Jedanaest minuta i 45 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović, a posle nje narodni poslanik Mirko Munjić.

Gospođo Malović, u ovom trenutku, danas na Svetu Petku, dok mi razgovaramo o ovom najsramnijem sporazumu srpskih vlasti i ministra Šutanovca sa ustaškom hrvatskom vojskom, ustaški helikopteri prevoze šiptarske carinike na mesta gde naš napaćeni narod na barikadama na Jarinju i Brnjaku brani vekovnu srpsku zemlju.
Dobro je što je general, kolega iz PUPS , ušao u salu, general Arsenović, pošto je on svedok toga, da smo mi kao predstavnici ovog parlamenta pre nekoliko meseci, a u toj delegaciji smo učestvovali kolega Boris Aleksić i ja, kao i kolega general, saznali od brigadnog generala NATO koji je ustaški vođa i kako se hvalio, bio je komandant svih operacija tzv. hrvatske vojske u Šibeniku i na području Dalmacije, nama rekao da treba da sarađuju Srbija i Hrvatska, da je to dobro za NATO i da je to dobro za budući ulazak Srbije u NATO pakt, o čemu nam je govorila i zamenik generalnog sekretara NATO pakta Rasmunsena, gospođa koja je bila ministar inostranih poslova u Sanaderovoj vladi i koja sada ima tako visoku ulogu u zlikovačkom NATO paktu.
O čemu mi onda da razgovaramo dalje, kada smo mi svedoci toga, da su takve sporazume, ovaj, i mogućnost da Srbija uđe u NATO pakt, na šta nas Ustaše u NATO otvoreno pozivaju, oberučke pozdravili svi poslanici iz vlasti, osim mene, kolege Aleksića i uvaženog gospodina generala.
Mi smo tamo doživeli bruku i sramotu. Mi smo doživeli da delegacija Skupštine Srbije u poseti tim zlikovcima kojima smo kolega Aleksić i ja, uz pokazivanje sada već zlikovački ubijenog pukovnika Gadafija usred NATO pakta, rekli da su ubice i da su načinili najveća zverstva u novijoj istoriji. Doživeli smo da nam predavanje i susret organizuje jedan ustaški general koji je pobio toliko Srba.
Ustaška zverstva i sve ono što su oni kroz vekove činili, najbolje je opisao u svojoj knjizi naš predsednik prof. dr Vojislav Šešelj, u knjizi koja je sada prevedena i na engleski jezik i koja se zove "Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije".
Nemam danas vremena ovde, to je jednim delom napomenuo i kolega Marić, da govorim o ustaškim zverstvima u toku Drugog svetskog rata. Ne mogu da govorim ni o tome kako su kao najamnici drugih učestvovali i vršili najmonstruoznija zverstva, o čemu je pisao naš predsednik u toj knjizi za vreme zverskog rata od 1614. do 1648. godine, između katolika i protestanata. Oni su najveće dželate za vreme inkvizicije u 15. veku nadmašili u svojim zverstvima i zločinima. I 1941. godine kada su krenuli na srpski narod, i kada su to specijalci MUP Hrvatske otpočeli 31. marta 1991. godine, kada su napali goloruki narod na Plitvičkim jezerima.
Gospođo Malović, zato ću, podsećanja radi, pa da vidimo da li će neko od vas da se zacrveni u ovoj sali, ili Šutanovac koji danas nije došao ovde da brani ovo i nije smeo da dođe, da se zacrveni i postidi pred činjenicama i pred nekim dokumentima koje ću da pročitam, tek da vas podsetim, a verujem da znate, šta su Ustaše uradile od 1991. godine do 1995. godine Srbi ma.
Taj napaćeni srpski narod, o čemu je govorio kolega Buha, za koga verovatno znate da je predsednik Vlade Republike Srpske Krajine, međunarodno priznate zapadne srpske zemlje, koji je naš kolega i koji sedi ovde, je prikupio, kao i svi ministri iz Vlade koji sada deluju u progonstvu, izgnanstvu, kako oni kažu, ogromnu građu o tome, kako su ugrožena prava i kako Srbi ne smeju da se vrate na svoja vekovna ognjišta. Šta, da idu ponovo pod ustaški nož?
Išao je ovaj nesrećni Vučić, kome je Sanader uzor, pre nekoliko godina i obilazio Kninsku Krajinu i kada je pokušao da izvrši zajedno sa Nikolićem puč u SRS, u neka sela u okolini Knina. Kaže – kako tu narod dobro živi. Eto, vraćaju se starci i dolaze njihovi da pomažu. Tamo nema života, gospođo Malović. Nijedno dete koje tamo živi ne može da kaže da je pravoslavne vere.
Vi vrlo dobro znate da je isti projekat koji su otpočeli Amerika, Nemačka i Vatikan, 1991. godine, da okupiraju Kordun, Baniju, Dalmaciju, Liku, Slavoniju, Zapadnu Srpsku Krajinu su sinhronizovano činili do sada ovih ključnih trenutaka da obezbede Šiptarima nekakvu šiptarsku državu na suverenoj teritoriju naše zemlje.
Zašto smo mi ponosni, a verujem i većina srpskog naroda na to što se borimo za zapadne granice srpskih zemalja na liniji – Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica? Zato što su i srpski manastiri, baš kao i na KiM, koja je kolevka srpstva, na zapadnoj liniji srpskih zemalja, obeležili tu granicu, gde su Srbi pod nemogućim uslovima, posle Drugog svetskog rata, pod Brozovom komunističkom diktaturom, uspeli da se podignu i sačuvaju srpstvo, da bi 1991. godine zverskim i mučkim genocidom, ustaških hrvatskih vlasti, oni ponovo bili proterani sa svojih ognjišta.
` Na Miljevačkom platou, juna 1992. godine se desio neverovatan zločin i masakr od strane ustaške hrvatske vojske i to što su oni tamo uradili, o čemu ima brojnih svedočenja onih koji su preživeli, i porodica koji su na takav način ubijeni, nešto je što ljudska civilizacija i normalan ljudski um, ne može da prihvati.
Kasnije ću pročitati izjavu jednog zarobljenog srpskog vojnika o tome, kako su ga ovi sa kojima danas potpisujete sporazum, maltretirali, zlostavljali kao i njegove prijatelje, drugove i saborce. U Gospiću u oktobru 1991. godine, samo u toku jedne noći, između 16. i 17. oktobra 1991. godine, pripadnici ustaške vojske hapse 150 Srba i odvode ih u nepoznatom pravcu. Među njima je bilo 48 žena, gospođo Malović.
Od tog broja vraćeno je na srpsku stranu 26 ugljenisanih tela u kojima je bilo i devet žena. Do današnjeg dana ne zna se sudbina preostalih lica, o čemu je govorio gospodin Marić. Ne zna se njihova sudbina. Ne znaju njihove porodice gde se nalaze njihovi leševi, jer se ne dozvoljava, kao što je on rekao, za nekoliko hiljada srpskih vojnika ekshumacija.
U periodu od 11. oktobra 1991. godine do 29. marta 1992. godine pripadnici ustaških oružanih snaga ubili su oko 2.500 civila srpske nacionalnosti na području zapadne Slavonije. Masovne likvidacije izvršene su u Marinom Selu, Pakračkoj Poljani. Ovaj zločin počinila je vojna policija zenge Ustaša, a neposredno odgovorne starešine za ovaj zločin su Širad Damir, komandir logora i starešina jedinice policije ustaškog ZNG-a i Ribarska Koliba u Marinom Selu i Tomislav Marčad, komandir jedinice za posebne namene, kako su oni rekli, MUP-a Hrvatske.
Ne mogu, jer nemam više vremena, da vam govorim detaljno o zverstvima na Miljevačkom platou, Ravnim Kotarima, u Milović Polju, u Medačkom Džepu, o zarobljenima, o poginulima, o patnjama njihovih porodica, ali ću, gospođo Malović, jer je to pre svega moja obaveza kao pripadnika SRS i kao pravoslavne Srpkinje svima njima i njihovim porodicama da odam priznanje na herojstvu i na tome što su branili i život dali i ubijeni od strane ustaških zlikovaca na takav način, jednom porukom koja glasi: "Blago njima koji znaju srpstvo svoje da čuvaju, da delima srpskim sjaju svakom novom naraštaju". Mi se borimo za takvu Srbiju i tako učimo buduće generacije – da brane vekovne srpske zemlje.

Iskorišćeno je 10 minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić. Posle njega narodni poslanik Petar Jojić.

Gospođo Malović, ja ću reći nekoliko rečenica o ovim ugovorima sa Slovenijom, kako bih bar malo pokazao da ti ugovori odnosno da ti odnosi sa Republikom Slovenijom nisu ni malo idilični i dobri kako se to želi prikazati ovim ugovorima.
U razlozima za donošenje Zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Slovenije o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, tvrdite da su to sledeći razlozi: prvo, nepostojanje bilateralnog ugovora, drugo, tvrdite da su odnosi između Republike Srbije i Republike Slovenije jako intenzivni i treće, da će oni biti još jači i još intenzivniji nakon ovih ugovora.
Ugovor je, koliko se sećam, potpisan na Brdu kod Kranja u ovoj godini, 15. aprila ove godine, na srpskom i slovenačkom jeziku. Međutim, hteo bih da se vratimo malo nazad i da se podsetimo zajedno šta je u stvari geneza ovog ugovora i šta se dešavalo u jednom periodu pre ovoga.
Jedan od prvih dokumenata koje su bivše države SFRJ potpisale jeste onaj dokument koji je potpisan i koji se zove Sporazum o pitanjima sukcesije. Ovaj sporazum je potpisan u Beču, 2001. godine, stupio je na snagu 2004. godine, međutim, taj sporazum uopšte nije primenjivan. Do dan-danas taj sporazum se ne primenjuje. Da vas podsetim, gospođo Malović, da Srbija po ovom osnovu, po razno-raznim osnovama potražuje negde oko 700 miliona evra. Zašto se ne primenjuje ovaj sporazum? Razlozi su prilično banalni. Prvi je prilično ozbiljan, a to je zbog toga što su spornu imovinu već prigrabili lokalni tajkuni, tako da nije bilo nekih posebnih interesa da se ovo reši, a drugi razlog je zaista veseo. Naime, Sporazum je zaključen na engleskom jeziku. Mislim da ste imali prilike da vidite ovaj sporazum koji je, na neki način, preteča ovog današnjeg ugovora o kome pričamo i problem je nastao oko tog sporazuma zbog netačnog prevoda. Znate one dve engleske reči: "ez of", pa se nepravilno tumači da li se radi o ugovorima do 31. 12. 1990. ili od 31. 12. 1990. godine. Ovaj sporazum, u stvari, zbog te banalne stvari nije mogao da zaživi. Opet kažem, radi se o imovini vrednoj 700 miliona evra, imovini koju Republika Srbija potražuje.
Potom je doneto neko uputstvo za sprovođenje ovoga, ali po osnovu tog uputstva takođe ništa nije urađeno, osim što je neka imovina vraćena bivšim republikama.
Posle toga se u ovu priču uključio, 2007. godine i Božidar Đelić, tu je bio i Gašo Knežević, a znate, gde se Božidar Đelić uključi, tu trava ne niče i ništa nije urađeno povodom ovoga, a imovina Republike Srbije u bivšim Republikama SFRJ jeste imovina "Centrotekstila", "Utve", "Jugobanke", "Geneksa", "NIS-a", "Zastave", "Jumka", "Beteksa", "PKB-a", "JAT-a", "EPS-a" itd. Ogromna imovina. Ko će, gospođo ministre, da bude odgovoran za svu ovu imovinu do danas? Da li će da budu odgovorni bivši ministri od 2000, 2001. godine do danas, bivši ministri finansija, trgovine i usluga, da li će tu da bude odgovoran Mlađan Dinkić, Mirko Cvetković, Goran Pitić, Gašo Knežević, Božo Đelić, Aleksandar Vlahović ili Bojan Dimitrijević, ne znam da li sam koga preskočio, ko je od njih odgovoran za sve ovo? Najpoštenije bi bilo da budu svi odgovorni, neko više, neko manje je učestvovao u svemu ovome, ali svi su odgovorni.
Kada je u pitanju pravna pomoć u građanskim stvarima, vi tamo predviđate više instituta koji se odnose na državljane obe države ugovornice. Predviđate oslobađanje od plaćanja određenih troškova sudskih postupaka, predviđate davanje obezbeđenja, predviđate oslobađanje od legalizacije, isprave o ličnim statusima, kao i zaostavštine. Međutim, ono što u ovom ugovoru između Republike Srbije i Republike Slovenije se ne rešava i što nije predviđeno, gospođo ministre, jesu u stvari lični, životni, odnosno egzistencijalni problemi koje imaju Srbi u Republici Sloveniji. Zbog toga sam malo čas rekao da ti odnosi između Srbije i Republike Slovenije apsolutno nisu tako idilični, kao što se na prvi pogled može zaključiti iz ovih ugovora ili kao što vi to želite prikazati.
Naime, osnovni problem u Savezu srpske dijaspore u Sloveniji nisu ta individualna građanska prava. Srpska dijaspora u Sloveniji, gospođo ministre, je najbrojnija nepriznata etnička manjina. Mislim da je to i vama jasno, da i vi to znate i u rešavanju ovih problema, u rešavanju problema koje ste predvideli ovim ugovorom, zaista nema rešavanja ovih pitanja.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ja vas molim o temi dnevnog reda. Dakle, prava dijaspore ne mogu biti tema dnevnog reda, pažljivo vas slušam i molim vas o temi dnevnog reda. Ugovori se potpisuju između dve države time što svaka država preuzima obaveze na sebe za svoje građane i za bilateralne odluke koje imaju u ugovoru. Molim vas o temi dnevnog reda.)
Umesto da se prethodno pregovara o nekim drugim statusima, vi ovde govorite o zamolnicama, govorite o ličnim ispravama, govorite o uverenjima, o imovnom stanju, govorite o sticanju imovinskih i drugih prava itd, a ne rešavate neke druge egzistencijalne probleme koje imaju naši građani i koje imaju naša pravna lica u odnosima sa Republikom Slovenijom i sa njihovim pravnim i fizičkim licima. To je ono što je nedostatak ovog vašeg ugovora i to je ono što je trebalo kao neko prethodno pitanje rešiti, a nakon toga tek donositi ove i ovakve ugovore. Hvala.

Iskorišćeno je sedam minuta i 50 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a posle njega narodni poslanik Zoran Krasić.
Narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Gospođo Čomić, vreme, ako mogu da čujem.
(Predsedavajuća: Na raspolaganju je 24 minuta i 30 sekundi.)
Ima mnogo ovih predloga koji su u jedinstvenom pretresu, pa ja bih da krenemo redom. Ono što je pretpostavljam ideja predlagača bila – čim se usvoje ovi predlozi zakona, odmah će svim građanima Republike Srbije da svane. Osetiće odmah boljitak, strašan boljitak ima da se desi, samo je potrebno da se ovde ratifikuju ovi sporazumi i sve smo rešili. Rešili smo problem dobrosusedskih odnosa, zato što EU ne želi neke nove članice, koje imaju neke neraščišćene odnose. Da bi se ti neraščišćeni odnosi uredili, potrebni su ovakvi sporazumi, oni koji se tiču statusa, pravne saradnje u građanskim i krivičnim stvarima, a pogotovo ovi koji se tiču odbrane. Tako se nama nude različiti sporazumi. Danas imamo nekoliko i ne računajući Nigeriju, svi ovi su u NATO paktu. Samo da vas podsetim, NATO pakt nam otima Kosovo i Metohiju.
Znači, treba da nam svane. Očekivao sam da kada neko ide da razgovara sa vlastima u Sloveniji prvo što mora da ih pita jeste – da li je napokon slovenačko pravosuđe pokrenulo neki postupak protiv onih ljudi koji su izvršili ratne zločine 1991. godine nad regrutima, vojnicima na odsluženju vojnog roka? Sećate se, to su ona deca koja je Ante Marković poslao na granicu da se tamo prelazi zauzmu. Išla deca, nosili su puške, ali nisu imali municiju. Sačekali ih teritorijalci, komandovao Janez, ne Janez Nikolić, nego Janez Janša, a glavni glasnogovornik da obavesti svet o zverstvima JNA, koja vrši agresiju na svojoj teritoriji, bio je Jelko Kacin. Nadao sam se, možda im je neprijatno kada Jelko dođe u Beograd da ga pitaju…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas, o temi dnevnog reda. Dakle, radi se o ugovoru između Republike Slovenije i Srbije o izručenju i o pravnoj pomoći i građanskim i krivičnim pravima. Tako da vas molim da ovo što ste počeli kao izlaganje dovedete u vezu sa sadržajem oba ugovora.)
Pričam o zakonu koji se tiče izručenja.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, znam šta piše u ugovoru, tako da vas ne bih prekidala da nije potrebno, da bi prestao da se krši Poslovnik. Dakle, molim vas da to što želite dovedete u vezu sa onim što je sadržaj i tema oba ugovora, odnosno Zakona o potvrđivanju.)
Evo, gospođo Čomić, samo što sam ja malo bolje to čitao.
Uzmite član 8. Sporazuma o izručenju, neće se odobriti izručenje. Šta kaže? Slovenci svog državljanina neće nikome da isporuče. Da li je tako? Molim? Neće Slovenci da isporuče svog državljanina Republici Srbiji. Šta onda dalje pričamo? Treba nam saradnja da bi nam se isporučivali naši građani. Je li tako? Kojim slučajem da je naš građanin Miroslav Mišković otvorio tamo neku svoju firmu, pa nije platio porez Srbiji, nego njemu dragoj Sloveniji, kao što je sad uradio sa njemu dragim Kiprom, samo bi nas obavestili – postoji sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja. Ovde ste stavili – ukoliko Slovenci smatraju po mišljenju zamoljene države, recimo mi molimo Sloveniju, da se radi o političkom krivičnom delu, neće da ga isporuče. Po njihovom mišljenju! Njihovo mišljenje više vredi nego Ustav Republike Srbije.
Idemo dalje, tačka 10, sve mogu da smeste u vid diskriminacije. Ako oni zaključe da to što Srbija traži predstavlja diskriminaciju po osnovu, pa teraju sve, počeli su od pola, rase, vere, etničkog porekla, državljanstva, jezika, političkog uverenja… Političko uverenje Caneta Subotića je dovoljno. Političko uverenje Bogoljuba Karića je dovoljno. Političko uverenje Milana Beka je dovoljno. Šta smo onda potpisali? Šta smo onda potpisali? Da li ovo njih obavezuje? Ne. Zašto? Pa, priznali su nezavisno Kosovo. Njihovi vojnici se nalaze na teritoriji KiM u okviru KFOR NATO snaga, kao što se nalaze i Hrvatski vojnici. Hrvatski helikopteri prebacuju carinike.
Prosto je neverovatno, ovamo se priča o crvenim, žutim, zelenim linijama, i Kosovo i EU, pa makar ste mogli ovo da odložite. Ratifikaciju da odložite. Ali, ne, morate do decembra da dokažete da ste u stanju da sve pojedete, samo da dobijemo paraf. Samo da bi se dobio paraf, zaključiće se i ono što je protiv vitalnih interesa ovog naroda. Znate i sami da u hrvatskom ustavu postoji odredba koja zabranjuje svim budućim hrvatskim vlastima bilo kakve, političke, teritorijalne, državne ili bilo kakve odnose sa Srbima, što bi ličilo na bivšu SFRJ. I oni imaju Zakon o vraćanju imovine, ali kažu da je otimanje imovine učinila zločinačka jugoslovenska komunistička vlast. Oni sebi nisu oduzimali.
Naravno, ovo je moralo da dođe na dnevni red, zato što je gospodin bio kod Janeza Janše, a sada je to Janez Nikolić. Razvijaju saradnju. Šta da radimo? Ko je zainteresovan kod ovih vojnih ugovora? NATO i SDPR. SDPR je sada u Ministarstvu. Čim je to potpisao Šutanovac u ime Srbije, znao sam da je neka katastrofa. Zašto katastrofa? On je 2002. godine dobio 40 plata otpremninu, samo da ne radi u državnoj službi. Nije zbog toga došlo, zato što ja to stalno pričam.
Gospodo, šta kaže gospođa Kosor? Kaže - šta nas interesuju vaše optužnice iz Srbije, mi zakonom ima da spasimo svakog našeg. Kako dalje možete da razgovarate sa vlastima u Hrvatskoj, kada vam oni u oči kažu – ništa nas ne obavezuje? Ode gospođa Kosor u Prištinu. Šta kaže gospođa Kosor? Bratski narodi koji su zajednički učestvovali u rasturanju SFRJ. Kaže – imali smo zajedničkog neprijatelja. Jadranka Kosor u centru Prištine kaže Tačiju – imali smo, gospodine Tači, zajedničkog neprijatelja. Već 12 godina Republika Hrvatska, bez obzira ko je na vlasti, priprema osoblje za poslove državne uprave nezavisne države Kosovo. Isto to radi i u Sloveniji.
Zamislite, najveća bruka koju smo mogli da doživimo, u preambuli ovog sporazuma o saradnji u oblasti odbrane kaže Šutanovac u ime Srbije da on ima u vidu doprinos jačanju mira. Onda je imao stabilnosti. Kako može biti neka stabilnost, kada ste čuli ove podatke o Srbima kao žrtvama na teritoriji administrativne Hrvatske? Što niste pitali Rasima Ljajića? Što niste pitali komesara za izbeglice?
Srbija je na prvom mestu po broju izbeglica u Evropi, a na 13 mestu u svetu, i dan danas, toliko godina posle prekida oružanih sukoba. Ne, to vas ne interesuje. Vas interesuje šta je rekao Brisel. Imali smo pre nekoliko meseci vojnu vežbu. Poslali ovu našu jadnu vojsku da sa Hrvatima na poligonu Eugen Kvaternik, kako beše, pripremaju se da bi bili u sastavu budućih snaga u Avganistanu. Zašto? Zato. Gospođo Čomić, to je taj Šutanovčev sporazum sa Hrvatskom. Član 14: "Sporazum će se privremeno primenjivati od dana potpisivanja", a potpisan juna 2010. godine. Pa, šta je onda Narodna skupština ovde? Kako može nešto da se primenjuje pre nego što se ratifikuje? To je nepoštovanje prema Narodnoj skupštini, da ne pričam dalje da je ovo sa gledišta Ustava suprotno Ustavu. Kako ovaj ministar može sutra da dođe na posao? On mora biti razrešen odmah. Vidite šta se radi. Zašto? Imamo zajednički projekat tenk M-84, SDPR. Hoćete da ga prodajete? Kome ćete da ga prodajete? To će biti posao koji će da podigne srpsku ekonomiju do neslućenih razmera.
Da li znate koliko kvadratnih kilometara zemljišta u Vojvodini je u vlasništvu hrvatskih firmi? Ne znate. I oni kada budu vršili promet svojih preduzeća i akcija, neće porez da plate Srbiji. Ako ne može Mišković i ne želi da plati Srbiji, zašto bi Todorić ili neko drugi? Ova vrsta samoubistva koja se sprovodi u Republici Srbiji, sa ovakvom vlašću koja nema azimut, ovo je stvarno nepodnošljivo.
Da li ste upozorili Hrvatsku da njihovi helikopteri ne bi smeli da voze carinike, pa da im kažete – imaćemo problema sa onim radikalima kako da ratifikujemo ovaj sporazum, a on je važan i Hrvatskoj, koja ide prema EU do 2013. godine, ali tada neće ni biti EU? Šta je vama važno, kada je sasvim sve jasno – EU ne želi Srbiju, ne ovakvu, nego nikakvu. Ne želi, a vi i dalje – EU, dobrosusedski odnosi.
Zamislite smešne situacije, član 7. Možete da razmenjujete informacije i Šutanovac kaže – ovo je tajna informacija, nemojte je reći nikome, hrvatski ministar ima da čuva tu informaciju i neće nikome da saopšti. Kako je to moguće kada je Hrvatska u NATO paktu?
Ovde su najavljivani toliki sporazumi i sa SAD, da njihova vojska prolazi, da gazi naše, može i ministar da gazi, u krajnjem slučaju, da ne odgovara. Sve negativni potezi. Za 11 godina kažite jedan zakon koji je usvojen u Narodnoj skupštini, da je od tog zakona bilo nešto bolje građanima Republike Srbije. Nema ga nijedan.
Zašto se na ovaj način forsiraju ovakvi sporazumi i ovakvi zakoni? Da bi oni u EU i NATO paktu rekli – šta se bunite vi, Srbi, vi ste to izglasali, vi ste na to pristali. Tako kažu i za Euleks. Šta kukate na Euleks, vi ste ga doveli krajem 2008. godine. Ko vam je kriv? "To smo pod pritiskom". Njihov zadatak je da vas pritiskaju, a vaš zadatak nije da prihvatate. U tom prihvatanju smo došli danas u ovu situaciju.
Ne bi me iznenadilo da naša vojska ima i šahovnice na rukavima. Zamislite šta znače ovi sporazumi za ono malo ljudi u Republici Srpskoj Krajini, koji tamo žive. Koje je to nepoštovanje tih ljudi? Šta oni da razmišljaju, da su oni što su ubili porodicu Zec bili u pravu, da oni što su pobili u Pakračkoj poljani one ljude, da su bili u pravu?
Izvinite, molim vas, ovde su vam puna usta da se borite protiv fašizma i nacizma. Šta ste uradili u toj borbi, zaključili ugovor sa protagonistima takve politike nad srpskim narodom. Da li ste čuli pre nekoliko dana, u Hrvatskoj se otvoreno prozivaju ljudi koji se kandiduju po imenima i prezimenima, da bi se upozorili Hrvati da ne glasaju za neku listu, jer se tamo nalaze ljudi sa srpskim imenima i prezimenima. Kada se to dešavalo u Srbiji? Nikada. Vi ne stajete, vi gurate dalje.
Oko Purde i oko ovih drugih stvari, ni jedno iskustvo se nije izvuklo, ide se dalje. Zašto? Evropska unija je naredila, NATO pakt je naredio. Kada oni kažu, nema tu šta da se razmišlja. Što reče Šutanovac, piše u "Vikiliksu" ona depeša – gde ćemo mi da pitamo Skupštinu i narod za NATO pakt, o tome će Vlada da odluči, ako neće Vlada, ja kao ministar ću da odlučim. Da li čitate vi te poruke? Amerikanci kažu da su tačne, ali vi ne smete da kažete da nisu tačne, zato što ste vi pod monitoringom od strane Amerikanaca…

Narodni poslaniče, osim ako u beleškama koje spominjete nema elemenata ugovora koji su na dnevnom redu, molila bih vas – tema dnevnog reda.

Ima, gospođo Čomić, u depešama koje je objavio "Vikiliks".

Na njih i mislim, povežite ih sa temom dnevnog reda. Sada vas upozoravam.

U depešama američki ambasador obaveštava centralu, gde je čovek NATO pakta zadužen za saradnje u okviru NATO, Dragan Šutanovac. Oni ga hvale…