Dame i gospodo, naziv ovog zakona glasi – Zakon o zabrani usavršavanja, proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog, biološkog i toksičkog oružja i o njihovom uništavanju. Podneo sam amandman kojim predlažem da se u nazivu zakona doda i reč "korišćenje".
Da bi se izbegla šteta od upotrebe ovog oružja, svakako je najvažnije zabraniti njegovu proizvodnju, a zatim korišćenje istog. Pošto je zabrana proizvodnje biološkog oružja praktično nemoguća, jer se u biološko oružje svrstavaju i neke supstance koje se koriste u medicini, u medicinskim istraživanjima za lečenje, kao prva sledeća mera za zaštitu od biološkog, bakteriološkog i toksičkog oružja dolazi zabrana njegove upotrebe, odnosno njegove zloupotrebe.
Nelogično je da donosimo zakon o zabrani korišćenja ovog oružja, a da u samom nazivu zakona, pored pet, šest zabrana nema one najvažnije zabrane, zabrane korišćenja.
Da je ovaj amandman opravdan, potvrđuje prvi član zakona, u kojem se kaže – ovim zakonom propisuje se zabrana usavršavanja proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog oružja i korišćenja bakteriološkog oružja. Velika, u stvari najveća mana ovog zakona jeste to, što neće biti primenjivan na celoj teritoriji Republike Srbije, što će biti primenjivan selektivno po više osnova. Konkretno, neće biti primenjivan na teritoriji KiM.
Ako sami sebi postavimo pitanje, gde na teritoriji Srbije postoji najveća opasnost od korišćenja biološkog oružja? Gde postoji najveća potreba da odredbe ovog zakona budu primenjene? Svi ćemo se složiti da je u pitanju KiM.
Senku na usvajanje ovog zakona i ovu raspravu baca i činjenica da mi 11 godina otkako se dogodilo bombardovanje Republike Srbije i SRJ, sa raznim otrovima, uključujući i osiromašeni uranijum i dalje ćutimo o tome zločinu, izbegavamo da se suočimo sa posledicama tog zločina i da aktivnije radimo na njihovom otklanjanju.
Podsećam da u Srbiji postoji 111 lokacija koje je NATO pakt zatrovao. Na njih je bačeno, procenjuje se, čak 30 tona osiromašenog uranijuma. Sto sedam lokacija nalazi se na KiM i nijedna još uvek nije očišćena. Ponovo podsećam da je od rata prošlo 11 godina.
Da bih još jednom skrenuo pažnju javnosti, koliko je ovo pitanje značajno i izgleda značajnije svima nego nama samima, još jednom ću citirati deo priručnika koji se deli vojnicima NATO pakta na KiM. Taj priručnik je potpisao pukovnik Osvaldo Bizari. Citiram - držite se dalje od tenkova, vozila i zgrada pogođenih projektilima ili krstarećim raketama sa osiromašenim uranijumom. Nosite zaštitnu masku, ukoliko radite na udaljenosti od 500 metara od tenka, vozila ili zgrade pogođene projektilom sa osiromašenim uranijumom. Udisanje nerastvorljivih čestica ove prašine dugoročno je povezano sa zdravstvenim posledicama, uključujući i kancer i deformaciju novorođenčadi. Ove posledice mogu da postanu vidljive tek nakon nekoliko godina. Hrana i voda, postaće nejestive zbog kontaminacije ovom prašinom i zadnje, nikako ne jedite hranu koja nije kontrolisana.
Ovo je znači što se tiče zaštite vojnika NATO pakta. I ovo je korektno i pošteno što se ljudi upozoravaju da vode računa šta rade.
Međutim, postavljam pitanje šta je sa zaštitom ljudi koji žive na KiM, koji neće jednom u pet godina doći u blizinu lokacije koja je gađana sa ovim otrovom, koji žive pored tih lokacija ili na tim lokacijama. Da li je NATO pakt štampao ijedno upozorenje? Da li je Republika Srbija štampala ijedno upozorenje stanovništu KiM, u kojem ga je upozorila na ovu opasnost? Nije.
Kakva je opasnost u pitanju vidi se iz sledećih podataka. Na KiM je pre rata od malignih oboljenja godišnje umiralo 1.500 ljudi. Sada ih umire tri puta više, oko pet hiljada. Kosovo je crna tačka na karti Evrope kada su u pitanju maligne bolesti.
Od 225 italijanskih vojnika koji su u sastavu KFOR boravili na KiM, do sada je njih 45 umrlo od malignih bolesti, dok su kod 25 njih rođena deca sa genetskim anomalijama.
Navešću i neke podatke Instituta za javno zdravlje DR Milan Milovanović Vatut. To je istraživanje koje je pravljeno 2005. godine, znači, šest godina nakon bombardovanja. Istraživanje je pokazalo da je učestalost oboljevanja od raka u centralnoj Srbiji porasla kod muškaraca za 22%, a kod žena za 16%. Učestalost raka prostate je porasla za 60%, mokraćne bešike za 37%, debelog creva za 29%, karcinom pluća za 16%. Kod žena je porast oboljenja od raka debelog creva 25%, pluća 24%, materice 17% i tumor dojke 7%.
Stvarno smatram i kao poslanik SRS i kao građanin Srbije da je ćutanje Republike Srbije o ovom zločinu sraman, i iz humanističkih i iz političkih razloga. KiM je sastavni deo Republike Srbije. Srbi i Šiptari koji žive na KiM su građani Republike Srbije, a država mora da vodi računa o svim svojim građanima.
Praktično, Srbija učestvuje u zaveri ćutanja o zločinima nad sopstvenim narodom, zajedno sa NATO paktom, Svetskom zdravstvenom organizacijom, UN. Ova zavera postoji, ima više dokaza, a ja ću navesti samo dva. UN je 1999. godine na Kosovo poslalo jednu ekipu stručnjaka. Oni su tamo radili dva meseca. Napravili su jedan alarmantan izveštaj. Dostavili su taj izveštaj UN. Taj izveštaj je potpisao funkcioner UN, Bakari Kante. Međutim, taj izveštaj nikada nije ugledao svetlost dana.
Dve godine kasnije, SZO je uradila isto. Poslala je ljude na teren, oni su napravili izveštaj. Nakon toga, iz tog izveštaja je izbačeno osam poglavlja koja govore o upotrebi osiromašenog uranijuma.
Mi iz SRS smatramo da Srbija treba da preduzme sledeće korake. Prvo, da od Saveta bezbednosti UN zatraži da donese rezoluciju o formiranju jednog tima stručnjaka – fizičara, hemičara, biologa i lekara, koji bi došli na teren Srbije, na KiM i ima sledeći zadatak, da utvrdi kojom vrstom i količinom otrovnog oružja je NATO pakt bombardovao teritoriju Republike Srbije, da se tačno utvrdi koje su lokacije pogođene i kakve su posledice jedanaest godina posle bombardovanja po zdravlje ljudi, po biljni i životinjski svet. Sledeće, da preko Generalne skupštine UN ili preko tužbe Međunarodnom sudu pravde, Srbija zatraži da NATO pakt očisti ove lokacije. Do sada su očišćene samo četiri na jugu Srbije. Te četiri je očistila Republika Srbija. Treće, da Srbija podnese tužbu protiv svih zemalja koje su u ovoj nelegalnoj, kaubojskoj agresiji koristile osiromašeni uranijum, a ima naznaka da je korišćen i plutonijum. Zadnje, da protiv svih tih zemalja Srbija podnese tužbu za naknadu štete žrtvama bombardovanja.
Ubeđen sam da bi ovakva inicijativa, ovakva akcija Republike Srbije naišla na velike simpatije svih stanovnika Kosova, bez razlike da li su u pitanju Srbi ili Šiptari. Smatram da bi to podiglo ugled Republike Srbije u njenoj južnoj pokrajini i, u svakom slučaju, pomoglo njenu diplomatsku bitku za odbranu KiM kao sastavnog dela Republike Srbije.