Potpuno se slažem sa gospodinom Mirkom Munjićem da je ovo trebalo da bude predmet zakona o rehabilitaciji i da je sam član 6. Predloga zakona postao jako problematičan onog trenutka kada je na volšeban način iz dnevnog reda Skupštine skinut Zakon o rehabilitaciji 14. septembra, jer se sada pojavljuje ogroman prostor za različita tumačenja odredbe da pravo na povraćaj konfiskovane imovine imaju lica koja će biti rehabilitovana na osnovu zahteva za rehabilitaciju, podnetog u skladu sa ovim zakonom.
Gospodine ministre, znamo da postoji Zakon o rehabilitaciji, ali vi niste verovatno informisani da je Vlada predložila jedan novi zakon o rehabilitaciji, odnosno izmene postojećeg zakona i na volšeban način pre otprilike 10 dana je on skinut sa dnevnog reda.
Zbog javnosti treba pročitati deo na koji smo reagovali amandmanom. Dakle, član 6. u stavu 1. kaže: "Odredbe ovog zakona primenjuju se na imovinu koja je konfiskovana posle 9. marta 1945. godine, pod uslovom da je bivši vlasnik rehabilitovan do dana stupanja na snagu ovog zakona ili bude rehabilitovan na osnovu zahteva za rehabilitaciju iz člana 42. stav 6. ovog zakona, u skladu sa posebnim zakonom".
Naravno da je pitanje kojim, ali ovo je pisano u vreme kada je zakonodavac pretpostavio da je promenjeni Zakon o rehabilitaciji već usvojen.
Do sada mi nisu bili jasni razlozi Vlade da zakon koji je sama predložila povuče sa dnevnog reda, a sada u obrazloženju ovoga za neprihvatanje našeg amandmana vidim šta je razlog.
Amandmanom smo predložili da član 6. stav 1. posle reči: "koja je konfiskovana", dodaju se reči: "pre i posle 9. marta 1945. godine".
Šta kaže Vlada zašto ne prihvata naš amandman? Amandman se ne prihvata iz razloga što Republika Srbija ne može da prihvati obavezu da otkloni posledice kršenja imovinskih prava građana kojima je imovina oduzimana od 6. aprila 1941. godine tokom Drugog svetskog rata, jer je to obaveza države okupatoru da nadoknadi pričinjenu ratnu štetu na okupiranoj teritoriji.
Evo zašto najveći broj zahteva da se imovina vrati onima kojima je oduzeta navodnim presudama u ime naroda, evo razloga zašto je izmenjen Zakon o rehabilitaciji povučen.
Ono što svi znamo, što je činjenica, zašto smo mi, na kraju krajeva, ovaj amandman i podneli, jeste da istorijska pljačka koja je ovde sprovedena u toku Drugog svetskog rata na teritoriji bivše Jugoslavije, nije počela, svakako, 9. marta 1945. godine bez obzira što je tada ozakonjena. Likvidacija i pljačka od strane komunističke vlasti bila je sprovođena već u jesen 1944. godine i žrtve tog perioda svakako bi morale biti obeštećene ovim zakonom.
Osim toga, ovom izmenom koju smo mi predložili, bi bila obuhvaćena i denacionalizacija imovine koja je oduzimana i pre oktobra 1944. godine, znači, u vreme kada su vršene potpuno jasne egzekucije građana bez suđenja, bez presude, bez identifikacije krivice od komunističkih vlasti, a u cilju zastrašivanja stanovništva ili oduzimanja imovine bez zakonske osnove i pravne radnje čistim nasiljem.
Između ostalog, u vezi sa ovim članom 6, treba napomenuti da sve bivše jugoslovenske republike u njihovim zakonima o denacionalizaciji, kao merodavne zakone o eksproprijaciji, uzimale su donete republičke zakone o eksproprijaciji saglasno jugoslovenskom Ustavu iz 1974. godine, koji je pitanje eksproprijacije preneo na republičko zakonodavstvo. To važi naravno i za hrvatski Zakon, na primer, o denacionalizaciji.
Suprotno svima, srpski zakonodavci kao merodavan za denacionalizaciju u Srbiji uzimaju savezni zakon o eksproprijaciji, koji je zasnovan na jugoslovenskom Ustavu iz 1963. godine, po kome je formalno uveden pojam pravične naknade za eksproprisanu privatnu imovinu. Ta floskula je ugrađena tek u pomenuti savezni Zakon o eksproprijaciji 1968. godine i primenjivana je bez jasnih kriterijuma vrednovanja pravednosti nadoknade.
Obeštećenja za eksproprisanu imovinu po saveznom zakonu su mnogo niža od obeštećenja koja su davana saglasno kasnijem republičkom Zakonu o eksproprijaciji, koji je sa podzakonskim aktima imao jasno razrađene kriterijume vrednovanja i time su obeštećenja bila, naravno, bliže realnim vrednostima. Izbor saveznog umesto republičkog zakona, jasno govori o ideološkoj odbojnosti zakonodavca prema denacionalizaciji, jasno je želji da izabere što lošije rešenje za potražioce oduzete imovine čija je privatna celina nasilno eksproprisana.
Vodite računa da čitav ovaj član 6. zaista postaje sporan kada je na volšeban način nestao ovaj novi zakon o rehabilitaciji i da bi ga u celini trebalo promeniti, a da je prihvatanje našeg amandmana najbolji put da se nekakva nepravda ipak ispravi.