Dame i gospodo narodni poslanici,  nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu.
Pravo na reč imaju predsednici ili ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa.
Prva od prijavljenih je narodna poslanica Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Hvala. Zakon o rehabilitaciji, kao što su i mnoge moje kolege prethodno rekle, u stvari otvara pitanje pokajanja za priznate grehe, izvinjenja ali, u stvari, pre svega mislim na naknadu štete. Ovaj zakon, kao i mnogo šta u ovoj državi, nekako sa naopake strane rešava problem u smislu da rešava posledice, umesto da rešava uzroke, a mislim pre svega na problem sa Zakonom o restituciji, kojim članice vladajuće koalicije nisu bile zadovoljne, pa se sada pokušava ovim zakonom u stvari ispraviti ono što štetom smatraju neki koalicioni partneri, a to je da nisu ostvarili preduslov da mogu da se pojave kao neko ko traži povraćaj imovine.
To se u zakonu i vidi. On je vrlo loše napisan, nekonzistentan, mešavina ideja, a čak neki članovi zakona nemaju veze jedni sa drugima. U stvari, samo je jedno jasno, da treba sačuvati koaliciju i vlast, a uopšte ne izvesti određenu ideju i postići neki cilj samim zakonom. Na primer, zbog nejasnoća, posebno ću govoriti o onome što je u članu 2. definisano, može da se desi da se rehabilituju svi pripadnici okupacionih snaga koji bi ovim zakonom stekli sva moguća prava, uključujući radni staž, obeštećenje, dvostruko trajanje za jednu godinu rada, posebnu naknadu itd. Pita li neko da li ima Srbija obavezu, ima li pravo da ovo uradi i ima li čime da obešteti one koji smatraju da su oštećeni? O tome niko nije vodio računa. Takođe, u članu 2. ću vam reći da se niste udostojili najobičnije procene mogućih troškova ovakvih zakonskih rešenja.
Bez obzira da li su svi mobilisani bili mobilisani prisilno ili dobrovoljno u okupacionim jedinicama, govorim isto i o kvinslinzima, toliko široko i neprecizno definisano, da bi zaista mogli da se prijave i pripadnici SS jedinica ili ustaških jedinica. Pritisak zemalja iz okruženja, Mađarske posebno, ali i nekih drugih agresorskih država koje su mobilisale ili primale u vojsku svoje manjine, jesu zaboravile namerno da je to prisiljavanje državljana okupirane države na službu u stvari ratni zločin. Da li je to smela Vlada Srbije da zaboravi kada je ovo definisala?
Mi smo pokušali da tu, čini mi se, najkrupniju nepreciznost, koja će stvoriti ogromne probleme u ovom nedostajućem budžetu i onome što kažem – čije mi to grehe ispaštamo i da li naša deca i buduće generacije treba da ispaštaju grehe jedne vlade koja želi da ostane na okupu sa ovakvom preširokom definicijom, pokušali smo da ispravimo amandmanom, gde kažemo – da, ali treba povesti istragu kada se radi o ubistvima ili prisilnoj mobilizaciji. Znači, neće moći, ako prihvatite naš amandman, da se rehabilituje neko samo zato što je nad njim izvršen zločin, a da se ne sprovede istraga o zločinu, jer je tim rešenjem o rehabilitaciji utvrđeno da je zločin učinjen. Da li ćemo mi tog koji je zločin učinio i da prozovemo, kaznimo, tražimo naknadu štete? Princip pokajanja i izvinjenja i naknade štete, jer izvinjenje nije dovoljno, ne može da ispravi nepravdu, ne može da vrati štetu i treba izvoditi potpuno dosledno.
Ovim zakonom pokušavate da ispravite stvari iz Zakona o vraćanju oduzete imovine, na koje smo vam mi ukazivali amandmanima. Da ste ih usvojili, za ovakvim rogobatnim, nekonzistentnim zakonom ne bi ni bilo potrebe. Neki delovi zakona, verujte da nije prejaka reč, bukvalno od Srbije i srpskog naroda prave svojevrsne zločince koji se sada svima koji su pucali na njih izvinjavaju i nude odštetu. Gde je kraj ponižavanju jedne države, naše države i srpskog naroda? Svako se u životu kaje ili izvinjava, ne zato što žali zbog zla koje je učinio, ili vrlo retko iz tih razloga, nego zato što se boji od onoga što ga može zadesiti zbog toga što je činio.
Na primer, u Srbiji ovaj zakon jeste zakon koji se donosi pod pritiskom i u tom smislu, čineći navodno kajanje, stvarajući preduslove za naknadu štete za učinjene zločine, mi u stvari činimo zločin prema sopstvenoj istoriji, u jednom delu, činimo zločin prema budućim generacijama i ne znam kako možete u isti sklad da dovedete pohvalu za osnivanje fiskalnog saveta, koji treba da vodi računa o preraspodeli troškova na sadašnju i buduću generaciju, i donošenja jednog ovakvog zakona koji će evidentno stvoriti obaveze koje neće moći da se servisiraju samo zalaganjem, trudom i na teret ove generacije.
Ponavljam, izvinjenje koje je postalo moda ne popravlja štetu, niti poništava nepravdu. Kada se ljudi izvinjavaju, oni to uglavnom čine prekasno ili samo zato što to ne mogu da izbegnu. Svedoci smo ovih dana kako kreatori ekonomske politike i oni koji vrše vlast deceniju unazad se zdušno izvinjavaju za sve i svašta, ne zato što se stvarno kaju, nego samo zato što se boje kazne koju će da pretrpe na izborima. Obrnut proces pravljenja budžeta od želja, umesto od mogućnosti, pravljenja zakona o rehabilitaciji zbog ispravljanja Zakona o vraćanju oduzete imovine, doneo je jedan zakon koji je napravio pravu, ako ga ovako usvojite, imaćemo pravu pravnu rašamonijadu.
U članu 1. u tački 2) koju treba brisati, jer rehabilitacija, kaže, za radnje učinjene na teritoriji Republike Srbije mora da bude obaveza države na čijoj teritoriji je radnja učinjena. Odakle vam pravo da namećete Srbiji obavezu, odnosno da Srbija sebi daje za pravo da se bavi raspravljanjem događaja koji su se desili na teritoriji drugih država ako o tome nije sačinjen međunarodni, odnosno međudržavni sporazum. Ako mi kažete da ste to rešili sukcesijom, tvrdim vam da sukcesija koja jeste navodno rešena za četiri dana, iako je unazad pregovarana desetini godina, u stvari je ostavila mnoga pitanja otvorena i dan danas nerešena od prava na kuću, stan, stanarsko pravo, pravo da živite na svojoj teritoriji i da ostvarite niz prava penzijskih i svih ostalih. Tvrdim da ovo nije rešeno tom vrstom međudržavnog sporazuma.
Osim poštovanja principa teritorijalne nadležnosti vi morate da imate na umu i brojne praktične razloge. Dokazi o učinjenim radnjama nalaze se na teritoriji drugih država. Kako ćete to da rešite? Odredbom koja postoji u ovom članu 2. Republika Srbija preuzima obavezu da nadoknadi štetu nastalu tim radnjama i obezbeđuje brojna prava rehabilitovanim licima na svoj teret iako niko ne tvrdi da ima ikakve veze sa tim događajima. Čime se to dokazuje?
Istovremeno, može da dođe i do kolizije sa zakonima i sudskim odlukama druge države. Pri tome navodite kao jedan od razloga da su lica imala prebivalište na teritoriji Republike Srbije. U kom periodu? To uključuje onda i lica kojima je neko pravo bilo uskraćeno van Srbije, koji nemaju ni državljanstvo Republike Srbije, niti sada imaju prebivalište u Republici Srbiji, već su možda u nekom periodu imala prebivalište u Republici Srbiji.
Imajte na umu da je u Srbiju nakon Drugog svetskog rata doseljen vrlo veliki broj lica sa teritorija drugih republika i da je veliki broj u nekom periodu imao prebivalište i sada Republika Srbija treba da preuzme na sebe ogroman broj mogućih slučajeva eventualne rehabilitacije lica kojima je šteta učinjena van Srbije, kao i sve obaveze za naknadu štete po tom osnovu, a rekla sam: penzijski staž, dvostruka naknada, posebna prava itd.
Vi ovu skupštinu niste udostojili nikakvom procenom troškova, niti objašnjenjem razloga zbog čega bi Srbija preuzimala ovakvu obavezu i zašto bi uopšte imali obavezu da to radimo za bivše jugoslovenske republike. Da li su oni nešto uradili po tom pitanju?
Besmisleno je da kao dodatni uslov za rehabilitaciju propisujete i da je odluka kojom se neko lišava prava iz zabranjenih razloga doneto "protivno načelima pravne države i opšte prihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda". Dovoljno je, gospodo moja, da se radi o nedopuštenim razlozima za oduzimanje prava. Ako ostane ovako kako ste vi napisali, to znači da je dopušteno nekome oduzeti život ili drugo pravo samo zato što je pripadao nekoj naciji ili veri, ako je poštovan formalni postupak. Nemojte da tražite da ovo obrazlažem. Samo ću reći – mirnodopsko ratovanje, kao besmislicu i mogućnost da se ovo zaista desi.
Stav 3. morate da brišete, jer je nepotrebno posebno da propišete da se ovaj zakon odnosi i na borce narodnooslobodilačkog rata. Da li ste rekli da je to opšte pravo? Zašto bi sada to izdvajali posebno?
U stavu 5. ste propisali da Republika Srbija ne odgovara za akte i radnje okupacionih snaga i opet izostavljate kvinsliške formacije. Nema razloga da Srbija odgovara za postupke tih formacija koje su bile u službi okupacionih snaga.
O članu 2. su takođe mnoge kolege govorile vrlo smisleno, pametno, a na kraju kažu da će podržati zakon. Čestitam im na toj doslednosti, ali i ja kažem da je jedan od najspornijih upravo taj član 2. Ako se dosledno tumači član 2, dolazi se do zaključka da stiču pravo na rehabilitaciju svi pripadnici okupacionih snaga i kvinsliške formacije, bez obzira na državljanstvo, na način pristupanja kojim bi stekli sva prava iz ovog zakona.
Kada su u pitanju pripadnici okupacionih snaga, uopšte niste naveli na koja se lica to odnosi, odnosno na čije državljane, pa se, opet doslovnih tumačenjem samo ove odredbe, može zaključiti da pravo imaju i svi pripadnici stranih oružanih snaga, koji su državljani tih agresorskih država, a bili su lišeni slobode ili pretrpeli bilo koju štetu. Pročitajte pažljivije i videćete da smo u pravu što iznosimo takav stav.
Ograničenja koja ste predvideli članom 1. nije moguće da se primene, jer iz medija bi mogli da naslutimo da postoji namera vas kao predlagača da uredite pitanje eventualne rehabilitacije dela državljana koji su tokom rata bili prisilno mobilisani, ali to je učinjeno na jedan potpuno pogrešan i gotovo nemoguć način. Naime, nije moguće propisati pravo na rehabilitaciju, odnosno oslobođenje odgovornosti tih lica, jer i važeći Krivični zakonik u članu 422. propisuje da je služba građana Srbije u neprijateljskoj vojsci i drugim oružanim formacijama krivično delo koje se kažnjava sa 15 godina zatvora. Stupanje u neprijateljske oružane snage je klasično krivično delo, poznato od davnina i uvek kažnjavano.
Sa druge strane, prisiljavanje građana na službu u neprijateljskim oružanim snagama je ratni zločin protiv civilnog stanovništva, po članu 372. stav 1. Krivičnog zakonika i u međunarodnom pravu.
Kad sve ovo imate u vidu, Republika Srbija nema obavezu da vrši naknade šteta koje su pripadnici okupacionih snaga pretrpeli usled lišavanja slobode i drugih akata, već je naknada štete obaveza države koja je ta lica prisilila na službu u oružanim snagama.
Predlogom je propisano da pravo na rehabilitaciju nemaju lica koja su vršila ratne zločine. Međutim, to je preuska definicija. Ratni zločini su samo neki od zločina koje su okupacione snage vršile. Ovo podrazumeva samo zločine protiv čovečnosti i međunarodnog prava. Na primer, genocid ne spada u ratni zločin, iako se, po pravilu, ti zločini najčešće vrše u ratu. Poznato je da je na teritoriji Srbije bilo i genocida, kao i drugih zločina iz oblasti zločina protiv čovečnosti iz međunarodnog prava, kao što je izuzetno surovo postupanje sa ranjenicima i ratnih zarobljenicima, uništavanje kulturnih dobara, protiv pravno ubijanje, ranjavanje neprijatelja i drugo.
Zato vas molim da propišete da se pravo rehabilitacije, podneli smo takav amandman, odnosi samo na državljane Republike Srbije koji su bili prisilno mobilisani, pod uslovom da nisu vršili zločine i samo za delo službe u neprijateljskoj vojsci i pomaganje neprijatelju.
Takođe, po osnovu rehabilitacije treba da propišete da može da se ostvari samo pravo na vraćanje oduzete imovine. Da li je to pravično? Potpuno je neprihvatljivo da Republika Srbija isplaćuje pripadnicima okupacionih snaga naknadu štete i prava koja treba da potražuju od drugih država, a te države pokušavaju da prebace teret naknade štete na Republiku Srbiju, koja je, u stvari, bila žrtve agresije.
Posebno mislim na zarobljavanja, na zadržavanje ratnih zarobljenika i to u skladu sa pravilima i običajima rata. Taj deo je potpuno ostao zaboravljen, neobrađen, da li je namerno ili nenamerno, ne znam. Ovakva odredba će imati za posledicu omalovažavanje borbe protiv okupatora i doprinos borbe protiv fašizma od strane Republike Srbije. Ne znam da li je to izum nekog genijalnog pravnika, pojedinca, vlasti, ko je to odlučio da žrtvuje ugled Srbije, da žrtvuje istoriju ove države, ne znam iz kojih interesa, ali to zaista može da bude ozbiljna posledica ovakvog zakona.
Primedbe koje imamo posebno na članove 9, 17, 22, 27. itd, neće mi vreme dozvoliti da sve obrazložim, ali reći ću npr. da ste usvojili amandman SNS kada smo govorili o restituciji, samo o roku u kojem moguće potraživati obeštećenje, vi sada ne bi imali razloga da pišete jedan član koji je u stvari potpuno neusklađen sa Zakonom o vraćanju oduzete imovine. Propisan je rok od dve godine od stupanja na snagu za podnošenje zahteva za vraćanje imovine, ali ovaj zakon propisuje rok od pet godina za podnošenje zahteva za rehabilitaciju. Kako će sada ti ljudi koji pet godina imaju ovaj rok da ostvare svoje pravo ako se za dve godine taj rok praktično smatra isteklim?
Ovo je sitnica oko nepoklapanja vremenskih rokova za vas kao zakon, ali je za nekoga u stvari nepravedno onemogućavanje da ostvari pravo na rehabilitaciju. Koliko ćete krupnih posledica ukoliko ozbiljno ne budete saslušali argumente SNS po članovima o kojima ćemo tek govoriti, ne bih bila spremna ni da zamislim u ovom trenutku, ali smatram da svaki građanin države Srbije, nezavisno od nacije, vere, opredeljenosti, rase, treba i mora da se oseti korisnim i integrisanim članom društva. On to može i on će na to imati priliku, pravo i šansu samo ako shvati da ta država u kojoj živi treba da se pokaje, izvini i naknadi štetu samo za ono za šta je kriva po međunarodno priznatim pravilima i po pravednosti, humanoj ljudskoj koja važi svuda u svetu. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo početkom septembra dobili prvu varijantu Predloga zakona o rehabilitaciji mi u poslaničkoj grupi SRS kada smo se pripremali u to vreme za taj zakon zauzeli smo stav da zapravo takav zakon uopšte nije trebalo da se donosi, ne zato što smo mi protiv rehabilitacije, jer mi svakako jesmo za rehabilitaciju lica koja su progonjena kao žrtve pre svega Titovog komunističkog režima, ali smo, kada ste već odlučili da donesete taj zakon, intervenisali određenim brojem amandmana i da su na onu prvu varijantu prihvaćeni svi amandmani SRS, zapravo imali bismo dobar Zakon o rehabilitaciji.
Zašto smo mislili da ne treba da se donosi zakon? Iz prostog razloga što je Zakon o rehabilitaciji donet 2006. godine. Problem je što se taj zakon nije primenjivao i niko ne može da nam garantuje da taj problem neće biti i sa ovim zakonom, jer je već odavno praksa u ovom parlamentu da se zakoni samo štancuju, donose, a da zapravo ostaju mrtvo slovo na papiru. Takođe je dobro što je Vlada prihvatila, očigledno su čitali naše amandmane na tu prvu varijantu zakona i jedan broj amandmana su prihvatili i to je dobro. Međutim, problem je što ste se vi našli u nekom koalicionom kolapsu, pa ste morali da zadovoljite, zapravo ste se suočili sa dva problema. Jedan problem je vezano za nalog EU, tako ste nam napisali u obrazloženju, da ovaj zakon mora da se donese, a sa druge strane ste imali koalicione partnere koji su otvoreno i javno ovde kada se govorilo o Zakonu o vraćanju imovine, odnosno Zakonu o restituciji iznosili svoj stav i najavljivali i rečeno im je tada da će ono što su oni hteli kroz taj zakon zapravo da im se na neki način reguliše kroz Zakon o rehabilitaciji. To je naravno mnogo loše.
Kažete da se zakon usvaja po hitnom postupku zbog toga što bi neusvajanje zakona imalo štetne posledice za ostvarivanje prava rehabilitovanih lica, s obzirom da zakon predviđa veći broj prava itd, i pored toga kažete da je usvajanje ovog zakona jedan od prioriteta u procesu pridruživanja Republike Srbije EU. Što se tiče ovog prvog razloga gde ste naveli da bi nedonošenje ovog zakona imalo štetne posledice za ostvarivanje prava rehabilitovanih lica, ovo je licemerno od strane Vlade Republike Srbije iz prostog razloga što se ništa nije učinilo da se zakon koji je donet 2006. godine primenjuje i, ponavljam, da se taj zakon primenio mnoga lica koja je trebalo rehabilitovati bila bi rehabilitovana.
Mesecima se u medijima priča i neki predstavnici većine u ovoj koalicionoj vladi mesecima pričaju o đeneralu Dragoljubu Mihailoviću. Traži se njegov grob, pa se traži naziv ulice po njemu. SRS je inače tražila da se ovaj most preko Save nazove po Dragoljubu Mihailoviću, imali smo zvaničan predlog u Skupštini grada u tom smislu. Evo pitanje za sve – zašto do danas nije rehabilitovan Draža Mihailović? Zašto je u januaru ove godine postupak za rehabilitaciju u Prvom osnovnom sudu prekinut na neodređeno vreme? Ko nam garantuje da ovako loš zakon kakav je ovaj danas neće takođe prolongirati sve te potrebne rehabilitacije na neodređeno vreme?
Mi smo i na ovaj predlog uložili određen broj amandmana i, naravno, govorićemo o njima delom danas, a delom u raspravi o pojedinostima, ali sada više govorim o ovim principijelnim razlozima zbog čega mislimo da vam ovaj zakon ne treba i pogotovo da je zakon loš. Vi i ovaj zakon donosite, kao što ste napisali u obrazloženju, da udovoljite EU, zahtevima EU. Zaista je nepodnošljivo više da se u ovom parlamentu donose, voljom skupštinske većine i na predlog Vlade, zakoni kojim se udovoljava nečijim tuđim zahtevima. Pitamo vas kada ćete početi u parlamentu da donosite zakone koji se donose radi građana Srbije? Hajde jednom napišite u obrazloženju – ovaj zakon donosi se u interesu građana Srbije. Dobro znate da ulazak Srbije u EU nije u interesu građana Srbije. To danas tvrdi 54% građana Srbije i to valjda treba da se poštuje. To što ste vi dali neka obećanja itd, to zaista morate sami da rešite, ali ne preko leđa građana Srbije i mimo volje građana Srbije.
Šta je takođe jedna od principijelnih primedbi koje mi imamo na ovaj zakon? Nedopustivo je, i kada som govorili o Zakonu o restituciju skretali smo vam pažnju na to, nedopustivo je rehabilitaciju povezivati sa restitucijom. Zakon o vraćanju imovine, odnosno restituciji sa stanovišta SRS protivan je Ustavu Republike Srbije i uopšte nije bilo mesta da se on nađe u pravnom sistemu Republike Srbije i taj zakon, što se nas tiče, nije trebalo donositi. Prvom prilikom mi ćemo taj zakon staviti van snage.
Vi ga i onako nećete primeniti, neće biti posledica što se tiče njegovog donošenja. Ali je dakle, nedopustivo da vi rehabilitaciju vezujete čak i u delu vraćanja imovine, da vezujete za restituciju. Vi ste restituciju regulisali, kako ste regulisali, mi sad samo podsećamo da niste mogli da donesete taj zakon, između ostalog što su sva lica kojima je oduzeta nekad imovina da im je ta imovina oduzeta na osnovu tada važećih zakona koji uzgred budi rečeno nikada nisu stavljeni van snage.
Rehabilitacija je potrebna za lica koja su bile žrtve progona režima i svakako da je potrebno tim ljudima, tom malom broju preživelih, a onda naravno naslednicima onih koji nisu preživeli da je potrebno vratiti sva prava koja su im na taj način oduzeta i da je potrebno, naravno, vratiti i nezakonito oduzetu imovinu.
Ono što se provlači kroz ovaj zakon, naravno, zakon vrvi od nepreciznosti i otvoriće mogućnost velikih zloupotreba u njegovoj primeni, pa će se desiti da neće moći da budu rehabilitovani pripadnici četnika Draže Mihajlovića, koji su zapravo istorijski u najvećem broju slučajeva bili žrtve progona tadašnjeg režima, ali ste zato otvorili mogućnost rehabilitacije otvorenih neprijatelja, zločinaca koji su činili zločine u toku Drugog svetskog rata nad građanima Srpske nacionalnosti u Srbiji.
Vi ste ovim zakonom otvorili mogućnost da se imovina vraća i ljotićevcima i nedićevcima i folksdojčerima i ustašama i hortijevcima, dakle, svi oni koji su nesporno bili neprijatelji Srpskog naroda, koji su nesporno činili zločine, istorija je puna konkretnih podataka o tome, svi će oni na osnovu ovog zakona koji ćete vi verovatno i usvojiti ako uspete da obezbedite većinu, pošto vam to sve nešto teže ide u poslednje vreme i dok smo u prepodnevnom delu razgovarali o ovom zakonu, dobila sam jednu sms poruku jednog od naslednika porodice Čitlak. Taj gospodin me zamolio da u ime te njegove porodice, koji su u ogromnom broju stradali na Vaskrs 1941. godine, kada je inače hiljade Srba oterano u logore u Šarvar, u Barču, u Kanjižu i mnogi su umrli od gladi i od batina, od bolesti itd, čovek je imao potrebu da se slučaj njegove porodice spomene na današnjem zasedanju ne bi li na taj način skrenuli pažnju vladajućoj većini, da ni slučajno ne sme da usvoji ovaj zakon u ovoj formi i da je neophodno da se usvoji amandman SRS koji taj problem rešava.
Vi ste u članu 1, mi smo i u onoj prvoj varijanti Predloga zakona imali ozbiljnu primedbu na član prvi i vi ste u tom članu tada predvideli da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacija za lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, lišena slobode ili drugih prava i tada ste rekli, od Drugog svetskog rata.
Mi smo vam amandmanom tada skrenuli pažnju da je neophodno da se ova prava ostvaruju od početka Drugog svetskog rata jer je i u toku rata bio veliki broj, pre svega Srba, četnika koji su nastradali u okviru te političke odmazde. Vi ste sad, ovaj član 1. stav 1. napisali na način da niste ograničili početak od kada se primenjuje ovaj zakon ali ste rekli da se on primenjuje do dana stupanja na snagu ovog zakona. Ovo je takođe loše rešenje.
Vi možda mislite ili se bar pravite da mislite da u ovom periodu i ovih prethodnih 11 godina i danas dan nema i te kako političkog progona. Ima, ako usvojite ovaj zakon i ako posle vas na vlast dođu neki ljudi koji drugačije razmišljaju na osnovu čega će se, recimo rehabilitovati porodica Slobodana Miloševića koja se progoni apsolutno mimo zakona i mimo bilo kakve sudske odluke. Na osnovu čega, recimo Slobodan Homen priča u javnosti da će oduzeti kuću Slobodanu Miloševiću? Na osnovu čega? Da li ćete vi ovim zakonom zatvoriti na taj način tu priču? Kako će neko ko dođe posle vas da rehabilituje Slobodana Miloševića i da njegove posmrtne ostatke donese u Aleju velikana gde mu i jeste mesto? Kako ako vi na ovaj način ovaj zakon zatvorite?
Da li ste vi svesni da je predsednik SRS Vojislav Šešelj devet godina u pritvoru u Haškom tribunalu? Da li to nije kršenje njegovih ljudskih prava? Da li to nije njegov politički progon, a podsećamo da je optužnica protiv njega napisana zato što je to Đinđić tražio od Karle Del Ponte. Dakle, čist politički progon i ono što se dešava u Haškom tribunalu je čist politički proces. Evo podsećamo da je on i pored toga što je devet godina u Haškom tribunalu, sad kad je postupak u završnici, da on zapravo nije u mogućnosti da priprema svoju odbranu. Zašto? Zato što mu ne dozvoljavaju privilegovanu komunikaciju sa njegovim pravnim savetnicima. To je skandal koji Vojislav Šešelj nije doživeo ni u vreme kada je progonjen u Titovom komunističkom režimu i kada je bio utamničen u Zeničkom kazamatu i tada mu je bilo omogućeno da sa tadašnjim braniocima ima privilegovanu komunikaciju.
Da li vi mislite da nema mesta i da neće biti mesta rehabilitaciji Vojislava Šešelja, ne govorim u odnosu na Hag, to će biti posebna priča, govorim u odnosu na unutrašnju politiku i na progon DOS-a koji je Vojislav Šešelj doživeo.
Da li vi znate ili se pravite da ne znate kakvi se politički progoni i ne koje danas iz vladajuće koalicije o tome govorio, kakvi se politički progoni dešavaju u lokalnim samoupravama? Da li vi znate koliko je mobinga u lokalnim samoupravama po partijskoj liniji? Da li vi znate koliko je ljudi dobilo otkaz zato što nisu pripadnici stranke koja je vlast u određenoj lokalnoj samoupravi? Da li vi mislite da se to više ne dešava? Naravno dešavalo se maksimalno u toku ovih 11 godina, dešava se i dan danas. Pa kako mislite da ti ljudi dožive rehabilitaciju ako ovaj zakon i ovaj član 1. zatvorite da se on primenjuje do dana stupanja, njegovog stupanja na snagu.
Naravno, ima još članova na koje smo mi intervenisali amandmanima i nadamo se da ćete te amandmane uzeti u obzir, ukoliko vam je zaista namera da donesete zakon koji će imati svog smisla, koji će pre svega biti primenjiv, a ne samo da ostane mrtvo slovo na papiru i koji će onemogućiti zloupotrebe u njegovoj primeni.
Na član 1. smo intervenisali sa više amandmana, a rekla sam ono što je najkarakterističnije ali smo takođe brisali i član 2. koji potpuno obesmišljava donošenje ovog zakona i zlonamernim tumačenjem ovog člana 2. moglo bi se desiti da oni koji su bili najviše progonjeni u komunističkom režimu, a to su pripadnici četnika Draže Mihajlovića, da oni zapravo uopšte ne budu rehabilitovani.
Ono što sam pominjala, što je posebno opasno, sadržano je u poslednja dva stava člana 5. Predloga ovog zakona gde ste, kao što sam već rekla, provukli ono što ste obećali nekim koalicionim partnerima u toku postupka donošenja Zakona o restituciji i gde ste omogućili da oni koji su bili otvoreno na neprijateljskoj strani u Drugom svetskom ratu. Mnogi su bili i pripadnici SS divizije, učestvovali u onom bacanju Srba pod led 1942. godine i oni će na osnovu ovog zakona biti rehabilitovani, što mislimo da je apsolutno nedopustivo.
Kako smo procenili da će zakon omogućavati zloupotrebe? Recimo, evo članom 12. gde ste predvideli da se u postupku rehabilitacije može odobriti besplatna pravna pomoć u skladu sa zakonom. Ovo je sa našeg aspekta prosto neprihvatljivo. Šta to znači, ko će biti taj ko će procenjivati da li nekome treba odobriti besplatnu pravnu pomoć ili ne treba? Ovo je specifičan zakon i ne može da se podvede pod Zakon o pravnoj pomoći gde se vodi računa o socijalnoj ugroženosti lica koje traži pravnu pomoć.
Ovo je zakon koji se donosi radi rešavanja nekih istorijskih nepravdi i onda ovaj zakon u svakom pogledu mora da uvažava te specifičnosti i svi postupci za rehabilitaciju, oni koji su u skladu, mislimo pre svega stavova SRS i onoga što smo govorili i kroz amandmane napisali, moraju imati besplatnu pravu pomoć.
Treba da znate da ako je, eventualno, živo lice koje će tražiti rehabilitaciju, da su to stara lica koja imaju 80, 90 ili više godina i dobro znate dokle ste te ljude doveli, pogotovo što nisu imali pravo ni na penziju, što su bili progonjeni i oni i njihovi potomci na radnim mestima, ako su uopšte mogli da se zaposle, itd. Odakle će ti ljudi moći da plate pravnu pomoć? Ništa u boljoj situaciji nisu ni njihovi naslednici.
Predvideli ste da će te podzakonske akte za primenu ovog zakona doneti u roku od 60 dana. To je, opet, dokaz da se samo igrate ljudima koji bi trebalo da budu rehabilitovani. Ako je ovaj zakon u onoj prvoj varijanti bio u parlamentu još 2. septembra, da li je moguće da nadležno ministarstvo nije ništa preduzimalo da već pripremi podzakonska akta jer je prošlo već tih tri meseca, odnosno više od onog roka koji ste vi predvideli za donošenje podzakonskih akata?
Ovo napominjemo da bismo skrenuli pažnju koliko ste neozbiljni i koliko zapravo i ovaj zakon nema nikakve veze ni sa zdravom pameću ni sa interesima građana Srbije, već je samo još jedan u nizu onih koji morate da donesete radi postizanja eventualno kandidature za ulazak Srbije u EU i vrlo smo ponosni što našu ideju da Srbija ne sme u EU, danas podržava 54% građana Srbije. Hvala.

Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa javlja za reč da koristi svoje pravo? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: ZES, Poslanička grupa manjina, poslanička grupa Nova Srbija, poslanička grupa SPS – JS, poslanička grupa SNS i poslanička grupa SRS, pa prelazimo na deo sednice kada pravo na reč imaju narodni poslanici, a po redosledu i prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o rehabilitaciji.

Poštovana predsedavajuća, kolege poslanici, ovo je jedan od najvažnijih zakona koje jedno društvo može da donese. Ono se istovremeno suočava sa jednim od najvažnijih vrednosti, a to je pravda. Dakle, radi se o pravdi. Neko će reći – pravde nema i obično se ona relativizira, ali društvo bi se pretvorilo u običan čopor kada ne bi bilo ljudi koji stalno insistiraju na pravdi, ma koliko se teško do nje dolazilo.
Zakon o rehabilitaciji jeste jedan pokušaj da se koliko – toliko približimo pravdi. Međutim, to približavanje ne treba odmah da nas obraduje da smo stigli do cilja i da su sve nepravde ispravljene, ali je važno težiti da se one ispravljaju.
Ima nekoliko vrsta nepravdi, ali ona koja je najveća, ona dolazi od najvećeg autoriteta a to je država. postoji u teoriji poznat fenomen tzv. državnog razloga. Državni razlog je kada država žrtvuje pojedinca i čini nepravde, a posle toga se država nekako snađe, pojedinci stradaju i u takvoj situaciji uvek se više isplati da se bude dželat nego žrtva, jer država obično zaštiti dželata, a žrtava se nekad seti, a nekad ih potpuno zaboravi. Ovo je stari fenomen i važi za celu istoriju i za sva društva.
Jednom sam navodio jedan od prvih primera upotrebe državnog razloga u vezi sa jednom drugom vrstom zločina, tzv. muškim zločinom. U antičkom svetu da bi izbegli najezde i horde koje su kao manir imali obično silovanje žena kada upadnu u neku državu ili grad, onda su neki gradovi se dosetili pa su izdvajali po dvadesetak devojčica u jedan hram van grada tako da se ta vojska tu zadovolji, ne ulazi u grad. To je bio primer kada država žrtvuje pojedinca u svoju sopstvenu odbranu. Tokom istorije to smo imali neprekidno. Kada se nekada poziva na državni razlog, a nekada je bio u pitanju državni razlog, a najčešće je stradao pojedinac.
Ovde imamo razne vrste zločina i razne vrste nepravde. Imali smo rat, revoluciju i kako god hoćete i tu su se smenjivali motivi terora. Jedni su bili ratni, kada ubiti ratnog neprijatelja nije značilo nikakav zločin nego se smatralo patriotskim činom i dobijale su se za to medalje. Posle toga se prešlo na klasnog neprijatelja koji je takođe trebao da predstavlja jednu smetnju napretku društva, država je naša za to razlog, i onda su stradali klasni neprijatelji. Kada je nestalo i tih vrsta neprijatelja, onda se prešlo na idejne neprijatelje, izmišljene idejne neprijatelje i na međusobno obračunavanje. Uvek iza toga stajalo je neko obrazloženje.
Međutim, kada se donosi Zakon o rehabilitaciji mi to donosimo, s jedne strane, zbog žrtava, zbog pravde koje sam spominjao kao jednu od najvećih vrednosti svake političke zajednice, a sa druge strane i zbog budućih generacija, da ono što smo uradili nekada u istoriji ne ponavljamo, da se jednostavno postide ili žigošu izvršioci nepravdi i zločina kako se ne bi tako latili za neki zločin u budućnosti. To je pravi smisao rehabilitacije.
Države imaju svoje biografije, kao i pojedinci. Kao što pojedinci žele nekako da operu ili isprave svoje biografije, tako to čine i države. Nedavno smo imale u engleskom parlamentu jednu odluku gde se osuđuje Engleska država zbog trgovine robljem, odnosno hvatanjem crnaca po Africi i njihovo slanje za Ameriku. Neko će reći da je to besmisleno, šta ko sada ima od toga, ali negde ima da se osudi jedna takva stvar kako se čovek ponašao prema čoveku, makar to bilo i pre tri veka. Tako čovečanstvo jedino može da napreduje.
Mi se ovde susrećemo sa raznom vrstom tih nepravdi i sa različitim oblicima rehabilitacije. Jedan prethodni zakon je bio dosta konfuzan, nešto je sve ispomešao i nije bio dovoljno upotrebljiv i malo je toga i urađeno u smislu prave rehabilitacije.
Možda za većinu ljudi ova rehabilitacija ne znači u nekom materijalnom ili ne znam bilo kom smislu, bilo šta i većina ljudi je mrtva, mnogi i nemaju naslednike, ili su oni već ostarili, ali ima značajnu poruku za budućnost, da to više nećemo imati.
Smatrao sam da je važno bilo odvojiti dve stvari i to je bilo predviđeno takozvanom sudskom i ovom zakonskom odlukom. Ovde se pominje zakonska rehabilitacija po kojoj se na osnovu zakona, koji su kao takvi bili nedemokratski ili nehumani, pa onda svi koji došli pod udar tog zakona se imaju smatrati nevinim, odnosno rehabilitovanim i sudska, gde se upliće proces i sada se tu pravi jedna razlika. Često su tu i sudski procesi bili farse, a kod ovog administrativnog mi imamo takođe niz velikih farsi.
Recimo, svi koji su poslati na Goli otok imali su administrativnu kaznu, ali niko nije video nijednog administrativnog sudiju, odnosno sudiju za prekršaje, niti je bilo ko ulazio u predmet o čemu je reč. Jedan jedini pečat drugog reona Grada Beograda udaren je na sva ta rešenja i ljudi su poslati u logor. Problem je bio u tome što je postojala potpuna samovolja policijska da se stvaraju koncentracioni logori.
Danas u koncentracionim logorima, postoje velika istraživanja, postoji Rezolucija Saveta Evrope, koja to osvetljava, čitavu tu stvar, i u dobrom delu se o tome ovde kasnilo.
Moja ranija ideja je bila da jednostavno treba doneti odluku skupštinsku u kojoj se kaže, ta takozvana uredba, da se može poslati na težak fizički rad i u koncentracioni logor svako na osnovu mišljenja policijskoga, da je ona ništavna i automatski ceo problem je završen. Ko hoće posle da tuži državu, to je njegova stvar.
Međutim, došlo se na jedno rešenje da to ipak ide kroz takozvanu zakonsku rehabilitaciju. Sada šta se ovde dešava? Ovde se kaže u uvodnom članu da oni koji su bili kažnjeni zbog prihvatanja Rezolucije Informbiroa. Ovakva formulacija potpuno nije tačna. Na Golom otoku je bila samo jedna petina ljudi koji su se izjasnili za Rezoluciju Inform biroa, a četiri petine nisu. Da li to onda znači da su oni naknadno doneli jednu etiketu, jedno obrazloženje neke uredbe ili ne? To samo govori o tome da su te tzv. administrativne kazne bile čista improvizacija, kao da vam je neko zalepio bilo kakvu značku. To mora da se kaže, da ne prihvatamo jedan poredak, da se navodno držao neke uredbe, da donosi neke administrativne kazne, što nije bio slučaj.
Međutim, ovde imamo jedan poseban slučaj na koji želim da se osvrnem. Nije postojalo nikakvo krivično delo koje bi obuhvatalo sledeću situaciju i neka svaki građanin sebe zamisli da su ga pozvali na partijski sastanak zatvorenog tipa, vrlo diskretan i tu su čitali neka pisma i dokumente i recimo – izvolite, šta mislite, podsticali na debatu.
Posle toga su ljudi išli direktno u zatvor, bez ikakvog sudije za prekršaje ili bilo čega, odjedanput su se našli u logoru. Da li možete da zamislite takav cinizam da neko pozove članove na vrlo poverljiv razgovor, podstakne im debatu, a onda ih pohapsi. Ali, da bi cinizam bio veći, to se odigravalo krajem juna 1948. godine. Krajem jula se odigravao Peti kongres Komunističke partije Jugoslavije. Na tom Petom kongresu držao je referat Josip Broz Tito, koji je završio rečima: "Živeo veliki vođa i učitelj čovečanstva Josif Visarionovič Staljin, živeo Sovjetski Savez, garant mira i sloboda čovečanstva". Pa, drugi referat držao Kardelj, koji takođe završava istom formulom: "Živeo veliki Staljin, živeo veliki Sovjetski Savez". Tako i Ranković, pa tako i Milovan Đilas.
Za to vreme studenti ili bilo ko koga su nešto pitali na sastanku je rekao – možda je trebalo da odemo u taj Bukurešt, da vidimo o čemu se radi, taj se već nalazio tada u logoru. Ta vrsta cinizma nije zabeležena u istoriji. To mora da se kaže. Da bi posle toga godinama, dok se nisu izljubili Tito i Hruščov, ti ljudi tretirani kao izdajnici. Šta su izdali, koga, gde?
Svi ljudi koji su bilo na Golom otoku, jedan deo, taj mali zato što je nešto rekao na sastanku, mnogo veći deo, što nije rekao da li je razgovarao sa svojim prijateljima o tome. Ne postoji ni jedan letak koji su napisali informbirovci, ne postoji ni jedna organizacija Informbiroa, ne postoji nijedna akcija Informbiroa, postoji samo deo razgovora na partijskom sastanku gde ljudi pozvani i da nisu rekli za svoga druga, prijatelja, pošto se o tome pričalo, o tome se razgovaralo. Trebalo je preko noći napraviti preokret od veličanja Sovjetskog Saveza i Rusije do potpune ideolatrije, a preko noći obrnuto.
Na jednoj školi u Crnoj Gori stajao je veliki natpis – Dolje majka Rusija. Oni su trebali da budu protiv, a negde nisu i u toj smetnji smatrali su da tako nešto mogu da napišu i kažu. U to vreme kada je postojao taj koncentracioni logor po matrici logora kakvi su bili u Rusiji, sa dodacima specijalnim sadističkim, koje je naša policija negovala, zapad nije mnogo o tome vodio računa, rekli su – u redu, to su neki koji su možda za Rusiju, nećemo praviti Titu oko toga nikakve primedbe. Time je to završeno.
Rusi su još manje imali razloga, jer su imali pune džepove oraha za još svojih logora, pa su o tome morali da ćute. Ovi ljudi su održali dve, tri, četiri, skoro neki do pete godine, izašli su, ali sa žigom izdajnika i negovana je sve vreme 20, 30 godina jedna slika da su to ljudi koji su izdali zemlju. Odjedanput su internacionalisti postali veliki nacionalisti i patrioti, a sada pitam – šta je ko izdao? Šta su studenti ili đaci izdali? Koje je to krivično delo, gde, kada, šta? Sa tom propagandom se moglo ići u aps, ako bi neko zapevao rusku pesmu u kafani. Sada već idemo obrnuto – utrkivanje ko će pevati te pesme. Stvari su se menjale, ali su neki ljudi postajali žrtve toga. To je trebalo na jednostavan način uraditi.
Međutim, izgleda da je uvek bolje biti, što sam rekao malopre, dželat nego žrtva. Sada se šepure zvezde takvog jednog monstruoznog koncentracionog logora. Oni su postali medijski vrlo značajne, atraktivne osobe, koje o svojim brutalnostima javno govore i svedoče. Ostali ljudi to posmatraju zgranuto – šta se ovo dešava?
Dakle, moramo kao društvo imati dovoljno snage, a na to nas obavezuje i Povelja UN, obavezuju nas i rezolucije Saveta Evrope da se zlo čini, totalitarnih režima, koji su urađeni mimo pravnog poretka, najčešće ili uz pomoć raznih uredaba političkih i zloupotreba počinjenih. To mora da se rasvetli. Nema tu više da se neko brine o velikim troškovima. Tu više nema ni pet posto ljudi koji su preživeli taj logor, a oni koji su još pre toga bili, koji su bili žrtve progona klasnih neprijatelja, njih već tako reći apsolutno nema među živima. Nisu to veliki troškovi. A jeste u svakom slučaju jedan moralni trošak, a to je snaga da se suočimo sa tim da taj kontinuitet koji svaka država želi da napravi, pa da nas na neki način učini krivim – pa lepo je bilo u to vreme živeti, baš je bilo fino, nekome jeste, ali nekome nije. Moramo da učinimo da zakoni važe za sve, pa da oni koji su stradali bez ikakve zakonitosti ili prava stradali, mora se to javno reći, da se ubuduće to ne bi to dešavalo.
Dakle, imamo taj problem, posle toga što se dogodilo, imali smo određene društvene posledice. Pazite na posledica je bilo odvajanje od sovjetskog bloka. Tu prednost nismo iskoristili da se u međuvremenu integrišemo u Evropu, nego smo se integrisali u Aziju i Afriku, ali to odvajanje ima neke pozitivne efekte.
Međutim, negativni efekti su bili potpuna prevlast policije, kako u partiji, tako i u državi. Policajci su, i ti istražitelji golog otoka, postali ambasadori. Evo, bio vam je Kapičić ambasador u Švedskoj, u najdemokratskijoj zemlji. Postali su ambasadori, postali su direktori spoljno-trgovinskih preduzeća, postali su moć svuda, oni su odlučivali o svemu. Prestala je svaka debata, samo su još neuračunljivi ljudi nešto diskutovali na partijskim sastancima, ostali su se sećali kako je prošao ko god je pitao, je li nešto, šta je s njim bilo sutradan.
Dakle, to su neke stvari sa kojima, iako danas, srećom, živimo u drugim vremenima kada to novim generacijama izgleda potpuno čudesno da je tako nešto bilo i moguće. Ali, nikad se ne zna na šta može kriza ili bilo šta da dovede čovečanstvo, opet u neko veliko iskušenje, da se ogreši o prava i slobode ljudi. To je ključno pitanje.
Zato je potrebno razvijati tu svest da je počinjen zločin, bez obzira, neko je mogao imati neke zasluge, sve je to u redu, mi to nekada opraštamo, kažemo – eto, Miloš Obrenović je bio mudar vladar, itd, a činio je strašne zločine, gde bi na svakom sudu danas morao odgovarati za te stvari. To su prošla vremena, ali dajte da ih onda osvetlimo onakvima kakva su bila, i neke ličnosti kakve jesu bile. Bez obzira na svu idolatriju kod Tita i još uvek njegovih zaljubljenika ovde, mora se reći bio je jedan od diktatora evropskih, imao je koncentracione logore i obračune sa svojim protivnicima ili onima u koje je sumnjao, likvidirao je na razne načine u saradnji sa Kominternom mnoge kadrove Komunističke partije. Dakle, četiri stvari su danas osvetljene, stoje, i moraju da budu prisutne, nikakvo zatrpavanje istorijom i neka idolatrija ne može to da spreči.
Mi moramo da izgrađujemo društvo u kome će se čovek osećati sigurnim, da zakoni budu sigurni. Ima jedna nesreća, naravno, koju je skupo platio socijalizam, a koja se negde već nalazi u nekim temeljima socijalističke teorije ili Marksove teorije, po kojoj je pravo bilo svedeno na ideologiju. Pa je bio jedan oblik ideološke svesti, pa su onda, pa je pravo definisano kao, na stepen zakona podignuta volja vladajuće klase. Ako vladajuća klasa može da podigne na stepen zakona svoju volju, onda je tu, sa pravom, priča završena. Zato su ti zakoni izgledali tako samovoljni, gubili su onaj glavni smisao zakona da u sebi imaju neku supstancu pravde i događali su se onda ovi zločini pokriveni navodnim uredbama i navodnom pravdom koje nije bilo.
Na sreću, čovečanstvo se ipak trezni i shvata da ti deficiti sloboda i deficiti prava jako mnogo koštaju. Danas čovečanstvo napreduje u širenju slobode i velike reflektore baca na osvetljavanje svake pravne norme, jer ona pogađa ljude.
Zato je ovaj zakon važan, pre svega, kao jedan društveni podsticaj da se osvetle zločini i pravda se u tom smislu ne može izvršiti, jer ako sam ja bio nevin, onda je Kapičić bio kriv, jer, ako on nije kriv, onda sam ja kriv. Ali dotle pravda obično ne stiže, nema tu nikakvih instrumenata da se to uradi, ali zato mora javnost da reaguje, da kaže – pa, nemoj se ti hvaliti time da su ti ruke krvave do ramena, jer si voleo Josipa Broza. To nije dovoljan razlog i zato sedi kući i ćuti. To je najviše što može da se učini.
Dakle, ovde će biti dosta problema kod sudskih procesa. Mi zaboravljamo, kažemo – sudski, pa smo time malo kao to podigli na viši nivo, ali bilo je takođe sudskih farsi i montiranih procesa koliko god hoćete. Tako da, i tu je potrebno, naravno, uložiti velike napore da se i ta stvar sudski izvede. Bilo je puno predrasuda prema nacionalnim manjinama, prema nedužnim ženama, pripadnicima drugih naroda koji su učestvovali kao saradnici Trojnog pakta, Hitlera itd. Ta kolektivna krivica je pogađala, strahovito, potpuno nedužan svet. Sve te stvari moraju da nađu svoje mesto i da se tačno kvalifikuju i kažu – ako hoćemo da kao društvo napredujemo, neki napredak.
Naravno, nama je potrebna i jedna normalna demokratska debata o tome. Problemi koji su se ovde podigli da se sada, maltene, podigne konflikt sada – partizani i četnici itd, trebalo je da imaju jednu drugu dimenziju, a to je odbrana prava i pravde istine. Sve ove ideološke zablude, ovakve ili onakve, ostavljamo istoriji, a činjenice treba da budu činjenice.
Negde sigurno postoje i dokazi i činjenice da se neko ogrešio i o interese države i prava, pravde itd, jer je bilo zločina u toku Drugog svetskog rata. Isto tako, motiv treba da bude ovde, žudnja za pravdom i da niko ne bude negde sklonjen u neku zavetrinu, da ga je istorija zaboravila, jer će to da se vrati, svaki put, u nekoj drugoj prilici sa kojom se mi možemo sretati.
Ono što može da se donese kao deklaracija, danas su svi to uradili. Državni razlog je korišćen i u Drugom svetskom ratu za stvaranje logora. Amerikanci su imali logore za Japance. Svi solidni i lojalni Japanci po Kaliforniji su se našli u logoru posle napada na Perl Harbor. Međutim, posle dužeg vremena se pojavila i tamo jedna želja ta se ta nepravda ispravi, pa je Kongres doneo odluku o osudi tog koncetracionog logora, o toj kolektivnoj odmazdi, pa je dolazilo do obeštećenja itd.
Kao što sam rekao, država mora da čisti svoju biografiju i kada se poziva na državi razlog.
Inače, koncentracionih logora je kod nas bilo. Neki, ovako moderni antikomunisti, odmah to vežu za Lenjina, a imali smo koncentracione logore od Rimskog carstva, imali smo u Prvom svetskom ratu. Austrija je pravila koncentracione logore za Srbe iz Bosne itd. U toku Drugog svetskog rata smo takođe svuda imali koncentracione logore.
Predstoji nam jedan napor da mnogo ozbiljnije i upornije tragamo za pravdom, da nam zakoni budu toliko čisti u pravnoj jednakosti ljudi i da imaju neki humanitet u sebi, da ni na koga ne bace mrlju sumnje ili opasnosti, ili neke diskriminacije koja će se sutra vratiti.
Međutim, postoji još jedno polje, nešto blaže ali takođe krajnje diskriminatorno, a to je pitanje tzv. primene moralno političke podobnosti.
Negde 70'-ih godina, u vreme kada je svet dosta demokratski disao, doneli su zakone u Jugoslaviji o moralno političkoj podobnosti. U početku se to odnosilo samo na jednu grupu profesora Filozofskog fakulteta, koje je Tito optužio da nisu marksisti ili tako nešto, dovoljno samoupravnim i onda su doneli zakone. U tom zakonu o školstvu je stajalo da niko ko nije politički podoban, ne može biti profesor univerziteta. Onda su to proširili, pa je to čak stiglo i do osnovnih škola. Na taj način su ljudi lišavani svoje profesije i to godinama.
Sada imamo jedan slučaj koji je zanimljiv za Skupštinu Srbije. Skupština Srbije je donela 1975. godine, u januaru, zakon, neku vrstu "leks specijalisa", potpuno besmislen, da Skupština Srbije izglasava da osam profesora Filozofskog fakulteta ne mogu više biti profesori Filozofskog fakulteta. Nigde u Ustavu to nije bilo moguće, iz prostog razloga što je postavljao i otpuštao isključivo fakultet, odnosno Savet fakulteta. Skupština sa time nije imala nikakve veze.
Šta se desilo? Sada je Skupština trebala da izda rešenje od kojeg mi više nismo profesori. Onda se neki pravnik setio, ali šta ćemo da napišemo kao pravni lek? Nekome se mora žaliti onaj koji je otpušten. Ali se Skupštini ne može žaliti. Šta ćemo da radimo? Kaže - ništa, ne morate im dati nikakvo rešenje. Tako nikada nije došlo do rešenja da li je neko prestao da bude profesor.
Vratio sam se posle 15 godina, kao sa službenog puta. Sve dokumente je specijalna policija pokupila. Ne možete naći ni za penziju, niti jedno rešenje da ste negde bili. Najvulgarnija uzurpacija policijska i potpuno bezakonje.
Skupština Srbije je trebala da ima dovoljno hrabrosti , a te inicijative je imao filozofski fakultet, koji nije priznao tu odluku. Posle toga je održao Skupštinu, da je ta odluka ništavna.
Predsednik te skupštine je dao ostavku, a zatim i Sima Ćirković kao dekan je podneo ostavku i studenti su imali štrajk. Ta odluka je i danas negde zapisana. Sramota za Skupštinu da ona postoji. Jednim dizanjem ruke se kaže - ta odluka je ništavna jer je bila protivustavna. Što je najbolje, i Ustavni sud Jugoslavije se izjasnio da nije ustavna, pa je Tito rekao - ne morate sada o tome ništa, nije važno, zaboravite na to.
Dakle, bilo je jako mnogo bezakonja. To nije ličilo ni na pravni poredak, nigde ni kada je malo trebala negde da se ugrozi postojeća vlast. Bilo je i takvih slučajeva gde su ljudi gubili profesije, a pogotovo se to u unutrašnjosti razvilo kao jedna dobra metoda. Danas imamo nešto slično, neko je pominjao ovde partijske podobnosti, ali rekao bih da je ovde malo ublaženija stvar, jer ovde se postavlja po nekoj partijskoj pripadnosti, ali tamo se gubio posao, tamo je bilo to još strašnije.
U svakom slučaju, treba da učinimo te konkurse javnim i da se te priče o pravnim privilegijama koje narušavaju pravni poredak sklone. Verujem da naše društvo ima potencijala da shvati, suočeno sa nedemokratskim oblicima svoje istorije, mi se često hvalimo samo sa onim što je pozitivno u našoj istoriji, ali od toga se mnogo ne uči, nego se to samo idealizira i prave se iluzije. Mnogo se više uči na greškama, na onome što nije valjalo u istoriji.
Da upotrebim još jedan primer za državni razlog, "Crna ruka", koja je izvršila svojevremeno prevrat i ubila je kralja, pa se to smatralo nekim patriotskim činom, jedan nedemokratski kralj je skinut, mada je Srbija imala zbog toga problema, pa kada je posle toga Princip izvršio atentat na Ferdinanda u Sarajevu, iako je on bio austrijski građanin, austro-ugarski, iako je ubio Ferdinanda, austro-ugarskog prestolonaslednika, Austrija je objavila rat Srbiji. Srbija je imala taj kompleks oko toga da li je i koliko je kriva, šta je "Crna ruka" radila ili ne i organizovali su proces "Crnoj ruci" 1917. godine u Solunu i ubili su Apisa i drugove. Godine 1953. je bio proces za rehabilitaciju Apisa, ne znam da li većina to ovde zna, Apis je rehabilitovan sudski, da je proces koji je organizovao regent Aleksandar sa Pašićem bio montiran proces. Tada je to bio državni razlog, ta je stvar zaboravljena i time se čitava stvar završila.
Pitanje državnog razloga je zato veoma važno i teorija liberalizma upravo zato insistira na pravima pojedinca, na individuu koja ne sme biti tako lako žrtvovana državnim interesima, jer je najveća moguća zloupotreba upravo žrtvovanje pojedinaca u korist države. Taj odnos pojedinca i države mora biti takav da je u pojedincu izvor te volje koja će se konstituisati državno, a država da brine i njemu, a ne da ga žrtvuje radi svojih trenutnih lokalnih spoljno-političkih ili bilo kojih drugih razloga. Samo tako možemo da napredujemo ka slobodi i ka jednom pravednijem društvu. Hvala.

Iskorišćeno je 28 minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jugović, a posle njega narodni poslanik Srđan Milivojević.

Poštovana predsedavajuća, ministre, kolege poslanici, Predlog zakona o rehabilitaciji je jedan od najznačajnijih zakona iz seta zakona kojima se ispravlja istorijska nepravda. Srpski pokret obnove insistira već 20 godina na donošenju u primeni jednog ovakvog zakona kojim bi se omogućilo potomcima i onim ljudima koji su stradali u periodu Drugog svetskog rata da budu obeštećeni, da im bude isplaćena nadoknada za duševni bol i da dožive jednu moralnu satisfakciju jer su decenijama unazad bili obeležavani kao nekakvi izdajnici ili ljudi koji su radili protiv države.
Veoma je bitno napomenuti da ta disproporcija u životu onih koji su imali privilegije, koji su te decenije iskoristili da na dobrim položajima, u vrhunskim kućama na Dedinju, sa svojim sinovima i kćerima, u jednom vrhunskom životu provedu to svoje bivstvovanje, za razliku od pripadnika Ravnogorskog pokreta, pripadnika ibeovaca, o kojima je govorio profesor Mićunović, i to je nešto što je neprihvatljivo sa stanovišta jedne demokratske države i države koja želi da ispravi sve ono što nije valjalo za vreme totalitarnog režima Josipa Broza.
Želim da objasnim i zašto je predlog zakona, koji je trebao da bude glasan u Skupštini pre neki mesec, povučen iz skupštinske procedure, da vam kažem, zarad javnosti i ostalih poslanika, SPO je insistirao na tome da novi predlog zakona ne može smanjiti pravni okvir postojećeg zakona što se tiče vremenskog intervala za koji je omogućena rehabilitacija, pa je sada ovaj predlog zakona, u kome su ugrađene primedbe SPO, prihvatljiv za SPO jer se ne pominje ni datum oslobođenja mesta po mesta, niti 6. april. Objasniću vam zbog čega. Bogdan Lončar i Milenko Obraković, ubijeni žandarmi u Beloj crkvi, koje je ubio Žikica Jovanović Španac, a zatim opljačkao, su rehabilitovani po postojećem zakona, a po predlogu zakona koji je povučen iz skupštinske procedure to ne bi moglo da se desi.
Dalje, u tom predlogu zakona o rehabilitaciji koji je povučen iz skupštinske procedure takođe je bilo onemogućeno pripadnicima Ravnogorskog pokreta da budu rehabilitovani i time bi se faktički suspendovao Zakon o pravima boraca narodno-oslobodilačkog rata i Zakon o izjednačavanju prava pripadnika ravnogorskog i partizanskog pokreta. Dakle, taj predlog zakona, da je dobio podršku ovog parlamenta, odnosio bi se, verovatno na radost profesora Mićunovića, samo na ibeovce.
Veoma je bitno govoriti i o tome da do nacionalnog pomirenja može doći jedino ukoliko istina i samo istina izađe na videlo o periodu iz Drugog svetskog rata. Mi smo svedoci da se danas 2011. godine masovne grobnice po Srbiji prekopavaju, u kojima se nalaze ljudi koji su ubijeni od 1944. do 1946. godine, samo zato što su drugačije mislili. Oko sto hiljada ljudi se nalazi po tim masovnim grobnicama. Niko za te zločine nije odgovarao. Navešću vam primer na koji način su egzekucije vršene. U Maglajskoj ulici ovde u Beogradu pravljeni su spiskovi. Dokle je brutalnost tog totalitarnog režima išla najbolje svedoči ukoliko Milan Milanović, uzmimo na primer to ime i prezime, treba da bude neko ko će biti poslat na Banjicu, a zatim streljan, a ukoliko postoji još jedan Milan Milanović i ukoliko greškom dovedu pogrešnog, pošalju na Banjicu, a zatim streljaju, na tim spiskovima napišu – nema veze, i on je bio izdajnik.
Nadam se da ovo neće biti jedini zakon koji je donela ova skupština u cilju nacionalnog pomirenja i ispravljanja istorijskih nepravdi. Ono što je više nego bitno, da bi rehabilitacija bila kompletna, jeste otvaranje tajnih dosijea. U tim dosijeima se nalazi istina o praćenju, o nesrećama, o gubljenju prava, posla, lišavanju života pojedinih ljudi koji su samo bili drugačijeg ideološkog opredeljenja. Dok se pred lice pravde ne izvedu sva lica koja su učestvovala u praćenju sa smrtnim ili tragičnim posledicama, mi ne možemo govoriti o Srbiji kao demokratskoj zemlji, a pogotovo što je, ovde sede mnogi poslanici koji su i tada učestvovali u kampanji i dobili poverenje građana Srbije da vrše vlast, pogotovo što je jedna od glavnih stavki u obećanjima DOS bila otvaranje tajnih policijskih dosijea.
Nedavno su u Bugarskoj otvoreni dosijei i utvrđeno je da je nekoliko stotina diplomata i nekoliko ministara bilo u saradničkoj mreži njihove tajne policije i to je urađeno nakon demokratskih promena. Dakle, demokratski ministri. Bili bismo naivni ukoliko bismo mislili da i u Srbiji nije moguće tako nešto da se dešava, da se u našim državnim strukturama nalaze ljudi koji bi otvaranjem dosijea bili obeleženi kao doušnici tajnih policija, a zatim lustracijom udaljeni sa radnih mesta. Mogu vam reći da su oni i najveća prepreka na evropskom putu Srbije. Njima stanje u kome se Srbija nalazi, stanje haosa, koji može da bude proizveden, i vraćanje Srbije u haos 90-tih, jeste ono koje donosi sreću. Svaka nesreća Srbije je njihova lična sreća i njihova lična korist.
Rezolucijom 1481 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope definisano je i pozvani su parlamenti svih bivših komunističkih zemalja da osude zločine bivših totalitarnih komunističkih režima. Mislim da će i Srbija na putu približavanja EU morati tako nešto da učini, jer je većina zemalja koja je imala ovakva iskustva, ovakvu istoriju, ovakvu prošlost, to učinila.
Jedan od temelja programa SPO jeste Zakon o rehabilitaciji. Mi ćemo, naravno, glasati za njega. Smatramo da ima svoje manjkavosti, pogotovo u delu što se tiče konfiskacije, jer je to ipak sudska odluka koja bi trebalo Zakonom o rehabilitaciji da bude ispravljena, rešena ili poništena. Nema potrebe da konfiskacija ulazi u materiju restitucije. Svejedno, mi ćemo glasati za ovaj zakon, smatrajući da je ovo dobar put i dobar osnov da se istorijske nepravde isprave, a i da se nacionalne i ideološke razlike pomire.
Dodaću samo da Zakon o pravima boraca NOR-a, za koji je SPO najodgovorniji što je usvojen u ovoj Skupštini, jasno je definiše ko su pripadnici NOR-a. Dakle, to su pripadnici Ravnogorskog pokreta, pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, pored pripadnika Partizanskog pokreta. Tu se definiše da svi oni koji su od 17. aprila do 15. maja 1945. godine učestvovali u NOR-u imaju pravo na ravnogorsku ili partizansku spomenicu. Partizansku nisu mogli, jer tada nisu postojali partizanski odredi, pa je samim ovim polemika oko toga kada je dan ustanka u Srbiji suvišna, jer dan ustanka se definiše zakonom. Ukoliko u zakonu stoji da pripadnici NOR-a mogu dobiti svoje privilegije, koji su stupili u rat 17. aprila 1941. godine, onda je sasvim logično da su oni morali protiv nekoga da se bore. Ako su se borili i ako su pružili otpor okupatoru, onda je i dan ustana u Srbiji 17. april 1941. godine.
Da ne ulazim u detalje, mislim da smo sasvim dovoljno iscrpeli ovu temu, da smo je iz svih uglova, iz svih strana dobro analizirali i pogledali. Hoću da kažem da je i Ministarstvo pravde u samoj izradi ovog zakona imalo taksa da prihvati sve one primedbe ljudi koji se ovom materijom bave i ljudi kojima je ova materija u programu njihovih političkih stranaka. Mislim da smo došli do jednog zakona koji će biti prihvatljiv i koji će konačno biti usvojen u parlamentu.
Dakle, smatramo da je ovo prvi korak ka demokratizaciji srpskog društva, da je potrebno otvoriti dosijea, a zatim lustrirati sve one koji su zaslužili lustraciju i da ćemo na taj način u nekoj budućnosti živeti u demokratskijoj zemlji, koja će odbaciti svo nasleđe totalitarnog komunističkog režima. Hvala.

Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, svet počiva na nepokolebljivoj ljudskoj veri u pravdu, istinu i na veri da svakoj nepravdi i nasilju dođe kraj i da ta pravda i istina mora pobediti.
Na žalost, svedoci smo da se i u ovoj sali, a i u našem društvu ljudi vrlo često i olako igraju tim svetim rečima srpskog naroda, kao što su sloboda, pravda, istina, patriotizam, otadžbina i da se te svete reči našeg jezika zloupotrebljavaju zarad jeftinih političkih poena, da se obezvređuju, da se sprovodi inflacija tih najsvetijih pojmova zbog kojih su stradali milioni ljudi u našem narodu.
Žao mi je što tek posle 11 godina od ostvarenja slobode mi donosimo Zakon o rehabilitaciji. Žao mi je što nismo doneli zakon o otvaranju dosijea, što nemamo pun Zakon o lustraciji i žao mi je što krv nevinih već decenijama vapi za pravdom, što mi u ovoj sali ne govorimo nešto što nam je neko poslao iz Evrope i nešto od nas traži. Žao mi je što neki naši politički oponenti ne razumeju da većina ljudi koja sedi ovde ispred koalicije ZES, na žalost, govori iz svog ličnog tragičnog iskustva.
Ne govorimo mi nešto što nam je neko prepričao. Profesor Mićunović govori ono što je preživeo, Nataša Vučković može da govori o onome što je preživeo njen deda Dragić Joksimović, advokat Dragoljuba Mihailović, Nenad Konstantinović bi mogao da govori o stradanju svoje porodice, a ja bih mogao da vam kažem kako su završili heroji 10 i 12 pešadijskog puka, koji su probili Solunski front.
Pre nego što kažem nešto na ovu temu, imam obavezu da napravim jedno istorijskoj podsećanje, zbog onih koji dobacuju, a koji ne razumeju kako su se te svete reči našeg jezika, kao što su pravda, sloboda i istina, obezvredile. Za sve one koji su pristalice teorije srpske demokratske tradicije, na žalost, imam reči razočarenja, koje su utemeljene na činjenicama. Kako izgleda srpska demokratska tradicija i gde su koreni političkih obračuna, ovako nemilosrdnih političkih obračuna u Srbiji?
Od oslobođenja Srbije od Turaka, čitava dva veka stradali su ljudi u ovoj zemlji boreći se za ideale slobode i demokratije, za pravo na glas, reč i misao. Pri tom, ti ljudi koji su bili žrtve, nikada to pravo zbog kog su stradali nisu uskratili svojim političkim oponentima, ni teorijski, ni praktično.
Čitav vek čitav politički život Srbije obeležen je žestokim sukobima. Još od ustaničkih dana policija i oružana sila korišćeni su za održavanje lične vlasti, korišćeni su za političke obračune, a pri tome su politički protivnici kvalifikovani ne samo kao državni neprijatelji koje treba izopštiti iz političkog života, već kao najgori mogući izdajnici koje treba izopštiti iz života uopšte. Recidivi takve političke kulture, na žalost, opstali su do praskozorja 21 veka.
I dan-danas u ovoj sali ima ljudi, a ko mi ne veruje neka pogleda biblioteku i stenografske beleške, koji bi da zabrane mišljenje, koji neke nazivaju izdajnicima, patriotima sebe. I dan-danas ima ljudi koji u ovoj sali veruju da je to što oni misle apsolutna i jedinica istina. Još jedanput kažem, ko meni ne veruje neka pogleda stenografske beleške i reči koje su izgovorene. Ko je zaboravio šta kaže istorija, neka pogleda istorijske činjenice.
Prve žrtve progona u Srbiji bili su oni ljudi koji su suprostavili prvo Karađorđu, potom Milošu Obrenoviću, samo da podsetim na Petra Dobrnjca, Milenka Stojkovića. Kada je Karađorđu bio ugrožen autoritet nije bio milostiv ni prema ocu, ni prema bratu. Da vas podsetim da progone Miloša Obrenovića prema Pavlu Cukiću, Petru Moleru, Simi Markoviću, Miloju Popoviću-Đaku, pa i Vuku Karadžiću. Nije li taj Miloš Obrenović ubio svog kuma Karađorđa?
Retko koji vladar na prestolu u kratkoj dinastičkoj istoriji 19. i 20. veka je sačuvao živu glavu i umro prirodnom smrću. Ako mi ne verujete, opet pogledajte šta kaže istorija. Od šestorice vladara u 19. veku, trojica su ubijena, a trojica su morala da odu pre vremena. Pomenuću ubistvo Karađorđa 1817.godine, Mihajla Obrenovića 1967. godine, Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 1903. godine i na kraju kralja Aleksandra Obrenovića 1934. godine.
Da li treba da vas podsetim na neuspele atentate na kralja Milana 1882, 1889. godine i na onaj, u narodu još uvek nedovoljno razjašnjen, pokušaj atentata kad su presečene klozetske daske u Smederevu 1873. godine.
Sada dolazimo do stanja i činjenice da Srbi jednog trenutka formiraju političke partije i da se međudinastički sukobi premeštaju na polje politike. Da li znate da su samo za mesec dana 25 poslanika saziva tadašnje Kraljevine Srbije okončali surovom i strašnom smrću svoje političko bitisanje i bitisanje uopšte na našoj planeti? Da li znate da su predsedniku vlade kamenovali kuću, onu kuću u Francuskoj 7, gde je sada Udruženje književnika, da su u Zaječaru kolegu poslanika nabili na ražanj i ispekli, da li znate da su u obračunu naprednjaka i radikala bila dozvoljena sva sredstva, da su poslanici upregani u volovski jaram i šibani ulicama Srbije?
Iz tog i takvog konteksta mi dolazimo u 20. vek i dolazimo do situacije da su se u ovom ovde parlamentu potezali pištolji i padale glave. Dolazimo do Drugog svetskog rata i dolazimo do vremena o kome hoću da svedočim iz ličnog iskustva. Da li znate kada se prvi put u istoriji pojavio termin "masovna grobnica", toliko strašan termin i šta je to masovna grobnica? Dva totalitarna režima koji su se međusobno prožimali, čiji su dželati učili jedni od drugih, komunistički i fašistički totalitarni režim su izmislili termin "masovne grobnice". Masovna grobnica predstavlja kolektivno svratište, jer nikada kroz ljudsku istoriju nije bilo onemogućeno porodici žrtve da preuzme telo, niti su sve žrtve zajedno sahranjene bez ikakvog obeležja, bez imena i prezimena i bez verskog obreda.
Na sredini 20. veka masovne grobnice su ugledale svetlost dana, a milioni ljudi su skončali u masovnim grobnicama. Razumem kada takve zločine sprovode okupatorske vojske pred našim narodom, a imali smo naredbu Adolfa Hitlera, Ferdbaršau listu, da na svaki način uguši ustanički pokret u Srbiji i imali smo Franca Benea koji je doneo onu strašnu naredbu – 100 Srba za jednog ubijenog Nemca, 50 za jednog ranjenog. Ko su ti ljudi koji su javno imali ovakve odluke svojih vojnih štabova da se obuku u ustaške uniforme i pobiju Srbe u Hercegovini, ne bi li Srbe naterali na ustanak? Dovoljno je Srba poginulo od strane ustaša u Hercegovini i nije bilo potrebno izdavati ovakve naredbe.
Pa onda kaže – da se odenu u partizanske uniforme i u centralnoj Srbiji opet ubiju viđenije ljude da bi se ljudi okrenuli drugom pokretu. Nisu to radili stranci, nije to radio niko ko je došao iz sveta, to smo sami sebi radili.
Hoćete da vam pričam o hrabrosti ljudi koji su sačuvali sećanje na stradalnike na Bagdali, koji su baš na današnji dan u osvit zore, goli i bosi poterani Ulicom majke Jugovića do same Bagdale gde je ubijeno nekoliko desetina sveštenika, da vam pričam o hrabrosti koju su morali da iskažu sveštenik Dragić Ilić pišući tim ljudima, da vam govorim o hrabrosti Miroslava Bogdanovića, profesora književnosti iz Kruševca, koji je sačuvao svedočanstva na te ljude? Da li će ikada zakon rehabilitovati one ljude koji su na silu mobilisani da čuvaju most u Đunisu, a onda su pobijeni od partizana odevenih u četničke uniforme? Zaklani su na mostu u Đunisu kada su čuvali prugu, ni krivi ni dužni. Ti ljudi nikada neće biti rehabilitovani. Da li treba da vam pričam o Udruženju trgovačke omladine grada Kruševca koje su činili najznamenitiji ljudi tog vremena, heroji oslobodilačkih ratova od 1912-1918. godine, koji su osuđeni kao narodni neprijatelji samo zato što su primili dividendu od akcija i osuđeni su samo zato da bi im se konfiskovala imovina i da bi u njihove kuće ušli neki drugi ljudi?
Da li treba da vam kažem da nema tog kantara na kom ćemo se razdužiti tim ljudima koji su ginuli, znojili, trpeli, ranjavani, jurišali u Prvom svetskom ratu sa imenom Srbije na usnama, a koji su skončali na Crnom vrhu sekući drva, zato što su bili osuđeni kao narodni neprijatelji? Naravno, nećemo zaboraviti i one ljude koji su žrtve Info biroa, jer ti ljudi koji su imali duboko uverenje u jednu utopijsku ideju oterani su na Goli otok, osuđeni i prokaženi u svojim sredinama u kojima su živeli i kada su se vratili nazad, ako su imali sreće da prežive mučeništvo Golog otoka i Svetog Grgura, nisu mogli da dobiju posao, nisu mogli da zaposle svoju decu, nisu mogli da zaposle svoje supruge. Ako su postradali, grob i sudbina im se ne zna.
Nažalost, mnogo puta i mnogo godina u ovoj zemlji mrak je pada da bi nekog progutao, ali nikada mrak nije bio tako crn da oči hrabrih ljudi, očevidaca i svedoka, nisu sačuvali sećanje na sudbine tih ljudi i na njihova svedočanstva.
Ponosan sam što donosimo ovaj i ovakav zakon. Ovaj zakon ne remeti antifašistički karakter Srbije u Drugom svetskom ratu i svako onaj ko se igra sa tezom da ćemo mi narušiti kredibilitet naše antifašističke borbe treba prvo da prebroji sa koliko glava, sa koliko miliona srpskih glava je plaćena naša antifašistička borba i da se onda samo duboko pokloni tim stradalnicima, ne postavljajući uopšte pitanje da li ćemo mi promeniti karakter naše antifašističke borbe i naš antifašistički orjentir koji smo imali u Drugom svetskom ratu, a i posle njega.
U službi DB sam našao u arhivima, kada su tamo bile dozvoljene mogućnosti da se čitaju dosijei, našao sam jednu strašnu knjigu strašnog naslova. Zove se "Knjiga streljanih". "Knjiga streljanih" je u Srbiji uspostavljena oktobra meseca 1944. godine. "Knjigu streljanih" obradio je sa naučnog aspekta gospodin Srđan Cvetković koji je dao nemerljiv doprinos otvaranju grobnica iz tog vremena. Dobio sam mnogo poruka, i privatnih i preko poslaničkog kluba DS, od ljudi koji su bili zabrinuti zbog donošenja ovog zakona. Za sve njih imam samo jedan odgovor – vreme je da u Srbiji jednom za svagda zatvorimo stare grobnice, kako nikada više nove ne bi otvarali. Vreme je da na pragu 21. veka više ne sedimo nagnuti nad tim bezdanom u čijoj se krvavoj lokvi na dnu prebrojavamo ko je, koliko i čijih pobio. Svi su oni na ovaj ili onaj način naši. Da nije toliko pobijenih danas bi nas bilo mnogo više, bili bismo mnogo srećniji, bili bismo mnogo bolji i bogatiji, jer ti ljudi su ubijeni u naponu stvaralačke snage.
Naravno, nikada nećemo staviti znak jednakosti između žrtve i zločinca. Treba javnost, kao što kaže profesor Mićunović, da osudi svaku rečenicu tipa – malo je moj otac pobio koliko je mogao i trebao. Ili rečenicu – meni su ruke krvave do lakata, a žao mi je što nisu do ramena. To su strašne rečenice. Žao mi je svakog čoveka koji je stradao kao žrtva političkog progona.
Na kraju, šta kazati o onima koji su stradali tokom 90-ih godina. Ne trebamo njih zaboraviti, ne trebamo zaboraviti ni one ljude koji su iseljeni iz kuća, a ne mogu da se vrate u svoje kuće. I oni imaju pravo da budu rehabilitovani.
Na kraju, neki licitiraju kolika je podrška evropskoj ideji u ovoj sali među građanima Srbije, a ja vam kažem da je mnogo veća nego što vi kažete – 57% ljudi, po istraživanju javnog mnjenja ovoga trenutka želi da Srbija bude evropska zemlja.
Nekada smo imali tu dilemu, imali smo izbore koji su bili na vile i na nož, da li smo za Evropu, ili nismo za Evropu. Danas i oni, koji su nekada bili sloganti evropskog mišljenja busaju se u grudi evropske i hoće u Evropu. Malo je ostalo vas koji u tu Evropu nećete i ne podržavate i ne želite u nju.
Ali, da znate, kada budemo odmeravali naš učinak, kazaću vam sledeću stvar. Možda se u Srbiji danas ne živi dobro, ali se nigde u svetu ne živi dobro. Nije problem kada je kriza svuda u svetu, pa da kriza bude i kod nas. Problem bi bio da je svuda u svetu blagostanje, ali da je kriza kod nas.
Zahvaljujući zakonima, koje smo doneli u ovom sazivu, pa i ovom zakonu, nikada se, i ponoviću, nikada se u istoriji Srbije nije slobodnije živelo. Možda mi slobodu danas ne vrednujemo onoliko koliko bi trebalo, jer ne znamo kolika je cena te slobode i zaboravljamo olako sa koliko miliona ljudskih života i sudbina je plaćena cena slobode.
Opet podvlačim, kada se budemo osvrnuli iza sebe, možemo da kažemo, možda je kriza ekonomska, možda je velika nezaposlenost, možda ima teških problema koji pogađaju druge delove Evrope, ali ovaj stepen slobode koje smo danas ostvarili u srpskom društvu, on je pre svega posledica našega rada, našega zalaganja i ovaj zakon koji donosimo biće ispisan na najsvetlijim stranicama tih temelja, te slobode, biće najsjajnije slovo T sloboda, čije će ime počinjati ovim zakonom.
Naravno ništa se ovim zakonom neće završiti, ima mnogo nepravdi koje nikada nećemo uspeti da ispravimo, nažalost koje su počinjene u vremenima koja su za nama, ali kada se budemo okrenuli, iza nas moći će na našem učinku da stoji ono što stoji i na jednom spomeniku, jednom velikom čoveku srpskoga roda, "Bogu blagodarni, narodu zahvalni, gledamo u budućnost bez pečata srama". Mi na sebi nemamo pečat srama iz DS, mi imamo pečat ponosa što posle mnogo godina ispravljamo istorijsku nepravdu. Hvala.