Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi potpredsedniče Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, mislim da smo svi saglasni oko toga da danas pred sobom imamo jedan izuzetno važan zakon, zato što tim zakonom, primedbe postoje, iz različitih uglova, ali ovim zakonom se konačno u Srbiji definiše šta je čije i na koji način se time može ili ne sme raspolagati.
Kao i za ovaj zakon, osnov za donošenje ovog zakona jeste Ustav Republike Srbije, član 86. koji govori o oblicima svojine i između ostalog govori o javnoj svojini.
U tom članu se definiše da javna svojina može biti državna svojina, svojina AP, i lokalne samouprave.
U tom smislu ovaj zakon je konzistentan, što se tiče Ustava.
Dakle, Ustav je polazište za donošenje svakog zakona, pa i ovog zakona, ali je i granica za ona rešenja koja se zakonom predlažu, jer sve ono što Ustav nije predvideo ili je ograničio, ne može se uređivati zakonom i to svi podrazumevamo.
Mi ne sporimo da je ovaj zakon važan za Republiku Srbiju iz jednog razloga, važan je zbog toga što je 1995. godine, donošenjem Zakona o imovini u vlasništvu Republike Srbije, sva imovina na teritoriji Republike Srbije je prešla u državnu svojinu i na taj način je oneomogućena iluzija da postoji decentralizovana država, iluzija da postoje lokalne samouprave koje navodno nešto mogu da rade i sa nečim da raspolažu.
Ukoliko, neko ko ima nadležnosti, nema svojinu, imovinu, ne može se govoriti o stvarnim nadležnostima.
Zato je ovaj zakon važan sa stanovišta ostvarivanja ustavnog principa, podsećam, decentralizacije, i prenošenja vlasti na nivo lokalne samouprave i nivo AP.
Kada govorimo o ovome, uvek se sučeljavaju dva koncepta razmišljanja, dva poimanja države, jedan koji smatra da je decentralizovana država, slaba država, nemoćna da se odbrani od separatističkih težnji i drugog koncepta koji smatra da svaki oblik centralizacije, je u suštini loš i da sve što postoji, treba decentralizovati i preneti na niže nivoe organizovanja i upravljanja.
Kada god imamo društvo gde postoje ovakva dva suprotstavljena stava, uvek mislim da je dobro ono rešenje koje pravi najbolji mogući kompromis između ova dva suprotstavljena stava, vodeći računa o tome da se sačuva funkcionalnost nekih sistema, da se očuva neophodan jedinstven sistem odlučivanja kada su neke vitalne stvari u pitanju i kada je država u pitanju, a sa druge strane, da sve što može i što je logično da bude na nižim nivoima odlučivanja, da pređe na te niže nivoe odlučivanja.
Istovremeno, za nas je ovaj zakon važan i zbog toga što mi usklađujemo, imamo interes i želju da Srbija svoje zakonodavstvo uskladi sa evropskim standardima.
To nama nije važno sam zbog činjenice da želimo da postanemo punopravni član EU. Ne krijemo, želimo da postane Srbija što pre punopravna članica EU, ali je to nama važno i zbog toga što mislimo da su zemlje EU, mnoga pitanja uredila na najbolji način sa stanovništva ostvarivanja osnovnih principa demokratskog društva.
Zato mi želimo da se ugledamo na te zemlje i da po tim standardima gradimo srpsko društvo, kao društvo razvijene demokratije.
Ono što je ovim zakonom definisano jeste da zakon određuje ko je nosilac svojine, istovremeno definiše način upravljanja i raspolaganja svojinom, što znači da definiše šta je to što ne može biti predmet otuđenja, utvrđujući i šta je sadržaj onoga što je javna svojina.
Dakle, nije tačno i to samo pokazuje da neki ne čitaju zakon iako zdušno o njemu diskutuju, nije tačno da nije definisano šta je sadržaj svojine. Vrlo je jasno definisano šta je sve sadržaj javne svojine i čak je precizirano šta se pod javnom svojinom podrazumeva kao posebne celine – prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa u javnoj svojini, mreže.
Ono što smatram izuzetno važnim jeste da li ovaj zakon na najbolji mogući način definiše šta ne može biti otuđeno? Mislim da je interes svake države da vodi računa o onome što je najvažnije za njen ekonomski, politički i svaki drugi opstanak. U tom smislu, po meni, definicija šta ne može biti predmet otuđenja obuhvata sve ono što jesu najvažniji resursi države i mislim da u tom smislu ne stoji ničija primedba da će sada sve ono što je srpsko bogatstvo, sve ono što su nekakvi resursi, biti rasprodato i dato nekom drugom, jer ovaj zakon kaže da prirodna bogatstva ne mogu biti predmet otuđenja, da dobra u opštoj upotrebi ne mogu biti predmet otuđenja, da mreže u javnoj svojini takođe ne mogu biti predmet otuđenja, da vodno zemljište, dakle, priča o tome da će neko kontrolisati jednu stranu reke a neko drugu stranu reke je potpuno neutemeljena, zato što je u prirodna bogatstva i dobra od opšteg interesa jasno definisano šta jesu prirodna bogatstva i šta jeste dobro od opšteg interesa i to jeste vlasništvo Republike Srbije. Dalje se kaže da ne mogu biti otuđena prirodna dobra u javnoj svojini, kao ni kulturna dobra u javnoj svojini.
Možda je još nešto ispušteno, možda je nešto još važno, što jeste opšti interes i treba se podsetiti na to, ali ono što je za nas važno jeste da najvažniji resursi i ono što je nasleđe koje imamo obavezu da čuvamo i za sledeće generacije i opšte dobro ne može biti otuđeno.
Želela bih da kažem da te kritike da od 1995. godine nešto nije urađeno, i kada dolaze od onih koji su bili u vlasti pa nisu uradili, onda to tumačim kao samokritiku a ne kritiku upućenu onome ko to sada radi. Svi oni koji su 1995. godine mogli da reše ovo pitanje a nisu rešili, a govore o tome kako je to tek sada došlo na dnevni red, pretpostavljam da govore samokritički o sebi i svojoj ulozi u trenucima dok su bili u Vladi a nisu uradili to što je moguće.
Ono što je takođe jedna politička nekorektno prebacivanje odgovornosti jeste priča o tome kako je ovim zakonom Kosovo izuzeto od Srbije. Da podsetim, Kosovo je izuzeto iz Srbije Kumanovskim sporazumom 1990. godine, nakon bombardovanja, sporazumom koji je potpisan kao kapitulacija. I u tom smislu, od tog trenutka, nažalost, država Srbija sa svojim institucijama nije u punom kapacitetu, ako je uopšte prisutna na Kosovu i nema mogućnost da upravlja imovinom koja se nalazi na Kosovu. Zato mislim da prosto nije korektno obmanjivati ljude o tome kako se od nečega sada odustaje, ne priznajući da je to nešto već pre izgubljeno.
Ima dosta amandmana na ovaj zakon. Sama naša poslanička grupa podnosila je neke amandmane i ja verujem da ćemo mi u razgovoru sa predstavnikom Vlade razmatrati ove amandmane i videti kako da se ovaj zakon učini efikasnijim, preciznijim, kako da se, polazeći od Ustava, ispuni sav ustavni kapacitet i sve mogućnosti autonomije Vojvodine i prava lokalnih samouprava.
Zato mi u načelu podržavamo ovaj zakon, verujući da on možda nije potpuni iskorak, ali verujemo da je veliki korak ka, pre svega, ispunjavanju onoga što jesu ustavne odredbe, a s druge strane, ispunjavanju onoga što jeste evropski standard kada je u pitanju definisanje svojine i kada je u pitanju definisanje prava lokalnih samouprava i autonomne pokrajine da raspolažu, upravljaju i imaju svojinu. Hvala vam.

Iskorišćeno je 10 minuta i 45 sekundi od vremena predsednice poslaničke grupe.
Da li još neko od predsednika ili predstavnika, ko nije iskoristio pravo, želi reč?
Ako ne, obaveštavam vas da su saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: poslanička grupa Manjina, poslanička grupa SRS, poslanička grupa LDP, poslanička grupa SRS-JS, poslanička grupa URS, poslanička grupa Za evropsku Srbiju, poslanička grupa DSS, poslanička grupa Napred Srbijo i poslanička grupa Nova Srbija, te prelazimo na deo sednice kada reč imaju narodni poslanici, i to po redosledu i prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o javnoj svojini. (16,20 časova)
Prvi je prijavljeni narodni poslanik Bajram Omeragić. Posle njega ima reč narodni poslanik Milorad Buha.

Poštovano predsedništvo, poštovani potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Bošnjačka lista Za evropski Sandžak će podržati ovaj zakon jer se nalazi na listi zakona koji nas približava EU i to je, kao što je poznato, naš prvi kriterijum kada odlučujemo o tome da li ćemo podržati neki zakon ili ne.
Naravno, ovaj zakon je trebalo doneti mnogo ranije. Mi smo se zalagali da se ovaj zakon mnogo ranije donese i mnogo puta insistirali jer ovaj zakon je jedan ključni zakon koji jednostavno daje smisao lokalnoj vlasti i pokrajinskoj vlasti i to je na taj način jedan od uslova, da tako kažem, suštinske decentralizacije u političkom, ekonomskom i svakom drugom, pa i finansijskom smislu.
Prema tome, ovaj zakon, po nama, treba podržati zato što će on, naročito na lokalnom nivou, pa i na pokrajinskom nivou, učiniti da sve one procedure koje su do sada bile vezane da lokalna zajednica zato što nije titular svojine na taj način nema ni imovinu. Lokalna zajednica odnosno lokalna samouprava je bila u situaciji da mnoge procedure mora da produžava, mora da čeka, mora da sa republičkom birokratijom rešava na jedan vrlo dug i komplikovan način, a da će ovaj zakon, po nama, tu proceduru skratiti i da, jednostavno, strane kompanije koje budu dolazile, domaće kompanije koje budu htele da investiraju, a da za partnera treba da imaju lokalnu zajednicu i lokalnu samoupravu, da će jednostavno ovaj zakon omogućiti da proces investiranja se u tom smislu skrati.
Javno privatno partnerstvo mislim da će ovaj zakon pospešiti, da će učiniti da se jednostavno sve procedure skrate i da jednostavno možemo na lokalnom nivou uticati na brži ekonomski razvoj i da dosadašnji birokratski princip, kao što znaju svi poslanici, svi oni koji su radili u lokanoj samoupravi, znaju da ta procedura traženja saglasnosti, od Direkcije za imovinu, za neki postupak koji želi da odradi lokalna samouprava traje mesecima, do onog zaključka Vlada kojim se dozvoljava ili ne dozvoljava da se nešto uradi.
Mislim da će ovaj zakon, osim toga što će nas približiti Evropskoj uniji, pospešiti i investiranje u javni sektor. Ovde smo ovih dana mnogo govorili, a i danas govorimo o železnici, što se tiče nas u Sandžaku, nama realno nije problem oko imovine i oko svojine. Potpredsednik Vlade mi dodaje da nemamo železnicu.
Imamo problem da do našeg regionalnog centra Novog Pazara 20 kilometara Raška-Novi Pazar je trasa koju treba da investira Republike Srbija. Do sada to nije učinjeno i mnogo puta smo insistirali na tome.
Ovde se govorilo i o auto-putevima, što se tiče Sandžaka ni taj problem nemamo, da se bavimo čija će to imovina biti i na koji način će kontrolisati i ko će održavati i šta će biti sa njom, jer jednostavno, ni auto-puteva nemamo. Nemamo ni aerodroma, nemamo zapravo ništa od ključnih infrastrukturnih objekata.
Postavlja se pitanje na koji način očekujemo da se ovaj najnerazvijeniji region, jednostavno, izvuče iz teške nerazvijenosti i da jednostavno taj stepen nezaposlenosti koji pritiska Sandžak ne može se razrešiti, sve dotle, dok ne budemo imali investiranje u ključne i infrastrukturne objekte za koje lokalna samouprava, ne sada, ona ni u budućnosti neće moći da investira, jednostavno zna se da to može da se uradi samo iz republičkih sredstava, odnosno republičkog budžeta? Ovaj zakon, kao što sam rekao, doprineće da se možda neke procedure skrate, a da Republika mora da krene u investiranje u Sandžaku.
Ovaj zakon, po nama, treba da omogući građanima boljitak i da jednostavno motiviše građane da učestvuju u političkom životu na lokalnom nivou, na jedan kvalitetniji način. S obzirom da lokalna samouprava do sada nije raspolagala imovinom, mi smo imali situaciju da se i izbori na lokalnom nivou obesmišljavaju, samim tim što će ta lokalna skupština da raspravlja o kanalizaciji, vodovodu, da jednostavno, nije u mogućnosti da donosi neke strateške odluke, a nema strateških odluka gde jedna lokalna samouprava nema imovinu i nema pravo svojine nad onim sredstvima kojima treba da raspolaže, i na taj način, utiče na svoj brži i ekonomski razvoj. Hvala puno.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik gospodin Milorad Buha. Izvolite.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, za Srpsku radikalnu stranku je neprihvatljivo i razgovarati o ovome zakonu u ovoj formi i zbog toga nećemo glasati za ovaj zakon.
Zbog čega je on neprihvatljiv? Probaću sa više argumenata da ukažem javnosti šta je bitno i šta je predviđeno ovim zakonom. Zakon je nepotpun. On je nejasan, nekoherentan, necelishodan i kao takav je neprimenljiv. Nećete ga moći primeniti i to ćemo videti. Izmene i dopune ćemo dobiti do kraja godine.
Ovaj zakon je jedno veliko ništa. Ovo je samo jedan kompromis sa ekonomskim moćnicima, finansijskim moćnicima i političkim moćnicima, i to, najvećim delom iz Vojvodine, a posebno sa predsednikom Vlade, gospodinom Pajtićem, koji vas je stavio u mali džep. On je gazda Vojvodine i to vam jasno govori, ne i sa svojim usta, nego vam to govore koalicioni partneri ovog čoveka. Vi ste bili prisiljeni samo zbog njega, njegovog stava i odnosa prema centralnoj vlasti da donesete ovakav necelishodan, nepotpun i nejasan zakon.
Ono što je bitno naglasiti i što javnost mora da zna je da ste još 2000. godine obećali da ćete doneti ovaj zakon. Sada pojedini članovi koalicije kažu – posle 16 godina donosimo zakon. Ko vas je sprečavao? Vi držite vlast 12 godina. Ko vas je sprečavao da donesete ovaj zakon? Imate ustavnu obavezu. Ustav je 2006. godine inaugurisao javnu svojinu, ugradio u svoje odredbe javnost svojine. Šta ste toliko čekali? U agendi za 2008. godinu ste morali izgraditi, dograditi, preraditi sve ono što je bilo vezano za državnu svojinu, ugraditi javnu svojinu, ozakoniti to, inovirati postojeće zakone, doneti novi zakon, ali ne na ovaj način, sa toliko dugim vremenskim periodom, periodom čekanja.
Šta kažu pojedini predstavnici aktuelne vlasti? Kažu sledeće – više milijardi evra je izgubila lokalna samouprava. Ako je to istina, onda je neko oteo lokalnoj samoupravi više milijardi evra. Ko je taj koji je ukrao lokalnoj samoupravi nekoliko milijardi evra? Gde ste sada vi iz vlasti da kažete – ukrali smo to lokalnoj samoupravi, oteli smo to lokalnoj samoupravi i moramo da joj to vratimo. Da li je to istina? Morate da se presaberete i da kažete – lokalna samouprava je oštećena, pokrajina je oštećena i moramo to vratiti. Kroz ovaj zakon u finansijskom smislu ne vraćate ništa. Kasnije ću objasniti šta je suština u finansijskom smislu i podloga ovog zakona.
Kakva nam je praksa? To nam je najbolje iznela DRI, koja je rekla kada je vršila kontrolu Direkcije za imovinu Republike Srbije, konstatovala je da ne postoji evidencija, ne postoji registar državne svojine. Recite mi sada, koja zemlja ima takvu praksu? Recite mi, da to vratimo na mikro celinu, koji domaćin u ovoj državi ili bilo kojoj državi sveta ne zna šta mu je pokretna, a šta nepokretna svojina? Vi ste na vlasti, a ne znate šta je državna svojina, odnosno sada javna svojina. Ne znate.
Gospođo Kolundžija, pitam vas, predsednik ste jedne političke partije u parlamentu, šta je svojina ovog parlamenta? Da li imamo evidenciju o tome? Da li imamo izvedenu vrednost? Nemamo. To nema ni Vlada i to nema ni jedna državna institucija. S obzirom da nemate, to je tragično. Ne znamo vrednost ovog sistema i ovog društva.
Za mene je ovo više jedna srednjovekovna povelja o poklonu ili darovnica, ništa drugo. To je jedno prazno ništa, jedno prazno obećanje da će pokrajina, odnosno lokalna samouprava nešto dobiti. Zašto je bitno ono što sam napred naglasio, zašto je bitno i zašto dolazi sada, zašto se sada donosi zakon? Gospodine Đeliću, kao potpredsednik Vlade, vi jako dobro znate zašto se donosi ovaj zakon. Ne zbog agende sa EU, to se provlačilo kroz razne agende u poslednjih četiri pet godina. Bitno je u tome što su lokalnoj samoupravi oduzeta određena sredstva koja joj propadaju i vi to jako dobro znate. Određena korekcija je izvršena kroz Zakon o decentralizaciji i finansiranju lokalne samouprave.
Za poslednje tri godine, od 2009. godine do današnjeg dana, lokalnoj samoupravi je oduzeto oko 600 miliona evra. evo, sad ću vam pročitati ovde šta kaže potpredsednik Vlade Vojvodine Ištvan Pastor. On kaže sledeće: "Vojvođanske finansije su oštećene u poslednjih pet godina za 36 milijardi dinara", to je negde blizu, s obzirom da je to u poslednjih pet godina, oko 500 miliona evra. Ta sredstva su ostala u budžetu Republike Srbije. Ko je odgovoran za to?
Gospodine Đeliću, vi ste kada ste obrazlagali ovaj zakon morali reći – evo, na ovaj način mi ono što smo im uzeli, ono što smo im oteli, ono što im nismo prebacili, sada to kompenzujemo. Ko ima u ovom sistemu i društvu pravo i mogućnost i da snosi odgovornost da uskrati nekome određena sredstva? Vidite, vi to radite, to ste učinili i za pokrajinu. Kaže da je za 2011. godinu Fond za kapitalna ulaganja trebao dobiti 10,2 milijarde dinara, a dobio je samo za šest meseci milijardu i 400 miliona dinara.
Ko je odgovoran za ovo? Da li ima odgovornih? Odgovorna je vlast, vi ste odgovorni. Vi neuredno izvršavate sve ono što je predviđeno Zakonom o budžetskom sistemu, Zakonom o budžetu. Vi kršite odredbe tih zakona, ta pravila. Za pet godina uskratili ste pokrajini ovih 36 milijardi dinara. Ako to nije tačno, onda gospodin Pastor mora da odgovara. Da li će on odgovarati? Neće. Da li će odgovarati onaj ko nije izvršio sve uplate, što je predviđeno Zakonom o budžetu za 2007. i 2008. godinu itd? Neće niko odgovarati. Vidite u šta ste ovo društvo doveli.
Šta je najtragičnije? Najtragičnije je da nemamo registar imovine, ne znamo vrednost imovine, a sa druge strane, ogromna imovina nam je oteta. Ko je oteo? Otele su druge republike, 1990, 1991. i 1992. godine. Godine 2004. stupio je na snagu Sporazum o sukcesiji, gde su se strane bivše republike dogovorile da će kroz postupak sukcesije naći zajednička rešenja, doći do podele bivše zajedničke, državne, društvene svojine koja je pripadala SFRJ ili republikama.
Pitam vas sada – šta ste učinili od 2001. godine kada je potpisan, odnosno 2004. godine kada je stupio na snagu Sporazum o sukcesiji?
Međudržavni komitet koji deluje ne radi ništa, odnosno naš predstavnik koji je u tom međudržavnom komitetu ne radi ništa, kao ni komisija koja je formirana od strane Vlade. Da je sreće, danas bi imali kompletnu situaciju.
Koja su sredstva u pitanju? Ogromna sredstva. Samo u Hrvatskoj je ostalo oko 1,8 milijardi evra vrednosti imovine preduzeća koja su imala, opština, gradova itd, koja su imala određenu imovinu. Da li ti pravni subjekti raspolažu sa tom imovinom? Ne raspolažu. Kakva je situacija sa preduzećima, odnosno sa imovinom preduzeća iz Hrvatske? Onoga trenutka kada ste krenuli u postupak prodaje, tj. u periodu 2007. i 2008. godine, predsednik Vlade je bio Koštunica, bili ste zasuti prigovorima, pritužbama diplomatskih predstavnika iz Republike Hrvatske i sve ste to stavili van snage.
Naša imovina u jedan i po puta većoj vrednosti leži tamo, nijedan prigovor, nijedan razgovor. Moram ovde spomenuti imovnu Srba koji su proterani genocidnim aktivnostima Hrvatske države koja je i danas tamo, na desetine milijardi evra. Ko vodi računa o tome? Da li je to definisano Sporazumom o sukcesiji? Jeste. Ko sprovodi taj sporazum? Niko. To je naša stvarnost.
Šta je suština ovog zakona? šta u stvari dajete pokrajini, odnosno lokalnoj samoupravi? Daćete određenu svojinu koja će biti pokrajinska, odnosno lokalna. Ali, zašto se ona daje? Samo zato da bi se pojačali bilansi pokrajine, odnosno lokalne samouprave. Sadašnji bilansi ne omogućavaju zaduživanja. To je suština. Kroz jačanje bilansa pokrajine i lokalne samouprave oni će se moći zaduživati i moći će da stavljaju hipoteke na tu imovinu. Ko će davati zaloge na tu imovinu i sa druge strane moći izvršiti prodaju? Ako je suština prodaje, znamo kako je činjeno poslednjih 10, 15 godina. To nije bila prodaja, to je bilo darovanje, davanje ispod svake cene. To je suština.
Sada ovde pričate o tome kako će doći do razvoja kada se to prenese itd. Šta se prenosi? Prenose se nepokretnosti u koje treba ulagati. Da li lokalna samouprava može ulagati? Ne može. Ovde ću vam pročitati aktuelno stanje u finansijskom smislu zaduženosti lokalne samouprave – stanje 31. decembra 2010. godine, ukupno zaduženje lokalne samouprave je 66 milijardi, od toga samo grad Beograd je 48,5 milijardi. To je već 75 milijardi, odnosno 750 miliona evra. Da li je lokalna samouprava solventna da nosi ovaj teret? Nije solventna.
Vi ćete je na ovaj način ojačati, oni će dobiti mogućnost da se zaduže. Da li je tu smisao da oni razvijaju određene aktivnosti iz oblasti komunalne privrede? Ne, smisao je samo zaduživanje. Ista je situacija kod pokrajine.
Moram nekoliko rečenica reći o aktuelnom stanju u oblasti komunalne privrede, vrlo je bitno, zato što ćete ovim zakonom na određen način omogućiti i komunalnim preduzećima i komunalnoj privredi da dobiju određenu svojinu i ona će upisati tu svojinu. Priprema se sada privatizacija komunalnog sektora i deo komunalnog sistema će biti prodat sa ovom svojinom koju sada dajete. Kome izlazite u susret, građanima Srbije? Ne. građane Srbije ne interesuje privatizacija komunalnog sektora. Njih interesuje ozbiljno komunalno preduzeće koje se razvija, koje ima jeftinu uslugu. Da li će kroz privatizaciju dobiti sve to? Neće.
Ovo će biti još jedan atak na ogoljeni privredni život, ogoljeni komunalni život i stvaranje preduslova da se izlazi tajkunima, da još kroz određeni vid privatizacije dođu do određene svojine i na taj način ogole i ovaj napaćeni narod. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić, a posle njega gospodin Sreto Perić.

Uvaženi potpredsedniče, potpredsedniče Vlade, dame i gospodo malobrojni narodni poslanici koji ste ostali u sali, tako obično počne ova… Nisam napravio razliku između mojih i vaših narodnih poslanika, mislim da nema potrebe za takvom vrstom reakcije u ovoj sali.
Hteo sam da razgovaram sa gospodinom Đelićem, ako je to moguće i da pohvalim jedan deo onoga o čemu je govorila gospođa Kolundžija maločas. Ali dobro, ako mislite da na taj način treba da razgovaramo o ovom zakonu, svega nekoliko dana pre odluke EU o kandidaturi, čujem da će se raditi i za vikend, onda to govori o vašem evropskom kapacitetu, neću se na to više osvrtati.
Zbog toga i mislim da je možda malo neprirodno da danas imamo ovu raspravu, a da onda u naredna dva dana ili nekoliko dana zajedno sa raspravom o amandmanima raspravljamo i o Zakonu o restituciji, odnosno o ovom drugom zakonu koji se tiče povraćaja imovine crkvama i verskim zajednicama na teritoriji Republike Srbije.
Mislim da su to povezani zakoni, odnosno da ovu našu današnju i te rasprave koje će uslediti povezuje samo jedna zajednička stvar, a to je da su oni uslov na našem evropskom putu. Uostalom, zbog toga ste vi, gospodine Đeliću, zaduženi za njihovu pripremu i za njihovu odbranu ovde u parlamentu. Ne mislim da je to nužno loše. Razgovarali smo o ovom zakonu i o zakonima koji će doći na dnevni red i mislim da je činjenica da ste se vi tim zakonom bavili pomogla da se neki sporni delovi poprave, možda u poslednjoj fazi, možda malo prekasno, ali bolje ikad nego nikad.
Mnogi poslanici koji su govorili u prepodnevnom i popodnevnom delu sednice na neki način jesu u pravu. Rekao bih da je najveći problem ovog zakona što svi mi znamo da će on na neki način biti provizorijum ili da neće imati svoju suštinu ako ga u narednih godinu, dve, tri ne napunimo nekakvim stvarnim sadržajem. Mislim da se to otprilike vidi između člana 4. i člana 89. Član 4. kaže da se na sticanje, vršenje, zaštitu i prestanak prava javne svojine primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje pravo privatne svojine. To je sjajna odredba. Problem je samo što decenijama ova zemlja nema takav zakon, ne postoji osnovni zakon iz oblasti stvarnog prava, da to kažem tim pravničkim rečnikom. Odatle i nastaju oni problemi o kojima je govorila gospođa Tabaković i na koje je probala delimično da odgovori gospođa Kolundžija.
Član 89. je tek priča za sebe. On kaže da se do prestanka funkcionisanja međunarodne uprave na KiM ovaj zakon neće tamo primenjivati. I vi i ja i svi u ovoj sali znamo da ni jedna vrsta prestanka međunarodne uprave na Kosovu neće dovesti do te situacije da Srbija može ovaj ili bilo koji sličan zakon koji se tiče javne svojine u punom kapacitetu da primenjuje na Kosovu. Zašto je to problem? Zato što se onda u poslednjim nedeljama rasprave o ovom zakonu dolazi, u najmanju ruku, u neprijatnu situaciju, da predsednik Republike interveniše, to sam prvo video na TV Vojvodina, ne znam da li je to slučajno, da neće potpisati zakon o javnoj svojini koji, navodno, razgrađuje teritorijalnu celovitost Republike Srbije ili je ugrožava. Ne može zakon o javnoj svojini ili njegova primena na teritoriji Vojvodine nikada da bude kompenzacija za to što ovaj zakon i sve druge zakone Republike Srbije nije moguće primenjivati na Kosovu.
Tog dana smo došli u vrlo neprijatnu situaciju, za koju mislim da ne treba da prećutimo, bez obzira da li će ovaj zakon na kraju biti usvojen, a očigledno je da će, uz prihvatanje određenih amandmana, a nadam se i onih koje je podnela LDP, biti usvojen.
Dakle, onda kabinet premijera izdaje saopštenje demantujući navode koji su se pojavili u javnosti, da je pre toga postignut sporazum sa predstavnicima vojvođanske administracije i danima se radi na amandmanima i juče popodne smo imali sednicu Vlade, telefonsku, ako sam dobro shvatio, na kojoj se usvaja 18 amandmana. Ne radujem se zbog te greške u koracima zbog toga što to daje argumentaciju za napade na vas, na zakon i na ovu Vladu, onima koji nisu posebno zainteresovani ili nisu preterani entuzijasti da Srbija dobije status kandidata ni ove ni bilo koje druge godine.
Ne mislim da je pitanje javne svojine pitanje suvereniteta ili pitanje železničke infrastrukture. Sećamo se da je pre nekoliko godina Srbija u nekom trenutku tog estradnog patriotizma ili vraćanja suvereniteta na teritoriji KiM, ako se sećam negde početkom marta 2008. godine, gospodin Ristivojević, u to vreme savetnik predsednika Vlade i predsednik UO JP "Železnice Srbije", na nekom vozu ulazio na sever Kosova i time ponovo uspostavljao suverenitet Srbije nad železničkom infrastrukturom.
Sa Vojvodinom se nikada neće desiti takva situacija, bez obzira da li postoje železnice Vojvodine ili ne. Nema potrebe da se takva atmosfera ili takav strah uopšte generiše u našoj javnosti.
Mislim da su mnogo veći problem javna preduzeća, odnosno onaj deo javnog sektora koji je regulisan ovim zakonom. Zbog toga smo predložili amandman koji prvi put u naš pravni sistem uvodi izričitu odredbu o načinu gazdovanja ili upravljanja dobrima u opštoj upotrebi, koja su poverena javnim preduzećima, jer je to predmet ovog zakona. Podsećam da su to ključna preduzeća u ovoj zemlji. To je i EPS, to su i "Putevi Srbije", to su i "Železnice Srbije", to su sva ona preduzeća u kojima su atmosfere proteklih godina bile toliko velike i brojne da sam zaista iznenađen da oni koji su makar u političkom smislu bili odgovorni za upravljanje tim preduzećima danas imaju, neću da kažem prilike, još uvek postoji taj institut imuniteta u našem parlamentu, ali makar morala da upozoravaju na ono što se danas dešava ili da žale za tim vremenima kada su oni tom imovinom upravljali.
Ovaj zakon se ne može svesti na ta manje-više knjigovodstvena pitanja, na ono što se ovde vrlo često isticalo. Jesu važna i pitanja upisa, rokova za upis itd, ali ovo je, pre svega, politički zakon. Mislim da ste vi sa tom ambicijom došli pred ovaj parlament da ga branite. Međutim, obzirom na to kakve su sve primedbe dolazile, pre svega iz redova vladajuće koalicije, bojim se da na kraju od jednog konzistentnog zakona neće ostati mnogo i da će učinak većine normi biti, otprilike, kao ovaj iz člana 89, o kome sam govorio.
Jeste realan argument ili opravdanje u nekim situacijama to što Ustav na prilično rigidan način definiše ova pitanja, ali izuzev LDP i LSV, niko drugi u ovom parlamentu nema pravo da protestvuje protiv takvog Ustava, odnosno da se poziva na njega. One stranke koje su pravile tu vrstu kompromisa vezujući Srbiji i njenoj evropskoj budućnosti i ruke i noge tim odredbama Ustava, nemaju pravo na takvu vrstu argumentacije. Ono što se ovde govori o gradskim opštinama, Ustav ne definiše gradske opštine kao jedinice lokalne samouprave, pa se onda i čitav niz pravila koja se tiču upravljanja svojinom, ne može drugačije primeniti.
Dosta je teško uvoditi red u ovakvoj zemlji, zemlji sa ovakvim nasleđem. Mislim da ne treba biti neprijateljski raspoložen prema Vojvodini, čak i kada odande dolazi jedna vrsta nostalgije koja možda nije u svemu realna, ali to je ipak jedini deo zemlje koji ima uređen sistem zemljišnih knjiga u ovoj zemlji. Mi pokušavamo da donesemo zakon o javnoj svojini u sredini koja ima 700.000 nerešenih podnetih zahteva za legalizaciju. Uvođenje reda u takav haos nije lak posao i to neće biti dovršeno ovim zakonom.
Bilo koja vrsta populizma, bez obzira da li je on nacionalno obojen ili se zasniva na ideji da će jednu moćnu centralizovanu državu i tu državnu kasu zameniti blagostanje decentralizacije kroz sistem države na vrhu, pa autonomne pokrajine ispod toga, pa grada, pa gradske opštine, pa na kraju mesne zajednice, kao što je nova intencija, pa do skupštine stanara i ulaza zgrada, prosto mislim da nije realna. U tom konceptu možda ima više mesta za sve političke stranke, što je, kako bi gospodin Vučić rekao, za nas iz političke klase dobro, ali mislim da za građane svakako nije dobro. Valjda ono što je dobro za građane, dobro je i za Republiku Srbiju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik gospodin Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, ovo je naopasniji predlog koji je došao u Narodnu skupštinu. Neko je danas rekao da postoji kontinuitet između Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije i ovog predloga. Hvala bogu da je postojao taj zakon, jer da njega nije bilo mi odavno ne bi
imali ni javne svojine, ni državne svojine, ovo bi već bilo rastureno, kako ste i naumili, tako da je dobro što je postojao ovaj Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, jer je imao veliki uticaj na očuvanje državne svojine.
Danas smo imali priliku da čujemo narodnog poslanika Mlađana Dinkića, inače dugogodišnjeg čuvara ključeva državne kase Republike Srbije, koji je pričao jedan, praktično, problem iz opštine Mali Zvornik. Tačno je da je zahtev za proširenje groblja u Malom Zvorniku podneo još predsednik opštine koji je bio iz DS ovoj sadašnjoj vladi, da nije bilo odgovora na to pitanje, a radilo se o zemljištu koje je u privatnoj svojini.
Čini mi se da je Mlađan Dinkić na najbolji način oslikao tromost i nesposobnost ove vlade. Njemu ćete valjda više verovati, vi koji sedite ovde i podržavate tu vladu, nego što verujete poslanicima SRS, a nama je cilj da objasnimo građanima o kakvoj opasnosti mi danas ovde razgovaramo.
Zar je moguće vi koji ste za evrointegracije, a ovde pokušavate sa rasparčavanjem? A znate li vi, u čemu je suština, ja bih bio jako srećan i ponosan čovek kad bih mogao da obradujem građane Srbije, pa i predsednike opština i gradonačelnike, da će oni od ovog zakona moći da imaju neku korist. Ali pošto mi iz SRS, slikamo i bojimo onakvim bojama i živimo život onakav kakav jeste, mi ne možemo pričati ono što bi oni voleli da čuju, nego moramo da pričamo ono što jeste i šta se odavde očekuje.
Pošto je Vlada uvidela da je nesposobna da na bilo koji način pomogne građanima Srbije, pa i tim predsednicima opština pa i tim gradonačelnicima koji su u najvećoj meri takođe iz stranaka koji podržavaju ovu vladu, oni su rekli – evo vama malo prašine u oči mi donosimo jedan zakon o svojini, odatle će vama biti mnogo lepo, ništa ne brinite ono što do sad nismo mogli da vam učinimo vi ste valjda toliko sposobni, glasao narod za vas, i kako reče gospodin Đelić, građani su birali vlast koja može da im učini prosperitetnije njihov život. Ali ste vi rekli gospodine Đeliću, naravno, kad pošaljete te poruke i još dve druge stvari koje mnogi prilikom ovog iščitavanja ovog zakona možda nisu mogli da otkriju, a ovde se radi o tome, kad se ovo bude prenelo ukoliko izglasate ovaj zakon, kad se ovo bude prenelo u svojinu lokalnih samoupravama, AP da će oni na kontu te imovine koju poseduju moći da se zadužuju.
Sada imam za cilj da izustim generalne stavove SRS po ovom predlogu zakona, ali naravno da bi to učinio snažnijim ja ću povremeno i citirati određene odredbe iz ovog zakona koji ste vi usvojili na Vladi da se vidi da mi ne pričamo svoju priču, nego jednostavno ono što vi nama predlažete. I pošto u svojim izlaganjima volim i rado se pozivam na Ustav Republike Srbije da samo jednom ukratko ponovim koji su to oblici i tipovi svojine uopšte kod nas. I naš Ustav je rekao da je to privatna, zadružna i javna svojina i vi sada ovim predlogom zakona razrađujete dalje tu javnu svojinu kako i na koji način ona treba da se podeli da neke stvari definišete i precizirate.
Ali vidite, ja ne mogu a da ne citiram član 26. predloga ovog zakona koji kaže – i naslov iznad člana 26. je pojam raspolaganja. Raspolaganje stvarima u javnoj svojini u smislu ovog zakona smatra se davanje stvari na korišćenje, ništa strašno možda, davanje stvari u zakup prenos prava javne svojine na drugog nosioca javne svojine uključujući i razmenu. I to ovde kažete uključujući i razmenu, ali drugom nosiocu javne svojine. Ali, tu ima tačka 4) ovog predloga zakona kaže se – otuđenje stvari iz javne svojine i ovde nema ograničenja na koga može da se prenesu stvari iz javne svojine, ovde mogu da se pojave neka privatna, fizička lica, neki tajkuni kao što nekoliko navrata ovde govorite da poljoprivredno zemljište, vode, vodni objekti, sl. su izuzeti iz ovog zakona i biće regulisani posebnim zakonom a vi znate poznato vam je da je u Vojvodini na stotine hektara, pa i nekoliko hiljada hektara da su ljudi uzimali u zakup poljoprivredno zemljište na dugogodišnji period na 100 godina i ono što bi trebali da plate zakup za 99 godina u jednoj godini su dobijali subvencije od Ministarstva za poljoprivredu.
E, tako je i ovde zamišljeno da određenim ljudima se izađe u susret, da određenim ljudima se izađe u susret, zasnivanje hipoteke na nepokretnostima. Evo, ono o čemu je ministar govorio, moći će određen broj opština da založi seoske puteve i da to bude garant da bi dodelio kredit. To su priče, ni za malu decu, to ne znam kome ste mislili da plasirate.
Prenos javne svojina na AP i jedinicu lokalne samouprave ovde se pominje reč "entitet", šta je vaša namera? Da li vi znate koje probleme imaju entiteti u Bosni i Hercegovini, pa kuda vi vodite ovu državu, pa zar vam nije dovoljno problem koji mi već imamo i niko ne može okriviti vas za taj problem koji stoji i pričate uzaludne priče sa agende, to vam je i narodni poslanik Balint Pastor rekao, šta je uslov i šta je cilj. I jutros u formi poslaničkog pitanja narodni poslanik Dragan Todorović je rekao i pokazao kako Šiptari pokušavaju i kako se oni bore da imaju kompletnu kontrolu na AP Kosovo i Metohija, a zašto mi 11, 12 godina nismo pokušali da realizujemo rezoluciju 1244. To nije bio vaš cilj i vi niste to hteli da uradite i još kažete da su ova rešenja u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi koju je Republika Srbija ratifikovala i time između ostalog preuzela i obavezu da lokalno samoupravi obezbedi dovoljno sredstava za obavljanje njenih funkcija.
Hoće li nešto iz Beograda biti preneto lokalnoj samoupravi kolegi Iliću u Žagubici, hoće li nešto biti preneto u Krupanj, hoće li te lokalne samouprave imate nešto od toga? Pa neće, pa u opštini Mali Zvornik biće vraćeno jedno igralište i pokušavate na taj način da nekog prevarite, a zgrada SO će i dalje služiti u te svrhe. Da nije bilo Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, nisam siguran da mi danas ne bismo sedeli u ovoj zgradi i možda plaćali zakup. To su bile namere i vi idete ka tome.
Dalje, najveći nivo zaštite javne svojine koji je i do sada čerupana kao da nije ničija su odredbe člana 6. a da pogledamo šta kaže odredba člana 6. Predloga zakona. Molim vas samo jedan momenat: "Svako ko odlučuje o stvarima u javnoj svojini koji ih koristi ili njima upravlja dužan da postupa kao dobar domaćin i odgovoran je za to u skladu sa zakonom." Šta je bilo sa postupanjem dosadašnjih dobrih domaćina? Hoće li dobri domaćin ukoliko bude doneo neku odluku odgovarati, hoće li ići u zatvor? Neće, vas to i nije briga i činjenica da ste predvideli vrlo niske kazne ukoliko neko u AP, lokalnoj samoupravi donese pogrešnu odluku o davanju u zakup ili otuđenju javne svojine, biće sankcionisan sa 100 hiljada dinara, ukazuje da je cilj da se ovo što ima još malo raščerupa, ali SRS nikada neće dati takvu podršku nekom ko računa na to, a moći će u suprotnom, ukoliko se radi o očuvanju interesa građana Srbije u pokušaju da se popravi životni standard. Mi ćemo stati na takvu stranu i podržati tako nešto. Ovo je strašno, mislim da, o ovome ne sme ni da se razmišlja.
Neki stručnjaci iz oblasti prometa, gospodine Đeliću, pokretnina i nepokretne stvari procenjuju da će se Fond javne svojine na godišnjem nivou smanjiti, tj. menjati oblik svojine iz javne u privatnu svojinu od tri do čak sedam procenata. Podlogu za svoju tvrdnju nalazimo u članu 4. Predloga zakona koji kaže – da će se na sticanje, vršenje zaštite u prestanku prava javne svojine primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje pravo privatne svojine, ako nešto drugo nije određeno ovim zakonom.
Nemojte vi matematičari sada da kažete da će javna svojina u Srbiji apsolutno da nestane od 14 godina i dva meseca ukoliko bi do 7% godišnje se pretvaralo u privatnu svojinu ili možda 33 godine, ukoliko bi to išlo po 3%, gde ćemo apsolutno ostati bez javne svojine. Ostaće nešto još jednom ponavljam, ostaće valjda i ova i druge zgrade, ali i pravno posmatrano, pravna nomotehnika kod izrade ovog zakona čini mi se da nije u rangu studenata prve godine Pravnog fakulteta. Dosta je opštih mesta, na dosta mesta kažete, biće tako ukoliko nije predviđeno drugim zakonom, ali to ste uradili vešto.
Znači, koji su uradili najpre nacrt ovog zakona, zatim i Vlada koja je usvojila predlog ovog zakona, oni su i svesno išli na to da ostave mogućnosti da sa nekim drugim propisima menja oblik svojine. Šta će se desiti sa imovinom gde su na primer MZ? U nekadašnje vreme kulucima gradili nešto, kome će to pripadati? Šta će biti sa tim? Mislite da oni mogu, što sam malo pre i rekao, da budu umesto Republike Srbije, dati kao garant odnosno kao hipoteka. Neće.
Mislim da pokušavate, nadam se bezuspešno da prenesete svoju odgovornost na nekog drugog, ali činjenica je daje ovaj predlog zakona stigao u Narodnu skupštinu još 6. septembra, a da je juče Vlada 19. septembra usvojila 18 amandmana svojih, 18 amandmana na ovakav zakon ukazuje gospodine Đeliću, da vi ne znate šta radite, jeli moguće da se toliko promenilo za 14, 15 dana, a moram da vam kažem, da je ovo možda za vas, kad su u pitanju građani Srbije, jer ne mogu direktno da odlučuju o ovome, možda jedan i prilično povoljan momenat, a kako?
Usled lične borbe za očuvanje gole egzistencije, za to da obezbede za sutrašnji dan, polako zaboravljaju ono što je od opšteg interesa, i biće možda lakše da vi ovo usvojite. Međutim, jednog dana za ovako opasne zakone neko će morati da odgovara. Ponekad i sud javnosti može oštrije da kazni od ovog, iz našeg reformisanog pravosuđa.
Mislim da bi ovaj zakon trebalo da se povuče iz procedure, jer on ništa dobro ne donosi građanima Srbije, možda pojedinim tajkunima koji su se namerili, koji su se sa nekim i dogovorili, možda nekom izvan Republike Srbije, jer još jednom da se prisetimo, otvaranje radnih mesta, ako je ino partner, ova država je izdvajala i do 10.000 evra, a to nije važilo za naše ljude, za naše preduzetnike.
Čini mi se da ste i ovde nešto slično pripremili, ali ne računajte na SRS.
SRS je protiv ovog zakona i mislim da na taj način najbolje čuvamo interese građana Srbije. Hvala vam.