Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, iako nam je ministar prosvete pri kraju zasedanja, pre godišnjeg odmora, obećao da ćemo u jesen razgovarati o već pripremljenom zakonu o obrazovanju odraslih i strategiji obrazovanja, mi evo već na vanrednom zasedanju odmah u septembru razgovaramo o odlukama o naknadi za rad u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje i Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta.
Iako su članom 11. Zakona o visokom obrazovanju predviđene nadležnosti Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje vezane za akreditaciju i ocenjivanje kvaliteta, kao i da će stručne, administrativno-tehničke i informatičke poslove za potrebe Nacionalnog saveta obavljati Ministarstvo, zakonom je odmah predviđeno i da Nacionalni savet može da obrazuje posebna radna tela. Tako je po starom dobrom običaju, iako Nacionalni savet ima 21 člana i na raspolaganju sve službe Ministarstva, nastala još jedna od mnogih agencija sa 15 novih članova, iako agencija na spisku Poverenika za informacije ima preko 110, a mnogima se već prepliću nadležnosti.
O tome koliko su potrebne govorićemo više kada na dnevni red dođe Predlog zakona o pomorskoj plovidbi, kojim je inače predviđeno formiranje posebnog tela koje će se brinuti o pomorskim nesrećama, iako Srbija, koliko svi znamo, nažalost, nema more.
Na sednici Odbora za prosvetu, održanoj 18. maja ove godine, predsednik je pročitao pismo Ministarstva prosvete i nauke, podsetio da je naknada za rad članovima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta u ranijem periodu isplaćivana na osnovu akta Vlade, ali da je DRI na ovo stavila primedbu, pa je iz tog razloga neophodno da Narodna skupština donese novi akt na predlog nadležnog odbora.
Obzirom da je članovima ovih tela utvrđeno pravo na naknadu Zakonom o visokom obrazovanju i to u visini koju odredi Narodna skupština na predlog nadležnog odbora, kao i da od usvajanja Zakona 2005. godine Narodna skupština nije donela odgovarajući akt, Odbor za prosvetu je jednoglasno zaključio da zamoli Administrativni odbor da u što kraćem roku razmotri problem u vezi sa isplatom naknade i utvrdi njenu visinu, kako za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, tako i za članove Nacionalnog prosvetnog saveta.
Naravno, 27. jula ove godine Administrativni odbor je zasedao i njihov predlog danas imamo pred nama. Na sve ovo podsetila sam vas iz jednog prostog razloga, da bih mogla da postavim jedno pitanje: Kako je moguće da se, kada su interesi vladajuće većine u pitanju, svi odbori, i po najvećoj vrućini, sastaju i rade sa kvorumom, a da ovih dana gospodin Ljubomir Kragović, predsednik Odbora za KiM, i pored toga što je više puta zakazivao sastanke, nije uspeo da ubedi članove iz vladajuće većine da je situacija na Kosovu alarmantna i da je neophodno da se održi sastanak Odbora?
Takođe, u Odboru za prosvetu u vreme štrajka nije bilo moguće obezbediti kvorum, ali kada su naknade u pitanju, Odbor se sastane usred leta, bez problema, i glasa jednoglasno. Da ne bih bila pogrešno shvaćena, naravno da svakome za učinjeni rad sledi naknada, samo se pitam koliko to ljudi treba da radi da bi reforme bile katastrofalne? Kome platiti ako, na primer, Nacionalni prosvetni savet odredi timove za promenu programa iz 1990. i 1993. godine i rezultat bude taj da su planovi i program toliko loši da je procena da je manja šteta da se ništa ne menja, nego da se radi po inoviranim programima? Ili, kome odrediti ili ukinuti naknadu ako u programu srpskog jezika i književnosti izbaci ili potpuno marginalizuje pojedine autore koji su svojim delima obeležili čitave epohe? Na primer, Danila Kiša, Vladislava Petkovića Disa, Miloša Crnjanskog ili čak Ernesta Hemingveja?
Čemu naknade bilo kom savetu ako ministar mora da dođe u situaciju da najavi da će, ukoliko Nacionalni prosvetni savet uskoro ne usvoji inovirane programe, sve doneti mimo njih? Čemu ovolika nezavisna radna, regulatorna i druga tela, ako su i ove godine fakulteti u Srbiji odredili upisne kvotu za školsku 2011. i 2012. godinu bez prethodne analize da li će budući diplomci i nakon završenih studija moći da se zaposle? To se niko ne pita. Kvote se gotovo samo prepisuju iz godine u godinu, a da se pri tom ne vodi računa o problemima tržišta i privrede.
Zato i ne čudi što svake godine nekoliko hiljada ekonomista, pravnika i lekara mesecima čeka posao na birou rada, ili se, kao u mojoj Beloj Palanci, Pirotu ili Babušnici, počinju da bave raznim poslovima, od preprodaje voća, povrća i garderobe na pijacama, do proizvodnje kesa, kutija, itd. Čak su razočarani što nisu određeni za popisivače u predviđenom popisu.
Ove godine na najvećem državnom univerzitetu u Beogradu indeks je u julu dobilo preko 14 hiljada brucoša. Da se na fakultetima ne vodi mnogo računa o broju studenata koji se upisuju, utvrdio je i prof. Branko Kovačević, rektor univerziteta u Beogradu. Kako je on istakao, u Srbiji još ne postoji plan kojim bi se usaglasile potrebe tržišta i broj budućih brucoša na fakultetima, za šta je potrebno uključivanje cele države, Vlade, ministarstva i Nacionalne službe za zapošljavanje. Zato u Srbiji još uvek ne možete fakultet da birate prema sklonostima i talentima, već i dalje morate, prema rečima samog rektora, gospodina Kovačevića, dobro da razmislite šta želite da upišite i razmislite koliko će vam posle završetka studija biti potrebno da se zaposlite.
Koliko je odmakla reforma visokog obrazovanja o kojoj se govori zadnjih godina, tj. reforma zasnovana na Bolonjskoj deklaraciji, koja je i pored protivljenja SRS i velikog dela stručne javnosti uvedena u Srbiji, govore i zaključci sa stručnog skupa "Trendovi razvoja – Trend 2011." koji je proletos održan na Kopaoniku, koji je okupio predstavnike akademske naučne zajednice i nadležnih ministarstava. Ovaj 17. trend bio je deseti koji je obrađivao teme vezane za reformu visokog obrazovanja, a ovog puta tema je bila, zamislite "Evropa 2020. – društvo zasnovano na znanju".
U zaključcima četvorodnevnog skupa, koji je okupio 132 učesnika iz osam država i 40 institucija, ističe se da značajan reformski iskorak karakteriše uspostavljanje državne infrastrukture, misli se na odgovarajuće zakone, kao i to da je većina visokoškolskih ustanova prilagodila svoje studentske programe i kapacitete propisanim standardima i završila prvi korak akreditacije ili je u postupku akreditacije.
Pozitivne rezultate dosadašnje reforme visokog obrazovanja ogledaju se u zadovoljavanju, pazite ovo – samo formalnih zahteva standarda vezanih za studijske programe, procese i karakteristike ustanova, uspostavljanju sistema obezbeđenja i unapređenja kvaliteta na univerzitetima i fakultetima, skraćenju vremena studiranja, povećanju kompetentnosti nastavnika i saradnika, povišenoj mobilnosti studenata i nastavnika saradnika.
Kao nedovoljni rezultati reforme, prvenstveno se pominju: nedoslednost u primeni akreditovanih pravila studija. Ukazuje se i na to da je došlo do snižavanja kriterijuma kvaliteta, čemu su kumovale i jednokratne odluke državnih organa. Nedostaju podzakonski akti neophodni za potpunu primenu izmenjenog Zakona o visokom obrazovanju. Nije do kraja rešen sistem finansiranja visokog obrazovanja, niti je dovršen proces integracije univerziteta na odgovarajućoj kontroli ispunjenosti uslova nakon davanja dozvole za rad.
U zaključcima ovog skupa ukazuje se na to da je neophodno hitno i suštinski promeniti sistem finansiranja visokog obrazovanja u Srbiji, i to tako da se finansira delatnost za ciljni broj studenata, što podrazumeva veće izdvajanje za obrazovanje i nauku, a da bi se to realizovalo, potrebno je što pre doneti nacionalnu strategiju visokog obrazovanja i u skladu sa njom, naravno, novi zakon.
Takođe se kaže da je nastavak reforme neophodno zasnivati na potpunom usklađivanju studijskih programa i kapaciteta visokoškolskih ustanova evropskim standardima za akreditaciju, jer internacionalizacija visokog obrazovanja postaje uslov njegove održivosti. Insistira se na potpunoj primeni i kontrole stručne ispunjenosti tih standarda, kojima smo bili skloni u donošenju. Naglasak mora biti na kvalitetu studijskih programa, a ishod obrazovanja da bude zasnovan na vertikalnoj povezanosti sadržaja, u cilju dobijanja znanja upotrebljenog u praksi i kreativnost, a ne isključivo na izraženom broju bodova.
Ističe se potreba da se podstiču studije na daljinu i da se razradi metodologija provere i priznavanja neformalno stečenih kompetencija i znanja, postigne dovoljna kompatibilnost sa studijskim programima u okolini, uvažava specifičnost struke, posebno vodeći računa o mogućnostima dobijanja odgovarajućih licenci, da se vodi računa o etici, obrazovanju, nauci i umetnosti.
Kao i u mnogim drugim oblastima, i u visokom obrazovanju na evropskom putu bitno je, izgleda, samo doneti zakone, izabrati radna tela i slično, a o tome da li se zakoni sprovode, da li sva ta tela bilo šta rade – niko ne vodi računa. Koliko će još vremena, članova i možda novih tela trebati da bi budući studenti znali kada se upisuju na fakultete, da li su akreditovani ili nisu, da li su pod aktom upozorenja ili ne? Šta da misle roditelji ako im prof. dr Vera Vujičić, predsednik Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, kaže da budući studenti moraju znati da postoji rizik da ti programi ne budu akreditovani i da se upisuju na svoj rizik, a onda savetuje buduće brucoše da nipošto ne upisuju studijske programe koji nisu akreditovani, a da za onih 150 koji su pod aktom upozorenja isprate kakvu će odluku doneti ministarstvo? Kada?
Tačno je da je akreditacija proces u kome se otklanjaju nedostaci u studijskim programima, ali kako da ne dobije akreditaciju privatni univerzitet koji je uspeo da za predavača dovede, zamislite, Karla Lamersa, čelnika Parlamentarne skupštine NATO-a da nam deci, ako se ne sećaju, ispredaje kako su nam bombardovali i uništavali državu?
Na kraju, imala bih da postavim nekoliko pitanja. Kada će konačno ta strategija obrazovanja, pa da se više ne dešava da za par godina više puta promenimo stvar, na primer u sledećem: kada je bilo na birou previše nastavnika fizičkog, doneli ste odluku da učitelji nisu sposobni da u 3. i 4. razredu drže fizičko, pa ste nazapošljavali profesore. Sada, pošto učitelja ima više zbog smanjenja broja dece, odlučili ste da su ti isti učitelji sposobni da drže fizičko u 3. i 4. razredu, pa su sada samo na teritoriji školske uprave u Nišu 17 profesora fizičkog vaspitanja višak.
Drugo, da li se radi na metodologiji provere i priznavanja neformalno stečenih kompetencija i znanja? To je ono, sećate se, na seminarima, kursevima, radionicama, jer tamo samo ako ste prisustvovali dobijate sertifikate i odmah vam se računa da ste za datu oblast stručnjak. Niko nikad ne proverava tu osposobljenost a to vam valjda govori koliki se značaj pridaje tome što su vas obučavali.
Treće, kako će Ministarstvo odgovoriti na zahteve oko 1.500 mladih ljudi, koji su na protesnom skupu u Bujanovcu, noseći američke, albanske i zastave EU, uputili zahtev da prosvetne institucije Srbije priznaju diplome univerziteta u Prištini? Hvala.