Amandman glasi, da bi fizičko lice koje je zaključilo ugovor o kupoprodajni sa državnim organom u periodu od 1945. do 1958. godine, ako se u sudskom postupku utvrdi da je oštećeno visinom kupoprodajne cene moglo imati pravo na restituciju.
Dakle, ovo obrazloženje Vlade – amandman se ne prihvata, iz razloga što je predloženo rešenje prikladnije, uopšte ne razumem. Ne znam šta je Vlada time htela da kaže, da li je prikladnije deliti ljude kojima je oteta imovina na one koji imaju pravo na restituciju i one koji nemaju pravo na povraćaj imovine.
Česti su slučajevi, kao i kada je zakonskim aktima, totalitarnog režima oduzimana imovina, kao i sudskim postupcima, konfiskacijom, da su često inspektori OZNA, ljudima koji su bili imućni ili njihovim porodicama nudili kupoprodajne ugovore koje bi trebalo da sklapaju sa državom, koji su zaista bili ispod kupoprodajne cene i to je lako sudski dokazati.
U takvim slučajevima, tim ljudima koji su bili prinuđeni da prodaju svoju imovinu ispod svake cene, treba omogućiti da im imovina bude vraćena.
Mi ovde imamo izveštaj vladine komisije koji govori o tom pritisku, za poznatije, imućnije građane, kasnije se od 1945. do 1948. godine, u svrhu legalizacije, konfiskacije i nacionalizacije imovine, izrađivane presude. Čest je slučaj da su o streljanim licima širene laži od strane SDB, kako bi se ublažio efekat masovnog streljanja i kod porodica podgrejala lažna nada.
Porodice narodnih neprijatelja, bile su dugo žigosane od novih vlasti na repu za materijalna sledovanja.
Zamislite kako su se osećali ljudi, potomci koji su gledali kako stradaju svi oni koji su bili na ideološkoj liniji njihovoj i da li su smeli, ukoliko im dođe neko od državnih službenika da potpiše ugovor o kupoprodaji svoje imovne, kuće, nepokretnosti, svejedno da li je smeo da ne potpiše takav ugovor.
Kažem da su takvi slučajevi veoma česti i da su ljudi oštećeni i da bi oni trebalo ovim zakonom da budu obuhvaćeni, ako mislimo da ispravljamo istorijske nepravde na jedan valjan, sistemski način.