Devet minuta i 15 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.
Posle njega narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, mislim da ne treba trošiti vreme da jedni druge ubeđujemo da je neophodno donošenje Zakona o svojini. To ne da je neophodno doneti danas, ili sutra, to je bilo neophodno doneti pre tri godine. Ne samo zato što je to ustavna obaveza, nego zato što je to, da tako kažem, životna obaveza da se to pitanje reguliše na jedan potpuno normalan, ispravan, ljudski način.
Međutim, nažalost, priču o zakonu koji smo dobili pre nekoliko dana, moram da počnem sa onim što smo dobili danas u podne, a to je 18 amandmana Vlade na podsetiću 90 članova zakona. Drugim rečima, 20% zakona se menja. To nije prvi put da ova vlada to radi, najdrastičniji primer je bio kada smo donosili Zakon o informisanju, sada postavljam, ne ulazeći uopšte u to kakvi su amandmani i šta se menja, postavljam jedno sasvim suvislo pitanje, pravo poslanika svih u parlamentu je da podnose amandmane na zakon. Poslanici ovog parlamenta su onemogućeni da podnose amandmane na 20% zakona.
Mi ne možemo podnositi, vreme za podnošenje amandmana je isteklo, mi ne možemo podnositi amandmane na predlog Vlade, pa ne možemo, tehnički ne možemo. Mislim da je ovo, mogu da razumem da Vlada uoči jednog ili dve tehničke omaške, pa da nam pošalje amandmane za sopstveni tekst zakona. Mislim da nije korektno, pogotovu kada je reč o ovako važnom zakonu, da se na sam dan kada se o zakonu raspravlja, pošalju amandmani koji menjaju 20% teksta zakona.
Naravno, da se vratim na samu prirodu zakona, moguće su dve krajnosti u pristupu ovom pitanju. Te dve krajnosti su se nažalost javljale, čak i dan-danas se javljaju u našoj političkoj praksi, često puta umotane u razne oblande, da se lakše progutaju, ali da kažem, karikaturalno pojednostavljeno, izgleda otprilike ovako, jedna je, gde se kaže da je država vlasnik svega, uključujući i vazduh koji dišemo, i ptice na grani i klupe u parku, a druga je da država, otprilike, alaj begova slama i nije vlasnik ničega, nego se sastoji od vlasništva potpuno nezavisnih feuda.
Jasno je i ne treba trošiti reči da i jedan i drugi pristup ne valjaju i da je naravno, istina negde na sredini, ali sa jednim velikim osećanjem mere.
Država, sa jedne strane mora biti vlasnik svega onoga što je od globalnog značaja za funkcionisanje države, a vlasnik svega ostalog treba da budu razni nivoi lokalne samouprave, uključujući tu i AP.
Nažalost, i to je zapravo osnovna mana ovog zakona, što zakon nije konsekventno sproveden do kraja.
Naravno, ja bih voleo da mogu da prepoznam da je u svim odredbama zakona zauzet neki stav, ko je i na koji način vlasnik nečega, ali se taj stav menja od člana do člana, drugim rečima zakon je na određen način asimetričan i u pravu je bio, čini mi se, gospodin Dinkić kada je to primetio.
Mi na jedan način rešavamo stvari za jedan deo države, a na drugi način za drugi deo države, što rekli stari Latini (ne razume se), ali nažalost, kod nas je pitanje Jupitera, pitanje opstanka vlasti, jer su neki u poziciji da ucenjuju vlast, a drugi nisu u toj poziciji. Onda se zakon pravi prema ovima prvima, a ne prema ovim drugima. Neću da podsećam da se radi o vlasti, već nekoliko meseci i neću da izvlačim ostale moralne zaključke vezane za ovu i ovakvu vladu.
Naravno, i to valja reći, nije stvar samo u tome da li ćete vi nekom nivou lokalne samouprave da vratite svojinu, jer to vrlo često znači novi trošak lokalnoj samoupravi.
Uveravam vas da 90% lokalne samouprave u zemlji Srbiji neće biti u stanju da izdržava svojinu koju im, možda sa pravom, vraćate. Drugim rečima, moralo bi da se učini napor, ali mi taj napor ne činimo, da se finansiranje lokalne samouprave ponovo okrene nekim izvornim prihodima te lokalne samouprave i da ne zavisi od toga da li će neka vlada doneti neku uredbu kojom će transferisati neka sredstva, po principu – ko mi se sviđa, sviđa, a ko mi se ne sviđa, utoliko gore po njega.
Danas je u raspravi dosta bilo reči o saobraćajnoj infrastrukturi i to je jedna vrlo interesantna priča. Meni je potpuno razumljivo, da se mogu lokalni putevi i pruge vratiti lokalnoj samoupravi, ali šta to znači? Da li se na lokalnim putevima ostvaruje neka materijalna dobit? Ne, direktna materijalna dobit, ne. Da li košta njihovo održavanje? Košta.
Drugim rečima, šta vraćamo mi lokalnoj samoupravi? Dajemo im nov teret da oni ulažu u te lokalne puteve i lokalne pruge, a nema direktne zarade.
Međutim, nešto o čemu sam govorio kada smo govorili o Zakonu o železnici, ali nije na odmet da ponovim ponovo, saobraćajna infrastruktura ne može da se svede samo na direktan trošak i direktnu dobit. Postoje neke dobiti, ali na jednom drugom nivou, na nivou države. Država je ta koja treba i mora da ima interes, da postoji lokalna mreža puteva, da postoji lokalna mreža pruga, i to su uočili, ponoviću i to, znate ko je to uočio? Uočili su oni za koje uvek mislimo da je dolar glavna ideja vodilja. Amerikanci su to uočili pedesetih godina prošlog veka, da ne mogu sve da svedu na jedinicu dolar, tako je nastalo nešto što se zove više kriterijalno programiranje.
Drugim rečima, apsolutno mislim da saobraćajna infrastruktura i sada uopšte ne ulazi u različite pogleda na to kako država treba da bude uređena, treba i mora kao stvar od velikog državnog značaja da ostane na nivou države, ne zato što se zalažem za centralizam, taman posla, i ne zato što to donosi, bože moj, neki profit, pa će tu neko sada da profitira, nego upravo zato što je najveća dobit saobraćajne infrastrukture, globalni državni interes.
Možda možete nešto da zaradite na auto-putevima, možda možete na nekim glavnim železničkim putevima, verujem da je to mnogo manje, nego što to košta i to pokazuje da mnoge države u Evropi, da ne kažem sve, finansiraju svoju železnicu ili svoju putnu mrežu i ne pada im na um da oni treba sami da se finansiraju.
Ima jedno vrlo interesantno pitanje, a to je, zašto lokalni, odnosno predstavnici AP toliko zagovaraju da dobiju kamen oko vrata? Šta je motiv? Bojim se da motiv leži samo u domenu politike, drugim rečima, motiv jeste da oni žele da dobiju nešto što je par ekselans atribut državnosti.
Nisam siguran da je pametno u to ulaziti, a ako ništa drugo, iskustvo poslednjih 40 godina nas to uči kako se najlakše rastura neka država.
Na kraju, ovo nije nikakva formalna primedba nego suštinski zameram predsedavajućoj, malo pre je jedan od govornika, gospodin Čanak, nazvao Srpsku pravoslavnu crkvu nevladinom organizacijom. Da se razumemo – ne mislim samo na SPC, mislim i na sve druge crkve koje postoje u zemlji Srbiji. Dakle, i na Rimokatoličku crkvu, i na Muslimane i na Jevreje i na tri priznate protestantske crkve itd. Naravno, svako ima pravo da bude ateista ili agnostik, ali ne sme za skupštinskom govornicom da vređa osećanja najvećeg broja građana Srbije, ma koje vere oni bili. Ovo je moja krajnje dobronamerna primedba predsedavajućoj i ja mislim da će ona to tako i da razume. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Posle njega, narodna poslanica Aleksandra Jerkov, pa narodna poslanica Zlata Đerić. Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, gospođo predsedavajuća, na radni tekst zakona koji je stigao u skupštinsku proceduru Vlada Republike Srbije podnela je 18 amandmana i veliki broj amandmana je podnela Vlada AP Vojvodine. Niko sada ne može znati konačnu verziju zakona, ali ono što je vidljivo i što je prepoznatljivo čitanjem radnog teksta zakona, jeste sledeće. Vidljive su jasne namere predlagača koje su za članove SPO i poslanike SPO u najvećoj meri prihvatljive.
Svoju diskusiju ću podeliti u dva dela. Jedan deo će biti jedna kratka analiza Predloga zakona, a drugi deo – šta mi u političkom smislu očekujemo sa konačnom verzijom zakona koji budemo usvojili. Probili smo uši svim vladama od 1995. godine, kada je ionako osiromašenim opštinama, sa suženim nadležnostima i sa malom imovinom, jednim antiustavnim udarom oduzeto i to malo imovine. Mi možemo dati ocenu stanja 16 godina posle toga, imovine koju je tada oduzela Vlada Republike Srbije – zapuštena, oronula, ostavljena, imovina koja propada gde god pogledate.
Ustavom koji je usvojen pre nekoliko godina ukinuta je društvena svojina. Ukinut je jedan pravni nonsens, jedan, kako su ga profesori koji su predavali svojinsko-pravne odnose zvali, "čardak ni na nebu ni na zemlji". Ozbiljnim pravnicima, ozbiljnim investitorima, ozbiljnim državnicima, niko nije mogao da objasni koji je vlasnik društvo, a šta to znači korisnik a niste vlasnik. Kako onda ozbiljno možete da razgovarate o investicijama, o poslovnim odnosima i ozbiljno da shvatite tu državu u kojoj su, a govorim o uređenim državama, uređeni svojinsko-pravni odnosi najvažniji odnosi u jednom društvu i preduslov za njen snažan ekonomski razvoj. Ali, takođe je i svojina najsvetije pravo, pored njenog vlasnika, odnosno titulara, i država.
U ovoj radnoj verziji teksta zakona o javnoj svojini, najveći deo principa Stalne konferencije gradova i opština je prihvaćen, kao i stavovi i preporuke ekspertske grupe Saveta Evrope. Pitanje svojine, na kraju, kad se usvoji ovaj zakon, mi moramo precizno urediti za svaki nivo vlasti. Primarni princip za nas iz SPO samim zakonom – eks lege, vratiti najveći deo imovine.
U radnoj grupi za izradu ovog zakona je bio i poslanik pokrajinske SPO i čuveni advokat iz Novog Sada Milan Đukić i stavovi koje je u ime pokrajinskog odbora SPO izneo su ujedno i stavovi SPO. U sadašnjem stanju mnogi predsednici opština, mnogi ljudi koji upravljaju lokalnom samoupravom, sa sjajnim idejama, sa sjajnim projektima, nisu uopšte mogli da razgovaraju sa potencijalnim investitorima, jer oni bi mogli da razgovaraju o tome kako da naprave neki razvojni projekat za lokalnu samoupravu a da istovremeno za sve pitaju državu, po proceduri koja je više nego komplikovana.
Sa Zakonom o državnoj svojini Republike Srbije država je bila vlasnik svega, a sada će sa ovim zakonom o javnoj svojini, pored države, značajnom imovinom raspolagati jedinice lokalne samouprave, opštine i gradovi, ali i AP Vojvodina.
Centralno pitanje, mnoge su uvažene kolege to odlično zaključile, a to je pitanje koje i mi postavljamo, je kako će mnoge siromašne opštine i gradovi kada im se vrati njihova imovina upravljati tom imovinom, održavati tu imovinu, uvećavati njenu vrednost bez povećavanja nadležnosti i bez povećavanja izvornih načina finansiranja gradova i opština? To je pitanje sveobuhvatne finansijske decentralizacije na kojoj SPO insistira od svog osnivanja.
Šta SPO očekuje posle rasprave o amandmanima, a budite ubeđeni da ćemo svaki amandman za koji smo ubeđenja da je u najboljoj meri podnet, da će značajno poboljšati tekst zakona, insistirati da prihvatite, bez obzira od koje poslaničke grupe amandman dolazi.
Od životnog je značaja za Srbiju da se opštinama vrati sva njihova imovina, uključujući i zemlju i građevinsko zemljište i šume i da se vrate oduzete nadležnosti. Opštinama bi pripadao i zakup od poslovnog prostora, a posle usvajanja najavljenog zakona o koncesijama verovatno da će opštine imati pravo da određene prihode ostvaruju na osnovu koncesije.
Sada postoji u velikoj meri naopaka piramida vlasti i moći po kojoj vrh države i super mozgovi u Beogradu odlučuju o svim nivoima vlasti, o upravljanju imovinom zbog toga što, mimo Beograda i mimo vrha vlasti ove države, ne postoje ljudi koji znaju da upravljaju svojom imovinom. To je u potpunosti naopak rezon. Ovaj zakon će taj rezon u velikoj meri ispraviti, ali bez sveobuhvatnog procesa decentralizacije, bez značajnog povećanja nadležnosti opština i gradova, bez novih izvora finansiranja nećemo postići onaj puni efekat za koji verujem da je svima namera.
Ne može sada ni jedna mala ili nova opština da izdržava ni možda svoju opštinsku upravu ni da sarađuje dobro sa JKP, da razvija svoju putnu mrežu, da razvija kanalizacionu mrežu, mrežu za gasovod i niz poslova iz okvira njene nadležnosti dok se ne uradi ono o čemu pričamo. Kada to uradimo mi ćemo, umesto sadašnjeg bežanja trbuhom za kruhom naših građana iz cele Srbije u Beograd, umesto demografskog pražnjenja Srbije imati za posledicu onaj proces koji se dešava u Ljubljani.
Ali, država Slovenija je prošla sveobuhvatan proces decentralizacije. Mi danas, za razliku od Srbije, tamo imamo suprotan proces. U zadnjih 10 godina Ljubljana je izgubila 30.000 stanovnika. Beže u manje opštine. Ne beže, nego odlaze svojom voljom, u ekološki zdravije sredine, komunalno podjednako opremljene sredine i sa uslovima za život kao u Ljubljani. To je proces o kome svi pričaju deklarativno, a nedovoljno se radi u praksi proces uravnoteženog razvoja i proces suštinske decentralizacije. Ovim putem mora Srbija, odmah i bez oklevanja.
Kada se rasplamsaju razvojne mogućnosti naših, danas, umirućih sela, varošica, gradova i provincija, poslovni dar i radinost ljudi, cela Srbija će krenuti u napredak i biološki oporavak nacije. U ovom procesu sigurno je da će biti i gubitnika. Ko su gubitnici? Pa, gubitnici ovog procesa će biti svi oni koji danas profitiraju na pljački, patnji svog naroda i neprimereno velikoj centralizaciji Srbije, nasleđenoj iz titoističke Jugoslavije. Biće razvlačeni centralizovani centri moći. Lako je daleko od pokradenih krasti i pokradene. Kada narod bude vlasnik svog bogatstva rada, biće mnogo teže i nemoguće pljačkati u njegovom dvorištu i na njegove oči jer se u malim opštinama i sredinama ljudi međusobno poznaju i kontrola je neposredna.
U raspravi o amandmanima, još jednom ću ponoviti, bez obzira od koje poslaničke grupe dolazi dobar amandman, koji suštinski ide u pravcu političkog razmišljanja poslanika SPO, mi ćemo ga podržati, a u Danu za glasanje, budući da smo prepoznali duh ovog zakona, imaćete našu podršku. Hvala.

Jedanaest minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov. Posle nje, narodna poslanica Zlata Đerić.
Samo se prijavite, molim vas. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, nema sumnje da se danas pred nama nalazi izuzetno važan zakon i to iz više od jednog razloga.
Prvi razlog svakako jeste taj što ovaj zakon predstavlja jedan od zakona koji je Srbija obavezna da usvoji na putu ka EU, a to se pokazalo da su izuzetno dobri zakoni, zakoni koji bi nama bili potrebni sve i da ne idemo ka EU, koji nam pomažu da uvedemo standarde koji ovu zemlju čine organizovanijom, uređenijom, koji olakšavaju život našim građanima. Svakako da brojni primeri zemalja koje uopšte nemaju nameru da uđu u EU, a ipak primenjuju evropske standarde i usvajaju evropske zakone, govori o tome da su ovi zakoni dobri, da su korisni i da svakako treba da budemo zadovoljni što smo na ovaj način podstaknuti da ih usvajamo.
Drugi razlog zbog kog je ovaj zakon važan je što on predstavlja ispravljanje nepravde koja je pre 15 godina nanesena lokalnim samoupravama i autonomnim pokrajinama u našoj zemlji i koja je zapravo lokalne samouprave u Srbiji učinila jedinim lokalnim samoupravama u Evropi koje nemaju svoju imovinu, a našu zemlju, nažalost, učinila jedinom zemljom u Evropi koja je odbijala da vrati imovinu lokalnim samoupravama sve do sada i zbog toga mislim da je donošenje ovog zakona jedan veliki korak napred, koji će zapravo, tek stvoriti uslove da ljudi širom Srbije, građani svih lokalnih samouprava iskoriste sve mogućnosti koje im pruža ovaj zakon i da zapravo pronađu način da stvore sebi život i u mestima koja nisu centar Srbije, koja nisu centar Vojvodine i da pronađu mogućnosti za život koji mogu da imaju.
Nažalost usvajanje ovog zakona prate, reklo bi se, nepotrebne kontroverze. Prvo, tu je bilo misteriozno zakazivanje, pa otkazivanje skupštine AP Vojvodine, kontroverze oko rada Radne grupe za izradu Nacrta ovog zakona. Tu su amandmani Vlade koji su ovaj zakon izmenili u tolikoj meri da se može govoriti, čak i danas raspravljamo o Predlogu zakona koji je drugačiji od onog jučerašnjeg, i naravno, večita pojava tih nekih političkih tema koje prate usvajanje ovakvih zakona koje zapravo uopšte ne bi trebalo da bude. Setimo se samo koliko je politizacije svih zakona kojima se vraća bilo kakav nivo nadležnosti ili lokalnim samoupravama ili autonomnim pokrajinama bilo i koliko je ta politizacija naštetila uopšte atmosferi u našem društvu i atmosferi u kojoj se donose ovi zakoni.
Ovaj zakon isto tako karakteriše za LSV potpuno nepotrebno kašnjenje. Jedanaest godina je prošlo od prvog obećanja tada demokratske opozicije Srbije da će usvojiti ovaj zakon. Tri godine je prošlo od obaveze koju je Ustav Republike Srbije nametnuo da se ovaj zakon usvoji i zbog toga kažem je, uspeh ove vlade veliki, i zbog toga je dobro da se ovaj zakon konačno nalazi pred poslanicima. Bez obzira na sve ove dobre stvari koje donosi ovaj zakon, bez obzira na imovinu koju će lokalne samouprave dobiti, postoje naravno i određene nesuglasice.
Kao što je poznato. Liga socijal-demokrata Vojvodine spada u one stranke koje smatraju da Vojvodina mora imati i vlasnička prava nad svom onom imovinom koja je delimično, pretežno ili u potpunosti, finansirana sredstvima AP Vojvodine i njenih građana.
Međutim, svesni smo da sadašnji Ustav Republike Srbije, kao ni onaj prethodni Miloševićev Ustav ne prepoznaje ni upravljačka, ni osnivačka, ni vlasnička prava AP Vojvodine nad velikim sistemima koje je ona u prošlosti pravila. To je borba od koje mi nećemo odustati. To je pitanje za promenu Ustava.
Nažalost, kada je predlagan Ustav Republike Srbije 2006. godine, bili smo usamljeni u svojoj borbi protiv tog Ustava. Nismo baš bili potpuno usamljeni, građani Vojvodine su stali na našu stranu. Podsetiću da u AP Vojvodini taj referendum nije prošao. Zbog toga i zbog toga što smo svesni da većina problema koje AP Vojvodina danas ima kada su u pitanju ekonomski problemi, proističu iz tog Ustava. Mi ćemo tu svoju borbu nastaviti i istrajaćemo u tome da AP Vojvodini pripadne sva ona imovina koju je ona sama i gradila.
Čuli smo u današnjoj raspravi, kao i u mnogim raspravama, kada god se govori o bilo kakvoj imovini AP Vojvodine, da se stranke poput moje zalažu za povraćaj na Ustav iz 1974. godine. To je argument koji je valjan isto koliko je valjan argument, da oni koji se zalažu za restituciju, se zalažu za stanje iz 1944. godine. Radi se o uspostavljanju jednog principa, to je princip da onaj koji je nešto gradio, mora imati i vlasnička prava nad tim što je gradio.
Mi smo imali prilike što je meni izuzetno drago, i to upravo od onih koji su bili veliki protivnici imovine Vojvodine, koji su se bunili protiv imovine Vojvodine. Čujem argumente tipa – zašto sada Vojvodina dobija nešto? Valjda smo i mi u Surdulici, Vrnjačkoj Banji ili negde drugde nešto gradili. Meni je drago da su te kolege, konačno, pronikle u suštinu decentralizacije. Suština decentralizacije je da svakom pripada ono što je sam gradio. Tako da, isto kao što se zalažemo da Vojvodini pripada ono što je ona gradila, zalažemo se za to da Surdulici pripadne ono što je ona gradila, da svakoj opštini u našoj zemlji pripadne u vlasništvo ono što je ona gradila, a što nije neophodno za normalno funkcionisanje zemlje.
Vlada Vojvodine, kao što smo videli, dala je neke amandmane. Učinila je to na poprilično nevešt, a neki bi rekli, nedemokratski način, s obzirom na to da je zloupotrebila Skupštinu AP Vojvodine kao neku vrstu pretnje Vladi Republike Srbije, ali za to će, pretpostavljam, oni koji vode Vladu Vojvodine morati da polože račune građanima, pred koje su kandidovani na izborima, jedan poprilično drugačiji program koji je podrazumevao mnogo više autonomije za Vojvodinu nego što je to danas slučaj, nego što je to ono za šta se danas zalaže.
Mi smo isto tako uz podržavanje amandmana Vlade Vojvodine, podneli i sopstvene amandmane. Oni se odnose, pre svega, na vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem u Vojvodini, na otvaranje mogućnosti da jednoga dana u Vojvodinu uđu i dodatni sistemi, da uđe još više imovine. u zavisnosti od tih naših amandmana mi ćemo se opredeliti da li ćemo ovaj zakon podržati ili nećemo. Kada bude rasprava u pojedinostima mi ćemo te amandmane obrazložiti.
Završiću samo time što ću, jedan od kolega je ironično govoreći o ovom zakonu rekao da kada se ovaj zakon usvoji da će sutra poteći med i mleko i da će građanima širom Srbije biti bolje. Ne, neće poteći med i mleko. Neće im možda odmah biti bolje, ali ono što niko ne može poreći – to je da će se stvoriti mogućnost da oni koji su najbliže njihovim životima i oni koji su njima najbliže odlučuju o rešavanju njihovih problema. To je najveći doprinos koji ovaj zakon donosi i da nije ovih nesporazuma, kada je u pitanju AP Vojvodine i njena imovina, bili bismo srećni da podržimo ovaj zakon. Međutim, ostaje još ovaj jedan veliki problem. Nadam se da ćemo uspeti da ga izgladimo do kraja i da će poslanici LSV uspeti da se izbore za ono što smatraju da je neophodno. Hvala vam.

Iskorišćeno je devet minuta od vremena poslaničke grupe.
Narodna poslanica Zlata Đerić, pa narodni poslanik Vlatko Ratković.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine potpredsedniče, imamo pred sobom zakon koji je zaista izazvao brojne kontraverze još dok je bio na javnom slušanju i naravno, dopustićete, kod nas stvorio određene stavove prema njemu, a u danu za glasanje ćemo se izjasniti već prema onome koliko ste vi nas ili koliko smo mi vas ubedili u valjanost ovog zakona.
Međutim, kada je ovakav jedan zakon pred nama i kada se ovoliko govori o interesima građana, moram da kažem jednu stvar i da podsetim i kolege i građane na nešto što je nesporno.
Ne postoji poslanik u ovom visokom domu koji ne želi, kada dođe sutra u svoj grad, da kaže da se nije zaista zauzeo da njegov grad ima više, da mu bude bolje i da već od sutra zaista se učinak u ovom domu našeg posla, našeg rada vidi.
Dolazim iz grada za koji uvek sa ponosom kažem da je bio evropski grad pre dva i po veka, kada je Beograd bio turska kasarna. Dolazim iz Sombora koji vek i po ima železnicu, koji skoro vek i po ima pozorište, muzej, iz istog onog grada u kome je nastao tekst himne "Bože pravde" u našoj velikoj sali velikog župana, njegov sekretar je napisao taj tekst, iz istog onog grada gde se još uvek svako jutro prvo pomete ispred svoje kuće. Dakle, to je ono što volim da kažem. Da vam kažem, o toj neraskidivoj vezi u ove kasne duge sate našeg posla, Vojvodine i Srbije ili Sombora i Srbije, čak i ovi čuveni trubači u Guči su potekli iz Sombora. Šlezinger je otišao iz Sombora i napravio prvi trubački orkestar za vreme kneza Miloša u Srbiji. To je nešto čime Sombor može da se ponosi i drago mi je da to mogu da kažem. No, da se vratimo zakonu.
Dakle, kada se donosi jedan ovakav zakon, onda imate nešto što jeste vidljivi tok stvari i nešto što jeste nevidljivi tok stvari. Pozdravljam da moj grad sutra ima više, da može da raspolaže sa svojom imovinom, jer moj će grad to sigurno i da ceni i da ume to da čini, kao što je umeo u ova dva i po veka, koliko smo se izborili da budemo slobodan kraljevski grad. Za to ne brinem. Više me brinu oni, kako volim da kažem, politički komesari iz neomalterisanih kuća, koji sebi prigrabe više moći, više vlasti, više prava i naravno, mnogo toga uskrate građanima Srbije u ime političke moći.
Gospodine potpredsedniče, ima dosta toga sa čime se u ovom zakonu ne slažemo. Mi smo podneli amandmane, ali ću vas zbog vremena pitati za jedan član, koji me je zaista zaintrigirao i to je nešto što sam smatrala da pripada onom delu nevidljivog toka stvari. To je član 31. – otuđenje nepokretnosti ispod tržišne cene. Inače mi je kao jezičaru skrenuo pažnju upravo taj glagol "otuđiti" koji se previše, moj ukus, previše često ponavlja u ovom zakonu.
Član 31. kaže – izuzetno od člana 29. stav 1. ovog zakona, nepokretnosti se mogu otuđiti iz javne svojine i ispod tržišne cene, odnosno bez naknade, ako postoji interes za takvim raspolaganjem, kao što je rešavanje socijalno-humanitarnih pitanja, to ste danas amandmanom ukinuli, otklanjanje posledica elementarnih nepogoda, ili uspostavljanje dobrih odnosa sa drugim državama, odnosno, sada, ovo mi je stvarno jako zasmetalo, više nego ova prethodna sintagma, međunarodnim organizacijama i u drugim slučajevima predviđenim posebnim zakonom.
Koje su to međunarodne organizacije i druge države, gde vi smete da date da neka vlada sme da da javnu svojinu građana Republike Srbije, da je otuđi, u ime kojih to odnosa? Volela bih da mi objasnite, pošto nisam pravnik, verujem da se radna grupa time ozbiljno bavila, koje to države u Evropi imaju na sličan način uređen odnos prema svojoj imovini? To bi mi bilo zanimljivo pitanje.
To je jedan od amandmana koji smo podneli na ovaj zakon i za koji zaista smatramo da biste ga trebali drugačije, bar ovaj član, rešiti. Otuđenje imovine je nešto što je konačni cilj, nešto na šta su građani Srbije, a mi znamo da smo narod koji je uvek voleo tapije, voleo da ima papire u imovini, da se to zna, dakle i ovaj zakon ide u prilog tome. Otuđenje imovine je nešto na šta smo svi jako osetljivi.
Ono što nam još kod tog zakona koji ste doneli napokon, govorili smo o tih 15, 16 godina koliko se na njega čekalo, zasmetalo jeste to da smo ga dobili u vrlo kratkom roku, da može da bude ispravan politički stav i ne mora, da je trebalo da pre njega bude donet zakon o obeštećenju građana, ali o tome ćemo polemisati kroz zakon o restituciji, ali da nam danas donesete još 20 amandmana Vlade na taj isti zakon, 18 amandmana, znači, 20% tog istog zakona da već sledeći dan, odnosno prvog dana rasprave, sledeći dan pošto smo ga dobili, menjate, malo je, gospodine potpredsedniče, neodgovorno, neću reći jedan drugi pridev koji bi tu stajao.
Ni sami se niste složili sa svojim mišljenjem do kraja ili ste možda učinili neke ustupke o kojima nismo bili obavešteni. Nije dobro da ovakav zakon koji jeste zaista važan za građane Republike Srbije i za svaku sredinu i koji treba da ide u prilog decentralizaciji, prate silne polemike u kojima prepoznajemo i vizionare i mešetare. Ali, šta je, tu je, to je naša politička stvarno.
Gospodine potpredsedniče, podsetila bih vas samo da kod ovog zakona u kome je suština svojina o kojoj treba voditi računa i koja mora da se reši na duge staze, to nije jedan od onih zakona koji ćemo vrlo brzo moći ili morati da menjamo. Dakle, vi znate da se smanjuje stepen stečenih prava. Kod njih moramo biti posebno osetljivi, zato što su osetljivi i građani Republike Srbije.
Očekujemo da pokažete dovoljno razumevanja i širine za sve amandmane, da prepoznate i da budete vi vizionar, koliko to možete, onoga što može da usledi, a danas vam je vrlo jasno skrenuta pažnja šta sve može da usledi posle usvajanja ovog zakona, da vas podsetim na jedno dobro pravilo – ko vlada situacijom? To je onaj ko u šahovskoj igri kontroliše četiri centralna polja: d4, e4, b5 i f5.
Mislim da u ovom trenutku Vlada nema taj kvalitet ili tu prednost, da je izgubila u odnosu na neke druge i da oko ova tri zakona koja nas čekaju danas, sutra i prekosutra, koje građani Srbije vrlo pažljivo prate, možda pažljivije nego bilo koje donošenje zakona do sada, imamo svi jednaku i veliku odgovornost. Imate obavezu da svaki amandman sagledate kao da je već unet u zakon i šta bi on mogao da proizvede ako bude unete u zakon. To od vas očekujemo i mi i građani Republike Srbije, jer ne možemo svi biti u pravu, ali oni čiji glas bude konačan i čiji predlog bude poslednji usvojen, i koji dođe pred građane Srbije kao izvršni ima veliku odgovornost. Bojim se da ova Vlada nema baš mnogo vremena da popravlja neke rezultate.
Malo pre je koleginica rekla, upravo tri godine joj je trebalo da se ovaj zakon, na koji se obavezala pre tri godine, nađe pred poslanicima Skupštine Republike Srbije. Bojim se da je i to čak u jednoj vremenskoj iznudici pred EU i nekim misionarima koji su dolazili da vas podsete koje su sve obaveze preuzete. Dakle, očekujemo, u svakom slučaju, da zakon o javnoj svojini bude, pre svega na korist građana i da budu uvažene bez ikakvih političkih sujeta, najbolje namere i najbolje sugestije svih poslanika u ovom domu.
Zaista, ono što sam na početku rekla, ne postoji ni jedan predstavnik naroda u ovom domu koji ne želi dobro sredini iz koje je došao. Ono jedino što je u celoj priči teško, to je da ne pričamo više tu demagogiju kako će ovaj zakon biti rešenje i kako će vratiti ljude tamo odakle su došli - u Beograd. Neće. Dok god kvadrat u krugu dvojke u Beogradu, stambenog prostora bude koštao 4.000 evra, isto kao dvosobna kuća u selima mog Sombora, dotle će ipak ljudi težiti da se stisnu u tom kvadratu i prodavaće svoje kuće po 4.000 evra. To je jedna druga strategija o kojoj ova Vlada još nije htela da porazgovara i da traži rešenje, ali to ćemo nekom drugom prilikom. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković, a posle njega narodni poslanik Željko Tomić. On je poslednji prijavljeni govornik.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice, uvaženi potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan izuzetno važan, veliki zakon, sistemski zakon, rekao bih jedan od deset najvažnijih zakona koji su usvojeni, odnosno doneti u ovom sazivu parlamenta.
Podsetiću da je javna svojina ustavna kategorija, prema Ustavu iz 2006. godine i ona je razrađena što ustavnim normama, ostalim ustavnim normama, što odredbama ovoga zakona. U našem pravnom poretku već dve decenije egzistira jedan anahroni, prevaziđeni nefunkcionalni oblik i shvatanje i poimanje oblika državne svojine, a takav jedan model, dakle temelj Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, zakona iz 1 995. godine, koji je noveliran 1996, 1997, 2005. godine itd.
Taj model, koji je prevaziđen, polazi od jedne koncepcije sveobuhvatne državne svojine jedne svemoguće države i svemoguće državne svojine koja eliminiše autonomne pokrajine i koja eliminiše lokalne samouprave.
Podsetiću vas i na načelo o javnoj svojini i ovu ustavnu normu o javnoj svojini, staviti u korelaciju sa ustavnom normom koja kaže da je državna vlast ograničena pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu. Ove dve norme su koherentne i svoje ishodište moraju imati u ovakvom zakonu o kojem danas raspravljamo.
Ukoliko bi ove norme ostale samo nominalno, samo deklarativno bez ovog zakona, imali bi jednu virtuelnu lokalnu samoupravu, virtuelnu decentralizaciju, virtuelni oblik autonomne pokrajine. Ovaj zakon u velikoj meri materijalizuje ovu ustavnu normu, kroz jednu dosledno normativno i funkcionalno razrađivanje instituta javne svojine. Dakle, nosioci javne svojine su država, Republika Srbija, pokrajina i jedinice lokalne samouprave. Predmet javne svojine su prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, dobra od opšteg interesa, stvari koje koriste organi i organizacije Republike Srbije, autonomna pokrajina, organi i organizacije autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i druge stvari predviđene ovim zakonom, a to su prvenstveno komercijalne stvari.
Želim da istaknem nešto o čemu danas nije bilo mnogo govora, a tiče se rešenja koje je dato u predlogu ovog zakona, a to je da se ulaganje u kapital tretira kao raspolaganje, što do sada nije bio slučaj i što je bila jedna veoma velika prepreka raspolaganju sredstvima, kada država, sada i autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, ulaže sredstva u javnoj svojini u kapital javnih preduzeća i društava kapitala osnovanih od tih nosioca javne svojine. Pravo korišćenja, koje je ranije bilo dominantno, ostaće u portfelju, da tako kažem ustanova, mesnih zajednica i gradskih opština, a potpuno se taj pravni identitet eliminiše u odnosu na jedinicu lokalne samouprave, dakle opština i gradova i AP Vojvodine.
Zakonom koji je pred nama data je mogućnost da i gradske opštine mogu da budu nosioci prava javne svojine, ukoliko je to predviđeno statutom grada. Ovo smatram jednim od važnih dometa ovog zakona u pogledu decentralizacije državne vlasti i uopšte decentralizacije.
Ono o čemu je takođe manje rečeno, a mislim da ste vi to u uvodnom izlaganju izneli, gospodine potpredsedniče, jeste da su od ulaganja u kapital izuzete stvari, navedeno je to u zakonu, to su prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, dobra od opšteg interesa, mreže, a mreže su jedna posebna kategorija dobara od opšteg interesa koja do sada nije bila specificirana i one ostaju u javnoj svojini.
Važno je reći da su mreže definisane kao stvari koje služe za protok energije, protok materija i saglasno su definisane prema evropskim standardima, a pre svega se misli na komunalne mreže, vodovod, kanalizaciju, gasne mreže, a na nekom globalnom planu su to prenosna elektro mreža, distributivna elektro mreža, gasovodi, magistralni naftovodi itd.
Kada su u pitanju dobra u opštoj upotrebi, želim da kažem da su dobra u opštoj upotrebi na izvestan način odvojena od dobara od opšteg interesa, pre svega zbog usaglašavanja sa Ustavom i zbog činjenice da deo dobara u opštoj upotrebi, praktično i samim zakonom i ostalim odredbama prenosimo na svojinu AP Vojvodine, puteve drugog reda, kao i imovinu, o kojoj ću kasnije pričati, a ulice, trgovi, parkovi, opštinski putevi, nekategorisani putevi, to prenosima jedinicama lokalne samouprave. Ovo je veliki napredak i veliki korak učinjen ovim zakonom.
Po meni je još važno reći da Republika Srbija zadržava eks lege upis na prirodnim bogatstvima, na onim sredstvima u opštoj upotrebi koja nisu preneta na pokrajine i na jedinice lokalne samouprave, kao i na dobrima od opšteg interesa.
AP Vojvodina, jedinica lokalne samouprave, po principu korišćenja, njima se prenose sredstva, odnosno nepokretne i pokretne stvari koje služe za obavljanje delatnosti organa i organizacija pokrajine i jedinica lokalne samouprave, zatim, onih koji koriste ustanove osnovane od pokrajine i ovih jedinica i dati su određeni specifikumi, što je, kao što komunalne mreže prelaze u javnu svojinu, i jedinice lokalne samouprave.
Želim da kažem da je ovaj zakon harmonizovan u velikoj meri sa rešenjima u Zakonu o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine. Kada govorimo o sredstvima koja koriste javna preduzeća koja je osnovala AP Vojvodina, to je ono što je dobro i pozitivno rešeno amandmanima koje je Vlada podnela u toku današnjeg dana, juče utvrdila, a danas dostavila Narodnoj skupštini.
Podsetiću da su državni putevi drugog reda putevi koji povezuju region i mesta između regiona. To je veoma važno za AP Vojvodinu. Kanalska mreža u Vojvodini vlasništvo je AP Vojvodina, ukoliko ne predstavlja i plovne puteve.
Nepokretnosti koje su, prema Ustavu Republike Srbije, a shodno ustavnoj odredbi o sredstvima budžeta AP Vojvodina, koje su građene tim sredstvima, a koje su finansirane neposredno od strane Fonda za kapitalna ulaganja, to je važno da znaju naši građani, prelaze ovim zakonom u vlasništvu AP Vojvodine.
I što se tiče AP Vojvodine pod četiri, objekti koji su nekada bili na raspolaganja AP Vojvodini ustanovama koje je osnovala u bivšim republikama ili su eventualno sada upisani. Dakle, to je ono što takođe ovim zakonom prelazi u vlasništvo AP Vojvodine.Ovde je još važno reći da postoji mogućnost, data ovim zakonom da nosioci javne svojine vrše prenos svojine sa jednih subjekata na druge, dakle, pravo javne svojine u prometu i to je regulisano amandmanom koji je podnela Vlada. Dakle, taj prenos može biti teretan ili bezteretan, odnosno uz naknadu ili bez naknade.
Što se tiče upisa u javne knjige važno je reći da država koja inače i sada vlasnik upisuje se "ekslege" a ostali nosioci upisuju se tzv. konstatituvnim upisom. Zahtev se javnim registrima podnose na upis i tu su po meni ovi rokovi za upis određen na jedan nacionalan i celishodan način i predviđena je situacija da ukoliko nosioci javne svojine ne podnesu zahtev za upis nakon deset godina, ta imovina prelazi u državnu svojinu, odnosno u svojinu Republike Srbije.
Želim da kažem, da smo mi ovim zakonom krenuli jednim velikim korakom u decentralizaciju državne vlasti, rešavanjem instituta javne svojine na prvom mestu, ali smo otvorili i pitanje i u velikoj meri rešili i status javnih preduzeća, tako što smo predvideli da u svojini janih preduzeća čiji su osnivači AP Vojvodina odnosno jedinice lokalne samouprave, opštine i gradovi će postati titulari prava svojine na objektima i na zemljištu koje koriste. No, ono što je važno ovde reći, jeste da su često javno preduzeća bila kočničar u lokalnim samoupravama razvoja, odnosno kočničar potencijalnih investicija ulaganja.
Sada imamo jedno rešenje koje ću da ilustrujem na jednom primeru da ako lokalno vodovodno preduzeće poseduje objekat u kojem ima svoje poslovne prostorije, kancelarije itd, subjekat u kojem se čuvaju mašine koje služe funkciji delatnosti tog preduzeća, nije sporno da će to biti svojina tog javnog preduzeća. No, ako je to javno preduzeće, u konkretnom slučaju neki lokalni vodovod, smešteno i locirano na parceli koja je površine 10 hektara primera radi, to javno preduzeće neće moći da raspolaže tim građevinskim zemljištem, tom parcelom bez saglasnosti osnivača, odnosno bez saglasnosti Skupštine jedinica lokalne samouprave.
Dakle, ukoliko Skupština lokalne samouprave proceni i oceni celishodnim da je zemljište u funkciji obavljanja delatnosti tog lokalnog javnog preduzeća to zemljište će biti u svojini javnog preduzeća ukoliko oceni da je to u interesu razvoja lokalne sredine, privlačenje investicija skupštine lokalne samouprave će sada doneti drugačiju odluku i to zemljište nameniti za izgradnju i za investiranje. Želim da. kažem na kraju, da smo proces decentralizacije državne vlasti ovim zakonom veoma značajno normirali, ne možemo reći da je ovo epohalan zakon, parafraziraću na kraju Nila Amstronga koji je 1969. godine rekao da je nešto mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo. Rekao bih da je ovo mali korak za istinsku decentralizaciju, ali veliki korak za naše građane. Zahvaljujem se na pažnji.