Koristio bih i vreme poslaničke grupe, još imam na raspolaganju. Mislim da se nismo razumeli. Nisam upoređivao ni u kom slučaju bivšu Jugoslaviju i Hitlerove snage, snage osovinske sile i sve ostalo o čemu ste govorili. Upoređivao sam poziciju običnog pripadnika i jedne i druge vojske, pripadnika oružanih snaga koji je mobilisan milom ili silom. Treba da znate, a verujem da znate da su tokom Drugog svetskog rata na teritoriji recimo Bačke brojni pripadnici nemađarskog naroda milom ili silom mobilisani i npr. odvođeni na istočni front.
Iz ove odredbe Predloga zakona proizilazi da čak ni oni nemaju pravo na restituciju. Iz tog razloga sam ugovorio po ovom pitanju i podvukao paralelu i ni u kom slučaju se ta paralela nije odnosila na ono o čemu ste vi govorili.
Sa druge strane, navešću još jedan primer koji ukazuje besmislenost principa kolektivne odgovornosti. Taj primer je isto tako iz Vojvodine, iz mesta Kovilj. U Kovilju su od 1941. do 1944. godine praktično šest žandarma vršili vlast i oni su bili svo to vreme tamo prisutni, naravno, iz ugla Srbije kao okupatori i oni su to vreme proveli kako tako sarađujući sa meštanima. Znate li šta se desilo malo kasnije? Malo kasnije kada je usledila novosadska racija, te snage koje su to izvodile su krenule i prema Kovilju i ovih šest žandarma je odgovorilo svoje tzv. saborce da odu ili da stignu i do Kovilja i na taj način su praktično odbranili to nasilje od svih mogućih posledica racije.
Šta se desilo nakon Drugog svetskog rata? Prvih šest osoba koje su pogubljene u Kovilju bili su oni, onih šest žandarma, na osnovu principa kolektivne odgovornosti.
Naravno, postoji i bezbroj drugih primera. Ono što je možda još žalosnije, nijedan od naših kolega narodnih poslanika nije govorio o tome da se ovaj princip, i u načelnoj raspravi sam citirao neke odluke ili navodio neke odluke koje su donešene nakon Drugog svetskog rata na osnovu principa kolektivne odgovornosti, da niko od naših kolega nije imao potrebu da kaže da u 2011. godini ove odluke, recimo 1945. godine, zasnovane na principu kolektivne odgovornosti, ne bi trebalo da egzistiraju u pravnom sistemu Republike Srbije.
Ono što je ključno i kao neodgovoreno pitanje je ostalo – da li je tačno da je stav evropskih institucija bio da se ne sme donositi zakon koji sadrži bilo kakvu diskriminatorsku odredbu u odnosu na građane, dakle, u odnosu na državljane Republike Srbije?

Ovim je iskorišćeno vreme predstavnika poslaničke grupe i jedan minut od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić.
(Aleksandar Martinović, sa mesta: Javio sam se po amandmanu.)

Zahvaljujem se. I ja sam se javio po amandmanu.
Mnogo je neverovatna situacija u koju nas teraju poslanici predlagači ovog zakona. Meni je krajnje neverovatna u ovom amandmanu konstrukcija koja je napravljena. Nijednog trenutka niko u ovoj sali nije rekao, nije identifikovao okupacione snage sa mađarskim narodom. To ste uradili samo vi i kao što smo se borili protiv prava okupacionih snaga ljudi koji su mađarskog porekla, isto tako, možda i sa većim žarom smo se borili protiv toga što je radio Milan Nedić pre samo deset minuta.
Odakle vam pravo da optužujete nekog da je ovo napad većinskog naroda na manjinski narod? Da li znate ko je Servo Mihalj? Da li je on bio prisilno mobilisan? Da li je on morao da radi to kao ti ljudi u čije ime vi danas govorite ovde? To prosto, konstrukcija da odgovornost nekoga ne postoji zato što je prisilno mobilisan u Drugom svetskom ratu, ona ne stoji i ta dilema je rešena pre 60 godina. Porediti današnju Nemačku sa nacističkom Nemačkom je neverovatno, zemlja koja je prošla kroz proces denacificikacije, kroz proces najgoreg mogućeg suočavanja sa sopstvenom prošlošću, u kojoj je zabranjeno koristiti reči – nacizam, zabranjeno je imati zastavu nacističku, gde je danas najveća sramota to što je ta zemlja uradila. U toj zemlji je najveća sramota to što je ta zemlja uradila u periodu o kome danas govorimo. I porediti državu, saradnju države Srbije sa državom Nemačkom danas, braneći okupacione snage u Srbiji, to čak nije ni politički nekorektno, to je bezobrazno.
Sa druge strane, pažljivo smo gledali vaš amandman, kao i odredbu zakona na koju se odnosi. Jako je teško prepoznati napad na mađarsku nacionalnu manjinu iz rečenice – pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje nema lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici. Kakve to veze ima sa mađarskom manjinom?
Vi niste podneli amandman kojim ste definisali mehanizam u kome će u nekom sudskom postupku, slično pravo amandmana koji su manje ili više sve poslaničke grupe predložile malopre, u kome će u sudskom postupku biti definisano i odlučeno da je neko prisilno, protiv svoje volje, uz otpor priveden i na bazi toga će steći pravo, na bazi takve presude će steći pravo da učestvuje u procesu restitucije. Ne, to nije tačno, to je zabluda pred koju namerno stavljate sve nas.
Vaš amandman je vrlo jasan. U njemu čak i onaj ko je počinio ratni zločin na teritoriji Srbije može da učestvuje u procesu restitucije, zato što vi niste predvideli novi postupak za takve slučajeve.
Vi tražite da se briše odredba po kojoj lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga nema pravo da učestvuje u ovom procesu. Mi smo tu vrlo jasni i zbog toga je ovaj moj povišen ton, zato što sam stvarno iznenađen takvim, ja ću ga nazvati, u političkom smislu podmuklim napadom. Ne, ne radi se o pripadnicima mađarske manjine, radi se o pripadnicima svih naroda i svih građana koji su, umesto da se suprotstave tom najvećem zlu, koje je do tada viđeno, rešili da zaštite sebe i da ćuteći tiho učestvuju u holokaustu, genocidu, razaranju, pre svega, srpskog većinskog, ali, zatim, i svim drugih narodna i da se svirepo obračunavaju sa svima koji drugačije misle. To se dešavalo na teritoriji i ove zemlje, ali i celog sveta u tom periodu.
Nema nikakve kolektivne odgovornosti, niti kolektivne krivice, ona je vrlo individualna i pojedinačno važi za manje ili više svakog pripadnika okupacionih snaga, zato što postoji gomila mojih sunarodnika, hiljade i stotine hiljada vaših sunarodnika koji su se tome suprotstavili. Ako oni nisu morali, ako nije morao Servo Mihalj, onda nije morao niko. Ako danas pređemo tu granicu, šta je sledeće? Zbog toga ovaj amandman nije tehnički i ne odnosi se na danas neke ljude, u čijoj nameri je da navodno štiteći njihove interese vi govorite. Ne, ovo je politička relativizacija onoga što se desilo na teritoriji Vojvodine do 1945. godine. Zbog toga tako odlučno ne od, manje ili više, svih poslaničkih grupa. Ovo je političko pitanje.
Mi smo čak i podršku u zakonu usvojili u tome. Drago nam je time da Vlada povuče svoj amandman. Drago nam je što je Vlada prepoznala odmah na šta se taj amandman odnosi. Nigde u svetu pripadnici okupacionih snaga nisu imali ista prava kao ljudi koji su ugnjetavali te četiri godine na najmonstruozniji mogući način. Odgovornost za sve logore smrti, o kojima smo i danas govorili, se mora snositi. Ta odgovornost je dvostruka, direktno učestvovanje ili tiho podržavanje. Iz moje perspektive, isto je, sve dok je postojao jedan čovek, koji je ustao, rekao – ne, i zbog toga poginuo. Među pripadnicima mađarskog narodna je bilo mnogo takvih. Tako da vi nemate pravo ovo da predstavljate kao borbu ili kao napad na mađarski narod.
Rekao sam vam jedno ime, a ima ih hiljade i stotine hiljada. Preterao? Nemojte, molim vas. U celoj Evropi ima. Ljudi koji se tome nisu prilagodili, nisu, shvatili su šta je to. Ustali su i borili se protiv najveće pošasti 20 veka ili uopšte u istoriji civilizacije. Danas predstavljati ovakve stavove, antifašističke, kao manjinsko pitanje i pitanje diskriminacije, siguran sam da je to čak i povreda Poslovnika ove skupštine. Nisam se javio po povredi Poslovnika, ali sam siguran.
Ono što svakako osećam, to je da takav stav ruši dostojanstvo bar mene. Znači, optužiti nas da zato što se borimo protiv pripadnika, protiv prava pripadnika okupacionih snaga, optužiti nas da se borimo protiv neke manjinske zajednice, još jedanput ću ponoviti, veoma me je šokiralo. Smatram da je jako bezobrazno i da je bila obaveza predsedavajućeg da na to reaguje.
Ponoviću još jedanput, amandman o kome danas ovde govorimo ne govori o ovome o čemu je govorio kolega poslanik. Amandman koji je podnet daje pravo svim pripadnicima okupacionih snaga, bez obzira na šta, da uživaju ista prava kao narod koji su tlačili, bez obzira na to o kom je narodu reč. Takođe, odredba u zakonu oduzima to pravo svim pripadnicima okupacionih snaga, a ne ni jednoj manjini, narodu ili pojedincu. To je tekovina antifašističke borbe, bar takva treba da bude u 21. veku.

Iskorišćeno je osam minuta od predstavnika poslaničke grupe.
Naime, poslanička grupa LDP ovlastila je narodnog poslanika Ivana Andrića da je predstavlja u daljem toku rasprave, te je ovim iskorišćeno vreme koje je na raspolaganju ovlašćenom predstavniku grupe, a grupa još ima na raspolaganju 10 minuta i 30 sekundi.
Narodni poslanik Laslo Varga, pravo na repliku.

Zaista, bez želje da ulazimo u dodatne replike i dodatne sukobe, zaista za to nema potrebe, hteo bih samo na nekoliko činjenica još jednom da ukažem.
Dakle, pre svega, nisam govorio i mi nismo govorili o tome da je ovo napad na mađarsku zajednicu ili na mađarsku manjinu, mi smo govorili o tome da je ovo napad na jedno evropsko načelo, a to je princip individualne odgovornosti. To je ogromna razlika između ove dve tvrdnje. To je jedna stvar.
Druga stvar, ja sam u načelnoj raspravi zamolio predsednika vaše poslaničke grupe da proveri kod evropskih institucija da li je ova odredba diskriminatorska. Vi očigledno ili niste proverili ili ste proverili i dobili ste odgovor koji se vama ne sviđa, pa iz tog razloga o tome niste govorili. Interesuje me zaista odgovor na ovo pitanje.
Treća stvar – mi smo tražili ono o čemu ste vi pričali, dakle, da se ova odredba briše. Mi smo tražili da se ova odredba ne odnosi na lokalno stanovništvo. Dakle, na stanovništvo koje je živelo na tom području nakon 6. aprila 1941. godine. Složili smo se, naravno, i sa amandmanom Vlade, pošto suštinski amandman Vlade je značilo to rešenje.
Ono što je u potpunosti za nas čudno je ovaj način sedenja na dve stolice. Dakle, ukoliko se zalažete za evropske principe, za evropske integracije, onda je sa tim principima nespojiv princip kolektivne odgovornosti. Jednostavno, ta dva principa ne mogu da idu paralelno. Zaista, što se replika tiče, ovim ću sigurno završiti.
Trudio sam se da skrenem, sa jedne strane, pažnju na sve ovo što se dešavalo, a, sa druge strane, da pokušam da utičem na sve vas i na sve nas, da u narednim godinama, pošto će ovo pitanje sigurno, do trenutka kada to pomirenje bude ostvareno, ovo pitanje će ostati otvoreno i nastaviće se rad i one međuakademske mešovite komisije, koja je formirana između dve akademije nauka i umetnosti, ali ovom porukom parlament šalje lošu poruku i toj međuakademskoj komisiji. To jednostavno ne može da za nas bude prihvatljivo. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Ivan Andrić, pravo na repliku, dva minuta.

Da, i ja se nadam da ćemo završiti, ali opet je u pitanju vrlo pogrešno tumačenje onoga što smo mi govorili i čak zlonamerno.
Znate šta, prvi princip EU je antifašistički. Kao dodatni argument, pošto ono što su govorili, što su opšti stavovi o fašizmu i o okupacionim snagama na teritoriji Evrope nije bilo dovoljno, taj datum je čak i Evropa uzela kao svoj dan. To je dan pobede nad fašizmom. Tako da, govoriti nama danas da je borba protiv prava okupacionih snaga borba protiv Evrope je vrlo zlonamerno i, opet kažem, vrlo neverovatno.
Ovde moramo da budemo jasni. Ono što mi tražimo, to je da pripadnici okupacionih snaga, ma koje vere, naroda, porekla, religije, čega god hoćete, ne mogu da imaju ista prava kao pripadnici naroda koji su okupirali, tlačili, ubijali, streljali i masakrirali u toku četiri godine. Tu se ne radi o kolektivnoj odgovornosti. Vaš amandman, ponavljam, nije amandman koji brani pojedinca i utvrđuje njegovo pravo da dokaže da je prisilno odveden u Tuborg. Ne, vaš amandman kaže da okupacione snage imaju pravo da učestvuju u procesu restitucije u Srbiji. To je amandman koji imate.
Znači, ono što je problem, to je što mi govorimo o različitim stvarima, ali sam siguran da se jako dobro razumemo. Mi nemamo šta da pregovaramo i da se pomirujemo sa predstavnicima okupacionih snaga, tako da mi nije jasno o kakvoj komisiji za pomirenje govorimo. O komisiji za pomirenje između Srba i predstavnika okupacionih snaga? Nisam siguran da takva komisija postoji.

Narodni poslanik Laslo Varga, dva minuta.

Zaista poslednja replika. Govorio sam o međuakademskoj komisiji, koja je formirana između dve akademije nauka i umetnosti, na inicijativu predsednika Tadića i tadašnjeg predsednika Republike Mađarske Lasla Šojama. Ta komisija radi dve godine i ima zadatak da tragična dešavanja tokom Drugog svetskog rata istraži, rasvetli i da na kraju tog rada podnese, verovatno Narodnoj skupštini, našoj, a naravno i parlamentu Mađarske, neki dokument u vidu deklaracije, rezolucije, kojom bi bila stavljena tačka na ono što se dešavalo tokom Drugog svetskog rata. U tom smislu sam govorio o ovoj komisiji, u smislu da ne može da bude ideja vodilja rada ove komisije princip kolektivne odgovornosti, pošto onda na kraju sigurno nećemo doći do željenog cilja.
Između nas očigledno postoji jedno značajno ne razumevanje zbog toga što vi ovaj naš amandman čitate na način da ne čitate važeći Zakon o rehabilitaciji. Naime, ovaj naš amandman ima smisao ukoliko zajedno tumačite sa svim drugim zakonima, pre svega sa Zakonom o rehabilitaciji.
Cilj i suština našeg amandmana jeste da, ukoliko neko u procesu rehabilitacije dokaže svoju nevinost, odnosno država ne dokaže njegovu ili njenu krivicu, u tom slučaju ne bude automatski to lice isključeno iz procesa restitucije. To je bila jedina namera i cela suština ovog amandmana, tako da bih vas zamolio da na ovaj način razumete ovaj amandman jer je to bila jedina poruka i jedina namera ovog amandmana.

Narodni poslanik Ivan Andrić, dva minuta.