Pazite, od kada se raspala SFRJ nastala je Hrvatska. Da li je Hrvatska bivša republika SFRJ? Jeste.
Ako kažete bivše republike članice SFRJ, to je Hrvatska, može biti NDH sto puta. Ako kažete Crna Gora, bilo da je ova sada, ona je opet bivša republika SFRJ ili je državljanstvo bivše SFRJ kao celovite.
(Ivica Dačić, sa mesta: Nikad nije bila država, ali je republika.)
Ona nije bila država i to nije sporno, zato što je bivša republika SFRJ ili bivša SFRJ. To je suština, nema nove države, nastala je na teritorije SFRJ, osim tih država koje su nastale od bivših republika. Jedina koja, nedaj Bože, može nastati to je nezavisno Kosovo na teritoriji republike Srbije i želimo da budemo sigurni da u zakonu bude isključena takva mogućnost. to je ono što je suština.
Dakle, nemojte tražiti od SRS da se menja ova prva formulacija koja nije sporna. Za nas je sporno to što smo tražili da se briše. Jedino je to sporno.
Koliko god opomena da izreknete, kakvi god pritisci da budu, nećemo odustati. Dakle, ukoliko ovo nije ono što želite, onda možete slobodno zatvarati raspravu. Šta to znači u ostalom da se drži otvorena rasprava dok se ne postigne dogovor? Mi smo podneli amandman, znamo šta smo želeli tim amandmanom, to nije sporno uopšte. Dakle, želeli smo brisanje reči: "ili državljani druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ". Smatramo da, osim bivših članica bivših republika, nema ni jedna druga država.

 Iskorišćeno je četiri minuta od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 31. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banović, Milan Dimitrijević, Jovan Palalić i Miroslav Petković.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Danijela Lovrin-Gavrilović.

Poštovan predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, koristim priliku da, govoreći od ovom amandmanu na član 31, koji govori o propisima koji moraju biti usklađeni i doneti da bi se primenio ovaj zakon, ukažem na jedan problem koji može nastati ukoliko se, s obzirom da se, kada je reč o ovim propisima, ne pominje Zakon o socijalnoj zaštiti, ali ukoliko se kao jedan od propisa koji je bitan za promenu ovog zakona ne promeni i Zakon o socijalnoj zaštiti u onom delu koji govori o nadležnosti centara za socijalni rad.

Naime, u članu 11. ovog zakona predviđeno je da sva lica, kada se utvrđuje gde može biti prebivalište i kako se određuje prebivalište, sva lica koja ne mogu na jedan od načina koji je u Predlogu zakona naveden, da se prijave u centar za socijalni rad i da će im prebivalište biti u centru za socijalni rad.

Smatram da to može da izazove brojne teškoće u primeni ovog zakona, a iz više razloga. Pre svega, centri za socijalni rad nisu dužni da postupaju po ovom zakonu. Nadležnost centara za socijalni rad utvrđena je Zakonom o socijalnoj zaštiti, koji ne predviđa da se daje saglasnost na prebivalište određenim licima u centru za socijalni rad, što će centri, svakako, morati da učine da bi neko lice dobilo prebivalište u centru za socijalni rad.

Centar za socijalni rad, ukoliko želi da da saglasnost da neko lice ima prebivalište u centru za socijalni rad, mora da sprovede i određeni postupak. On za to nije nadležan po Zakonu o socijalnoj zaštiti, sa jedne strane, a sa druge strane, nema ni kapacitet u smislu broja zaposlenih radnika da to sprovede.

Prema tome, zakonska obaveza centra za socijalni rad ne postoji i neki malo hrabriji direktor može da kaže – ja neću da postupam po ovom zakonu, dakle, neću da dozvolim da se lica prijavljuju, da imaju prebivalište u centru za socijalni rad.

Sa druge strane, ukoliko kaže – u redu, postupaćemo po Zakonu o prebivalištu, može da nastane problem kada su u pitanju lica koja žive kao podstanari. Naime, vrlo često se dešava da 90% lica koja žive kao podstanari nemaju prijavljeno prebivalište tamo gde zaista žive, jer stanodavci ne žele da zaključe ugovor sa njima zbog bojazni da će morati da plaćaju porez na ugovor o zakupu, tako da, praktično, ta lica ili moraju da prijave prebivalište kod svojih roditelja. Šta ako nemaju roditelje? Dakle, ostaje im jedina mogućnost po ovom zakonu da prijave prebivalište u centru za socijalni rad.

Smatram da je krajnje neprimereno da takva lica, dakle, lica koja nisu u stanju socijalne potrebe, koja nemaju apsolutno nikakve veze sa nadležnošću centra za socijalni rad, sa poslovima koje centar obavlja, da se vode da im je prebivalište u centru za socijalni rad.

Dakle, smatram prvo da ova odredba, da član 11. tačka 4. nije u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti. Smatram da centri za socijalni rad nisu dužni da postupaju po ovom zakonu, ukoliko se ne promeni odredba u Zakonu o socijalnoj zaštiti, koja govori o nadležnosti centra za socijalni rad.

Ovakvu jednu nepravilnost bilo bi moguće ispraviti tako što bi se precizirala tačka 4. člana 11, gde bi se navelo da prebivalište mogu prijaviti u centru za socijalni rad samo ona lica koja su u stanju socijalne potrebe. Mislim da bi na taj način potpuno bila ispoštovana namera predlagača zakona koji je, zapravo, i imao ideju da zaštiti osobe koje su u stanju socijalne potrebe, koje nemaju prebivalište, koje zbog toga što nemaju prebivalište ne mogu da izvade ličnu kartu i, na kraju, zbog toga ne mogu da ostvare neka prava koja im pripadaju po Zakonu o socijalnoj zaštiti, npr. pravo na materijalno obezbeđenje, koja ne mogu da ostvare pravo na dečiji dodatak.

Postoji i tehnička mogućnost, iako su istekli rokovi za podnošenje amandmana, da se to uradi, pa vas molim da razmislite o ovome što sam rekla. Mislim da ne bi bila narušena namera predlagača zakona, jer namera i jeste bila da se zaštite ova lica koja nemaju prebivalište, dakle, to su skitnice, lica koja nemaju gde da žive, a sa druge strane, naravno, to jeste posao centra za socijalni rad, on je kao organ starateljstva, kao organ koji se stara o osobama koje ne mogu da se staraju same o sebi, dužan je da to radi. Opet, bilo bi u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, koji određuje šta je nadležnost Centra za socijalni rad.

Iskorišćeno je četiri minuta i 45 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vreme na raspolaganju je pest minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Čomić, pre svega bih molio, ako je moguće, da pozovete ministra, pošto on nije trenutno u sali, a želeo bih njega da ubedim da prihvati ovaj amandman. Ne znam sa kim bih mogao da komuniciram ako predstavnik Vlade nije tu.

Narodni poslaniče, predstavnici predlagača su tu. Ukoliko uzmete Poslovnik pa pogledate, ne postoji odredba Poslovnika kojom se određuje da ministar mora biti u sali. To je dobra praksa za koju, naravno, dele stvaranje i predstavnici opozicionih i predstavnici vladajućih stranaka. Tako da, ministar ili bilo koji potpredsednik Vlade koga Vlada pošalje ima prava da bude van sale jednako kao i bilo koji drugi učesnik sednice.
Malo više poznavanja Poslovnika svima može doneti koristi.

Hvala vam, gospođo Čomić. Nisam ništa loše mislio, ali zaista gospođu ne poznajem. Gospodina Dačića poznajem, ali dobro, neka bude.
Što se tiče amandmana na član 31, članom 31. je u Predlogu zakona propisano da će prateća dokumenta, to su između ostalog sva ona dokumenta o kojima smo pričali kada se govorilo o članu 13, dokumenta koja se odnose na mogućnost nadležnog organa da procenjuje nameru da li neki građanin želi ili ne želi negde da stanuje trajno. To su, između ostalog, dokumenta koja se odnose na član 18. stav 2. To su dokumenta koja se odnose na član 19, dokumenta koja se odnose na član 30, dokumenta koja se odnose na član 29.
Dakle, po predlogu vašeg zakona, podzakonski akti kojima će konačno biti stavljen u funkciju ovaj zakon biće doneti u roku od šest meseci. Kaže – do donošenja podzakonskih propisa na osnovu ovog zakona menja se prethodni itd. Pitam vas – šta će biti u međuvremenu? Predlog je bio da se u roku od tri meseca ti podzakonski akti donesu, jer vi praktično i sami kroz obrazloženje priznajete da narednih šest meseci nećete moći da sprovodite zakon. Da ima dovoljno elemenata i da je zakon dovoljno precizan, vama podzakonski akti ne bi trebali.
Vi ovde kažete – amandman se ne prihvata jer se propisivanje roka od šest meseci za donošenje podzakonskih akata u našem nacionalnom zakonodavstvu uzima i smatra kao opšteprihvaćen i dovoljan vremenski period u kome se propisi na osnovu zakona mogu izraditi i doneti. Izvinite, gde ste to i kako ste to utvrdili da je to opšteprihvaćen rok? Evo, ja taj rok ne prihvatam. Poslanička grupa SRS taj rok ne prihvata, poslanička grupa DSS taj rok ne prihvata.
Kako može Mirko Cvetković u obrazloženju da kaže da je to opšteprihvaćeni rok? Očigledno je da nije. Valjda je sama činjenica da je podnet amandman dovoljna da se vidi da to nije opšteprihvaćeni rok? Kaže se da je stvar procene predlagača zakona u kom će roku, u skladu sa svojim postojećim kapacitetima i mogućnostima, doneti propise na osnovu ovlašćenja i zakona. To je besmisleno. Ovo je nipodaštavanje Narodne skupštine. Vi ste predlagač zakona.
Narodna skupština je jedina koja ima kapacitet da odredi šta jeste a šta nije, šta je opšteprihvaćeno a šta je u skladu sa interesima građana Republike Srbije. Odakle vama hrabrost i bahatost da kažete da je stvar procene predlagača zakona? I to vam je argument zašto niste prihvatili amandman?
Ni za jedan amandman koji ste odbacili niste naveli validan razlog. Vi kažete – stvar je procene predlagača. Čemu onda amandmani? Valjda je čitav zakon stvar procene predlagača? Vi zapravo nipodaštavate i Narodnu skupštinu i čitav demokratski proces koji se ovde odvija prilikom donošenja zakona. Ako je to stvar predlagača zakona i stvar procene Vlade Republike Srbije, šta će vama uopšte parlament? Da bismo se ovde prepirali, da bi dobijali opomene i da bi vi rekli – evo, vladajuća većina može da izglasa i da je zemlja kockasta.
Nije validan argument to što kažete da je stvar predlagača zakona. Ako je to stvar vaše procene, donesite zakon sami. Nemojte ni upućivati zakone u proceduru. Nemojte nam dozvoljavati da podnosimo amandmane, nemojte uraditi ništa. Mi bismo i voleli da se vidi da ovde nema ni "d" od demokratije, da se pokaže da je ovde ogoljena diktatura Vlade Republike Srbije nad Skupštinom, da se vidi na koje ste grane doveli predstavnike građana.
Nekada je u Narodnoj skupštini sedelo 250 poslanika sa jednakim pravima i obavezama i bio je jedan koji je prvi među jednakima. Očigledno je da je sada došlo do disbalansa. Očigledno je da ovde više ne dozvoljavate opozicionim poslaničkim grupama da iznesu svoje mišljenje. I ovde se uvodi delikt mišljenje, pa ako se mišljenje ne sviđa nekome iz vladajuće koalicije, onda se opozicioni poslanici udaraju po džepu. Ovo nije validno obrazloženje.

Iskorišćeno je pet minuta i 35 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč, s obzirom da je u pretresu poslednji amandman, po redosledu, na član 31? (Ne)
Pre nego što završimo današnji rad u prepodnevnom delu i zaključim pretres, na osnovu člana 90. obaveštavam Narodnu skupštinu da je u amandmanima na član 29. i na član 18. pokušan, u skladu sa procedurom i Poslovnikom, dogovor o tome da se u dijalogu sa podnosiocem amandmana, sa njihovom nespornom namerom da poboljšaju kvalitet zakona, postigne rešenje koje bi bilo u skladu sa procedurom i sa Poslovnikom Narodne skupštine i dok ne budem obaveštena da je takav dogovor postignut, neće biti zaključivanja pretresa.
Pošto su se argumenti razmenili i pošto više nema potrebe za odlaganjem zaključivanja pretresa Predloga zakona u pojedinostima, a završili smo pretres o amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima a Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Određujem pauzu koja će trajati nešto duže od uobičajenih sat vremena, na osnovu člana 87, tako da ćemo popodnevni deo sednice nastaviti u 16.00 časova, pretresom u pojedinostima Predloga zakona o upravnoj inspekciji.
Hvala vam.
(Posle pauze.)