Narodni poslaniče, vreme koja vam je na raspolaganju je iskorišćeno.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospođo ministre, jako bitan zakon o parničnom postupku je danas u skupštinskoj proceduri i naravno, mi smo sa puno pažnje pratili tok javne rasprave i učestvovanje kvalifikovanih stručnjaka u samoj javnoj raspravi i učešće javnosti.
Naravno da se nikada u tekstu određenog zakona u potpunosti neće usaglasiti stručna javnost. To se, čini mi se, nikada u našoj pravosudnoj praksi nije ni dogodilo. Uvek će neko izdvojiti mišljenje i misliti da je neko rešenje bolje od predloženog rešenja.
Struka je upravo ta, a javnost je upravo ta koja je rekla da su postojeći sudski postupci dugi, spori, neefikasni, tromi, ne samo zbog sudija, jer ne treba svu odgovornost da svalimo na sudije. Poznajem na desetine sudija koji predmete nose kuće i odluke rade posle podne, uveče, žrtvujući privatni i porodični život da bi ispoštovali norme i da ispoštovali rokove.
Da bi reforma u pravosuđu dala svoje prave rezultate, doprinos reforme u pravosuđu treba da daju svi učesnici u pravosudnom sistemu, pa i dostavljači, kuriri, daktilografkinje, tehničko osoblje i sudije itd.
Ako smo svi saglasni da je postojeće stanje loše, onda samim tim postoji i saglasnost da se ona mora menjati. Uvek je strah od promene uzrokovana u Narodnoj skupštini iz dva osnovna razloga. Prvi je izraženi politički stav da sve što dolazi iz vladajuće koalicije, da je to loše i da će svaki novi predlog biti lošije rešenje od postojećeg. To je jasan artikulisani politički stav. Drugi je, čini mi se, nepoznavanje materije, nepoznavanje i uporednog prava.
Veliki broj postupaka pred Ustavnim sudom povodom ustavnih žalbi, veliki broj postupaka pred Evropskim sudom za ljudska prava ukazuju i daju smernice radnoj grupi, koje je ona i prihvatila u punoj meri, za izradu jednog modernog i efikasnog zakona o parničnom postupku.
Naravno da ćemo svi kod analiziranja svih odredbi zakona o parničnom postupku voditi računa i o onim neukim strankama, siromašnim građanima, građanima koji nemaju kvalifikovanu pravnu pomoći itd, ali zaista osnovna definicija parničkog postupka je da se vi u građanskim parnicama borite za zaštitu ličnih i imovinskih interesa, građanskih interesa. U onoj meri u kojoj ste zainteresovani da zaštitite vaš interes, vi ćete biti zainteresovani da angažujete i kvalifikovanog punomoćnika i kvalifikovanog stručnog pomagača, a to nažalost košta. Mi živimo u vremenu i tek ćemo živeti u vremenu u kome svaka usluga košta. U razvijenijim delovima naše zemlje ne dešava se ono što se dešava u siromašnim krajevima naše zemlje, i to tradicionalno. Stranke dođu kod punomoćnika usluga i odmah se plaća. U nekim drugim krajevima kažu - pa šta, ti si mi dao samo pravni savet, potrošio si neko svoje vreme, to ne košta ništa. Ne postoji taj odnos prema poštovanju usluge koju daje stručno lice.
Celzus, veliki rimski civilista, je dao jednu sjajnu definiciju tužbe u građanskim parnicama – tužba nije ništa drugo do pravo da sudskim putem ostvarite ono pravo koje vam po zakonu pripada. Kako ćemo doći sa novim zakonom o parničnom postupku do pune materijalne istine, do poštovanja zakonitosti i do zaštite građanskih prava svih naših građana? Tako što će sud biti objektivan, što će raditi efikasnije, što će procedura biti efikasnija, što će se dokazi brže izvoditi, što će dostava biti efikasnija i što će mnogi rokovi zaista biti skraćeni. Sa bitnim izmenama i sa novim institutima mi ćemo doprineti načelu materijalne istine.
Odlična je odredba koja se poziva na član 6. Konvencije o ljudskim pravima i slobodama, u kojoj u građanskoj parnici pravosnažna presuda krivičnog suda, za razliku od prethodnih rešenja, sada ne vezuje sud u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva. To je pre svega bio prigovor osiguravajućih organizacija. Budući da sam sam 10 godina zastupao osiguravajuću kompaniju i da sam ušao u 80% naših sudova, mogu vam reći samo nekoliko primera iz prakse u kojoj je meri to osnovano.
U jednom krivičnom postupku, paranoidni šizofreničar, istovremeno i alkoholičar i lice lišeno poslovne sposobnosti, je sa raširenim rukama istrčao i bukvalno jurio autobus i doživeo teške telesne povrede. Vozač autobusa je bukvalno bežao od takvog lica. Vozač autobusa nije bio zainteresovan za ishod krivičnog postupka. Možda su radili neki drugi interesi, bio je osuđen. Očigledno, lice koje je skrivilo saobraćajnu nesreću je ostvarilo ogromnu novčanu korist usled svoje krivice, upravo zbog činjenice da je sud bio vezan izrekom krivične presude da je samim tim osnov nesporan, a onda je samo u postupku utvrđivana visina.
U jednom drugom slučaju je policija na licu mesta menjale tragove saobraćajne nezgode. Udes se desio u Crnoj Gori. Čak, lice koje je skrivilo udes, iz njegovog kombija je izletela i bojeva municija i imao je odličnu vezu, to je bilo ratnih godina, sa lokalnom policijom. Lice koje je navodno skrivilo saobraćajnu nezgodu, a bilo je na svojoj kolovoznoj traci, je dobilo pritvor, branioca po službenoj dužnosti, priznalo krivicu, oslobodilo se prava na žalbe, jer je jednostavno čovek izračunao da 10 ili 20 odlazaka za Crnu Goru će ga više koštati od novčane kazne u krivičnom postupku. Međutim, to je dalo i te kako jak osnov za naknadu štete, i to nekoliko lica koja inače u suprotnom ne bi ostvarila naknadu štete, a to je već od neke druge osiguravajuće kompanije.
Juče sam kod zakonika o krivičnom postupku pohvalio ono za šta sam se zaista lično svojski, uz veliku podršku kolege Petra Jojića, kolege Jovana Palalića i mnogih kolega koji razumeju struku, koji razumeju problematiku, koji su se susretali nebrojano puta u praksi sa tom vrstom problema, pohvalio uvođenje instituta izabranog veštaka, odnosno, možemo ga nazvati tehničkog pomagača, stručnog pomagača. U svakom slučaju, lice koje će kvalifikovano dati nalaz i mišljenje po pravilima struke. Naravno, on će sigurno štititi interese stranke koja ga je izabrala, ali sud je tu da između dva suprotstavljena interesa, odnosno dva suprotstavljena iskaza veštaka ceni čiji je nalaz i mišljenje po pravilima struke ili je jedan deo nalaza jednog veštaka dat po pravilima struke, a drugog u nekom drugom delu.
To je ona uloga suda koja je dobra jer, kažem, i juče sam to rekao, sud se do sada samo u tom delu koristio frazama. U nekoliko hiljada sporova, koje sam lično imao pred sudovima, samo jedan sudija je cenio nalaz i mišljenje veštaka, a to obrazložio i rekao zbog čega i u kom delu prihvata, zbog čega i u kom delu odbija i ta je presuda potvrđena na višem sudu. Svi ostali su koristili uobičajenu frazu.
Ono što je dobro za koncentraciju dokaza, to je da se na pripremnom ročištu ili prvom ročištu za glavnu raspravu, koju pripremno ročište nije održalo, jednostavno stranke u dogovoru sa sudijom izjasne koje su činjenice među njima sporne, a koje su nesporne. Nesporne činjenice i nesporne dokaze, naravno, sud neće izvoditi, izvodiće one sporne činjenice i sporne dokaze i tada će sud moći na neki način da predvidi vremenski tok trajanja postupaka i redosled izvođenja dokaza, bez obzira što je to nemoguće precizno odrediti, jer nikada ne možete da znate u kom će smeru postupak da teče i koje će sve eventualne komplikacije ili nove činjenice tokom postupka da se pojave.
To će u svakom slučaju doprineti suđenju u razumnom roku i smanjenju vremenskog trajanja suđenja, jer naše parnice su među najdužim u Evropi. Građanska parnica je, čini mi se, po podacima koje je objavilo Ministarstvo pravde, u proseku su građanske parnice trajale preko pet godina, što je predugačak rok. Zamislite nekoga kome je bitno ugroženo imovinsko pravo, koje ne može da ostvari pet godina, pa tek onda idemo u proces izvršenja. Naravno da je sve vezano za izuzeće, za delegaciju nadležnosti, za utvrđivanje posebne mesne nadležnosti, za savesno postupanje stranaka u postupku, da su to jako dobra rešenja. Mi smo mogli o tim advokatskim trikovima i stranačkim trikovima za zloupotrebu procesnih ovlašćenja da pričamo 24 sata.
Zaista je prethodni Zakon o parničnom postupku, i u pogledu dostave, i u pogledu izuzeća, i u pogledu svih ostalih procesnih mogućnosti, pružio najširi mogući spektar za zloupotrebu procesnih ovlašćenja i za odugovlačenje postupka i ovaj zakon te mogućnosti u velikoj meri sužava.
Ono što je sporno, čini mi se kod većine poslaničkih grupa, to je da punomoćnik stranaka pred sudom može biti isključivo advokat. Rekao bih nešto što je moje mišljenje, naravno, da su advokati sa položenim pravosudnim i advokatskim ispitom jako stručni, kvalifikovani i najkvalifikovaniji da zastupaju interese stranaka pre sudom. Međutim, mislim da su, recimo, i zaposleni u Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, za penzijsko-invalidsko osiguranje, znači lica koja zastupaju te fondove ili lica zaposlena u osiguravajućim kompanijama, a imaju položen pravosudni ispit, mogu da nastupaju u predmetima samo sa određenom vrstom spora, i te kako kvalifikovani i usko specijalizovani za zaštitu prava interesa institucije, koju zastupaju.
Verujte mi da u sudskim predmetima protiv Zavoda za zdravstveno osiguranje, penzijsko i invalidsko osiguranje, retko ćete naći advokata koji je tako stručan i kvalifikovan da se suprotstavi nekom zastupniku koji radi 20 ili 30 ili 10 godina u tom fondu ili zavodu ili osiguravajućoj kompaniji.
To sa advokatima, uz dužno poštovanje prema njihovoj progresiji, liči na specijalizaciju opšte nadležnosti. Ali, usko specijalizovani punomoćnici, čini mi se da neće u praksi to doneti i doprineti utvrđivanju materijalne istine ili efikasnom vođenju postupka, nego čini mi se da će možda samo advokatski lobi, na osnovu toga profitirati, jer danas se svi advokati žale da imaju malo posla i da je jako teško naplatiti ono što se uradi, ali to je cena vremena koje plaćamo svi u kome živimo.
Novo vreme je nametnulo i mnoge oblike dokazivanja, nove oblike i načine saslušavanja svedoka i dobijanja pisanih izjava. Ta rešenja su u potpunosti prilagođena i primerena novom vremenu. Ono što je, takođe dobro, to je mogućnost da stranke zaključe i sudsko poravnanje i posle donošenja prvostepene presude, što do sada nije bio slučaj i, naravno, sa uvođenjem medijacije sudija će u svakom momentu, ako proceni da ima mogućnosti za sporazumno rešenje spora, uputiti stranke na dogovor, jer ne zaboravimo u razvijenim pravnim sistemima se preko 90% svih građanskih parnica rešava medijacijom, odnosno sporazum stranaka i mirnim rešenjem spora.
Sve i po vanrednim pravnim lekovima, sva rešenja koja je zakon predložio su dobra, ona će takođe doprineti efikasnom sprovođenju postupka, ali i posebno uređeni parnični postupci su precizno navedeni i uvedene su neke novine, jer je život nametnuo posle našeg donošenja Zakona o zaštiti potrošača, da i ta grupa bude obuhvaćena zakonom o parničnom postupku i njegovim posebnim postupcima, kao i kod zaštite kolektivnih prava i interesa građana.
Zbog svih ovih činjenica, zbog činjenica koje ćemo mi izneti u raspravi o pojedinostima, poslanici Srpskog pokreta obnove će, naravno, u danu za glasanje glasati za ovaj dobar zakon i upravo ove ključne činjenice koje sam naveo nama daju nadu da će zaista pravosuđe iz jednog teškog stanja, posle svih dobrih normativnih rešenja koje je donelo Ministarstvo pravde, odnosno što su predložili Narodnoj skupštini koje ćemo mi usvojiti, da ćemo mi zaista ići putem poboljšanja stanja u našem pravosudnom sistemu. Zbog toga ćemo mi, kažem, u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog. Hvala.

Šesnaest minuta iskorišćeno od vremena predstavnika poslaničke grupe.
Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč, da koristi svoje pravo u ovom delu sednice? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa, prijave za reč, u pismenom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: Liberalno-demokratska partija, poslanička grupa Nova Srbija, poslanička grupa Demokratska stranka Srbije, poslanička grupa Srpske radikalne stranke, poslanička grupa Napred Srbijo, poslanička grupa Za evropsku Srbiju, pa dajem reč prvom prijavljenom na listi, a po redosledu narodnih poslanika i prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o parničnom postupku.
Prvi prijavljeni narodni poslanik Nebojša Ranđelović, posle njega narodni poslanik Srđan Spasojević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, predstavnici Vlade, uvažene koleginice i kolege, u uvodnom ekspozeu naše ovlašćene predstavnice za raspravu o Predlogu zakona o parničnom postupku, iznela je stavove našeg poslaničkog kluba. Pažljivo sam pratio raspravu i nastojaću da ne ponavljam ono što je već rečeno, nego da istaknem ono što je dobro u zakona i apostrofiram ono što mislim da bi moglo da bude  popravljeno i da postavim određena pitanja.
U krajnjem slučaju, mi iz LDP nikada se nismo držali pravila da je opozicija tu da kritikuje, a vlast da hvali, naročito ne kod fundamentalnih zakona na kojima počiva pravni sistem jedne države, jer u takvim trenucima je to nedopustiv luksuz. Dakle, tu smo da loši predlozi zakona budu bolji, a da dobri predlozi zakona budu još bolji.
Već smo čuli koje su dobre strane ovog predloga zakona. Neću ponavljati, smo ću kao ilustraciju toga, mislim da o tome nije bilo previše reči u raspravi, osvrnuću se na proširenje mogućnosti da se zaključi poravnanje. Ova mogućnost postoji, po sadašnjim rešenjima, sve do pravosnažnog okončanja postupka, za razliku od važećeg rešenja prema kojem se poravnanje može zaključiti samo do okončanja prvostepenog postupka.
Odlično je rešeno i pitanje sudbine prvostepene odluke i žalbe u slučaju zaključenja poravnanja u toku drugostepenog postupka, dakle, oglašavanje prvostepene odluke bez dejstva i uzimanje da je žalba povučena. Tako je otklonjen veliki problem koji je sudovima najpre nametala primena Zakona o medijaciji i to na najbolji mogući način, budući da niti ukidanje, niti stavljanje van snage prvostepene odluke, niti isključivo fikcija o povlačenju žalbe, nisu mogli poslužiti svrsi u ovom slučaju. Da ne nabrajam dalje.
Pored velikog broj odličnih rešenja kojima se zaista postižu deklarisani ciljevi ili otklanjaju praznine koje su izazivale velike probleme u praksi, po meni, Predlog zakona sadrži određene nedoslednosti koje mogu da budu podložne korekciji i koje se odnose, pre svega, na domašaj dispozicije stranaka, kao i načela materijalne istine, odnosno raspravnog i istražnog načela.
Naime, predlagač insistira na ograničavanju domena primene istražnog načela, koje je, prema važećem Zakonu o parničnom postupku, konkretizovano odredbom da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i predlaže rešenje kojim je sud dužan da uzme u obzir samo one činjenice koje su stranke predložile i u vezi kojih su izvedeni dokazi. Takvo rešenje se opravdava navođenjem da se stranke bore za svoje interese i da je sud arbitar koji ceni na osnovu određenih pravila i posebnog pravila o teretu dokazivanja.
Međutim, može se zaključiti da na ovaj način, zapravo, na račun načela materijalne istine se donekle reinstitucionalizuje nekada dominantno načelo formalne istine i zanemaruje se uopšte društveni značaj uloge suda koji nikako nije arbitar, jer arbitar je privatni sudija, već nosilac jedne važne, možda i najvažnije državne i društvene funkcije.
Sa druge strane, autonomija stranaka kao dopuštena mera njihove odgovornosti za sopstveni uspeh u parnici drastično se umanjuje kada je reč o regulisanju zastupanja od strane punomoćnika. Mogućnost stranaka da se opredele u pogledu ličnosti punomoćnika sada je reducirana isključivo na advokate, a mogućnost izbora, da li će uopšte biti zastupana, limitirana je na prvostepeni postupak.
Mišljenja sam da su ovakva rešenja obrazložena potrebnom, dakle rešenja u obrazloženju koja su data, doslednog sprovođenja ustavne odredbe prema kojoj pravnu pomoć može pružati samo advokatura, kao i stavom da je rešenje iz važećeg zakona, pre svega, neprihvatljivo sa stanovišta advokature kao profesije koja podrazumeva višestruku pravnu kvalifikaciju, završen pravosudni ispit, odgovarajuću praksu, kao i posebne kriterijume za prijem u advokaturu.
Prema postojećim rešenjima kao punomoćnik stranke u parničnom postupku može se pojaviti svako poslovno sposobno lice, dakle sad se apostrofiram na postojeća rešenja, dok u slučaju zastupanja od strane advokata sudovi primenjuju niži stepen tolerancije učinjenih grešaka u zastupanju. Advokatska profesija štiti se tako što svako ko nije advokat, a pojavljuje se u više parnica kao punomoćnik stranaka i svoje usluge naplaćuje, podleže odgovornosti za nadri pisarstvo.
Kada je u pitanju obavezno advokatsko zastupanje, ono se primenjuje tek u postupku po vanredno pravnom leku, dakle reviziji, a ne u postupku po žalbi kako je predloženo.
Da li se moglo razmišljati na sledeći način, postavljam pitanje? Rešenje kojim bi se stranci ostavila sloboda da za punomoćnika izabere bilo koje lice, bez obzira na to da li je advokat ili nije, uz povećanje stepena odgovornosti stranaka za sopstveni izbor. Što bi se postiglo izjednačavanjem tretmana grešaka, a i zadržavanje odredaba o nadri pisarstvu. Time bi se, po mom mišljenju, postigao dovoljan stepen zaštite advokatske profesije. Ustav svakako ne bi bio povređen, budući da je termin pravna pomoć u članu 67. Ustava višeznačan. Ustavotvorac je očigledno imao u vidu pojmove pravne pomoći koji obuhvataju i delatnost drugih subjekata, a ne samo advokature. U krajnjem slučaju i obrazloženju Predloga zakona se zakonopisac poziva na Ustav. Dakle, Ustav time, po mom mišljenju i rekao bih po opšte prihvaćenom mišljenju, ne bi bio prekršen.
Rešenjem kojim je advokatsko zastupanje obavezno u postupcima po pravnim lekovima i redovnim, ne samo da je kao i prethodno očigledna refleksija i aspiracija i realizovanog uticaja advokature, već je pod znakom pitanja i sama mogućnost da se praktično primeni. Ono na primer nameće pitanje - kako protivnika žalioca kao stranku koja je uspela u prvostepenom postupku primorati da angažuje advokata, odnosno kako ga sankcionisati ukoliko to on ne želi ili ne smatra svrsishodnim da učini? Da li se može takvoj stranci uskratiti pravo da sama lično i neposredno preduzima parnične radnje? Da li žalbu treba uopšte i razmatrati ili je odmah usvojiti? Sa aspekta logike parnice, imajući u vidu činjenicu da ona predstavlja funkcionalno jedinstvo procesnih radnji koja se nadovezuje jedno na drugo sve do pravosnažnog okončanja, mišljenja sam da nije opravdano stranci koja se, verujući u sopstvene kapacitete, opredili za samostalnu borbu za svoja prava i interese uskrati mogućnost da tu borbu na sopstveni rizik bez ičije pomoći vodi i do samog kraja.
Na kraju bih se, postavljajući ova pitanja i dajući adekvatne predloge, osvrnuo na oblike udruživanja bez svojstva lica u pravu. U predlogu i dalje kao i u postojećem Zakonu o parničnom postupku postoji odredba kojom je normirano ovlašćenje parničnog suda da svojstvo stranke prizna i oblicima udruživanja bez svojstva lica u pravu, dakle bez pravne sposobnosti, i to pod uslovom da raspolažu imovinom na kojoj se može sprovesti izvršenje. Po meni ostaje nejasno ko to može raspolagati imovinom, a da uopšte nema pravnu sposobnost, tj. da uopšte ne može biti nosilac bilo kojeg prava. Voleo bih da dobijemo razjašnjenje kako je zakonopisac video taj problem i kako je osmislio primenu adekvatnih odredbi. To bi u suštini bila srž zamerki i suština pitanja koje bih postavio, a inače podržavamo generalni stav da se radi o fundamentalnom zakonu čije osvajanje uz adekvatne popravke treba podržati. Hvala.

Devet minuta i 30 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević, posle njega narodna poslanica Marija Bugarčić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, poštovani ministre, pred nama je danas rasprava o Predlogu zakona o parničnom postupku i odmah na početku istaći ću jednu činjenicu koju sam juče pomenuo, da je u suštini ovaj zakon dobar, da je bolji od onog prethodnog zakona. Naravno da u svakom zakonu ima određenih nedostataka i siguran sam da će poslanička grupa Nove Srbije sa amandmanima koje je podnela pokušati da neke ne jasnoće, kako jezičke, tako i suštinske predloženim amandmanima pokušamo da popravimo.
U ovoj raspravi u načelu ću, pošto sam se pozitivno izrazio o ovom predlogu zakona, pokušati da se malo detaljnije i praktično držim ovih amandmanskih stvari kako bi predlagač imao dovoljno vremena da sagleda ove amandmane i da eventualno prihvati što bi u potpunosti sigurno popravilo zakonski predlog.
U članu 11. Predloga zakona poslanička grupa Nove Srbije praktično, predloženim amandmanom želi da skrene pažnju i predlagaču zakona da se, medijacija koja je predviđena, praktično pretoči u obavezno predlaganje medijacije iz razloga što bi se u potpunosti moglo sve završiti pre sudskog postupka. Znači, jedan praktično imperativan stav jer zašto bi se stranke izlagale nepotrebnim troškovima, a znamo da su oni jako veliki i da smo više puta ukazivali ovde da su sudske takse i na presudu i na tužbu i na žalbu jako velike i da stranke najčešće su u nemogućnosti da ih plate.
Naravno, žao nam je što verovatno ovaj Skupštinski saziv neće ovaj predlog Nove Srbije koji je više puta odavde potekao da se eventualno, osim inicijalnog akta tužbe ta taksa plati a da one, vezane za presudu i žalbu, na kraju, po izvršenju, praktično po realizaciji tog zahteva iz tužbe, odnosno posle ostvarenog prava. Međutim verovatno će to u nekom drugom sazivu pokušati da se uradi jer bez obzira na sve ovde, što menjamo zakone, i ovaj parnični postupak neće biti na pravi način realizovan ukoliko se izvršni postupak ne bude sprovodio u delo, bez obzira na to što su predviđene mogućnosti kako državnih izvršioca, odnosno sudskih, tako i privatnih izvršilaca.
Danje skrećemo pažnju na član 140. stav 3. vezano za dostavljanje, jedna dosta osetljiva situacija. Zakonodavac predlaže jedno rešenje i ono je u principu dobro jer su velike mogućnosti zloupotrebe, odnosno izbegavanja stranaka koje su tužene da se pojave na ročištu i da se u opšte krene sa sudskim postupkom, ali mislimo da ovo naše ponuđeno rešenje je bolje i da bez obzira na sve, daje ipak jednu mogućnost ovoj protivnoj stranci da bude obaveštena o sporu.
Naime, kako smo mi predložili da se u članu 140. stav 3. menja na taj način, da ostane obaveštenje da stranke mogu da preuzmu pismenu u sudu u roku od 30 dana od dana kada je pokušano dostavljanje. U tom se slučaju, se kopija pismena ističe na oglasnu tablu suda, proteklom roku od 30 dana smatra se uredno izvršeno. Predlogom zakona, znači naše obrazloženje vezano za ovaj amandman, je da predlogom zakona predviđeno pribijanje pismena vrata, stana ili prostorija pravnog lica, ne znači da to isto pismeno neće biti uništeno od strane trećih lica, dok stranka nema mogućnost da se informiše u sudu. Iz tog razloga smatramo da je ponuđeno rešenje celishodnije.
Jedan član zakona koji je zaista sporan, a to je član 222. tačka 4, gde mi tražimo da se tačka 5. briše. Zašto? Rešenje je predloženo u integralnom tekstu Predloga zakona je odredba prepisana iz člana 214. tačka 5. aktuelnog ZPP. Predlagač zakona pri tome nije obratio pažnju na činjenicu da je u maju ove godine donet novi Zakon o privrednim društvima, čiji je član 598. doslovno glasi – od dana početka primene ovog zakona odredbe člana 214. tačka 5. ZPP, ne primenjuje se u pogledu postupka likvidacije, koji su pokrenuti u skladu sa odredbama ovog zakona.
Smatrajući da nikako nije u redu da ova dva zakona i dalje budu u koliziji, po jednom bitnom pitanju, predložili smo ovim amandmanom brisanje sporne odredbe.
U članu 183. smatramo da uopšte tendencija zakonodavca sa ovim predlogom zakona u parničnom postupku jeste ubrzanje parničnog postupka i smatramo da u takvoj situaciji na određene radnje koje treba da sprovodi i Kasacioni sud, rok od 60 dana je preveliki i treba ga smanjiti na 30 dana, jer ako sve ovo što radimo, a tendencije su da se ubrza parnični postupak, onda nema razloga da oni koji su najkompetentniji u ovoj zemlji imaju produženje roka koje je bespotrebno, tako da taj rok treba smanjiti na 30 dana.
Naravno, osvrnućemo se i na mogućnost da stranke podnose reviziju. Gospođo ministre, zašto smatram da je limit od 100.000 evra previsok i njega treba smanjiti na 50.000 evra, ali uz jednu primedbu, ne treba da stoji dinarska protivvrednost, nego treba da stoji pet miliona dinara, iz prostog razloga, što je vezivanje za kurs evra veoma nepopularna situacija, pravi se jedna određena nejednakost među strankama, jer u slučaju velikog skoka evra, može se desiti da se pomera ta revizija. Mi znamo da u ovoj zemlji ništa ne prati pomeranje kursa evra, plate, penzije i ostala lična primanja su po principu zamrznuta, tako da treba jedan određeni limit za reviziju, odnosno sa sadašnjih 10 miliona, da se smanji na pet miliona dinara, kako bi stranke imale mogućnosti, jer dosta je to veliki izdatak za građane Srbije i smatramo da je ovaj iznos realan.
Jedan amandman vezano za član 382. može se reći da se stav 2. menja drugostepeni sud može da upotrebi od prvostepenog suda da pribavi izveštaj o izviđajnjim radnjama. Rešenje predloženo ovim amandmanom je celishodnije, neprihvatljivo je da drugostepeni sud koji odlučuje po žalbi, ceni odluku prvostepenog suda, stvara takvu vrstu komunikacije kojim od prvostepenog suda traži dodatna objašnjenja i druge slične stvari.
Može da se odnosi na izviđajne radnje, ali na one procesne radnje, po kojima je uložena žalba, doneta je odluka, zašto bi on u nekom drugostepenom postupku pribavljao takvu vrstu dokaza, eventualno mogu neke izviđajne radnje koje su tehničkog karaktera, ali one suštinske ne. Naravno, drugostepeni sud će ceniti ono što je uradio prvostepeni sud, doneće odluku, potvrditi ili ukinuti i vratiti na ponovno odlučivanje. Mislim da je to procesno u redu.
Na kraju, osvrnuo bih se na član 421. stav 2, tu tražimo da se stav 2. menja i da glasi – zahtevi iz stava 1. ovog člana može da se podnosi protiv pravosnažne presude gde je povređen zakon, kako javnog, tako i privatnog interesa.
Obrazloženje je, smatramo da ne treba diskriminisati privatni interes u svim razvijenim zemljama, zakonodavstvo maksimalno štiti institut privatne svojine, tako da je potrebno da zakonom dozvoliti mogućnost, da se podnese zahtev Vrhovnom kasacionom sudu za preispitivanje pravosnažne presude kojim je povređen zakon i na štetu privatnog, a ne samo javnog interesa.
Mislim da smo mi odavno izašli iz perioda kada treba štititi samo državni i javni interes, privatna svojina je sveto pismo, kada je svojinski odnos u pravu. Mislim da je ovaj amandman dobar i da ga treba prihvatiti.
Naravno, kada dođe vreme za amandmane, još ćemo podrobnije pričati. Namera i želja je da jedan zakon koji je u redu, da na ovaj način ostavimo dovoljno vremena predlagaču da skrenemo na neke stvari koje su nelogične. Mislim da će ministar imati razumevanja i da će veliki broj amandmana biti prihvaćen.

Reč ima narodna poslanica Marija Bugarčić, a posle nje narodna poslanica Milica Radović.

Uvažena predsedavajuća, uvažena ministre, dame i gospodo, moje uvažene kolege su govorile o nedoslednosti, o pravnim prazninama i prednostima ovog zakona.
Ja ću govoriti o novinama koje donosi ovaj zakon. Iskreno se nadam da će ove novine poboljšati Zakon o parničnom postupku i da se neće na svake dve godine donositi neki novi ZPP. Značajna novina u ovom zakonu je ta koja se tiče načina dostavljanja spisa. Pored toga što su sadašnje odredbe ZPP zastarele i važe preko 50 godina, veliki problem za odvijanje parničnog postupka predstavlja i zloupotreba procesnog prava i stranaka.
Ova predložena izmena zakona predstavlja značajan pomak i u ovoj oblasti, ali po našem mišljenju, to nije konačno rešenje problema ovog principa dostavljanja.
Zakon predviđa da pismena koja se moraju lično dostaviti, dostavljaju se na adresu iz evidencije o prebivalištu, a kada su u pitanju pravna lica, iz registra pravnih lica.
Ako se lice kome se pismeno mora uručiti ne zatekne na toj adresi, ostavlja se obaveštenje da pismeno može podići u sudu u predviđenom roku od 30 dana, nakon čega se smatra da je pismeno uredno dostavljeno.
Iskreno se nadam da će ovo znatno smanjiti trajanje parnice, jer znamo da u praksi naši parnični postupci traju jako dugo i da se parnične radnje u većini slučajeva odugovlače. Veliki broj slučajeva završi i na međunarodnom sudu u Strazburu.
Što se tiče rokova i ročišta predloženog rešenja gde su sud i stranke dužni da se pridržavaju utvrđenog vremenskog okvira, i kada se tačno ročišta mogu odložiti, smatramo da je to dobro rešenje u ovom zakonu i da je takođe pozitivan pomaka kada se tiče ZPP.
Zakon posebnu pažnju posvećuje u načelima suđenja u razumnom roku, jer presude Evropskog suda za ljudska prava, tu je utvrđeno da se najveći broj slučajeva i presuda donosi, baš na štetu građana Republike Srbije.
Ono što bih ja dodala, ne treba bežati i ne treba ostati nenapomenuto načelo člana 6. Evropske konvencije za ljudska prava i načelo pravičnosti.
Takođe, uvođenje u Zakon o parničnom postupku, posebna dva postupka, postupak u potrošačkim sporovima i postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana je nešto što je za poslaničku grupu LDP jako pozitivno i prihvatljivo jer ova dva postupka postoje u svim zemljama članicama EU.
Ono što je, takođe, dobro u ovom zakonu, a moje koleginice i kolege nisu pomenule, konačno se precizira definicija među presude i to je od njenog predmeta izreke i pravne prirode.
Sada među presudama može imati samo pozitivnu izreku što do sada nije bio slučaj i što takođe mislimo da je dobro predviđeno u Predlogu ovog zakona.
Postavila bih vam pitanje, gospođo ministre, je dok je trajala javna rasprava o ovom zakonu vođena je rasprava između profesora Živkovića i profesora Antića, a tema je bila - da li određene norme treba da idu u Zakon o međunarodnom privatnom pravu ili treba da ostanu regulisane Zakonom o parničnom pravu. Preovladalo je mišljenje od profesora Antića, koji je po mnogim pravničkim ocenama nije baš toliko utemeljen jer više je pristalica na javnoj raspravi imao profesor Živković, pa me interesuje šta vi mislite po tom pitanju?
Na kraju, pošto moje vreme ističe, želim da kažem da ćete za Predlog zakona o parničnom postupku imati podršku poslaničke grupe LDP. Iskreno se nadam da će se ovaj zakon više u praksi primenjivati i da će se više poštovati član 32. Ustava i pravo na pravično suđenje će imati svi građani Republike Srbije. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Milica Radović, posle nje narodni poslanik Miroslav Petković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče smo završili raspravu o Zakoniku o krivičnom postupku koji je toliko loš zakon da ga je trebalo povući iz skupštinske procedure i to je ono na šta smo ukazali juče u raspravi. Evo, danas smo počeli sa raspravom o jednom drugom procesnom zakonu koji nije uopšte toliko loš kao onaj prethodni, ali daleko od toga da su sva rešenja, koja su u njemu predviđena, adekvatno predviđena i regulisana.
Ovaj zakon se donosi, između ostalog, i zbog toga da bi se postiglo efikasnije i ekonomičnije postupanje pred sudovima i onda se postavlja pitanje, ako je stvarno bio cilj ovog predloga zakona zašto predlagač zakona nije krenuo od toga da definiše krajnje rokove za glavne procesne radnje u postupku?
Mi smo ovu grešku uvideli i predvideli smo niz amandmana koji upravo idu u ovom pravcu, znači, preciziranje rokova i određivanja krajnih rokova kako bi došlo do onemogućavanja neefikasnog vođenja sudskih postupaka.
Međutim, ono što smo i juče istakli, potpuno je opravdano težiti efikasnijem sudskom postupku, bez obzira da li se radi o parničnom ili krivičnom postupku, ali se ne sme nikako da ide na uštrb utvrđivanja istine.
Kad kažem ovo prvenstveno mislim na neke odredbe koje se odnose na regulisanje sporova male vrednosti, jer se radi o prilično kratkim sporovima kod kojih se čak ne održava ni pripremno ročište, odnosno kod kojih se tužba tuženom ne dostavlja na odgovor i radi se ono što je najvažnije o sporovima čija je vrednost spora ne prelazi iznos od tri hiljade evra u dinarskoj protivvrednosti.
Ono što je, po nama, kod regulisanja ovih sporova izuzetno sporno to je što stranke nemaju mogućnost da ulažu žalbu na presudu u kom će iznositi ove činjenice i predlagati izvođenje novih dokaza. Naša opravdana zabrinutost ide u tom pogledu što će, polazeći od realnog života, ovi procesi, odnosno ovi postupci biti najviše zastupljeniji postupci u parničnoj materiji i odatle naša bojazan da će, maltene, za najveći broj parničnih postupaka da se koriste ovi slučajevi, da se sudi u skraćenom postupku. To je nešto što nije dobro jer, kao što je moj kolega Jovan Palalić rekao, otprilike 80% ukupne parnične materije će biti svedeno na sporove male vrednosti.
Jednostavno, ovde je trebalo da se krene od realnog života i od sagledavanja da jedna petina građana Srbije danas živi dobro, a da četiri petine građana Srbije danas jedva da preživljava i da će ovi sporovi procentualno biti najzastupljeniji sporovi i zbog toga nije opravdano da za njih važe skraćene procedure, da za njih važi skraćeni postupak.
Sa druge strane, ako pođemo od tog realnog života, takođe je neprihvatljivo da je revizija dozvoljena samo za sporove vrednosti iznad 100 hiljada evra. Sto hiljada evra danas za mnoge građane u Srbiji je misaona imenica i sasvim je jasno da ovakvim određenjem mogućnosti ulaganja revizije, faktički ograničavate njenu mogućnost i svodite je na izuzetak. Znači, ovakvim određenjem ulaganja ovog vanrednog pravnog leka ona je potpuno, sem u nekim izuzetnim slučajevima, isključena iz upotrebe i stvoriće se stvarno na pravi izuzetak. Time se znatno ograničavaju prava stranaka u postupku i mislim da ste i vi toga svesni.
Međutim, čak i ako se pođe od onih dobrih rešenja koja su predviđena u ovom predlogu zakona, smatram da najveći problem, a to je problem neefikasnog funkcionisanja sudova, neće biti rešeno. Neće biti rešen zbog toga što je on još više pogoršan time što je ustanovljena nova mreža sudova koja je znatno otežala i onemogućila građane u jednakom pristupu pravdi. Ne samo to, već je funkcionisanje određenih sudova dovela u pitanje.
Recimo, danas najopterećeniji sudovi u Srbiji imaju osam puta veći priliv od onih sudova koji su najmanje opterećeni i danas je sigurno jedan od najopterećenijih sudova u Srbiji Prvi osnovni sud u Beogradu u kome postoji više od 200 sudija i negde oko 1000 zaposlenih lica. Ovaj sud danas jako loše funkcioniše ne zbog nesposobnosti sudskog kadra, ne zbog toga što nisu obučeni, naprotiv, u najvećem broju slučajeva radi se o izuzetno kvalitetnim sudijama koji svoj posao obavlja profesionalno, ali je problem što nemaju mogućnost da savladaju toliki priliv predmeta.
Kada smo pre dve godine ukazivali na to da će ovakva mreža sudova izazvati ogroman problem u funkcionisanju sudova. Tada niste uvažili naše argumente. Bilo je neophodno da 2010. godinu, bar na osnovu onog u izveštaja koji smo imali priliku da izvršimo uvid, saznamo da je negde nešto manje od milion predmeta rešeno u svim osnovnim sudovima u Beogradu, što direktno govori u prilog tome koliko je ova reforma neefikasna i nakon toga se pojavila informacija da će kompletna mreža sudova biti zamenjena, takvu odluku pozdravljamo, i da će određeni broj osnovnih sudova, mogu sada da vam nađem informaciju gde je gospođa Nata Mesarović to izjavila, da je mreža sudova danas neadekvatna i da će biti izmenjena i da se predviđa osnivanje nekoliko novih osnovnih sudova sa sudskim osnovnim jedinicama na teritoriji Grada Beograda. To je nešto što pozdravljamo. To je nešto na šta smo vam ukazivali i onda kada je ovaj zakon bio na dnevnom redu, ali jednostavno niste imali sluha da shvatiti da će on sam vas da dovede u problem, ali bez obzira, nismo sujetni, kao što znate, i mislim da je i posle dve godine koje ste faktički bacili, dobro je što su oni koji su predvodili ovu reformu shvatili da su ustanovljenjem ovakve mreže sudova u velikom problemu i da su došli na ono gde smo se našli pre dve godine, kada smo ukazivali da će doći do velikog problema u funkcionisanju pravosuđa.
Nakon povrede prava na suđenje u razumnom roku, danas pred sudom u Strazburu nalazi se negde više od pet hiljada tužbi protiv Srbije. Postoji 51 presuda koju je sud u Strazburu doneo, a samo tri presude idu u korist Republike Srbije i to je veliki problem. Znate da to mora da se reši, ali to ne može da bude rešeno samo i isključivo donošenjem jednog procesnog zakona, to mora da bude rešeno samo ukoliko potpuno sagledavate stanje i sve probleme koji opterećuju ovaj zahtev i problem koji treba da se reši.
To može da se reši ne samo donošenjem dobrih procesnih rešenja, već kompletno promenom ustanovljene sudske mreže i vraćanjem na posao velikog broja sudija za koje se kasnije ustanovi da nisu adekvatno cenjeni kriterijumi kod njih, prilikom odlučivanja o ponovnom izboru.
Mislim da bi sa takvim rešenjima trebalo da se krene prvenstveno na području KiM, jer je upravo na području juga Srbije, na području KiM, veliki broj nosilaca pravosudnih funkcija je ostao bez posla zbog tzv. reforme i mislim da bi, kao Ministarstvo pravde, kao predstavnik Ministarstva pravde, trebalo da pokažete jasnu želju koja će da govori u prilog tome da je neophodno da doprinesete i vi vašim radom da paralelne institucije na Kosovu, kako se nazivaju, odnosno srpske institucije na Kosovu, opstanu, a kao što znate, jedna od osnovnih takvih institucija na Kosovu je i sud u severnom delu Kosovske Mitrovice.
Znam da ste vi odobrili sistematizaciju za povratak 76 radnika pravosuđa u taj sud, ali je neophodno da iskoristite poziciju na kojoj se nalazite i da izvršite pritisak kod Ministarstva pravde, kako bi prosto ta odluka zaživela u praksi, jer je neophodno da Ministarstvo finansija da i finansijsku podršku za obezbeđenje plate za te radnike dole.
Jednostavno, ukoliko se to ne bi desilo, ukoliko bi vaša uloga u tom pogledu ostala pasivna, smatram da bi takvim ponašanjem samo kosovska vlast bila ohrabrena da ispunjava sve one ciljeve koje je naumila, a jednostavno osvajanje, kako da kažem, suda u Kosovskoj Mitrovici, je samo jedan u nizu ciljeva koje oni žele da ostvare. Hvala.