi zastupate o efikasnosti i o razumnom roku, mi smo koristili ovu knjigu. Ovo je gospodin Slavoljub Carić, vi znate sigurno ko je, to je predstavnik Republike Srbije pri Evropskom sudu za ljudska prava, i knjiga se zove "Pravo na suđenje u razvojnom roku". Tu smo videli mnogo boljih rešenja, koja su se mogla primeniti u ovom zakonu, nego što su ova koja su po nama, izvinite nedefinisana, da će sud i stranke određivati neki razuman rok, što je priznaćete, najblaže rečeno apstraktno, nedovoljno i neprecizno. Mi smo videli u ovoj knjizi i u drugim materijalima koje smo proučavali, da na primer u Slovačkoj se radi skraćivanja postupka i dovođenja u skladu sa tim razumnim rokom iz člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima – zapošljava dodatni kadar. Vrlo jednostavno rešenje. Vi treba kao neko ko je nadležan za pravosuđe da se izborite, recimo, kod ministra finansija, kod premijera da dobijete još veća sredstva da bi još višak stručnog kadra zaposlili i tako ćete doći do tog cilja predloga zakona – razumnog roka suđenja.
Sa druge strane, u Poljskoj imate sasvim drugačije rešenje. Tu su kazne za prekoračenje razumnog roka od 2.500 evra. U Britaniji imate jedan potpuno neprimenljiv sistem za nas. To pokazuje da niste bili u pravu kada ste Krivični zakonik, ZKP pokušavali da usaglasite sa anglosaksonskim. Tamo suđenja traju čak jedan dan, što je apsurdno i neprimenjivo. Besmislica je pokušavati primenjivanje anglosaksonskog prava na jednu zemlju kao što je Srbija, gde je dominantno kontinentalno pravo.
U svakom predlogu zakona, koliko se sećam, u zadnjih dve, tri godine imamo nekakvu patetičnu nazvanu tabelu o usaglašavanju sa evropskim pravom, sa pravom EU itd. Isto kao što ste to uradili u prethodnom Zakonu o krivičnom postupku, juče, ovde nije jasno na šta se vi pozivate. Govorite o sekundarnom pravu EU, o uredbama i o direktivama, a ne pominjete nešto što je primarni izvor. Negde imate konfuziju, ne vi lično, nego neko ko je pripremio tu prateću dokumentaciju. Govorite o SSP-u, govorite o uredbama, direktivama, a ne govorite o tzv. Ustavu EU, Lisabonskom ugovoru koji upravo određuje da je uredba, na primer, a to nije neka razlika koja nije bitna, da je uredba najznačajniji akt sekundarnog prava, ili zakonski akt.
Radi se o definicijama. Molim vas, morate biti precizni. Mislim da je poražavajuće za vas kao vladajuću koaliciju, i za Ministarstvo koje vodite, da mi iz SRS-a moramo da vas upozoravamo, koji smo protiv EU apriori, ne samo zbog KiM, nego i zbog toga što je u ekonomskom i svakom drugom smislu štetna za Republiku Srbiju, vas upozoravamo na greške u primeni i tumačenju akikomunitera. To je jedan skandal i to je nešto što se ponavlja, ne samo u vašem ministarstvu, već i kod gospodina Đelića koji je nadležan za tzv. evropske integracije.
Takođe, vrlo pažljivo smo proučili ovaj vaš, kako ću ga nazvati formular o usaglašavanju ove dve direktive i uredbe, u stvari, uputstva a ne direktive, a o tome sam juče govorio da je to neprikladan izraz, sa srpskim zakonodavstvom. Tu se pokazuje osnovni apsurd našeg zakonodavstva, ovog zakona i cele te megalomanske i nerealne teze da se može prilagoditi srpsko pravo sa pravom EU, u trenutku kada Srbija niti zna, niti iko u ovoj sali zna kada će biti članica EU.
Šta hoću konkretno da kažem? Ovde se pozivate na dve uredbe Evropskog parlamenta i Saveta. Molim vas, osnovna logika i logičko tumačenje vam govori, da je uredba zakonski akt evropskog prava koji se može primenjivati, prvo, samo u državi članici, i drugo, samo pod uslovom da se primenjuje u potpunosti. Ovde vam dokazujem, u vašem formularu, imate na desetine i desetine formulacija - neusklađeno, nemoguće, delimično usklađeno. Dakle, ovaj formular je farsa. Onaj "ekspert" koji vam je radio taj formular, on je to uradio, najblaže rečeno, skandalozno.
Naš predlog i neka naša konstruktivna kritika se svodi na to, da jednostavno nije primenljivo nešto što se ne primenjuje čak ni u Nemačkoj, ni u drugim državama članicama EU. Ovakav predlog zakona samo stvara jednu pravnu konfuziju, jedan haos koji će vladati u sudovima. Jedinu korist koju će neko imati od ovog zakona, to vam i odgovorno tvrdim, to su poverioci monopolisti iz Zapadne Evrope u bankarskom sektoru. Naravno, to su banke i osiguravajuća društva iz EU. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Mirko Munjić ima reč.
Izvinite, najpre narodni poslanik Vlatko Ratković.

Zahvaljujem, gospođo predsednice, uvažena gospođo Malović, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, želim da napravim jednu digresiju i da pokušam da demistifikujem ovu priču o velikom broju predmeta pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Stvara se jedna percepcija u našoj stručnoj i široj javnosti, da samo građani Srbije traže zaštitu svojih prava pred ovim sudom. Naprotiv, nije tako. Ne postoje, sociološki rečeno, beskonfliktna društva, niti su zemlje članice EU takva društva gde je sve idealno i savršeno. Veliki broj predmeta o kojima raspravlja i odlučuje Evropski sud za ljudska prava u Strazburu dolaze iz zemalja članica EU, kao i iz zemalja članica Saveta Evrope, pa time i Srbije.
Dobro je što je praksa Evropskog suda za ljudska prava, između ostalog, bila jedna od polazišta prilikom definisanja pojedinih instituta koja su ugrađena u Zakonik o parničnom postupku, o kojem danas raspravljamo.
Teško je sada bez uvida u "Službeni glasnik" ili sajt Narodne skupštine napamet nabrojati koje smo sve zakone doneli u oblasti reforme pravosuđa. Reći ću samo nekoliko njih – Zakon o izvršenju i obezbeđenju, Zakon o advokaturi, Zakon o javnom beležništvu i čitav niz drugih procesnih i materijalno pravnih zakona amo u ovih tri i po godine, mi na predlog Vlade Republike Srbije, u ovoj skupštini raspravljali, menjali amandmanima, korigovali i na kraju doneli.
Završetak reforme pravosuđa je nezamisliv bez novog zakonika o krivičnom postupku i novog zakona o parničnom postupku. O tome je raspravljano i juče i danas, a raspravljaćemo i narednih dana po amandmanima.
Svi mi kao narodni poslanici moramo shvatiti i shvatamo značaj ovog zakona, bez obzira koliko se možda on čini široj javnosti, po nekom političkom smislu, nezanimljiv ili uže stručan ili suvoparan procesni zakon, kao što je Zakon o parničnom postupku, koji je najvažniji alat, oruđe kojim sud upravlja parnicom i kojim stranke koriste svoja materijalna prava, individualna prava stranaka, bilo da je u pitanju tuženi, bilo da je u pitanju tužilac, odnosno njihovi punomoćnici.
Notorna je istina da je u značajnoj meri neefikasnost naših sudova, između ostalog, posledica sistema Zakona o parničnom postupku, uopšte te materije i jednog pravnog poretka u kojem mi živimo već možda 50-60 godina, sa izvesnim izmenama. Zbog toga mislim da je ovo pravi trenutak da zaokružimo i ovaj segment reforme pravosudnog sistema, donošenjem ovog zakona.
Nije tačno ovo što je jedan od uvaženih kolega koji je govorio pre mene rekao, da mi ovde inkorporiramo i veštački lepimo neka rešenja iz anglosaksonskog prava u naš pravni sistem koji je kontinentalan. Na tlu kontinentalne Evrope ne postoji taj u tradicionalnom smislu rečeno kontinentalni pravni sistem, već je on mešavina i rešenja iz anglosaksonskog prava i ono što je ovde ugrađeno u ovaj zakon kroz pojedine procesne institute iz anglosaksonskog sistema upravo omogućava veću efikasnost u radu parničnih sudova, odnosno građansko-pravnim predmetima.
Ono što je važno, a tiče se načela na kojima počiva ovaj zakon, odnosno Predlog zakona, jeste da ta načela više nisu samo deklarativna, normativna, kao što smo to imali u prethodnom, odnosno sada važećem zakonu, ta načela su zaista razrađena u kasnijim poglavljima ovog zakona, u odredbama o posebnim postupcima, u odredbama o redovnim i vanrednim pravnim lekovima. Pre svega, načelo dispozicije je dosledno afirmisano i sprovedeno kroz mogućnost poravnanja stranaka u toku celog postupka sve do pravosnažnosti sudske odluke, kao što je uostalom i pravo tužioca da povuče tužbu takođe do pravosnažnosti odluke.
Inkvizitorsko, odnosno tzv. inkvizitorsko, odnosno istražno načelo, kako je bilo do sada u parnici, zamenjeno je načelom, povećanim načelom inicijative stranaka i načelom kontradiktornosti postupka. Sud će da uzima u obzir, da raspravlja i uzima u obzir samo one činjenice koje su stranke predložile, što je po meni sasvim logično i opravdano, jer parnični postupak služi da se primeni građansko materijalno pravo iz različitih oblasti, na prvom mestu iz Zakona o obligacijama, a naravno i svih drugih zakona. Zbog toga je tu inicijativa stranaka, njihova dispozicija presudna i one raspolažu svojim tužbenim zahtevom. I aktor i reos i tužilac i tuženi raspolažu svojim tužbenim zahtevom, odnosno tuženi raspolaže svojim stavom, svojom procesno-pravnom pozicijom i korpusom svojim prava. Tu ne treba sud da eksoficijo provodi one dokazne radnje, da utvrđuje činjenice koje stranke nisu predložile, sem u izuzetnim slučajevima kao što je i normirano u ovom zakonu.
Suđenje u razumnom roku, o tome pričamo mnogo u toku ove tri godine od kada raspravljamo i kada smo raspravljali o mnogim zakonima i kada smo raspravljali o odlukama Evropskog suda za ljudska prava, koji je u ne malom broju slučajeva odlučio i presudio da u pojedinim slučajevima sudovi u Republici Srbiji nisu sudili u razumnom roku i time prekršili jedno od elementarnih prava na kojima počiva evropsko društvo.
Kako realizovati načelo suđenja u razumnom roku? Opet ponavljam, ovo jeste načelo, ali nije ostalo na nivou načela, nego je razrađeno kroz odredbe koje su date u ovom zakoniku, da već na početku parničnog postupka sud zajedno sa parničnim strankama je dužan da odredi vremenski okvir za preduzimanje parničnih radnji i time se odgovornost za ostvarenje suđenja u razumnom roku ravnomerno raspoređuje i na sud, ali na prvom mestu na parnične stranke, na tužioca i tuženog.
Načelo bonafide, dovoljno poznato, naročito kolegama koji sede sada u ovoj sali koji su mahom po vokaciji pravnici, i niz čitavih drugih novina daju ovom zakonu, da kažem, atribut jednog propisa koji će, pre svega, omogućiti efikasnu i brzu zaštitu individualnih prava građana, kao fizičkih lica ili privrednih subjekata i drugih oblika pravnih lica koji zaštitu svojih prava ostvaruju pred sudom. Novina je, dakle, i utvrđivanje posebne mesne nadležnosti u sporovima za zaštitu prava potrošača prema prebivalištu potrošača.
Što se tiče načela zbornosti, ono i dalje postoji, ali opet u okviru dispozicije stranaka, odnosno mogućnosti stranke da zahteva da u sporovima sudi veće, a ne sudija pojedinac koji će, i ja to pozdravljam, gospođo ministarka, pozdravljam ovo rešenje da u najvećem broju predmeta u prvom stepenu sudi sudija pojedinac. To doprinosi i brzini i efikasnosti samog parničnog postupka.
Ono o čemu smo raspravljali u tom nekom prethodnom postupku kada je ovaj zakon bio u fazi javne rasprave, izrade nacrta i o čemu je raspravljano u advokatskim komorama, a razgovarali smo o tome i sa predstavnicima vašeg ministarstva, je bila dilema oko definicije i pozicije punomoćnika parničnih stranaka. Bilo je više varijanti, bilo je više predloga, a po meni bi najgora varijanta bila da je ostalo kako je bilo u dosadašnjem zakonu, odnosno sada još uvek važećem Zakonu o parničnom postupku, da stranka može sama da postupa pred sudom, da nema punomoćnika, da je zastupa advokat i da je zastupa bilo koje poslovno sposobno i punoletno fizičko lice. Mislim da je to najgore rešenje u ovoj oblasti, tj. bi bilo da je tako ostalo.
Sada imamo situaciju da stranku može da zastupa isključivo advokat. Ne radi se, dakle, ovde o potenciranju i isticanju jedne notorne činjenice da kada stranku zastupa advokat da postupak ide brže, da je jeftinije i za stranke, da je jeftinije i za budžet, da je jeftinije i za državu, za poreske obveznike, radi se i o doslednoj primeni načela dostupnosti pravde i načela pravičnog suđenja, jer onaj koga zastupa stručno lice sigurno će svoja individualna prava lakše i brže ostvariti nego kada ga zastupa kvalifikovano i stručno lice, nego neko ko je pravni laik.
Dakle, suđenje u razumnom roku, da se samo još kratko vratim na ovaj segment, podrazumeva da su i sud i parnične stranke dužne da se pridržavaju utvrđenog vremenskog okvira, a odlaganje ročišta je predviđeno samo kao izuzetak. Odlaganje ročišta, to znaju kolege koje su ovoj materiji i po vokaciji, a i oni koji nisu znaju za to, da je odlaganje ročišta maltene bilo praksa i pravilo, a održavanje ročišta u nekim zadatim vremenskim intervalima, neću da kažem da je bilo izuzetak, ali jednostavno parnice koje su trajale po deset godina i više posledica su, između ostalog, i loših rešenja koja su egzistirala u ovim procesnim zakonima pre ovog zakona o kojem danas raspravljamo.
Takođe, efikasnost postupka i brzina rešavanja predmeta doprinose odredbama o dostavljanju pismena, odnosno ovaj deo nekome izgleda možda trivijalan, nezanimljiv, ali dostavljanje je vrlo značajna radnja u toku parničnog postupka i ona utiče na brzinu rešavanja spora. Ovakvim rešenjem sprečavaju se zloupotrebe, malverzacije od strane, na prvom mestu, tuženih u građanskim postupcima, u parnicama. Dakle, rešenje koje kaže da će sud uvidom u Agenciju za privredne registre, odnosno Registar privrednih subjekata utvrditi adresu pravnog lica, odnosno u evidenciju prebivališta fizičkog lica.
Ukoliko se to lice tamo ne nađe, sudski dostavljač će mu ostaviti obaveštenje da u roku od 30 dana dođe u sud i preuzme to pismeno. Kada prođe 30 dana, to lice se ne pojavi, pismeno se ističe na oglasnu tablu suda i time se smatra da je dostava izvršena. Dakle, dostavljanja pismena kao oblast, podoblast u ovoj materiji je efikasno rešeno.
Prejudicijalna pitanja takođe su bila, da kažem rešavanje prethodnih pravnih pitanja, odnosno prejudicijalnih pitanja, bila su problematična, diskutabilna i često kočnica nastavljanju postupka kada se nešto u toku parnice pojavi kao prethodno pitanje. Ovaj zakon daje dobro rešenje - da je Vrhovni kasacioni sud, koji je nadležan za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan da odbije, da reši sporno pravno pitanje, ako ono nije od značaja za odlučivanje u većem broju predmeta u postupcima koji se vode pred prvostepenim sudovima. Ovo je rešenje u skladu i na diskursu prakse Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
Do sada je sud zastajao sa postupkom kada je ocenio da je to celishodno, dakle, vrlo arbitrarno i velika dispozicija ostavljena sudu da ceni celishodnost razloga za zastajanje u postupku. Sada se u postupku može zastati samo u slučajevima koji su to izričito propisani u ovom zakonu.
Čitav niz drugih odredbi koje se odnose na dokazni postupak, na dokazivanje, takođe su dobro rešene u kontekstu ovoga o čemu sam govorio, dakle, u kontekstu utvrđivanja vremenskog okvira za sprovođenje postupka.
Ovo bi bilo, otprilike, nešto što sam smatrao da je važno i primereno istaći u ovoj fazi rasprave, kao izuzetno dobra rešenja koja popravljaju čitav procesno-pravni sistem u građansko-pravnim sporovima, u parničnom postupku. Postoje neke teme koje smo danas otvorili i pojedine kolege i iz opozicije i parlamentarne većine. Smatram da zaista i mi, kao članovi Odbora za pravosuđe i kao poslanici, i vi, naravno, gospođo Malović, treba vrlo ozbiljno da razmotrimo sve amandmane koji su podneti. Kažem, otvorene su neke teme oko, primera radi, revizionog cenzusa, da li je to ta granica ili nije.
Otvorena je jedna tema, podneo sam amandman, neću ga sada obrazlagati detaljno, ali ću reći da se on odnosi na suđenje u privrednim sporovima u kojima je u članu 484. predviđeno da sud sudi isključivo na osnovu isprava. Postavljamo, dakle, na prvom mestu, kao ljudi iz pravne i pravničke struke, jedno pitanje – da li je ovo rešenje korektno? Mislim da nije. Postoji u privrednim sporovima i instituti rušljivih ugovora, gde se mora utvrditi postojanje zablude, pretnje i prinude. Postoji i smetanje državine, dokazivanje postojanja čitavog niza ugovora iz obligacija, itd. Ako sud bude sudio samo na osnovu isprava, nikada ove materijalno pravne institute neće moći, činjenice ovim materijalno pravnim institutima neće moći da utvrdi. Zato sam podneo amandman da sud u privrednim sporovima, po pravilu, ne isključivo, utvrđuje sporne činjenice na osnovu isprava.
Želim da kažem da su vanredni pravni lekovi uređeni na principima o kojima sam govorio i koji su već ugrađeni u načela ovog postupka, dakle, i redovni pravni lekovi i vanredni pravni lekovi, pri čemu mislim da bi valjalo razmisliti o eventualnoj korekciji rešenja koja su data za reviziju, odnosno ona oblast koja se tiče radnih sporova, da sa tog stanovišta razmotrimo da li je radni spor u svim segmentima, dakle i konstituisanja i postojanja i prestanka radnog odnosa, uvek podoban za izjavljivanje vanrednog pravnog leka revizije ili smo to "kopi-pejst" prepisivali iz svih prethodnih zakona.
Takođe, želim da istaknem, ako nisam u pravu, eventualno, vi me ispravite, gospođo Malović, procesna pozicija punomoćnika koji je advokat, koji zastupa parničnu stranku, bilo tužioca, bilo tuženog, bilo fizičko, bilo pravno lice, po meni nije jednaka sa pozicijom javnog pravobranioca i javnog tužioca koji izuzetno može da postupa, mada se retko u praksi dešava, ali pre svega mislim na javno pravobranilaštvo kao organ koji zastupa imovinske interese Republike Srbije ili javne pravobranioce koji zastupaju interese lokalnih samouprava, u onom delu gde ovaj predlog zakona normira, isto kao što je i raniji zakon normirao da se neuredan podnesak advokata, punomoćnika advokata odbacuje, dok se neuredan podnesak neuke stranke upućuje da neuka stranka ispravi, ali podnesak javnog pravobranioca, koji je neuredan, ne odbacuje se. Mislim da bi tu trebalo intervenisati ili raspraviti na sledećoj sednici Odbora za pravosuđe o ovoj situaciji. Smatram da su na neki način stranke stavljene u neravnopravan položaj. Dakle, stranka koju zastupa advokat, ako ima neuredan podnesak, taj podnesak se odbacuje, a podnesak javnog pravobranioca, koji je neuredan, ne odbacuje se nego se javnom pravobraniocu vraća maltene kao neukoj stranci. I advokat i javni pravobranilac su diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, imaju određen broj godina iskustva i mislim da bi tu trebalo naći neki balans, u smislu ravnopravnosti ovih lica koja učestvuju u postupku.
Želim još jednom da kažem da mi ovim zakonom zaokružujemo, u velikoj meri, reformu pravosudnog sistema, jedan kolosalan posao za ove tri i po godine, u kojem smo doneli čitav niz materijalno-pravnih propisa, procesno-pravnih propisa i u ovom periodu u kome se vrši, da kažem ovaj istorijski posao, a to je reforma sprskog pravosuđa. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Vlatku Ratkoviću.
Dajem reč narodnom poslaniku Mirku Munjiću.

Gospođo ministre, saznali smo, Bogu hvala, iz obrazloženja zašto treba doneti novi  zakon o parničnom postupku, da postojeći zakon iz 2004. godine, zajedno sa svojim izmenama iz 2009. godine, nije nešto omogućio.
Šta to, po vama, po vašem obrazloženju, ovaj postojeći zakon iz 2004. godine nije omogućio? Prvo, on nije omogućio, kako vi kažete efikasniji i ekonomičniji postupak pred sudovima. Dalje, ovaj zakon iz 2004. godine, umesto koga ćete izglasati novi zakon o parničnom postupku, nije omogućio ostvarivanje prava građana, zatim, nije omogućio pravnu sigurnost svih pravnih subjekata i, na kraju, nije ni posredno, ni neposredno omogućio razvoj i prosperitet države Srbije.
Dakle, posle sedam godina primene ovog zakona saznali smo šta on to nije omogućio. Bolje posle sedam godina nego nikad. Postavlja se pitanje – šta je to uradio ovaj zakon, šta je omogućio? Ovaj zakon je omogućio, prvo, enormno bogaćenje malog broja ljudi kroz tzv. kako vi kažete dužnički profit, mada to uopšte nije adekvatan izraz, ali hajde da prihvatimo i takav izraz. Dalje, omogućio je, sa druge strane, jedno enormno osiromašenje najvećeg broja građana.
Usled činjenja ili ne činjenja u parničnim postupcima omogućio je da ostanu bez posla stotine hiljada radnika. Sve ovo, u protekloj deceniji doprinelo je ogromnoj korupciji u čitavom pravosudnom sistemu Srbije. Posledice ove i ovakve korupcije u pravosudnom sistemu gospođo ministre su vidljive svuda i na svakom mestu. Mnoge packe ste dobili od vaših prijatelja iz EU povodom korupcije u pravosudnom sistemu i zaista na ove bolne činjenice za vas, ne bih da vas podsećao, nadam se da su vam one svima vama dobro poznate. Hajde da kažemo nešto kako vi to kažete o dužničkom profitu.
Vi želite, da ovim zakonom u stvari, kako kažete iskorenite dužnički profit iz naše pravne prakse. Međutim, na koga će se to u krajnjem slučaju odnositi, koga će to sve dotaći? Koga će na primer dotaći Zakon o izvršenju i obezbeđenju? Hoće li se na udaru naći oni koje pokušavate da eliminišete zbog tzv. dužničkog profita, da li će se tu naći oni veliki igrači koji u stvari najviše duguju, ili će se u stvari tu naći oni koji su praktično gubitnici tranzicije sve ove godine. Mogu li ovi propisi uopšte tangirati one tajkune koji duguju svojim dobavljačima stotine miliona evra, ili takvima kao što je to i do sada bio slučaj, niko neće smeti ni da priđe. Hoće li privatni izvršioci koje ste uspostavili Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, a koji opet imaju pravo da angažuju neke druge privatnike radi uterivanja dugova smeti sada da priđu kod ovih velikih igrača koje su siguran sam perjanice tog kako vi kažete dužničkog profita. Ako neće smeti da im priđu, a neće siguran da i vi znate da neće smeti da im priđu. Kako onda u stvari naplatiti stotine miliona duga evra koje ovi duguju svojim dobavljačima? Ko su ti u stvari nedodirljivi kojima ni državni aparat ne može ništa, a kamoli neki Zakon o parničnom postupku ili neki parnični postupak koji se protiv njih vodi. Ali, gospodo ministre to nabijanje glave u pesak, to gledanje kroz prste, pa čak i otvoreno protežiranje tih tajkuna, tako što ih ponekad kažete da su menadžeri godine, sećate se i toga?
U stvari, ima samo nešto za posledicu što je sasvim jasno i to nije ni malo slučajno, znate, zato što nije slučajno ne može ni ovaj predlog zakona o parničnom postupku doprineti i stvoriti uslove za iskorenjivanje tog kako vi kažete dužničkog profita. Zašto ne može? Zbog što je to u stvari vraćanje duga, je li tako? Jednostavno, mora se vratiti dug onima koji su kreirali neku politiku, koji su na kraju kreirali Vladu i koji u krajnjem slučaju drže ovu Vladu.
Kako će ovaj zakon iskoreniti enormne tzv. kako vi kažete dužničke profite, od strane velikih igrača, kada su oni u stvari najčešće van parničnog postupka. Kako da ih privedete u parnični postupak? Znate, li kako oni posluju gospođo ministre? Pretpostavljam da znate, ali ću zarad javnosti da kažem – uzimaju robu od dobavljača po valuti od 60 do često 120 dana, je li tako? Prva količina se obično ne plaća, znate, oni su tu malo perfidniji od kockara. Kod kockara se zadnja ne plaća, a kod njih prva količina se ne plaća. Dalje, osnovno pravilo kod njih je da onaj kome se duguje ne sme da traži svoj dug, to je osnovno pravilo. Na žalost dobavljača dužnici u ovom slučaju, ti veliki igrači postupaju po onom starom pravilu "sačekaj me ako hoćeš, ako nećeš i ne moraš", možda ti nikad i neće biti plaćeno ili postupaju po onoj staroj crnogorskoj izreci "dužnik će dug vratiti, ako rđa šćedne sačekati", rekoh ovo kako bi ovi otud rekli na novom crnogorskom jeziku, a nadam se da ga svi razumete, pošto je to u osnovi srpski jezik. Zanimljivo je rešenje koje je predviđate u članu 67. tačka 2. Predloga zakona koje reguliše isključenje sudije u vršenju sudijske funkcije.
Dakle, ovde se kaže – ako je sudija akcionar, vlasnik više od tri posto akcija u ukupnom kapitalu pravnog lica on će se isključiti iz postupka, to kaže u tački 2. predloženog člana 67. E, sad pazite gospođo ministre, još je zanimljivije vaše obrazloženje za ovo. Ono kaže, otprilike ovako, nijedan sudija privrednog suda ne bi mogao da sudi u postupku u kome je stranka neko od javnih preduzeća čije su akcije podeljene svim građanima. Izvinite, ali ovo je smešno.
Evo, sad ću vam reći i zbog čega. Vi limitirate procenat akcija na tri i više od ukupnog kapitala javnog preduzeća kao jedan od razloga za isključenje sudija, da li je tako? A to pravdate time, što su gotovo svim građanima, pa i sudijama, moguće podeljene on famozne akcije javnog preduzeća. E sad, kakve veze imaju tri posto. Sad ću vam reći da nemaju, tri posto vrednosti javnog preduzeća i ove podeljene akcije, apsolutno je to mešanje baba i žaba. Vrednost podeljenih akcija, gospođo ministre, pojedinačno manja je od vrednosti rezervne gume na službenom autu tog javnog preduzeća, osim doduše ako vi pod uticajem Mlađana Dinkića nemate neku drugu računicu kada su u pitanju akcije javnog preduzeća. Možda se nešto i promenilo? A vi zbog tako mizerne vrednosti akcija javnih preduzeća koje su podeljene građanima, pa i sudijama limitirate osnov za isključenje sudija na čak tri posto od vrednosti ukupnog kapitala javnog preduzeća. Šta ako sudija ima 2,9%, 2,8%, 2,5% od vrednosti javnog preduzeća. Pazite, a vrednost kapitala javnog preduzeća je pedeset miliona. To je milion i po. Da li vi mislite da svaki promil ispod tri posto, čini manje zainteresovanim, ili manje pristrasnim ili poštenijim u suđenju. Izvinite, ali ovaj deo ste morali mnogo restriktivnije, ovo tri posto baš nije dobro.
Sledeće hajde da kažemo nešto o institutima saslušavanja svedoka i saslušavanja parničnih stranaka. Vi predviđate da se svedok može saslušati putem video linka, kao i putem uređaja za optičko snimanje. Dalje, predviđate da se saslušanje parničnih stranaka može obaviti putem konferencijske veze, odnosno korišćenjem uređaja za tonsko i optičko snimanje. Čemu ova hibridna rešenja, čemu ovo preuzimanje iz nekih drugih procesnih pravila gde god je ovakvo nešto korišćeno do sada, praksa je to pokazala do sada, imamo i sveže primere iz Haškog suda i ne samo odatle. To nije bilo dobro, takva rešenja su mogla doneti samo lažne svedoke, mogućnost uticaja na svedoke, mogućnost podmićivanja i korupcije itd. Zašto uvodite to u to naše procesno pravo.
Dalje, dostavljanje podnesaka od strane parničnih stranaka jedna drugoj, mislim da nije nešto što bi drastično popraviti efikasnost parničnog postupka. Institut suđenja u razumnom roku o kome su danas mnogi pričali zaista nije nešto zašta se može reći da će doslovno i što je najvažnije ni selektivno se primenjivati. Zašto, pod jedan, jednostavno vi ste u protekloj deceniji stvorili jedan ambijent u kome su maratonska suđenja postala pravilo, a ne izuzetak.
Iz ranih razloga su postala pravilo razloga u koje ja sada ne bih da ulazim. Objektivna teškoća je što se ovde radi o dijametralno suprotnim interesima. Dakle, jedan je interes dužnika, pogotovo ako je on veliki igrač, pa se nalazi u parničnom postupku, a drugi je interes poverioca, tako da će vrlo teško biti pomiriti ta dva dijametralno različita interesa, što će opet uticati da u razumnom roku suđenje bude ostvareno onako kako ste vi to zamislili u Predlogu zakona.
Dakle, na kraju smatramo da osnovi koji su postavljeni, nisu dobri. Smatramo da temelji koji su postavljeni, nisu dobri. Smatramo da sve ono što se grbavo rodi, ne može ispraviti ni vreme, ni ove kozmetičke promene koje vi pokušavate ovim zakonom. Hvala.

Dajem reč narodnoj poslanici Vjerici Radeti.