Zahvaljujem gospođo ministre.
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Delić.
Reč ima gospodin Delić.

Uvaženi predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 10. govori o ograničavanju sloboda i prava okrivljenog u postupku. Srpska radikalna stranka je i kroz amandman na član 7, pa i kroz amandman na ovaj član iznela svoj stav da smo mi inače protiv ograničenja sloboda i prava okrivljenog u postupku. To zbog toga što smatramo da tim raznim ograničenjima na kraju krajeva može biti povređen i član 32. Ustava, a to je pravo okrivljenog na pravično suđenje član 33. koji govori o posebnim pravima okrivljenog i član 34. koji garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu.
Mi smatramo da svaki okrivljeni ima pravo da mu se obezbedi dovoljno vremena, da mu se obezbede pravni zastupnici kako bi on mogao da iznese na adekvatan način svoju odbranu.
Zbog toga smo u ovom članu 10. stavu 3. predložili da se tačka 2. briše. Ona inače glasi – određivanje glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivičnih sankcija u skraćenom postupku. Upravo zbog toga što je naš stav da treba da se izbegava skraćeni postupak. Mogli ste, takođe, da vidite da, što se tiče tačke 1. i tačke 3. da mi tu nismo predložili amandmane i smatramo da, kada su takve situacije u pitanju, to može da se sprovede i da se reguliše. Hvala.

Hvala vama.
Na naslov iznad člana 11. i na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Filip Stojanović.
Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Stojanović. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, poštovana ministar, na osnovu člana 161. Poslovnika skupštine Narodne Republike Srbije, podneo sam u ime SRS amandman na Predlog zakona o krivičnom postupku.
U naslovu iznad člana 11. reč "postupku", zamenjuje se rečima: "organima postupka", a u članu 11. stav 1. reč "postupku", zamenjuje se rečima "organima postupka". Bilo bi bolje, ako bi postupak prethodila reč "krivični", jer bi tako bilo jasnije.
Ističem da se pravo na usmeni i pismeni prevod primenjuje i na lica koja su slepa, gluva ili nema. Član 32. stav 2. Ustava Republike Srbije. I ovim licima je potrebno obezbediti pravo za pravilno sporazumevanje, u protivnom, za navedena lica obezbeđena su prava iz Ustava Republike Srbije i međunarodnih pravnih akata i ugovora koje je naša država ratifikovala. Iz iznetog, smatram da je ovaj amandman delotvoran i da ga treba prihvatiti. Hvala

Zahvaljujem, gospodine Stojanoviću.
Na član 11. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač i Arpad Fremond.
Reč ima gospodin Varga Laslo.

Gospodine potpredsedniče, gospođo ministarka, unapred se izvinjavam pošto će moja diskusija biti delimično diskusija u načelu, ali smatram potrebnim kako bih mogao stići i do obrazloženja zašto i dalje mislimo da su naši amandmani vredni pažnje i vredni podrške.
Pre svega, želim još jednom da izrazim naše nezadovoljstvo zbog načina kako se i ovaj zakon, odnosno zakoni, a i Zakon o parničnom postupku donosi.
Mislim da je ova hitna procedura i sve ovo kako se ova dva izuzetno bitna zakona donose, da je neprihvatljiva i mi smo malopre konstatovali da ni samo Ministarstvo nije imalo vremena za analizu amandmana, upravo zbog problema sa vremenom i jednostavno, ne možemo razumeti zašto se ovo ovako radi, kada znamo da je ovaj zakon tri godine pisan.
Ostavljajući ovo na stranu, prešao bih delimično na naše amandmane, u tom smislu da, ukoliko ne bismo bili dobronamerni, mogli bismo imati osećaj da je odbijanje ova dva naša amandmana, rezultat nekog revanša da učestvujemo u glasanju o zakonu o železnici, i ja želim da verujem da nije tako, nadam se da ćete nas na kraju ubediti.
Sa druge strane, ako to nije tako, onda najmanje što sigurno stoji, jeste jedno nerazumevanje, odnosno kao što je rečeno nepoznavanje okolnosti koje bi radna grupa morala da poznaje kada piše određene predloge zakona. To se odnosi na Zakonik o krivičnom postupku, odnosi se na neke druge zakone, i sada ću malu digresiju da napravim, u odnosu na Zakon o rehabilitaciji.
Na prvi pogled, nikakve veze ova dva zakona nemaju, ali mi mislimo da postoji neka veza.
Ta veza postoji zbog jednog principa koji je u Zakonu, odnosno u Predlogu zakona o rehabilitaciji postojao, a taj princip je bio princip kolektivne odgovornosti, a postoje najmanje tri načela koja sadrže, sa jedne strane Zakonik…

Uvažavajući vašu napomenu da ćete pričati više načelno, ja vas molim ipak o ovom zakoniku koji je na dnevnom redu. Zahvaljujem na razumevanju.

Da, samo je potrebno, da bih na kraju uspeo da objasnim celu situaciju.
Dakle, na prvi pogled ne postoji veza, ali vidite kako postoji, naime, taj predlog zakona o čemu sam govorio sadrži taj princip.
Sa druge strane Zakonik o krivičnom postupku, odnosno Krivični zakonik sadrži u sebi suprotna tri principa, pre svega princip prema kojem nema krivičnog dela bez zakona, a sa druge strane nema kazne bez zakona, a sa treće strane princip prema kojem nema kazne bez krivice. To su izuzetno bitni principi i to je iz oblasti krivičnog zakonodavstva. Ti principi govore o individualnoj odgovornosti.
Zašto sve ovo govorim? Zato što i onaj drugi predlog zakona o kojem sam govorio je sadržao upravo suprotan princip, princip kolektivne odgovornosti.
Zašto je sve ovo bitno? Zato što i dalje u pravnom sistemu Srbije egzistiraju neke odluke sa kraja Drugog svetskog rata, one su na snazi i one su zasnovane na principu kolektivne odgovornosti.
Posle mog izlaganja, predaću vama dve takve odluke zato što bih želeo ili bismo želeli pomoći Ministarstvu da kada nov predlog zakona o rehabilitaciji, odnosno razmatranje amandmana o Predlogu zakona o restituciji, budu na dnevnom redu, da biste imali poznavanje kompletnih okolnosti gde se svi ovi zakoni donose i da ne donosimo neke druge zakone koji su u suprotnosti sa Zakonom o krivičnom postupku ili sa Krivičnim zakonom.
To je bio razlog, ovaj dug uvod, zato što sam hteo samo da dokažem jednu činjenicu, odnosno okolnost, a ona je u tome, da kada postoji nerazumevanje određene situacije, onda je izuzetno teško razumeti i u ovom slučaju, neke amandmane.
Sada bih prešao konkretno na amandmane.
Dakle, što se tiče konkretnog amandmana na član 11. Predloga zakona, želim da kažem sledeće. Mi smo predložili amandman koji je potpuno identičan rešenju koje sadrži ZPP, prepisali smo tu odredbu.
Jednostavno, ne možemo da razumemo situaciju da se donose dva procesna zakona, a da ne sadrže identična rešenja, a regulišu istu materiju, dakle, korišćenje jezika u ovom slučaju, a odnosi se na to pitanje.
Vi ste u obrazloženju naveli da stav 2. ovog člana sadrži ono što smo mi tražili u našem amandmanu. Stav 2. člana 11. Predloga zakonika o krivičnom postupku kaže da se – postupak vodi na jeziku i pismu koji je u službenoj upotrebi u organu postupka, i to u skladu sa zakonom.
Priznaćete da ova formulacija nije identična onoj koju sadrži ZPP i koju smo mi predložili, prema kojoj se u sudovima, na čijim područjima žive pripadnici nacionalnih manjina, u službenoj upotrebi su njihovi jezici i pisma.
Ako je to tako, ako ovo nije identično, onda niste mogli u obrazloženju napisati da su ove dve stvari identične. Iz obrazloženja to proizilazi.
Postoji, nažalost, tu je ključno nerazumevanje, razlika između jezika koji se koristi u postupku, a to može biti japanski, nemački, bilo koji jezik, i, sa druge strane, jezika postupka, a to može biti samo jezik koji je u službenoj upotrebi. To je, naravno, srpski, sa jedne strane, a sa druge strane, u određenim situacijama, jezici nacionalnih manjina. Mislim da je tu ključno nerazumevanje i iz tog razloga sam imao potrebu za onaj dug uvod, da objasnim šta je posledica kada postoji jedno nerazumevanje okolnosti u kojima se određeni zakon donosi.
To se odnosi i na naš drugi amandman, koji je odbijen, a on se odnosi na član 438. Taj član reguliše bitnu povredu pravila postupka. Isto je obrazloženje za odbijanje amandmana, da ono što mi tražimo je već napisano u zakonu. Nažalost, to nije tako. U zakonu je napisano da je bitna povreda procesnih prava ukoliko je uskraćeno da na glavnom pretresu pripadnik manjine upotrebljava svoj jezik i da na svom jeziku prati tok glavnog pretresa. To je napisano u zakonu. Ali, mi nismo tražili to. Mi smo tražili dopunu u smislu da ukoliko krivični postupak nije vođen na službenom jeziku nacionalne manjine, i ako su bile ispunjene zakonske pretpostavke, da i to predstavlja bitnu povredu pravila postupka. Objasniću vam iz prakse zašto je ovo bitno.
Kada imate jedan postupak i imate okrivljenog, pripadnika nacionalne manjine i on na sudu izrazi svoj zahtev da želi da se taj postupak vodi na njegovom jeziku i ako se tome javni tužilac ne suprotstavi, onda je sudija obavezan da taj postupak vodi na tom jeziku. A šta se u praksi dešava? U praksi se dešava da u tom slučaju sudija ili veće obezbeđuje prevodioca koji stoji pored okrivljenog i sve vreme njemu pomaže i prevodi ono što se na ročištu dešava. Dakle, to nije službena upotreba jezika i pisma ako se obezbeđuje tumač i ako se ono što se u parnici dešava prevodi. Iz tog razloga ne stoji vaše obrazloženje da je ova situacija koju smo mi predložili već predviđena Predlogom zakona.
U praksi, u ovom slučaju, ako okrivljeni bude osuđen i ako on izjavi žalbu i poziva se na bitnu povredu procesnih prava, u praksi se dešava da ta njegova žalba u tom smislu uvek bude odbijena, zato što je jednostavno praksa takva da ukoliko je njemu obezbeđen tumač, onda se to praktično posmatra na način da je taj postupak vođen na njegovom jeziku. Koristiću vreme i poslaničke grupe.
(Predsedavajući: Iskoristili ste vreme poslaničke grupe, a ovlašćeni predstavnik je gospodin Balint Pastor.)
Imate pismeno ovlašćenje, podneto.
Sve ovo znači, u ovom konkretnom slučaju, da pripadnici manjina u krivičnom postupku imaju jedno pravo koje ne mogu koristiti, odnosno, mogu koristiti ali ne postoje sankcije ukoliko sudija korišćenje ovog prava ne omogući. Iz tog razloga smo predložili ovaj amandman. Možda je onaj prvi amandman manje bitan, ali, ovaj drugi amandman je izuzetno bitan i praktično identičan amandman smo podneli i na Zakon o parničnom postupku.
Ja bih zaista apelovao na vas da još jednom razmotrite ove argumente, a sa druge strane, i time bih završio, da kada budete razmatrali amandmane na Predlog zakona o restituciji, da imate na umu sve ono što sam vam rekao u vezi kolektivne krivice. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka, gospođa Malović.

Pokušaću da vam objasnim šta je bila naša namera i takođe želim da istaknem da je između vas i Ministarstva pravde uvek postojala saradnja i da nema razloga da i ubuduće ne bude tako, nevezano za to da li se oko svih stvari slažemo ili ne, ali, svakako da saradnja postoji.
Takođe, želim da istaknem da prihvatanje ili neprihvatanje amandmana na ovaj zakon zaista nema veze ni sa jednim drugim zakonom, niti sa bilo kakvom drugom činjenicom već isključivo sa tim da li on može da utiče da ovaj predlog zakona bude još bolji.
Što se tiče vašeg prvog amandmana koji se odnosi na član 11, koji glasi: "U sudovima na čijem područjima žive pripadnici nacionalnih manjina u službenoj upotrebi su njihovi jezici i pisma, u skladu sa Ustavom i zakonom", jeste različito od parničnog postupka zato što u Zakonu o parničnom postupku i uopšte u parničnom postupku imamo samo jedan organ – sud. Ovo nismo prihvatili iz tog razloga što pod organom postupka u smislu zakonika o krivičnom postupku se podrazumeva, pored suda i tužilaštvo i policija. A u vašem amandmanu je obuhvaćen samo sud. Znači, iz tog razloga ovaj prvi amandman nije prihvaćen.
U vezi ovog drugog amandmana, koji se odnosi na član 438, do kraja dana ćemo ga još razmotriti.