Hvala.
Reč ima gospodin Mirko Čikiriz.

Samo sam hteo da kažem da i kod jednog i kod drugog zakona, odnosno jednog zakonika i drugog zakona, treba voditi računa o jedinstvenoj metodologiji. Ali, budući da zaista imamo različite organe u postupku, mislim da su prava nacionalnih manjina ne samo u pogledu prava na upotrebu jezika i pisma, nego i u pogledu svih drugih ljudskih prava, u Srbiji na zavidnom nivou i to je činjenica koju vidimo svakodnevno svi i što je nesporno.
Što se tiče ovog dela vezanog za rehabilitaciju, znam da nije tema, ali, mi verujemo da će zaista kada dođe taj zakon, one vrednosti kojima težimo – poštovanju ljudskih prava u EU, da ćemo te vrednosti primeniti u Srbiji, ne samo za budućnost već i za prošlost i da ćemo sve ono čime su naši očevi i dedovi eventualno bili opterećeni, da ova generacija političara neće biti opterećena i da ćemo sva prava koja priznamo i golootočanima i Partizanima itd, bez obzira na ideološki predznak, priznati i pripadnicima Ravnogorskog pokreta. Hvala.

Gospodine Varga, izvolite.

Samo kratka replika, koja u formalnom smislu i nije replika, ali sam imao potrebu samo dve stvari da kažem.
S jedne strane, zahvaljujem se na otvorenosti da još jednom razmotrite onaj drugi amandman koji ste odbili možda ne razumejući ono što je pisac hteo da kaže.
Što se ovog drugog amandmana tiče, mislim da ne postoji nijedan razlog, ukoliko postoji problem tehničke prirode, da je izostavljen jedan organ iz ove rečenice ili dva organa, da damo ispravku, tako da to ništa ne bi menjalo u suštini. Ali, ukoliko postoji spremnost, onda bi u tom slučaju mogao ovaj amandman da sa jednom tom tehničkom ispravkom bude prihvatljiv. Hvala.

Zahvaljujem.
Na naslov iznad člana 12. i član 12. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Milica Radović, Miroslav Petković i Jovan Palalić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Gospođo Radović, izvolite.
Izvinjavam se, malo pre čitava diskusija koju je vodio narodni poslanik gospodin Laslo Varga, gospodin Mirko Čikiriz i ministarka Malović, naravno, odnosila se na amandman na član 11.

Ovo je tipičan primer nepotrebnog definisanja kojim se samo doprinosi prenormiranosti teksta Predloga zakona.
Naime, u članu 12. se kaže da krivičnu sankciju učiniocu krivičnog dela može izreći samo nadležni sud u krivičnom postupku koji je pokrenut i sproveden u skladu sa ovim zakonom. Pa, to se podrazumeva. Stvarno ne vidim razlog zašto bi ovakav tekst opterećivao tekst zakona. Jednostavno, to je jasno, jedino ako na umu predlagač zakona nije imao možda nešto drugo, da u Srbiji postoje preki sudovi ili neko ko nije nadležan za izricanje kazne u normalnom krivičnom postupku, tako da ovakvih mesta u zakonu ima mnogo.
Ovo nije tipičan primer, jedini primer, gde se polazi za nepotrebnim definisanjem, takvih primera je bilo i u članu 2, a ima ih i kasnije i kroz tekst celog zakona. Moj kolega Miroslav Petković, obrazlažući član 2. je rekao, takođe, da je nepotrebno da u tačkama 33, 34, bude definisano to šta je organizovani kriminal, odnosno organizovana kriminalna grupa, jer to je materija nekog drugog zakona. Smatramo da ovakvu odredbu jednostavno treba brisati sa ciljem da tekst zakona ne bude opterećen. Hvala.

Hvala gospođo Radović.
Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Miloš Aligrudić, Milica Radović i Miroslav Petković.
Reč ima prvo gospodin Palalić, pa gospođa Radović.

Ovo je zaista vrlo važan član u samom tekstu zakona i naš amandman je upravo imao za cilj da našu ključnu primedbu koja se odnosi na zakonik o krivičnom postupku ovde otkloni.
I u načelnoj raspravi smo istakli osnovni problem koji se uvodi ovim predlogom zakona, a to je pasivna uloga suda i faktički izjednačavanje čitavog krivičnog postupka, govorim o delu koji se odnosi na glavni pretres, na parnični postupak.
Jednostavno, mi kada se sagleda uloga suda i u parnično-krivičnom postupku apsolutno ne postoji razlika. Ali, značajna je razlika u samoj prirodi ta dva postupka.
Naravno da je država zainteresovana da u krivičnom postupku otkrije krivično delo i utvrdi ko je počinilac krivičnog dela i nadasve da utvrdi istinu i na osnovu istine utvrđene kroz činjenično stanje donese pravilno presudu. Ne može se uloga suda svesti na pukog posmatrača borbe između tužioca iza koga stoji ceo državni aparat i optuženog. Ne može se krivični postupak koji je u svakoj državi važan posmatrati kao borba između dve stranke za ostvarivanje međusobnih interesa.
Ovde je mnogo pretežniji interes države i država mora biti angažovana ne samo kroz ulogu tužioca, jer ispada da je jedini interes države krivični progon. Državi je samo bitno da se pokrene krivični postupak, a mislimo da je važnija i značajnija upravo uloga suda. Mi želimo da sud po službenoj dužnosti učestvuje u krivičnom postupku, predlaže dokaze i sprovodi ceo dokazni postupak.
Vi u obrazloženju odbijanja ovog amandmana govorite da se to navodi u stavu 4, ali tu je data fakultativna mogućnost sudu da može. I opet se svodi na isto.
Gospođo Malović, molim vas da ozbiljno izanalizirate ovaj naš amandman. On je suštinski, ključan. Ne možemo na ovaj način posmatrati krivični postupak. Derogira se čitava naša pravna tradicija i nadasve izvrće se priroda krivičnog postupka. Hvala.

Reč ima gospođa Radović.

Podneli smo, rekla bih, ključni amandman na član 15, kojim smo tražili da se izbriše ovo rešenje u predlogu, gde se kaže da sud izvodi dokaze na predlog stranaka. Mi smo smatrali da treba da stoji da sud izvodi dokaze po službenoj dužnosti ukoliko je istina ona ideja vodilja koja vodi sud i ukoliko je istina nešto čemu se teži u krivičnom postupku i naravno, ukoliko je cilj pravično presuđenje.
Izvinjavam se, nisam rekla da ću koristiti vreme od ovlašćenog predstavnika.
Ovo je ključni amandman koji ukazuje na potpuno pogrešnu koncepciju postavljenu u Predlogu zakonika o krivičnom postupku. Ne gajimo nikakvu ideju da će on da bude prihvaćen, jer se on u mnogome razlikuje od onoga što predstavlja osnovni koncept samog Predloga zakona. Ali, ovim amandmanom imali smo cilj da ukažemo još jednom na to koliko istina u krivičnom postupku, na način kako je to ovde definisano, uopšte više nije bitna. Ona više ne predstavlja nikakav imperativ u krivičnom postupku.
Odredbom da sud izvodi dokaze na predlog stranaka krivični postupak se pretvara u parnični postupak, gde sud odlučuje samo u granicama zahteva koji je postavljen u samom postupku. Sud više nije vezan niti istinom, niti je to u bilo kom slučaju njegova obaveza. To je nešto što neće sigurno dovesti do zadovoljenja pravde i upravo taj princip eliminacije, odnosno da kažem to pravilo koje je predlagač zakona uveo, a koje se svodi na eliminaciju istine iz krivičnog postupka, jer upravo naša ključna zamerka kada je u pitanju Predlog zakonika o krivičnom postupku.
Pored te ključne zamerke, tu je takođe i dokazna pasivnost suda koja svodi sud isključivo samo na nadgledanje kontrole ispravnosti dokaznog postupka. Iz svega toga proizilazi i potpuna neravnopravnost stranaka u postupku, kao što sam u načelnoj raspravi rekla, sa jedne strane imate javnog tužioca koji je deo državnog aparata i koji može računati u svakom trenutku na apsolutnu pomoć tog istog državnog aparata, a sa druge strane imate potpuno obezglavljenog okrivljenog. Koliko će on biti u mogućnosti da dokaže svoju odbranu, odnosno koliko će biti u mogućnosti da izvede na čistac one dokaze koji njemu idu u prilog zavisi od toga koliko će imati para. Koliko je siromašan on neće moći da angažuje adekvatnu odbranu, odnosno kvalitetnog branioca. Ukoliko je bogat on će to moći da uradi. To je princip kako se stranke ne dovode u ravnopravan položaj.
Da li će sada sa druge strane uopšte istraga koju vodi tužilac biti objektivna, da li će ona biti nepristrasna? Naravno da neće. Javni tužilac neće biti u obavezi da obraća bilo kakvu pažnju na dokaze koji idu u prilog okrivljenom. Pored tužilačke istrage koja će definitivno postojati i protiv koje, u načelnoj raspravi sam rekla, mi nemamo ništa ukoliko je jasno definisana, ali ona ovde nije dobro definisana, znači, pored tužilačke istrage postojaće još i paralelna istraga koju sa druge strane vodi okrivljeni i njegov branilac.
Sada se postavlja pitanje – kakve su šanse da oni samostalno obezbede dokaze u postupku? Mislim da su njihove šanse i te kako male, prvenstveno ako pođemo od člana 301. i 302. koji upravo definišu prikupljanje dokaza i materijala u korist okrivljenog.
Ovde se kaže da okrivljeni i njegov branilac mogu da prikupljaju dokaze, primera radi saslušanjem stranke, ukoliko lice da svoj pristanak za tako nešto. Oni mogu takođe da ulaze u privatne prostorije ili prostorije koje nisu otvorene za javnost ukoliko postoji pristanak onoga koji drži te prostorije.
Takođe, oni mogu od fizičkih ili pravnih lica da preduzmu predmete i isprave ukoliko oni daju saglasnost za tako nešto. Znači, oni nisu dovedeni u ravnopravnu poziciju. To je ogroman problem ovog zakonika.
Ako kasnije krenemo i pođemo od analize člana 302, tu tek dolazimo do zaključka koliko su oni neravnopravni. Ako osumnjičeni i njegov branilac smatraju da je potrebno da neku radnju preduzme, ako smatra da je potrebno, određenu dokaznu radnju, on će predložiti javnom tužiocu da to uradi. Sada javni tužilac nema nikakvu obavezu da izvede tu dokaznu radnju. On može to da odbije, taj predlog. U toj situaciji okrivljeni i njegov branilac se obraćaju sudiji za prethodni postupak, a sudije za prethodni postupak u ovom predlogu člana 302. ima samo obavezu, odnosno samo je predviđeno da on može to da usvoji. Šta ako se odbije? To će postati praksa. Šta se u toj situaciji dešava sa onom dokaznom radnjom koju treba da preduzme javni tužilac?
Čak ako krenemo od toga da javni tužilac i preuzme radnju koju od njega zahteva okrivljeni i njegov branilac, da li će on tu dokaznu radnju izvesti nepristrasno, korektno i onako kako to nalaže krivični postupak, odnosno ovaj koji je sada na snazi? Naravno da neće.
Sada, ukoliko idemo dalje, situacija na glavnom pretresu je još drastičnija. Sud može dati nalog stanci da prikupi dopunske dokaze, a samo izuzetno može da odredi da se ti dokazi izvedu. To nije njegovo redovno ovlašćenje, to je samo propisni izuzetak, da može samo da odredi izuzetno da se takva dokazna radnja izvede.
Koliko su stranke neravnopravne u ovom krivičnom postupku, najbolje pokazuje i primer da dokazi koje javni tužilac prikupio u toku istrage, mogu da se koriste u toku celokupnog krivičnog postupka. To je rešenje koje je preuzeto iz važećeg zakona. Tu treba praviti ogromnu razliku, zato što dokazi koje prikuplja sudija u sudskoj istrazi je nešto što je potpuno drugačije od dokaza koje prikuplja državni tužilac u tužilačkoj istrazi, jer je tužilac stranka u postupku.
Ne možemo podvoditi i dovoditi u istu ravan dokaze koje prikuplja sud i dokaze koje prikuplja javni tužilac.
Dalje, koliko su neravnopravne stranke pokazuje i to, čini mi se da je to član 287, ali to sada nije ni bitno jer je važna suština. Dokazi koje policija prikuplja se takođe mogu koristiti u toku celokupnog krivičnog postupka.
Nemam ništa protiv toga da se određeni dokazi koje prikuplja policija mogu koristiti u toku krivičnog postupka. To je, konkretno, potvrda o oduzetim predmetima, kada se od okrivljenog oduzima, primera radi, pištolj, meci ili bilo koji drugi predmet. Taj dokaz i činjenica se i danas koristi kao dokaz u krivičnom postupku. Ali, način na koji ste vi predvideli da dokazi koje policija prikuplja u predistražnom postupku mogu da budu korišćeni u toku celokupnog postupka je nešto što apsolutno daje mnogo velika ovlašćenja policiji.
Nadam se da predlagač zakona nije pošao od onih mera koje su bile ranije primenjene u našoj državi, kada su bile na snazi pojedine policijske akcije, "Sablja", gde su mnoga ljudska prava bila flagrantno kršena i zbog čega Srbija, a to je činjenica, morati da plati cenu. Znam da predlagač zakona, bar se nadam i pretpostavljam, nije pošao od ovakvih odredaba.
Šta je u stvari zaključak mog izlaganja? Ako ste tužiocima dali nadležnost da vodi istragu, to je sasvim opravdano. Onda, nakon završene istrage, glavnu ulogu u kompletnom postupku u daljem krivičnom postupku mora da ima sud, ukoliko je cilj istina i ukoliko je cilj pravično presuđenje.
Ovde se pošlo od potpuno pogrešne pretpostavke, da tužilačka istraga nužno mora da podrazumeva taj adverzijalni, odnosno stranački postupak, što apsolutno nije tačno, ukoliko pođete od uporednog prava, odnosno od primera u uporednom pravu, videćete da tako nešto ne postoji u mnogim zemljama. Recimo, ukoliko želite da uzmemo analizu, određenu zemlju koja je tipičan predstavnik kontinentalnog prava, Nemačku, tačno, tu imate tužilačku istragu ali je sud glavni i ima glavnu ulogu, odmah nakon završene istrage u toku celokupnog postupka. Sa druge strane, ako uzmemo tipičan adverzijalni primer, odnosno stranački postupak u SAD, tu ne postoji uopšte istraga u formalnom smislu, već postoji policijska istraga. Vrlo je diskutabilno koji uopšte dokazi koje pribavi policija mogu kasnije da imaju dokaznu snagu u postupku. Naravno, ne treba zaboraviti da u američkom sistemu postoji porota, koja vredno prati i ceni dokaze koje izvode i jedna i druga strana, i na kraju daje svoj zaključak.
Zbog toga, prosto analizirajući uporednu praksu i uopšte ovo što ste napisali u današnjem predlogu zakona o kojem raspravljamo u pojedinostia, mislim da je neophodno da se on doradi, prvenstveno u ovom smislu o kome sam sada govorila.