Gospođo Čomić, vama ću postaviti to pitanje, postavio bih ga i predsednici Skupštine da je ona ovde.
Znate, Gordana, mi se poznajemo godinama, nismo u istoj stranci, vi ste u jednoj, a ja sam u drugoj, vi ste na vlasti, ja sam opozicija, ali i vi i ja imamo decu. Danas su nečija deca na barikadama, popovi su na promocijama, patriote nisu u dometu, a ovaj parlament misli da ima obavezu prema tom narodu koji se davi sada u suzavcu, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je ovde usvojena Rezolucija koja ih je gurnula na te barikade pre dva i po meseca i koja vas obavezuje, kada neko ko vodi ovu sednicu da prekinete sa tom imitacijom života i makar danas kažete da u ovoj zemlji ništa nije normalno, pa ne može biti normalan ni parlament koji ignoriše stvarnost.
Ne možemo mi više ovako da radimo kao poslanici. Ako smo poslanici ove države, onda moramo imati razumevanje za ono što se u njoj dešava. Mi ne pristajemo da budemo taoci te laži i licemerja koje nam vi servirate ovde najavom Druge sednice Drugog redovnog zasedanja našeg parlamenta.
Da li je neko odgovoran za ono što danas ti ljudi preživljavaju na Kosovu? Mi se smatramo odgovornim zbog toga što vas nismo sprečili u tome. Nije bilo dovoljno reći istinu i nije bilo dovoljno biti u pravu. Nismo vas sprečili u politici koja je danas doživela svoj slom, koji ne ugrožava izgleda nikoga osim te ljude i tu decu na barikadama. Našta liči ovaj parlament koji ignoriše činjenicu da se deca izvedena na barikade, a da nisu na školskoj nastavi, da ljudi nisu na poslu, nego su sada topovsko meso za vojsku koju i ne interesuje ko je sa druge strane.
Naš predsednik apeluje na KFOR da ne upotrebi silu. Naš predsednik je bio dužan o tome misli 30. jula ovde u parlamentu, kada je dao legitimitet onome što se na Kosovu jedino može završiti silom kroz sukob našeg naroda sa međunarodnom zajednicom u kojoj je naš narod osuđen na nestajanje.
Mi ne možemo ovako da se ponašamo, gospođo Čomić, nikome nismo sipali so na ranu, uvek smo pružali podršku svakoj razumnoj ideji. Molim vas da prekinete sa ovim licemerjem i da na takav način, makar jednim gestom, pokažete odgovornost koju je neophodno pokazati kako bi se ovo društvo osvestilo. Ne možemo da živimo okrenuti od onoga što smo sami stvorili, ignorišući ono što će sutra stići do nas.
Nema predsednice, vi vodite ovu sednicu, nema smisla ovakvo vaše ponašanje. Ako je to politika vladajuće koalicije, onda mislim da to nije čak politika, koja ni unutar vladajuće koalicije više ima većinu.
Ovde, u parlamentu su zaštićeni oni koji ni na kakav način ne zaslužuju zaštitu srpske države, od kriminalaca su prevedeni u patriote.
Oni koje je ova država hapsila 2003. godine kao dilere heroina – o tome se govorilo u ovom parlamentu, pa su izdajnicima proglašeni oni koji su rekli da će nas to dovesti do nacionalne katastrofe. I evo, dve ili tri nedelje posle sednice Odbora za bezbednost na kojoj je rečeno da su odgovorni za sukobe na Jarinju, naš narod je topovsko meso. Oni koji pucaju iz suzavaca pucaće i iz nečeg drugog ukoliko je to potrebno.
Srbija je jedna od retkih tačaka na planeti, uz Irak i Avganistan, u kojoj se narod sukobljava sa međunarodnim snagama a parlament koji je taj narod gurnuo u sukob raspravlja o toksikološkim zakonima ili mi ovde poštujemo formu poslaničkog pitanja. Gde su očevi nacije? Gde su oni koji truju ovaj narod objašnjavajući mu kako ne može da da ono što nema u ime onoga što nikad neće dobiti? Oni koji nam kažu kako treba prolivati svetu krv? Čija se krv danas proliva? Starca koji je to rekao ili dece koja su na barikadama? Ne možemo više ovako da živimo i ne može više parlament tako nešto da podržava.
Da li je odgovor na to da se mi iz parlamenta povlačimo? Nije. Odgovor na to je da vam skrenemo pažnju da ovog puta ne napravite grešku koju ste pre toga napravili bezbroj puta. Nije dovoljno jedno saopštenje u pet ujutru predsednika dato državnoj agenciji, predsednika koji nam je prvo rekao kako on državnim kanalima komunicira sa tim narodom, a onda oni kažu da nije stigla poruka, pa posle toga kažu – mi samo poštujemo odluku Skupštine.
Odluka parlamenta je – tražimo da se vrati stanje pre 25. jula, tražimo da se misija Euleksa vrati u okvire dogovora koji je postignut sa ovom državom, tražimo da se KFOR ponaša u skladu sa Rezolucijom 1244. Jel to još uvek tražimo ili ne tražimo? Ili se ponašamo kao Milošević a nemamo kičmu Miloševića? On je mogao da pobedi i Karadžića i Mladića kada je procenio da će njihova politika uništiti Srbiju. Vi ne možete više ništa. Vi ste vlast bez autoriteta, a to vodi ovu državu u propast i parlament to više ne može da toleriše, jer ovaj parlament nije samo izraz vladajuće većine, nego ovde sede predstavnici građana koji zaslužuju makar istinu koju im je parlament uskratio, između ostalog, i ovom imitacijom života, ovom lažnom slikom koja se servira Srbiji uz poruku da je sve normalno. Ništa nije normalno.