Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč da iskoristi svoje pravo iz člana 286? (Da.)
Narodni poslanik Dragan Todorović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da prisustvujemo kraju kraha jedne politike koja se vodi u poslednje tri godine.
Mislim da je došao trenutak da se sedne i da se otvoreno razgovara, da vidimo šta nam valja činiti. Možemo i dalje da se okrivljujemo ko je više kriv, ko manje kriv za ovo stanje koje nas je zadesilo na Kosovu i Metohiji.
Pre svega bih na neki način upoznao sve da nametnuta krivica Srbije i srpskom narodu ne treba ni po kakvu cenu da se prihvati. Nismo mi otišli ni u čiju zemlju da otimamo, nego su došli u našu zemlju da otimaju našu zemlju, da nam ubijaju građane i da na silu u Srbiji formiraju novu državu.
Sada treba da vidimo šta nam valja činiti, da li taj narod tamo treba da se zaštiti, da li država Srbija treba nešto da uradi. Lično mislim da su oni najpozvaniji i da oni najbolje znaju šta je dobro za njih. Evo i jedna digresija, najbolje je pogledati sada redove DS i videti koliko poslanika DS sedi u klupama. Nema ih više od dvadesetak. Došli su da daju kvorum, a kada se to završilo njihov posao u parlamentu se završio. Evo, prebrojte ih. To je odnos parlamenta odnosno vladajuće većine i DS u odnosu na probleme sa kojima se ova država suočava.
Ako ljudi u ove četiri opštine donesu odluku da ono što je Borko Stefanović dogovarao sa KFOR ne prihvataju, onda oni znaju da to nije dobro za njih. Šta onda mi treba da uradimo, ako oni traže da se misija Euleks povuče? Pa, ko bolje zna od njih šta je uradila misija Euleks od momenta kada je došla, 2008. godine? Došla je da sprovede plan Martija Ahtisarija i da formira institucije države Kosovo.
Možete vi da gurate glavu u pesak koliko god hoćete, ali to je istina, ljudi. Šta možemo da uradimo? Ne možemo da ratujemo, ali možemo da otkažemo misiju Euleks. Zašto se to ne uradi? Čiji su interesi da ta misija i dalje ostane? Oni traže da se vrati UNMIK, traže od naše države da se zakaže sednica Saveta bezbednosti i da se poštuje Rezolucija 1244. U toj rezoluciji sve lepo piše.
Postavljam jednostavno pitanje – dajte nam dokaz da ste jedan jedini put do sada u Savetu bezbednosti od UN tražili da se Rezolucija 1244 sprovede. Dajte mi jedan put da ste to uradili. Ne, lažete, obmanjujete građane Srbije.
Suštinski, vama je cilj da pregurate još jedne izbore. Zbog tog cilja vi ste spremni da učinite sve. Parola vam je – nećemo priznati nezavisnost Kosova i Metohije, ali ćete zato priznati njihove tablice, njihove diplome, dovešćete njihove carinike, njihove policajce, priznaćete sve njihove atribute državnosti, a kao Nemac, tra-la-la, i dalje ćete da pričate kako nećete priznati nezavisnost Kosova i Metohije. Koga i dokle više da lažete?
Kada mislite da zakažete sednicu Skupštine Republike Srbije? Kakva je takva je, ali ona je pozvana posle one rezolucije i pozvani ste na to u roku od tri meseca da se ovde ponovo stavi na dnevni red pitanje situacije na Kosovu i Metohiji. Da li hoćemo te zaključke u deklaraciji da poštujemo ili nećemo? Zašto ste ih donosili? Da obmanete, da prevarite građane Srbije, a ne zato što iskreno verujete u to. To je problem sa kojim se država Srbija susreće.
Upozorili smo vas, šta ćete da uradite da ne dođe do krvoprolića na Kosovu i Metohiji? Da ćutite i da pričate kako nećete da priznate nezavisnost Kosova i Metohije? Pa to je budalaština. Ponovo vas pitam šta ćete uraditi, kada ćete da zakažete sednicu Skupštine Republike Srbije.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija. Izvolite.

Postavljam pitanje Vladi Republike Srbije i zaista očekujem odgovor pre svega polazeći od toga da interes građana Srbije da se oko problema koje imaju ljudi na Kosovu i Metohiji ovde vodi političko nadmetanje.
Kao i mnogo puta do sada, danas na Kosovu i Metohiji živimo posledice politikanstva vezano za sudbine tih ljudi tamo. Danas, nažalost, ti ljudi plaćaju cenu politika koje su se koristile i zloupotrebljavale taj problem koji je nastajao decenijama, koji je došao do tačke u kojoj je rešenje ne jednostavno, kao što neki pokušavaju ovde da predstave, ekstremno rešenje o tome da se prizna stvarnost i da to bude završetak ili ekstremno rešenje da se negira stvarnost i da to bude početak nekakve politike. Svakako ni jedno ni drugo ne može biti rešenje.
Nažalost, Skupština Srbije je do sada u svakoj od rasprava pokazivala da je smisao rasprava o Kosovu i Metohiji smisao stranačkih nadmetanja u nekakvom patriotizmu i potrebi da se osudi onaj ko sada vodi politiku, i da pokuša da se amnestira onaj ko je u njihovo ime politiku vodio nekada ranije, kada je ta politika za rezultat imala ovo što mi danas živimo.
Iskreno verujem da će Vlada Republike Srbije dati odgovor na pitanje šta je ono što se dešava, dakle, šta je istina o tome šta se dešava i šta je ono što Vlada može u okolnostima koje nisu tako ni crne, ali nisu ni tako bele, kako neki vide, i kažu da je rešenje jednostavno.
Istovremeno ne mislim da sve institucije zemlje treba ovom temom da se bave tako da ona postane politički poligon za sukobljavanje različitih političkih opcija i pri tome da niko ne nudi konkretno rešenje, konkretno rešenje koje podrazumeva realnost, ali podrazumeva i odgovornost države da ne prepusti jedno važno pitanje samo tako tvrdeći kako je nemoćna.
Ako neko misli da danas može da dobije političke poene na nesreći ljudi na KiM, onda nije naučio lekciju iz prošlosti i izgleda nije platio cenu iz prošlosti. Dakle, onaj koji je takvu politiku vodio u prošlosti mislim da je morao da nauči bar osnovnu lekciju i da zna da su rezultat takve politike životi ljudi koji su izgubljeni i životi ljudi koji su sada mučni i teški na KiM, ali istovremeno zaboravljajući još jednu stvar, postoji odgovornost prema svim građanima Srbije i da ponekad, ako neki grupni interes prevlada u nečijoj politici, onda mora da bude svestan da time nanosi štetu svim građanima Srbije, a mislim da niko nema pravo da se zalaže za onu politiku, tvrdeći da je to nekakva politika u nečijem interesu i da pritom nanosi štetu svim drugim građanima.
Još jednom apelujem i verujem da postoji volja da o tom pitanju razgovaramo odgovorno, da postoji svest o tome da to pitanje ne sme da bude predmet stranačkih nadmetanja i da ako treba da se utvrđuje odgovornost, da onda niko ne pokušava da amnestira sebe, da vidimo gde je podvučena crta na osnovu jedne politike koja je zemlju dovela do ovoga, pa da kažemo – tu je nastala odgovornost nekog drugog, a ne da tvrdimo kako je politika koja je sada na nasleđu prethodnih politika koje su bile gubitničke treba da ispostavi rezultat koji je čista pobeda, onda mislim da ne postoji nikakva odgovornost onih koji ako nešto očekuju.