Gospodine Todoroviću, lično ću ovog momenta da zamolim službu da kao predsedavajući urgiram da dobijete što pre odgovore koje niste dobili, a na pitanje dugovanja kako je postavljeno. Na ostalih 11 pitanja, ako sam dobro beležio, odgovori će stići onako kako Poslovnik nalaže. Ako ne stignu, molim vas, vi ih ponovite. Hvala lepo.
Pošto se više neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč nastavljamo sa radom.
Da li predstavnik predlagača, gospodin Milutin Mrkonjić, ministar za infrastrukturu i energetiku želi reč? (Ne.)
Da li izvestioci nadležnih Odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima gospodin Radojko Obradović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS i potpredsednik Narodne skupštine.

Ovo je jedno očigledno vrlo neobična sednica, jer tačka dnevnog reda otvorena je juče pre podne. Juče smo pokušavali nekoliko puta da sačekamo predstavnika Vlade, predstavnik Vlade, uvaženi kolega Mrkonjić je danas došao.
Ovo je jedna od retkih situacija kada nismo čuli ni jednu jedinu reč predstavnika Vlade o tačkama koje su na dnevnom redu. Da li to znači da Vlada nema šta da nam kaže o ovim tačkama? Da li to znači da ne želi da nam obrazloži tekst zakona ili je to nekakva praksa gde ne moramo ni da imamo dvosmernu komunikaciju? I ranije se dešavalo da predstavnici Vlade pričaju ono što nije u zakonu, ali se ne dešava baš često da se ne kaže ni jedna reč u odbranu zakona o kojima treba da raspravljamo.
Danas su na dnevnom redu četiri zakona. Jedan je zakon o davanju garancije Građevinskoj direkciji u korist kod Komercijalne banke, drugi zakon je vezan za zaduživanje vezano za projekat socijalnog stanovanja, treći je zajam prema Savetu Evrope, četvrti je zajam EPS prema "Kolubari". To su četiri zakona po kojima se Srbija zadužuje za 200 miliona evra. Ako bismo posmatrali svaki od ovih predloga, a vi se gospodine Mrkonjiću slažete sa mnom u državi stvari ne mogu da se posmatraju pojedinačno, ako posmatramo pojedinačno – svaki od ovih predloga stoji i postoji potreba za svakim od ovih kredita, i kod Građevinske direkcije, i kod EPS-a i vezano za osiguranje i vezano za socijalno stanovanje. To onda nije država, to je zbir pojedinačnih interesa u svakoj oblasti. Zato i postoje vlade koje će imati svoju politiku, svoj program i koje će imati prioritete.
Kad god dođe novo zaduživanje predstavnik Vlade nam priča kako je to potrebno i kako je to neophodno za svaku od pojedinačnih oblasti, ali to samo dokazuje da ova vlada nema program, da je u stvari predstavljen od skupa stranaka, da svaka od tih stranaka ima svoj interes, svaka gura svoj neki projekat koji može da stoji ili da ne stoji, ali to onda zemlju vodi u situaciju u kojoj je ona danas.
Nijedan od ovih zakona nema nikakvu analizu efekata koje će zaduživanje proizvesti u Srbiji. Tu su navedene samo cifre kredita. U obrazloženju piše koliki će biti nekakvi troškovi, čak nisu navedeni svi, ali ne postoji analizi kakav će to rezultat imati npr. na zaposlenost. Kakva će zaposlenost biti kada ove garancije, ovi krediti budu ratifikovani? Da li će to otvoriti jedno novo radno mesto u Srbiji, da li će porasti BDP, da li će se rešiti neki od problema koji u Srbiji postoje? Na osnovu čega mi možemo da kažemo da je taj kredit dobar ili nije?
Svaki put kad dođemo u ovakvu situaciju volim da pomenem kolegu Čolakovića, mog prijatelja iz partije PUPS. Pretpostavljam da bi kolega Čolaković tražio da se zadužimo jedno 500, 600 miliona evra i da se time povećaju penzije. Sa aspekta penzionera to je potpuno opravdana stvar. Penzije su vrlo male, neće na kraju biti povećane ni dva ni jedan i po posto, nego 1,2%, što je zanemarljivo.
Sa aspekta milion i 700 hiljada ljudi koji primaju užasno male penzije bilo bi dobro zadužiti se da urade. Da pitamo prosvetne radnike i oni će reći – ajmo da se zadužimo da se poprave uslovi u prosveti, zdravstvo će reći – ajde da se poprave uslovi u zdravstvu, onda ne postoji država, onda ne postoji državna politika, onda je to sve skup pojedinačnih interesa.
Druga stvar je, ako pažljivo pogledate ove kredite, onda je jasno zašto niko nije došao da ih brani, onda je jasno zašto niko ne sme da stane iza toga. Kredit od 56 miliona evra za socijalno stanovanje. Ako pažljivo pogledate obrazloženje 13% tog kredita, odnosno, osam miliona evra odlazi u Ministarstvo za zaštitu životne sredine, da bi se oformila jedinica koja će da vodi taj projekat.
Znači, nije dovoljno što to Ministarstvo treba da brine o urbanizmu, o građevinarstvu, o prostornom planiranju, o zaštiti životne sredine, o rudarstvu, nego sad to ministarstvo počinje da gradi stanove i da vodi projekte po Srbiji.
Šta će da se desi sutra kada se to ministarstvo rasturi, kada dođe neki novi ministar? Da li će to ministarstvo onda da konkuriše na tenderima građevinskim firmama? Jel i to deo Vlade? Vi znate dobro da postoji npr. CIP u ovoj državi. Državna firma koju ste vi nekada vodili, koja jako dobro radi. Zašto ona ne može da vodi takav projekat?
Postoji građevinska direkcija Srbije, koja se takođe bavi vođenjem projekata? Od kada to ministarstva vode projekte izgradnje stanova? Od kada se to dešava? Pričamo o decentralizaciji. Usvojeni su brojni zakoni kojima su nadležnosti prenete AP Vojvodini, lokalnoj samoupravi. Da li je to dovelo do smanjenja jednog zaposlenog u državnoj administraciji? Nije. Na protiv, po ministarstvima ima još više zaposlenih nego što je bilo, iako rade manje poslova. Svaki novi zakon uspostavlja nekakvu novu agenciju.
U državi Srbiji postoji Vlada, postoje ministarstva, postoje uprave, postoje direktorati, postoje direkcije, postoje agencije, postoje razna druga tela, sada ministarstvo preuzima na sebe i za to troši osam miliona evra da počne da uči da vodi projekat i onda se čudimo zašto je administracija tako velika. Iz prostog razloga što pokušavamo da stvari postavimo na potpuno pogrešan način. To je jednostavno rešenje.
U Predlogu ovog zakona je vrlo jasno obrazloženje zašto je Srbija u ovoj situaciji? Zašto je javni sektor tako veliki i zašto imamo takve probleme. Ni jednom rečju nije dato obrazloženje koliki će biti javni dug nakon ova četiri zaduženja. Da li će on da raste, da li će da pada, kako ćemo ga vraćati, kolike su ukupne obaveze, šta se dešava? Često se govori o kriterijumu od 45% bruto društvenog proizvoda i kako je to daleko manje nego što je u zemljama EU, gde je 60%. Pri tom, se zaboravlja na elementarne činjenice na koji način je naša privreda uporediva sa većinom privreda EU. Da li bilo koja od tih razvijenih zemalja sa kojima volimo da se upoređujemo ima npr. obavezu da svake godine 240 milijardi evra ili 7% bruto društvenog proizvoda odvaja za Fond PIO? Ovo isto tako može da se tretira kao unutrašnji dug. Svake godine od sada, pa ko zna do kada 7/% bruto društvenog proizvoda odlazi na penzije. Pogledajte koliko posto iz budžeta Nemačke odlazi u njihov penzioni fond ili neke druge zemlje.
Kada pogledamo učešće kamata i učešće nekih drugih stvari, onda dolazimo do 10% bruto društvenog proizvoda već unapred potrošen na razne stvari. Onda treba da se pitamo da li je Srbija zadužena ili nije zadužena. Samo u poslednjih nekoliko godina, od kada traje ova Vlada, dug je povećan za 7, 8, 10 milijardi. Ne znamo ni dan danas tačno koliko. Kako onda možemo da pričamo o među generacijskoj solidarnosti? Šta će ova generacija da ostavi sledećim generacijama? Osim kamata, osim dugova i osim obaveza da vraćaju ono što se trošilo. To bi sve imalo smisla kada bi iza ove generacije ostale kapitalne investicije o kojima često govorite. Ali, većina ovih para ne ide u kapitalne investicije. Samo da se potroši u toku jedne godini ovo za kapitalne investicije Srbija bi imala infrastruktura koja je na nivou najrazvijenijih zemalja sveta, ali to nije tako. Većina toga ide u tekuću potrošnju i niko ne vodi računa o kamatama.
Šta su u stvari kamate? Kolike su kamate na ove kredite? Šta su kamate? Kamate u stvari treba da predstavljaju tu novu vrednost, koja će na određeni kredit, kada se stvori ta nova vrednost omogućiti da se taj kredit vraća. Da li bilo koji od ovih projekata uopšte može da vrati kamatu po kojoj te kredite uzima? Naravno, da ne može. Samo ona zaduživanja od pre nekoliko dana od milijardu dolara sa kamatom od sedam koma nešto posto.
Da li vi znate bilo koji posao u Srbiji koji može da donese profit od 7,5% na godišnji nivo? Pa ne postoji. Prema tome, jasno je da nismo u stanju da vratimo čak ni tu kamatu. I kada govorimo o efektima zaduživanja, da li postoji u Vladi bilo kakva analiza? Da li ste na bilo kojoj sednici Vlade razgovarali o efektima ovih kredita? Naravno, na državnom nivou ne mogu svi krediti da budu efikasni. Recimo, postoji politički razlog za usvajanje određenih kredita. Recimo, politički razlog može da bude zaustavljanje iseljavanja iz pojedinih teritorija Srbije. Pojedine teritorije Srbije su ostale potpuno bez stanovnika. Vi možete da usvojite razvojni kredit koji će omogućiti da se po potpuno netržišnim uslovima izgrade tamo, finansiraju preduzeća, izvode infrastrukturni određeni objekti a i da bi se zaustavilo stanovništvo i to je sa aspekta državnog interesa. Mi ovde ne vidimo ni jedno jedino obrazloženje. ni jedan razlog zašto se ti krediti uzimaju, nego pričamo pojedinačno.
Ajmo sada da pričamo o jednoj, drugoj, trećoj ili petoj stvari. To nas ne vodi nikuda. Vodi nas samo na dalje povećanje duga. Vodi nas ka tome da sve probleme ostavljamo nekim drugim vladama i vodi nas ka tome da Srbija i ekonomija Srbije se više propadaju i to je posledica. Znati i sami sa kakvim se problemima suočavate pri realizaciji velikih projekata. Koji od ovih velikih projekata su izvele te naše firme o kojima vi ja vrlo često razgovaramo? Koja je naša je firma u stanju da konkuriše u zemlji na velikim projektima? Šta ćemo uraditi da građevinarstvo postane, to je tema u koju se vi najviše razumete i to nije nikakva tajna, ali šta ćemo uraditi da naše građevinske firme ponovo mogu da budu najbolji izvozni proizvod koji Srbija ima? Tako, to je bilo pre 15 godina, najbolji proizvod koji ova zemlja imala, najbolji izvozni proizvod je bilo građevinarstvo. To su bile milijarde koje su se svake godine stizale u ovu zemlju. Na prste jedne ruke možemo da prebrojimo ozbiljna gradilišta koja danas postoje u svetu. To je zadatak i vaš, kao ministra i moj kao narodnog poslanika, ali nažalost za vreme ovog mandata, ni vi ni ja se nismo proslavili u pomoći građevinarstvu. Moja olakšavajuća okolnost je jer sam poslanik i to opozicioni poslanik. To je zadatak, a ne da pričamo hvalospeve o svakom novom zaduživanju, o tome kako sad ostavljamo budućim generacijama.
Predsednik Vlade nas je ovde slavodobitno obavestio kako ostavljamo budućim generacijama, odnosno sledećoj Vladi se ostavlja milijardu i po evra na računu. Pa to bi bilo lepo da su to zarađene pare, ali je to uzet kredit, emitovane obveznice sa kamatom od 14% u Srbiji, 7,5% evra obveznice i kaže, ostavljamo im to kao poklon od nas. Kakav je to poklon? Zadužiću se koliko god hoćete, pa ću vam to ostaviti da vi vraćate. To su naši zadaci. Nažalost, u obrazloženju nema ničega od toga, nema ni jedna rečenica kako ćemo da rešimo bilo koji ozbiljan problem u Srbiji, a znate i sami, da bi ste mogli da rešite problem treba prvo da budete svesni da problem postoji. Sve dok niste svesni da problem postoji, daleko ste od toga da se problem reši.

Reč ima gospodin Momo Čolaković.

Poštovani potpredsedniče, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, zahvaljujem mom prijatelju Obradoviću koji mi je omogućio da iznesem stav u vezi sa ovim pitanjima koje je on danas pomenuo.
Prvo da, kažem da smo mi jasno i precizno izrazili svoje stavove u vezi sa zaduživanjima. Prvi naš stav je vrlo jasan i precizan, kad je u pitanju zaduživanje, a posebno inostrana da se to ne čini kada je u pitanju javna potrošnja. Tu smo vrlo precizni i jasni i saglasni sa izlaganjem gospodina Obradovića.
Drugi stav smo izrazili, precizan i jasan da treba tražiti unutrašnje rezerve i pomenuli smo dva moguća pravca. Prvo, kad su u pitanju javne nabavke, o čemu smo više puta govorili i saglasili se da u tom pogledu treba, verovatno tražiti bolja rešenja nego što je to zakonom predviđeno.
Drugi pravac je smanjivanje ukupne javne potrošnje, kada su u pitanju državne, parodržavne i druge institucije, tu ima dosta prostora.
Treću stvar na koju želim da ukažem to je pitanje penzija. Lično mislim da na jedan drugačiji način i to posmatra, penzija je ekonomske kategorije, zarađen, kategorijama, mora se isplatiti.
Druga stvar u vezi sa tim, mi smo precizno jasno kazali, Zakon o penzijskom invalidskom osiguranju je usvojen krajem prošle godine. On se primenjuje i sada se u tom smislu primenjuje. Kako je to ispalo sve sada, to je druga stvar, ali u svakom slučaju, kada je u pitanju primena Zakona o penzijskom invalidskom osiguranju ukazujemo na problem koji je prisutan, a to su u pitanju uplate i obaveza poslodavaca, doprinosi. Izrazili smo nezadovoljstvo jer je enormna cifra od 233 milijarde dinara prema fondu PIO. Tu tražimo rešenja u vezi sa ovim. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Čolakoviću.
Reč ima gospodin Bojan Đurić.

Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od gospodina Obradovića, meni nije tako čudno da smo prvo juče imali odlaganje sednice za danas, a da gospodin Mrkonjić nije osetio nikakvu potrebu da kaže bilo kakvo obrazloženje o ova četiri zakona. Zapravo, preuzimanja duga u ime različitih korisnika budžeta od oko 200 miliona evra. To nije iznenađenje zbog toga što je nemoguće bilo šta reći ili bilo šta odgovorno reći o garanciji koju dajemo na 80 miliona evra "Kolubari", a ne progovoriti ni jednu reč o skandalu koji trese "Kolubaru" već godinu dana i o skandalu koji trese Srbiju već nekoliko nedelja.
Zbog čega bi poreski obveznici u Srbiji garantovali, a na kraju i platili kredit od 80 miliona evra plus kamata na nekoliko godina, a da u međuvremenu nemaju garancije da se i dalje u "Kolubari" neće iznajmljivati oprema ili mehanizacija po dosadašnjim uslovima, da na taj način neće iz te kompanije izlaziti nekoliko desetina miliona evra godišnje.
Kada se gospodin Čolaković pita zbog čega postoje firme u Srbiji koje duguju 2.300.000.000 evra penzionom fondu, onda jedan od odgovora treba da potraži i u javnim preduzećima i u privrednom društvu "Kolubara" ili u EPS, čija je ona članica. Odgovor može da potraži i kod gospodina Mrkonjića i kod bilo kog ministra koji ovde povremeno dolazi da obrazlaže zakon, a možete već sutra to da pitate i gospodina Cvetkovića ako oseti potrebu da konačno dođe u parlament i nešto konkretno kaže o budžetu posle onih globalnih cifara i najave ostavljanja novca za crne dane o kojima je govorio pre dva dana.
Za prosečnog građanina Srbije jedino logično pitanje nakon svega što je video o "Kolubari", nakon svega šta se dešavalo u "Kolubari", a zbog čega dajemo ovu garanciju za megabager, pa verovatno postoji već ideja da se i ta mehanizacija iznajmljuje od takozvanih privatnika.
Znate šta, postoji još jedna čudna stvar. Poslanik ove skupštine je direktor te kompanije, direktor tog privrednog društva. Gospodin Ćeran, koliko vidim, danas nije ovde. Možda bi bilo korisnije da od njega čujemo nekoliko reči opravdanja za ovu vrstu garancije tehničkih, ekonomskih, finansijskih, nego što to očekujemo od gospodina Mrkonjića.
Ovde vidim spisak prijavljenih govornika. Ne samo da njega nema gospodina Ćerana, nego nema nikog ni iz ovih umerenih evropskih redova, za razliku od nas, koji smo valjda evrofanatici, kako je, čini mi se, misleći na nas malo pre pokušala da nas nazove gospođa Kolundžija.
Moramo da uđemo u neke sitnije detalje ovog ugovora. Znate šta, 80 miliona evra je iznos kredita odnosno garancije. Tu je i dva miliona evra konsultantskih usluga i 800 hiljada evra jednokratne provizije. Pa, samo ti iznosi bi bili dovoljni da se reši nekoliko ozbiljnih problema u ovoj zemlji, pa i da se hiljadu puta nadoknadi taj strašni gubitak od 500 evra, 50 hiljada dinara zbog nepotrebnog zasedanja SO Knjaževac, kako sam malopre shvatio, na šta se bunio gospodin Ranđelović u ovoj poplavi opozicionih govora poslednjih dana iz redova poslanika vladajuće koalicije.
Ova druga garancija od 20 miliona evra za naselje "Četvrti jul", odnosno za pripremu gradilišta i opremanja gradilišta, pripremu građevinskih radova je još skandaloznija. Tu se tek ne zna kolika će zapravo biti kamata. Mi paralelno dajemo garanciju socijalnog stanovanja i za izgradnju ovih stanova koji su, makar prema tvrdnjama ministra Dulića, praktično takođe socijalni stanovi, odnosno oni se, po njegovim najavama, prodaju na tržištu tako da građani sa prosečnim primanjima mogu da kupe stan preko te vrste stambene izgradnje, odnosno preko te vrste kredita.
Drugi je problem što je praktično većina građana, svi oni koji imaju prosečnu platu, u socijalnoj kategoriji, u kategoriji socijalnih potreba. Mislim da treba objediniti ta dva kredita i na taj način ih ovde razmatrati.
Drugo, ne razumem, ministar Dulić neprestano govori o tome kako gradilišta samo niču po Srbiji. Tu pozitivnu praksu je usvojio od vas. Vi uprkos svim manama i svim primedbama koje na vas imamo i završite po neko gradilište. Nisam siguran da gospodin Dulić radi istim tempom. Ne mislim da je ni poseban problem ni poseban kvalitet u vama. Niste vi napravili od ove zemlje u poslednje dve, tri godine onu atmosferu u kojoj ste bili vrlo uspešni, kako sami tvrdite, 1999. ili 2000. godine, za to je, pre svega, odgovorna ona stranka koja vodi ovu vladajuću koaliciju i predsednik Republike, dakle DS, kada je od ove zemlje napravljena nova kampanja navrat nanos obnove zemlje, onda je i logično da ste vi u njoj najuspešniji, prosto imate najviše iskustva, mada vidim da na tim svečanim otvaranjima da je povremeno čak i vama neprijatno od tih ideja, da će se i turistička ponuda u Srbiji procvetati tako što će lađe sa učenicima prolaziti ispod mosta kod Beške, deset puta jeftinijeg od ovog mosta u Beogradu.
Govorimo o energetici danas i o građevinskoj industriji, odnosno stambenoj izgradnji. Znate šta, nije baš normalno da imamo obrazloženje zahteva za garanciju od 80 miliona evra, a da u njemu nema ni jedne reči o tome kakvo je stanje građevinske industrije ili kakvo je stanje građevinske operative, kako se često kaže. Da li je tačno da je u poslednje dve, dve i po godine, umesto 120 hiljada radnika u građevinskoj industriji, koliko smo imali na početku, taj broj spao na cifru između 70 i 80 hiljada. To nije pitanje elementarne nepogode, kako smo govorili pre nekoliko dana, to je pitanje loših zakonskih predloga i zakonskih tekstova koji su ovde, takođe, u manje-više sličnoj tišini sa strane vladajuće koalicije i sa strane ministara usvajani. Pre dve i po godine smo vam rekli da će Zakon o planiranju i izgradnji uništiti građevinsku industriju, da je to prevelika cena za populizam koji je u tom trenutku bio popularan uz pozivanje da tajkuni imaju mnogo pa će sada morati deo da vrate kroz tu konverziju. Ništa se na kraju nije desilo, osim što je urušena građevinska industrija, a svi projekti zaustavljeni. Onda ste pre godinu i po dana došli sa direktno koruptivnim Predlogom zakona o pomoći građevinskoj industriji u uslovima ekonomske krize i, između ostalog, ova garancija, ovaj novac od 20 miliona evra plus kamate koje danas dajemo je posledica tog zakona.
Čak i one kompanije koje ste naterali da uđu u taj posao rade praktično na kredit, praktično oni danas finansiraju državu i njene dugove. Država se tek danas, po hitnom postupku za zakon koji će stupiti odmah na snagu, zadužuje za 20 miliona evra kod domaće banke da bi mogla da isplati makar one minimalne obaveze, odnosno one obaveze koje su do sada proistekle i koje su faktički pokrile one retke kompanije koje još uvek nisu toliko uništene, pa i mogu da počnu izvođenje nekog posla.
Tako je stvar funkcionisala i 1999. godine i 2000. godine, pa su se dugovi plaćali 2001, 2002, 2003. godine.
A pro po nadahnute diskusije gospodina Radenkovića od pre nekoliko dana, da nijedna Vlada u prethodnih 11 godina nije imala ovakvu krizu i ovakvu situaciju, pa nije ni imala takve izazove, imala je Vlada pre 11 godina, suočila se sa mnogo katastrofalnijom situacijom u zemlji.
Što se tiče kamata, vrlo je jasno da Srbija sa ovakvim performansama ne može da servisira te kamate, ali to i nije ambicija predlagača ovih zakona. Kod svakog zakona je grejs perioda od 12 ili 18 meseci ili dve godine i jasno je da se teret vraćanja ovog kredita prebacuje građanima za godinu ili dve, odnosno sledećoj Vladi koja će morati da nađe novac za vraćanje tih kredita.
Iako izgleda da je ovaj kredit za "Kolubaru" veoma povoljan, šestomesečni euribor plus 1% marže, što bi, recimo, po današnjim ciframa bilo oko 2,8% ukupne kamate, za Srbiju je čak i to mnogo zbog toga što je to mnogo više od projektovanog rasta BDP u ovoj godini, a praktično i u sledećoj godini.
Da ne govorim o tome da Srbija ima vrlo problematične statistike, pa mi nikada zapravo i nemamo realan podatak koliki je naš "dži-di-pi" i koliko on raste, to se manje-više zasniva na procenama, obično sa šest meseci zakašnjenja, odnosno sredinom naredne godine shvatimo da je čak i u odnosu na konzervativnu projekciju rasta "dži-di-pija", kako kaže premijer Cvetković, realan rast mnogo manji i da je uglavnom u onim sektorima privrede koja je ili privatizovana ili gde privatni sektor uspeva nekako da funkcioniše. Pad proizvodnje i ogromni gubici su vezani isključivo za javni sektor, državni sektor, ono što još uvek pokušavate da očuvate, uprkos neminovnom točku istorije, kao društvenu svojinu, odnosno društveni sektor.
Zbog ovakve situacije ili ovakve tišine koja vlada juče i danas, morali smo i ovaj dan, odnosno onaj deo koji je vezan za poslanička pitanja da počnemo na ovaj način. Nije ovo pitanje evrofanatizma i evroskepticizma. I mi smo, kao i gospođa Kolundžija, i juče i jutros pogledali sve medije i u njima ima mnogo fanatizma u tim izjavama, ali antievropskog. I to ne sa strane političkih stranaka ili političkih lidera od kojih se to očekuje. Ta ideja da će se jučerašnji protest SRS predstaviti kao jedino suštinsko suprotstavljanje EU prosto ne funkcioniše. Evropska komisija i evropski zvaničnici su u nekoliko navrata u proteklim nedeljama vrlo oštro kritikovali zapaljivu retoriku koja dolazi iz Srbije u pogledu severa Kosova i u pogledu evropskih integracija. Evropski zvaničnici nisu mislili na opozicione prvake i opozicione poslanike. Mislili su na predsednika vaše stranke, gospodine Mrkonjiću, na prvog potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova Ivicu Dačića, mislili su na potpredsednika Vlade za evropske integracije Božidara Đelića, koji je jutros ponovo uspeo da da izjavu kako postoji deo međunarodne zajednice i neke zemlje koje su svim snagama želele da gurnu Srbiju u evropski ćorsokak, ali u tome nismo uspeli. Koliko je to glupa i kratkovida izjava govori to da će te iste zemlje koje danas optužuje gospodin Đelić za mesec i po dana odlučivati o kandidaturi Srbije.
Super je birokratska preporuka iz Evropske komisije. Super je što su usvojeni svi zakoni u ovom parlamentu. Sebično je ne priznati da praktično nijedan od njih ne bi bio usvojen bez glasova LDP, uprkos unutrašnjim slabostima vladajuće koalicije, ali ako na taj način želite da smirite političku scenu i da pomognete zemlji da u narednih mesec i po dana ipak dobije pozitivan status, onda prvo rešite probleme u svojim redovima.
To, gospođo Kolundžija, više nisu problemi sa SPS, PUPS, JS ili nekom drugom strankom. Fanatičnih govora protiv EU, protiv onoga što je uslov Evropske komisije da dobijemo status kandidata su se čuli juče odavde iz vaših redova. Vaša poslanica sa Kosova je juče ponovo koristila zapaljivu retoriku, upravo onu koja nas sprečava da rešimo probleme, odnosno da pokrenemo, kako ste to interpretirali u medijima, podrazumevani dijalog sa Kosovom i rešenje svih onih drugih problema koji su vezani za to pitanje. Isključivo od toga zavisi da li će Srbija dobiti status kandidata.
Ovaj parlament je učinio manje-više sve. Na nama je da ne upropastimo još nešto do kraja godine. Ali, mislim da je parlament prirodno mesto u koje treba da dođu predsednik Republike, a pre svega predsednik Vlade i da iznesu jasan plan kako ćemo te probleme rešiti, na ovim zakonima ili na bilo kom drugom, pošto i o ovim zakonima, odnosno problemima na koje se ovi zakoni odnose govori izveštaj Evropske komisije.
Kada pominjete fantastične uspehe u borbi protiv korupcije, to su tri rečenice u izveštaju Evropske komisije. Ostali 15-ak govore o svim problemima koji još uvek postoje, o sistemima javnih nabavki, o sistemima neefikasnog upravljanja, o problemima preteranog uticaja države na privredna kretanja i na privredne tokove.
Mimo svih tih zakona ovde nama treba politička poruka ili politički plan kako ćemo rešiti te probleme do novembra. Oni imaju svoje ime, bez obzira na diplomatsku formulaciju u mišljenju Evropske komisije. Oni se zovu obnova dijaloga, puno poštovanje postignutih dogovora sa EU, to znači dogovora o carinskom pečatu, a za zemlje članice EU dogovor o carinskom pečatu podrazumeva i da se kosovski carinici nalaze na svim graničnim prelazima ili administrativnim linijama, kako god hoćete, na Kosovu, znači, i na Jarinju i na Brnjaku.
U sledećoj fazi to podrazumeva potpuno vršenje nadležnosti. To je tačna formulacija iz izveštaja Evropske komisije Euleksa na čitavoj teritoriji Kosova. To znači sud u Kosovskoj Mitrovici, to znači i sve druge institucije. Možda bi bilo korisno ne samo za nas evrofanatike ili evroskeptike ili evrorealiste, već i za poslanike vaše partije, da ovde čujemo kako ćemo taj plan rešiti. Onda možda neće biti onakvih ispada kakvi su juče došli od gospođice iz Kosovske Mitrovice ili od onih kojima Božidar Đelić zasipa javnost poslednjih dana, a vidim da svoju šansu polako u tome vidi i zaboravljeni Vuk Jeremić, koji takođe kaže danas da nećemo ni za jednu jotu promeniti politiku prema Kosovu, iako je uslov Evropske komisije da promenimo politiku prema Kosovu, jer da je sve do sada bilo dobro u našoj kosovskoj politici, onda bi ova preporuka bila bezuslovna i bila bi praćena tačno određenim datumom za početak pregovora. To nije naš problem sa jednom ili dve evropske zemlje, to je naš problem sa čitavom EU.
(Predsedavajući: Izvinjavam se, gospodine Đuriću, obaveza je o temi koja je na dnevnom redu.)
Neće se decembar završiti tako što će se Italija koja je lobista za Srbiju završiti pobedom nad Nemačkom koja nas navodno mrzi. Završavam. Hvala.

Reč ima gospođa Kolundžija, pravo na repliku.

Zaista ne želim da merim entuzijazam bilo koga i da svrstavam i klasifikujem. Ako mi polemišemo o tome i ako je to tema šta je ono što treba uraditi da bismo zaista ostvarili taj istorijski cilj, mislim da nikada niste imali zatvorena vrata, što se tiče ove Vlade i ove parlamentarne većine.
Mi smo uvek bili krajnje spremni da sve one što veruju u evropsku budućnost Srbije treba uključiti u taj proces zato što je on težak, komplikovan, nosi izvesne traume i nije tako jednostavno uraditi sve što je pred nama. U tom smislu zaista na pamet mi nije palo da bilo čiji doprinos ostvarivanju tog cilja umanjujem.
Razumem potrebu da se na nekoj ideji politički takmičimo. Činjenica je da su svi zakoni doneti zahvaljujući glasovima vladajuće većine. Činjenica je takođe da je LDP podržala svojim glasovima neke evropske zakone i to nikada niti smo negirali niti ćemo negirati. To smatramo izuzetno važnim ne samo za obavljanje posla, i činjenica je takođe da smo uvek bili osetljivi na sve sugestije koje u oblikovanju evropskih zakona mogu da doprinesu da ti zakoni budu bolji sa stanovišta interesa građana Srbije. U tom smislu mislim da mi nemamo nikakav spor, niti imamo prostor za spor.
Ono što je takođe možda razlika koju želim da potenciram jeste da mi imamo razumevanje za složenost problema koje Srbija treba da reši i razumemo da to nije tako jednostavno, jer se radi o ljudskim sudbinama. U tome se možda razlikujemo. Mi ne mislimo da je rešenje tako jednostavno.

Vreme. Hvala.
Gospodin Bojan Đurić ima reč.

Nema nikakve sumnje da je reč o ljudskim sudbinama koje moramo da rešimo.
U vas, gospođo Kolundžija, i u najveći deo DS ne sumnjam u tom smislu da su vam ljudski životi ili ljudske sudbine ili ljudske sudbine najvećeg dela običnih ljudi u prvom planu. Samo vam kažem da mi se u nekim trenucima čini, kada govore neki od vaših zvaničnika, da su im u prvom planu sudbine kriminalaca sa severa Kosova ili sudbine četiri predsednika opštine sa severa Kosova koje smo ovde juče imali pokušaj da budu uključeni u rešenje problema sa kojim nemaju nikakve veze ili bar ne bi smeli da imaju veze. Samo je u tome problem.
Znači, ono što je naš zahtev je da počnete da rešavate probleme većine ljudi na severu Kosova, da počnete malo više da mislite ili da budete malo operativniji kada rešavate probleme Srba južno od Ibra i najvećeg broja Srba severno od Ibra. Zbog toga je naš predlog u nekoliko navrata bio da pozovete ljude da se vrate sa barikada kući i da nastavite pregovore koji su vezani za sever Kosova, uz vrlo konkretan predlog da kao polaznu osnovu prihvatite, odnosno da ova zemlja prihvati Ahtisarijev plan.
Ponudili smo vam vrlo jasno, nekoliko puta, ne samo u proteklih nekoliko nedelja, nego u proteklih nekoliko godina, našu političku pomoć da to uradite, kao što ste imali političku pomoć u glasovima, da se usvoje neke od evropskih zakona. Ništa u tome nije sporno.
Naš problem je da dva meseca pre Odluke Saveta Evropske unije, onaj cilj za koji smo zajedno radili, mislim da jesmo zajedno radili u ove tri i po godine usvajajući ovde zakone, da on nije izvestan i da više nisu dovoljni zakoni, i da više nisu dovoljni dobri, tehnički dobri evropski, nego je potrebna prava, čvršća ili operativnija evropska politika. Naše očekivanje da nam kažete da li ste spremni da tu politiku sprovodite, a za to biste imali našu podršku, ili niste. To je jedina dilema koju danas ovde imamo.