Mislim da bi vas opomenuo Šešelj da je sada ovde u sali, siguran sam u nešto tako. Naravno da je 1946. godine donet taj zakon i to između ostalog opisuje tu zemlju sa kojom se brutalno obračunava deo našeg društva godinama kao zemlja koja ipak nije bila toliko loša, makar je imala vrlo jasan stav i izražene vrednosti recimo po pitanju o kome mi sada raspravljamo.
Donet je zakon 1946. godine, stavljene su van snage i proglašene ništavnim sve pravne norme okupacionih vlasti, kao što se vi rekli, apsolutno ste u pravu, ali su posledice ostale. Donet je zakon, ali nije vraćena imovina. Sada se imovina vraća i mi govorimo o tome da je kompromitujuće za društvo vratiti imovinu jednom delu našeg društva, a drugi deo zanemariti, samo o tome. Apsolutno ste u pravu, van snage su stavljene sve pravne norme, ali su posledice ostale i mi danas o tome raspravljamo, ni o čemu drugom.
Što se tiče stradanja srpskog naroda, ako govorimo o naknadi, o ratnoj šteti onda je međudržavnim sporazumom između Jugoslavije i Nemačke, sporazumom između Tita i Branta to pitanje rešeno. Nemojte sada ovde da otvaramo raspravu o kompenzaciji za ratnu štetu, autoputu, nuklearnoj centrali "Krško", novcu koji smo dobili. To je tema za drugu generaciju. Ovde raspravljamo o vrlo konkretnom pitanju, zakonu o restituciju, vraćanju imovine. U pravu ste, pravne norme su odavno proglašene ništavnim, ali su posledice ostale. Imovina nije vraćana tada. Uredba Nedića je poništena, ali imovina nije vraćena onima kojima je na osnovu te uredbe imovina oduzeta. Mi sada želimo to da ispravimo.
Pre svega, gospodine Martinoviću, to je simboličan gest. Nažalost, jako je malo naslednika žrtava holokausta, gotovo niko nije preživeo obračun 1941. godine u jevrejskoj zajednici u Srbiji i to je činjenica.