Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Molim da se izjasnimo.
Od 145 narodnih poslanika, 19 za.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.
Prelazimo na predlog za spajanje rasprave.
Narodni poslanik Srđan Milivojević, na osnovu člana 92. stav 2, člana 157. stav 2. i člana 178. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se obavi zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanrednim situacija i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji (tačke 2. i 3. predloženog dnevnog reda);
Pod dva, zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o zdravstvenoj ispravnosti predmeta opšte upotrebe, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o biocidnim proizvodima i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o hemikalijama;
Zatim, zajednički jedinstveni pretres o: Predlogu zakona o potvrđivanju Međunarodne konvencije o pomorskim privilegijama i hipotekama, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o međunarodnom prevozu lako kvarljivih namirnica i specijalnim sredstvima za njihov prevoz, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o vazdušnom saobraćaju između Vlade Republike Srbije i Vlade države Kuvajt, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o vazdušnom saobraćaju između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Jermenije, Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske o saradnji u oblasti odbrane i statusu njihovih snaga, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji u oblasti odbrane između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore, Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Indonezije o podsticanju i uzajamnoj zaštiti ulaganja, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara BiH o privremenom zapošljavanju državljana Republike Srbije u Bosni i Hercegovini i državljana Bosne i Hercegovine u Republici Srbiji i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan o saradnji u oblasti zaštite životne sredine (tačke 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18. i 19. predloženog dnevnog reda).
Istovremeno narodni poslanik Srđan Milivojević obavestio je da povlači predlog za spajanje rasprave, koji je podneo 15. novembra 2011. godine u 15 časova i 25 minuta.
Da li narodni poslanik želi reč? (Ne.)
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Od 127 narodnih poslanika, za predlog je glasalo 123 poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila predlog.
Pošto smo se izjasnili o predlozima za stavljanje na dnevni red sednice akata po hitnom postupku, predlogu za dopunu predloženog dnevnog reda i predlogu za spajanje rasprave, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.
Dakle, izjašnjavamo se o predlogu dnevnog reda u celini.
Od 129 narodnih poslanika, za predloženi dnevni red glasalo je 125.
Konstatujem da je Narodna skupština utvrdila dnevni red Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini, u celini.
D n e v n i r e d
1. Predlog zakona o rehabilitaciji, koji je podnela Vlada (broj 011-3678/11 od 31. oktobra 2011. godine);
2. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanrednim situacijama, koji je podnela Vlada (broj 011-3668/11 od 28. oktobra 2011. godine);
3. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji, koji je podnela Vlada (broj 2-3635/11 od 26. oktobra 2011. godine);
4. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, koji je podnela Vlada (broj 131-3575/11 od 20. oktobra 2011. godine);
5. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koji je podnela Vlada (broj 120-1626/10 od 10. juna 2010. godine);
6. Predlog zakona o tržišnom nadzoru, koji je podnela Vlada (broj 011-3381/11 od 6. oktobra 2011. godine);
7. Predlog zakona o zdravstvenoj ispravnosti predmeta opšte upotrebe, koji je podnela Vlada (broj 5-3610/11 od 24. oktobra 2011. godine);
8. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o biocidnim proizvodima, koji je podnela Vlada (broj 501-3587/11 od 21. oktobra 2011. godine);
9. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o hemikalijama, koji je podnela Vlada (broj 501-3588/11 od 21. oktobra 2011. godine);
10. Predlog zakona o potvrđivanju Međunarodne konvencije o pomorskim privilegijama i hipotekama, koji je podnela Vlada (broj 011-3585/11 od 21. oktobra 2011. godine);
11. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o međunarodnom prevozu lakokvarljivih namirnica i specijalnim sredstvima za njihov prevoz (ATP), koji je podnela Vlada (broj 344-3644/11 od 26. oktobra 2011. godine);
12. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o vazdušnom saobraćaju između Vlade Republike Srbije i Vlade Države Kuvajt, koji je podnela Vlada (broj 343-3481/11 od 14. oktobra 2011. godine);
13. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o vazdušnom saobraćaju između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Jermenije, koji je podnela Vlada (broj 343-3666/11 od 28. oktobra 2011. godine);
14. Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske o saradnji u oblasti odbrane i statusu njihovih snaga, koji je podnela Vlada (broj 8-3479/11 od 14. oktobra 2011. godine);
15. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji u oblasti odbrane između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore, koji je podnela Vlada (broj 8-3480/11 od 14. oktobra 2011. godine);
16. Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak, koji je podnela Vlada (broj 43-3526/11 od 17. oktobra 2011. godine);
17. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Indonezije o podsticanju i uzajamnoj zaštiti ulaganja, koji je podnela Vlada (broj 011-3617/11 od 24. oktobra 2011. godine);
18. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Savjeta ministara Bosne i Hercegovine o privremenom zapošljavanju državljana Republike Srbije u Bosni i Hercegovini i državljana Bosne i Hercegovine u Republici Srbiji, koji je podnela Vlada (broj 11-3527/11 od 17. oktobra 2011. godine);
19. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan o saradnji u oblasti zaštite životne sredine, koji je podnela Vlada (broj 501-3589/11 od 21. oktobra 2011. godine);
20. Predlog za izbor izbornog člana prvog sastava Državnog veća tužilaca iz reda advokata, koji je podnela Advokatska komora Srbije (broj 119-3548/11 od 19. oktobra 2011. godine).
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu sednice.
Pre toga, molim vas, da omogućimo da svi članovi Administrativnog odbora odmah odu u salu 1, gde će se održati sednica ovog odbora.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O REHABILITACIJI

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.
Primili ste izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova pojedine poslaničke grupe, i to: poslanička grupa Za evropsku Srbiju - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslanička grupa SRS - jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Ujedinjeni regioni Srbije - 28 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa Napred Srbijo - 25 minuta i 12 sekundi; poslanička grupi DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa Manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi ni jedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika koji žele da učestvuju u raspravi, jer nas član 96. stav 4. Poslovnika obavezuje da to učinimo pre nego što dam reč predstavniku Vlade ili prvom govorniku koji na osnovu odredbi Poslovnika ima pravo da uzme reč nakon otvaranja pretresa.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe, takođe, ovlastile da ih po ovoj tački dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Konstantin Arsenović, poslaničku grupu PUPS; narodni poslanik Laslo Varga, poslaničku grupu manjina; narodni poslanik Milisav Petronijević, poslaničku grupu SPS – JS i narodna poslanica Vjerica Radeta, poslaničku grupu SRS.
Ukoliko još neka od poslaničkih grupa želi da odredi svog predstavnika, molim vas da nas o tome obavestite u toku pretresa, tako da možemo da damo informaciju Narodnoj skupštini.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Pozivam Službu Narodne skupštine da obavesti ministra. Obavestila ga je.
Pre nego što pitam da li ministar, koji je predlagač, želi reč, na osnovu člana 87. i člana 90. Poslovnika Narodne skupštine, dajem sledeća obaveštenja. Današnja pauza biće određena u uobičajeno vreme, u 14,00 časova, u trajanju od jednog sata, do 15,00 časova. Radićemo i posle 18,00 časova, na osnovu člana 87, a pokušaćemo, u zavisnosti od tempa rada i od potrebe vremena koje će biti iskorišćeno za diskusiju o 1. tački dnevnog reda, da nakon zaključivanja pretresa o tački dnevnog reda čiji je načelni pretres upravo otvoren da pređemo i na sledeći zajednički načelni pretres u toku današnjeg radnog dana.
Da li ministar Oliver Dulić želi reč? (Da.)
Izvolite.

Zahvaljujem se, dame i gospodo narodni poslanici. Kao prvo, veliko izvinjenje u ime ministarke pravde Snežane Malović. Ona je, nažalost, odsutna i zamolila me je da je zamenim u raspravi vezano za ovu važnu temu. Nadam se da će nam se, takođe, pridružiti i ministarka u raspravi u pojedinostima.
Kao što znate, danas će biti reči o Predlogu zakona o rehabilitaciji, na čiju je potrebu donošenja ukazao Ustavni sud, Narodna skupština, kao i brojna udruženja i građani. Podsetio bih da je važeći Zakon o rehabilitaciji, kojim se uređuje rehabilitacija lica koja su lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih ili ideoloških razloga, donet 2006. godine, a da jedno od najvažnijih pitanja, pitanje prava rehabilitovanih lica, tim zakonom je uređeno.
Pored toga, kao jedno od najspornijih pitanja koje se javljalo u stručnoj javnosti, postavilo se i pitanje uređenja tzv. zakonske rehabilitacije, što važeći zakon, takođe, nije regulisao. Isto tako, važećim zakonom nisu uređena ni pitanja u vezi sa pravilima postupka koji se primenjuju na postupak rehabilitacije. Na sva ova sporna pitanja ukazala je stručna javnost, ali pre svega sudska praksa u postupku primenjivanja važećeg zakona.
Napomenuo bih i da je početkom 2007. godine objavljeno prvo sudsko rešenje o rehabilitaciji, a da je do sada doneto po 1.500 rešenja sudova kojim se utvrđuje rehabilitacija. Takođe, pred višim sudovima je u toku još oko 800 postupaka po zahtevima za rehabilitaciju. Kako sporna pitanja nisu mogla biti uređena izmenama i dopunama postojećeg zakona, obrazovana je radna grupa koja je pripremila radnu verziju novog zakona o rehabilitaciji. Članovi radne grupe su bili predstavnici naučnih institucija, sudova različitih stepena, kao i advokatske struke. Ovim predlogom zakona uređena je rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava.
Za razliku od važećeg zakona, ovaj zakon proširuje i precizira krug lica na koja se rehabilitacija odnosi, jer je po tom pitanju do sada bilo dosta nedoumica u sudskoj praksi. Pored lica koja su lišena života, slobode ili drugih prava, bez administrativne ili sudske odluke, uređena je i rehabilitacija lica koja su sudskim ili administrativnim odlukama organa Republike Srbije lišena života ili drugih prava, naravno, pod uslovom da je takva odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenih standarda ljudskih prava i sloboda.
Predlog zakona predviđa i jedno ograničenje, a to je da pravo na rehabilitaciju nemaju lica koja su za vreme Drugog svetskog rata lišena života na teritoriji Republike Srbije, kao pripadnici okupacionih oružanih snaga i kvinslingških formacija. Takođe, Predlog zakona poznaje još jedno ograničenje, a to je da pravo na rehabilitaciju nemaju pripadnici okupacionih snaga i pripadnici kvinslingških formacija koji su izvršili odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina. Obzirom da ratni zločini ne zastarevaju u krivično-pravnom smislu, bez obzira ko ih je počinio, ne može se ni dozvoliti da ratni zločini budu rehabilitovani.
Međutim, Predlogom zakona je omogućeno i licima koja su ranijim odlukama sudskih, vojnih ili administrativnih organa proglašena ratnim zločincima, da u sudskom postupku mogu ostvariti pravo na rehabilitaciju, ukoliko se utvrdi da nisu vršili ratne zločine.
Predlog zakona predviđa dve vrste rehabilitacije, i to zakonsku rehabilitaciju, odnosno rehabilitaciju po samom zakonu i rehabilitaciju na osnovu sudske odluke. Bez obzira na vrstu rehabilitacije, za sticanje svojstva rehabilitovanog lica neophodna je sudska odluka, pri čemu kod zakonske rehabilitacije sud utvrđuje da je lice rehabilitovano po samom zakonu, dok ga kod sudske rehabilitacije sud rehabilituje svojom odlukom.
Pravo na zakonsku rehabilitaciju imaju lica čija su prava povređena bez sudske ili administrativne odluke na teritoriji Republike Srbije, kao i lica čija su prava povređena van teritorije Republike Srbije, bez sudske ili administrativne odluke, a koja su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije. Pored toga, zakonska rehabilitacija pripada i licima koja su na osnovu sudske ili administrativne odluke kažnjena za delo koje u vreme izvršenja nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo, odnosno koja su kažnjena kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana, kao i lica koja su bila kažnjena za krivična dela koja su propisana zakonima donetim posle Drugog svetskog rata, a koja su suprotna opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.
Isto tako, pravo na zakonsku rehabilitaciju ostvaruju i lica koja su lišena slobode pod optužbom da su se izjasnila za rezoluciju Informbiroa, čime se ispravlja nepravda učinjena i ovim licima.
Takođe, po sili zakona, rehabilituju se i lica koja su, po principu kolektivne odgovornosti, proglašena za ratne zločince, jer svaka krivica mora biti individualizovana i svaki krivac mora imati svoje ime i prezime.
Predlog zakona predviđa da, pored lica na koja se rehabilitacija odnosi, zahtev mogu podneti bliski srodnici tog lica, kao i da zahtev može podneti javni tužilac, u slučaju naročito teške povrede načela pravne države i opšteprihvaćenih standarda ljudskih prava i sloboda, odnosno pravno lice čiji je cilj zaštita slobode i prava čoveka i građanina.
Predlog zakona omogućuje podnošenje zahteva većem broju lica, u cilju omogućavanja ostvarivanja prava koja proističu iz rehabilitacije i u slučajevima kada lice na koga se rehabilitacija odnosi nije u mogućnosti da samo podnese zahtev.
Kao i do sada, u postupku po zahtevu za rehabilitaciju je stvarno nadležan viši sud, a u cilju povećavanja efikasnosti vođenja ovog postupka, predloženo je da u ovim postupcima sudi sudija pojedinac.
Zakonsku novinu predstavlja obaveza suda da o podnetom zahtevu odmah obavesti Ministarstvo pravde. Navedeno obaveštenje je neophodno iz razloga što se u sudskoj praksi dešavalo da je podneto više zahteva za rehabilitaciju istog lica, i to pred različitim višim sudovima. Predlog zakona predviđa da će u tom slučaju postupak sprovesti pred onim sudom pred kojim je postupak ranije pokrenut. Predlog zakona predviđa da podnosilac zahteva u postupku rehabilitacije ima pravo na besplatnu pravnu pomoć, kao i na oslobođenje plaćanja troškova postupka, čime se omogućava ostvarivanje prava pred sudom i licima kojima je pravna pomoć neophodna, odnosno licima koja nemaju sredstva za troškove ovog postupka.
Predlog zakona propisuje pravila postupka rehabilitacije, što predstavlja novinu u odnosu na važeći zakon. O zahtevu za rehabilitaciju sud odlučuje u jednostranačkom ili dvostranačkom postupku, a po pravilu van parničnog postupka. U jednostranačkom postupku sud odlučuje o zakonskoj rehabilitaciji, uz prethodno pribavljeno mišljenje nadležnog javnog tužioca. U slučaju da javni tužilac osporava zahtev za rehabilitaciju, dalji sudski postupak će se sprovesti kao dvostranački.
Kada je u pitanju sudska rehabilitacija, sud odlučuje u dvostranačkom postupku, pri čemu je drugi učesnik postupka nadležni javni tužilac koji zastupa Republiku Srbiju. Protiv sudskog rešenja u postupku rehabilitacije dozvoljena je žalba o kojoj odlučuje nadležni apelacioni sud, čime je obezbeđeno odgovarajuće pravno sredstvo u ovom postupku.
Kao što sam na početku istakao, u odnosu na važeći zakon, za rehabilitovana lica je predviđen najširi mogući obim prava koji ta lica mogu ostvariti. Ova lica imaju pravo na poseban penzijski staž, mesečnu novčanu naknadu, zdravstvenu zaštitu, pravo na povraćaj konfiskovane ili na drugi način oduzete imovine, odnosno njeno obeštećenje, kao i pravo na obeštećenje i za materijalnu i nematerijalnu štetu.
Predlog zakona predviđa da se rehabilitovanom licu priznaje vreme lišavanja slobode kao poseban penzijski staž u dvostrukom trajanju. Pored posebnog penzijskog staža, rehabilitovanom licu priznaje se i vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, kao posebna penzijski staž. Ova lica imaju pravo i na mesečnu novčanu naknadu, kao poseban dodatak, u visini od 50% od prosečne mesečne plate u Republici Srbiji.
Predlog zakona utvrđuje i pravo rehabilitovanog lica na vraćanje konfiskovane ili na drugi način oduzete imovine, odnosno obeštećenje za tu imovinu, imajući u vidu da je po ranijim propisima konfiskacija imovine bila posebna sankcija, kao i da se rehabilitovanom licu mora omogućiti vraćanje njegove imovine koja je mu je bila neopravdano oduzeta.
Predlog zakona propisuje i pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu. Rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu uzrokovanu povredom prava i sloboda, kao i pravo na vraćanje naplaćenih novčanih kazni i troškova postupka. Pravo na naknadu nematerijalne štete imaju i druga lica ako su pretrpela duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica.
Za dobijanje rehabilitacionog obeštećenja neophodno je postojanje sudske odluke o rehabilitaciji. Zahtev za ovo obeštećenje se podnosi komisiji, koja će se obrazovati u Ministarstvu pravde. Predviđeno je da navedena komisija donosi odluke kojim potpuno ili delimično usvaja zahtev. Ukoliko zahtev nije usvojen ili je delimično usvojen, podnosilac zahteva može podneti tužbu za rehabilitaciono obeštećenje nadležnom sudu. Odluka o usvajanju zahteva, odnosno sporazuma o rehabilitacionom obeštećenju, predstavlja izvršnu ispravu.
Prelaznim odredbama Predloga zakona predviđeno je da se postupci započeti po odredbama važećeg Zakona o rehabilitaciji okončavaju po odredbama tog zakona, a da lica koja su do sada rehabilitovana ostvaruju prava iz rehabilitacije na osnovu ovog predloga zakona. Ovakvo rešenje je neophodno, obzirom da rehabilitovana lica do sada nisu mogla da ostvare pravo na odgovarajuću naknadu, odnosno obeštećenje, a što je najvažniji razlog za donošenje ovog zakona.
Pored toga, imajući u vidu određene razlike između predloga ovog zakona i važećeg zakona u pogledu uslova za rehabilitaciju, data je mogućnost da lica kojima je prema važećem zakonu odbijen zahtev za rehabilitaciju, podnesu novi zahtev za rehabilitaciju, u skladu sa uslovima propisanim ovim predlogom zakona, kao i da ostvare svoja prava, ukoliko su uslovi ispunjeni.
Na kraju ovog predstavljanja, želeo bih da vam se zahvalim na pažnji i izrazim nadu da će, nakon rasprave u Narodnoj skupštini, Predlog zakona biti usvojen, čime će se stvoriti normativne pretpostavke za ostvarivanje prava rehabilitovanih lica i ispravljanje učinjenih nepravdi prema tim licima i njihovim porodicama, a što je neophodno i zbog budućnosti Republike Srbije i svih njenih građana. Hvala.

Da li izvestilac nadležnog odbora želi reč, narodni poslanik Boško Ristić? Ne.
Da li žele reč predstavnici, odnosno predsednici poslaničkih grupa?
Narodni poslanik Konstantin Arsenović ima reč. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovani građani Srbije, gospodin ministar je u svom izlaganju veoma detaljno dao obrazloženje i svrhu donošenja ovog zakona, ko, kada i kako podleže rehabilitaciji i na koji način se ostvaruju prava, itd, što je i suština ovog zakona. U nekim pitanjima ću se možda ponoviti, ali ću i neka svoja razmišljanja izneti.
Predloženim zakonom o rehabilitaciji, kao što je navedeno u njegovom obrazloženju, rešavaju se određena pitanja koja nisu regulisana Zakonom o rehabilitaciji, koji je ova skupština usvojila 2006. godina.
Prethodnim zakonom nisu bila rešena pitanja prava na naknadu štete i prava na povraćaj konfiskovane imovine. Pored toga, ovim zakonom se regulišu prava o rehabilitaciji lica koja su iz političkih, verskih ili ideoloških razloga lišena slobode, života ili drugih prava izvan teritorije Republike Srbije ako su imali ili imaju prebivalište na teritoriji Srbije ili državljanstvo Republike Srbije.
Poslanička grupa PUPS će podržati ovaj zakon iz prostog razloga što se njime rehabilituju lica koja su u određenom vremenu osuđena iz političkih, verskih ili ideoloških razloga i na taj način lišena života, slobode ili drugih prava. Mislim da ćemo se svi složiti da svaka nepravda boli i pogađa nevinog i ima šire posledice, ne samo na osobu koja je toj nepravdi izložena, već po pravilu ona pogađa i najbliže. Što je nepravda veća, to su posledice veće.
Međutim, koliko će se rehabilitacija pojedinih lica moći objektivizirati, imajući sve okolnosti i vreme kada se sve to dešavalo, je sasvim drugo pitanje i to je stvar pravosudnih organa. Ovde se može postaviti pitanje – šta je sa onima koji su kasnije, pa i u skorije vreme nepravedno osuđeni zbog različitosti u političkih i ideološkim stavovima? Zato u mojoj daljoj diskusiji želim potencirati na činjenicama za koje kao običan građanin smatram da su veoma interesantne i kojima bi se ova skupština morala baviti.
Naime, niko normalan, bar ja tako smatram, neće podržati činjenje nepravde i zato se svi deklarativno zalažemo i protiv nepravde se moramo boriti svim sredstvima. Zakoni su najmoćnije i jedino legalno sredstvo koje treba da sankcioniše svaku nepravdu, pod uslovom da se primenjuju. Međutim, i pored toga moramo biti svesni da je nepravda sastavni deo života i prisutna je na svakom mestu, pa i u porodici, a shvatanje nepravde zavisi od onoga ko pravdu kroji. To znači da je pojam nepravde veoma relativan i zavistan je od toga u kojim uslovima se ona razmatra, odnosno dešava, od društvenih, političkih, ekonomskih i sličnih uslova. U određenu korist na određeno delo ili radnju, iako je učinjena protiv čoveka, se ne smatra nepravdom i opravdava se ciljem koji se želi postići, naročito u ostvarivanju političkih ciljeva. To je u ljudskom rodu uvek bilo prisutno i biće prisutno.
Svedoci smo nepravde koja se od strane svetskih moćnika činila prema Srbiji i širom sveta, Irak, Libija, itd. Ovu malu digresiju koji sam izneo proistekla je iz razloga što sam u toku razmišljanja o predloženom zakonu o rehabilitaciji, lica kojima je nepravda učinjena pre više od 60 godina navela na razmišljanje da nam ovaj zakon možda nije ni trebao.
Zašto sam došao do takvog zaključka? Nisam siguran da ćemo sve nepravde ispraviti i da li ispravljanjem jedne nepravde ne činimo drugu? Svima nam je jasno zašto to činimo. Želim da naglasim da sam svim svojim bićem protiv nepravde. Učinjene nepravde treba da nam služe kao primer kako ne treba raditi. Za shvatanje pojma nepravde i da se ona može različito tumačiti najbolji nam je primer Isusa. Kao što svi znamo, on je nepravedno razapet, ali znamo da ima i onih koji smatraju da je pravedno razapet. Ili, uzmimo primer bombardovanja Srbije, Hag, sankcije, pitanje Kosova itd. Zapadne sile, to je prizivanje pravde, a za naš narod i za mene lično najveća moguća nepravda.
Kada razmatramo predloženi zakon o rehabilitaciji pojavljuje se novi problem. To je što krivci za učinjenu nepravdu neće snositi posledice, a u ljudskoj prirodi je da mu je važnije da se kazni počinilac nepravde, a ne što će on biti oslobođen ili rehabilitovan. Kao novi momenat koji je u zakonu definisan jesu finansijska sredstva za naknadu rehabilitovanom licu, a koja će se isplaćivati iz budžeta Republike Srbije. Kao i sve druge vrste naknade, prelamaće se preko leđa sadašnjih i budućih generacija. Otuda proizilazi logično pitanje – da li je pravedno da taj teret snose one generacije koje nisu imale nikakve veze sa učinjenom nepravdom, to je i nova nepravda.
Lično smatram da je bilo bolje da smo se u sadašnjem trenutku usredsredili na otklanjanje sadašnjih nepravdi. Da li mislimo da u skorije vreme i sada nije bilo ili nema nepravdi? Verujem da ne mislimo tako. Bilo ih je, ima ih na svim stranama i biće ih još veoma dugo. O vrstama nepravde po obliku, sadržaju i veličini mogli bi danima nabrajati i raspravljati, a koje su učinjene od 90- ih godina do danas i prema našem narodu u celini, a i prema mnogim pojedincima.
Kuda ćete veću nepravdu kada nekom samovoljno i zakonski neosnovano oduzmete stečena prava, recimo umanjenje primanja po volji moćnika, nećete da mu isplatite zaradu ili stečenu penziju i, dalje, kolika je to nepravda kada nekoga lišite prava na rad uništavanjem i rasprodajom preduzeća ili kada zapošljavanje zavisi od toga kojoj stranci pripadaš, a ne koliko si stručan, kada ti posao zavisi od milosti šefa, da li mu se sviđaš ili ne, a ne kako radiš i koliko si stručan. Mito, korupcija, kriminal i dalje cveta, a pravo na lečenje se sve više ograničava.
Predloženim zakonom o rehabilitaciji pokušavamo rehabilitovati ljude kojima je učinjena nepravda, odnosno koji su osuđeni za učinjene greške ideološke, političke i verske od strane jednog sistema pre 60 godina, ali smo nemoćni da smanjimo i sankcionišemo nepravde koje sada čine pojedinci, pa i sadašnji sistem, iako postoje zakoni koji sankcionišu takva dela. Hoće li nam se desiti da ga za 30 ili 40 godina donesemo zakon koji će na neki način obeštetiti sadašnje generacije?
Napred izrečeno nije bilo upereno kao omalovažavanje predloženog zakona i bilo kog organa, pogotovo ne ministarstva koje je predložilo ovaj zakon. To sebi ne uzimam za pravo, jer to i nije moja struka. Jednostavno, sve ovo shvatite kao jedno razmišljanje čoveka koji ima određena životna iskustva, a verujte mi da ima mnogih mojih istomišljenika. Moj cilj je bio da jednostavno ukažem na činjenicu da se ispravljanjem jedne nepravde koja je učinjena pre mnogo godina problem u potpunosti ne rešava. Mi treba da izvlačimo iskustva i da ne ponavljamo iste ili slične greške. Mi smo na takvom društvenom, ekonomskom i političkom nivou da rešavanjem ovog problema stvar nismo doveli do kraja i bojim se mogućih posledica o kojima ne bih govorio.
Završiću sa jednom konstatacijom. Imao sam priliku da pročitam misli jednog mudraca koji je definisao 10 osnovnih odrednica koji ostvaruju suštinu i smisao zakona. Ne bih citirao, ali ću u slobodnoj formi, kako sam ja to shvatio, navesti neke od njih. On kaže da zakon ima svoj razlog i ljudsku potrebu, da je snaga zakona u njegovoj ideji, a snaga i ideja u potrebi ljudskoj, najbolji zakon najviše svetli, u svojoj realizaciji zakon humanizuje čoveka i preobražava društvo, zakon menja, obnavlja i uvodi novine, itd.
Upoređujući ove odrednice sa predloženim zakonom se ipak postiže jedna od navedenih odrednica, a to je da se njime humanizuje čovek i preobražava društvo, zbog čega ga i podržavam. Ova odrednica, kao i još neke druge bile bi još snažnije da u sadašnjem vremenu nemamo onoliko nepravdi koliko ih ima.
Završavajući svoje izlaganje, ponavljam da će poslanička grupa PUPS podržati ovaj zakon. Zahvaljujem vam se na pažnji.

Iskorišćeno je devet minuta i 30 sekundi od vremena zamenika predsednika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Laslo Varga, posle njega narodna poslanica Vjerica Radeta.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, zakon koji se nalazi na dnevnom redu, odnosno Predlog zakona o rehabilitaciji zajedno sa Zakonom o restituciji, odnosno zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju čini jednu celinu, a zajednička karakteristika ili zajednički cilj ova dva zakona ili bi trebalo da bude sa jedne strane ispravljanje istorijskih nepravdi, a sa druge strane davanje doprinosa  istorijskom pomirenju.
Zakon o restituciji, dakle Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je donet 26. septembra ove godine u Narodnoj skupštini nije ispunio ovaj drugi cilj, odnosno cilj davanja doprinosa pomirenju.
Taj zakon je sa jedne strane činio jednu veliku nepravdu i sadrži jednu odredbu koja u ovom trenutku znači mogućnost za nastavak te nepravde. O čemu je reč. Jedna odredba Zakona o restituciji, dakle iz odredbe iz člana 5. stav 3. tačke 3) tog zakona isključuje iz procesa restitucije jedan kolektiv, jednu grupu lica, to su pripadnici okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije i to bez utvrđivanja kriterijuma na osnovu kojih bi se oni iz procesa restitucije isključuju, dakle, bez utvrđivanje njihove odgovornosti. Iz tog razloga ja tvrdim da je parlament i Vlada, naravno zajedno, kada je donosila ili kada smo donosili Zakon o restituciji pali na ispitu, na ispitu iz predmeta o kojem sam govorio, dakle iz predmeta davanja doprinosa pomirenju.
Sada se nalazimo pred popravnim ispitom i želim da kažem da Predlog zakona o rehabilitaciji u potpunosti zadovoljava ovu potrebu i da ćemo sa velikim zadovoljstvo glasati za Predlog zakona, ukoliko ovaj predlog zakona tokom skupštinske procedure ne pretrpi neke suštinske izmene. Na žalost, to ću da kažem, imamo loša iskustva kada se o ovoj temi radi. Bili su ili su ostali trenuci i u procesu donošenja Zakona o restituciji, kada nam se činilo da će ta diskriminatorska odredba iz tog zakona biti uklonjena, odnosno izmenjena. Do toga nije došlo. Iz tog razloga smo veoma umereni u optimizmu i kada se radi o Predlogu zakona o rehabilitaciji.
Šta znači za nas ovaj predlog zakona, odnosno praktično jedan deo Predloga zakona o rehabilitaciji? Znači ispravljanje praktično te nepravde koja je učinjena prilikom donošenja Zakona o restituciji. Nije prijatno, nije bilo prijatno kada smo dožive mi narodni poslanici SVM, naravno više desetina hiljada ljudi koje mi predstavljamo, to poniženje koje smo doživeli i tu stigmatizaciju praktično prema kojoj smo ponovo kolektivno proglašeni ratnim zločincima, jednostavno iz te odredbe Zakona o restituciji to proizilazi. Ni jednom nismo govorili, ni sad neću da kažem da se ta odredbe odnosi ili da je protivna ili je napisana da diskriminiše jednu manjinsku zajednicu. Nismo to nikada rekli. Ni sada neću da kažem. Ta odredba je bila diskriminatorska iz razloga što diskriminiše jednu grupu ljudi i to zbog pripadnosti toj grupi, dakle zbog pripadnosti okupacionim snagama.
Ovim predlogom zakona ukoliko, još jednom ponavljam, ovaj predlog zakona u ovoj formi bude usvojen, ova nepravda se ispravlja i za nas će to značiti priznanje greške, priznanje te ogromne greške koja je 26. septembra tu u parlamentu učinjena kada je izglasan Zakon o restituciji.
Član 2. Predloga zakona o rehabilitaciji, dakle ovog zakona koji se nalazi na dnevnom redu, znači rešenje kojim se iz procesa restitucije otklanja princip kolektivne odgovornosti i to u odnosu, pre svega u odnosu na mađarsku zajednicu. Šta je suština predloženog rešenja koji je, mogu da kažem plod dogovora između Ministarstva pravde sa jedne strane i narodnih poslanika SVM, odnosno naše stranke.
Suština predloženog rešenja je da nedvosmisleno isključuje ili briše iz procesa restitucije princip kolektivne odgovornosti. Član 2. stav 1. Predloga zakona nedvosmisleno upućuje i tekstualno upućuje na član 5. stav 3. tačku 3) Zakona o restituciji i na taj način znači jednu nedvosmislenu, ili jedno nedvosmisleno razjašnjenje pojma pripadnika okupacionih snaga, odnosno grupe koja je isključena i koja će biti isključena iz procesa restitucije.
Šta znači ovo rešenje? Sa jedne strane znači da pripadnici tih okupacionih snaga i kvislinških formacija protiv kojih ne postoje odluke ili presude o njihovoj odgovornosti iz posleratnog perioda mogu i moći će bez bilo kakvog ograničenja da učestvuju u procesu restitucije. Dakle, niko ko u posleratnom periodu nije kažnjen, niko čija odgovornost nije utvrđivana, bez obzira da li je bio pripadnik tih okupacionih snaga neće trpeti nikakve posledice i neće mu nikakvo jedno pravo biti uskraćeno, pa ni pravo da učestvuje u procesu restitucije. I to se odnosi na njihove naslednike.
Sa druge strane, oni pripadnici tih okupacionih snaga, dakle mađarske, nemačke, bugarske, hrvatske vojske i nekih domaćih kvislinških formacija protiv kojih postoje odluke iz posleratnog perioda, dakle čija je odgovornost utvrđivana nakon Drugog svetskog rata i koji su tim odlukama proglašeni ratnim zločincima ili učesnicima u ratnim zločinima, oni će imati mogućnost, oni ili njihovi potomci praktično da pokrenu zahtev, da pokrenu postupak za rehabilitaciju da se u tom postupku ponovo utvrđuje njihova odgovornost, odnosno nevinost.
Šta je treća suština, treća tačka ovog rešenja i našeg dogovora? Teret dokazivanja će biti, jeste na državi, praktično na višem javnom tužiocu. Član 13. stav 1. Predloga zakona kaže da sud pribavlja dokaze i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija. Ovim mehanizmom o kojem sam govorio je dakle u odnosu na pripadnike tih okupacionih snaga odgovornost individualizovana. Omogućeno je svim onima protiv kojih postoje odluke ili presude o njihovoj krivici mogućnost rehabilitacije, mogućnost podnošenja zahteva ili pokretanja postupka rehabilitacije. Sa treće strane teret dokazivanja je na državi.
Dakle, ne dokazuju oni koji će podnositi zahteve svoju nevinost, nego će država biti u obavezi da dokazuje njihovu krivicu. Govorio sam o lošem iskustvu kada se radi, kada sam govorio o procesu donošenja Zakona o restituciji. Nisam o tome slučajno govorio i sada su već poneti i siguran sam da do ovog trenutka su podneti još i neki drugi amandmani čije bi praktično prihvatanje značilo i derogiranje ovog rešenja i stavljanja van snage onog dogovora koji smo postigli.
Unapred želim da kažem, ukoliko se to ponovo desi, mi ćemo se ponovo naći u situaciji da nećemo moći da podržati ovaj predlog zakona i praktično ukoliko se naš dogovor prekrši, onda ćemo se vratiti na istu poziciju sa koje smo pre nekoliko nedelja krenuli. S toga bi apelovao na predstavnika Ministarstva pravde da prenese nadležnima ovu našu sugestiju i ovu našu molbu, jer u suprotnom je sve ovo što smo zajednički naporom uradili, praktično gubi smisao.
Prihvaćeni su, dakle pored ovog rešenja o kojima sam govorio i neki naši amandmani koji smo podneli na prvobitni Predlog zakona o rehabilitaciji koji je upućen početkom septembra u skupštinsku proceduru a kasnije povučen.
Pre svega prihvaćena je naša sugestija da se mogućnost rehabilitacije, ne odnosi samo na ona lica čija su prava praktično ukinuta ili prekršena iz političkih, verskih ili ideoloških razloga, nego i iz nacionalnih razloga.
Brojni primeri postoje iz vremena Drugog svetskog rata i iz posleratnog perioda, kada su građani Srbije lišavani slobode, života ili drugih prava zbog pripadnosti određenim nacionalnim zajednicama. Dakle, ne iz političkih, ideoloških ili verskih razloga, nego zbog pripadnosti određenoj nacionalnoj ili određenim nacionalnim zajednicama. Iz tog razloga važno što je ova naša sugestija usvojena.
Za nas najvažniji i delimično simboličan, a delimično suštinski predlog koji prihvaćen u odnosu na prvobitan Predlog zakona o rehabilitaciji se odnosi na vrednosno određivanje i određivanje u vrednosnom smislu prema nekim odlukama iz posleratnog perioda koje su donošeni na osnovu principa kolektivne krivice. Više puta smo o tome u parlamentu govorili, sada ću to da učinim. Dakle, stanovnici tri sela u Vojvodini, Čuruga, Žablje i Mošorina su na osnovu kolektivne krivice, odnosno odlukama koje su zasnovane na principu kolektivne krivice, kolektivno, bez izuzetaka, proglašeni ratnim zločincima.
Sa jedne strane, postoji i odluka od 26. marta 1945. godine, kada su svi stanovnici sela Mošorin, mađarske nacionalnosti, dakle, 294 lica, proglašena ratnim zločincima, kao izvršioci, podstrekači ili pomagači za zločine, i to bez utvrđivanja njihove individualne odgovornosti.
Druga odluka je iz januara 1945. godine, istog organa, Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini. Ovom drugom odlukom ustanovljeno je da su svi stanovnici mađarske i nemačke narodnosti Opštine Čurug, Sreza Žabaljskog u Vojvodini, odgovorni kao izvršioci, podstrekači ili pomagači za zločine i proglašavaju se ili su proglašeni ratnim zločincima. Ove odluke se odnose se i na novorođene bebe i na decu i na žene i na starce i na muško stanovništvo, bez izuzetaka i bez utvrđivanja odgovornosti.
Izuzetno je bitno što Predlog zakona sadrži jednoj odredbu prema kojoj će se po sili zakona rehabilitovati lica koja su po principu kolektivne odgovornosti proglašena za ratne zločince.
U odnosu na ovo rešenje postoji jedan amandman poslanika iz opozicije kojim bi ovo rešenje bilo izbrisano iz Predloga zakona. Bila bi velika šteta i velika nepravda ukoliko bi se taj amandman prihvatio.
Šta znači ova odredba? Sa jedne strane znači skraćivanje postupka u odnosu na ova lica. Sa druge strane znači da će sud praktično utvrđivati dve okolnosti - da li je to lice u tom trenutku imalo prebivališe na teritoriji ovih naselja, a sa druge strane da li protiv tog lica postoji bilo kakva odluka kojom je utvrđeno njegova ili njena individualna odgovornost. Ukoliko takva odluka ne postoji, onda će u jednom skraćenom ili pojednostavljenom postupku sud doneti odluku o rehabilitaciji.
Šta je simbolički značaj ove odluke? Simbolički značaj je ogroman pod pretpostavkom da parlament usvoji Predlog zakona u ovoj formi. Naime, parlament će se u vrednosnom smislu odrediti prema odlukama iz posleratnog perioda kojima su određene nacionalne zajednice u mađarskoj zajednici u ta tri naselja proglašena kolektivno ratnim zločincima. Parlament će, ukoliko prihvati ovo rešenje, zauzeti jedan jasan stav da su te odluke bile nelegitimne, a i protivpravne.
Gospodin Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde je bio prvi predstavnik Vlade Republike Srbije u poslednjih 67 godina koji je javno i otvoreno govorio o nepravdi koja je učinjena stanovnicima ova tri sela u Vojvodini i koji se u vrednosnom smislu, naravno, negativno, odredio prema ovim dvema odlukama koje sam citirao. Iz toga razloga smo optimisti što se ovog pitanja tiče i očekujemo da se ne promeni ni ovaj deo zakona.
Postoje neki drugi delovi koji su za nas bitni i važni. Naprimer, mogućnost da pravna lica podnose zahtev za rehabilitaciju. Smatramo to važnom vrednošću ovog zakona. Naime, to će otvoriti ili bi otvorio mogućnost, o tome zakon ne govori, ali iz zakona proizilazi da ta pravna lica pokreću postupke grupno. Dakle, za veći broj lica pokreću postupke rehabilitacije kako bi što veći broj lica uspeo da se oslobodi odgovornosti koja je nepravedno nakon Drugog svetskog rata njemu ili njoj nametnuta.
Ono što je veoma važno to je da će ovim zakonom parlament uputiti jednu pozitivnu poruku međuakademskoj i mešovitoj komisiji, koja je formirana između Srpske akademije nauka i umetnosti i Mađarske akademije nauke i umetnosti. Ta mešovita komisija je počela sa radom i radi na osvetljavanju tragičnih događaja za vreme Drugog svetskog rata. Ovim rešenjima i ovim zakonom će ta komisija dobiti jednu podršku za svoj rad i ohrabljenje.
Nije manje važna ni informacija prema kojoj Vlada u procesu priprema budžeta za narednu godinu je spremna da opredeli i potrebna materijalna sredstva za rad ove međuakademske komisije jer uspešnost rada ovog tela delimično zavisi i od materijalnih mogućnosti.
Da sumiram, zadovoljni smo rešenjima iz Predloga zakona. Ostaje nam jedan dugoročan cilj, a taj cilj je da kada ova međuakademska komisija završi svoj rad i donese svoje zaključke onda da u formi jedne dekleracije predloži našem parlamentu i parlamentu Mađarske. To bi značilo jedno simboličko zatvaranje ovog tužnog poglavlja naše zajedničke istorije, naravno, sve to svesni i bez iluzija da će se to brzo desiti.
Na kraju bih samo još jednom ponovio da podržavamo zakon u ovoj formi. Nismo spremni da podržimo zakon ukoliko se bilo koja suštinski bitna i važna odredba promeni. O nekima sam govorio, o nekima nisam. Bila bi šteta ukoliko bi se odredbe koje se odnose na beneficije rehabilitovanih lica promenile. Postoji tu nekoliko amandmana. Sa njima se ne slažemo. Sve u svemu, ono što je najbitnije i najvažnije za nas to su rešenja o kojima sam na početku izlaganja govorio. Hvala vam.

 Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o rehabilitaciji koji se danas nalazi na dnevnom redu je važan iz više razloga. Mislim da doneti zakon o rehabilitaciji je i nužda i potreba. Nužda, jer malopre smo slušali, nemoguće je primeniti Zakon o restituciji bez toga. Nužda je jer je ova vlada učinila veoma mnogo da ispuni sve standarde u pristupanju EU i ona ih je ispunila i verujem da će da nastavi dalje da ispunjava standarde zbog Srbije, a ne zbog EU. Predlog zakona ja i potreba, iz prostog razloga što nepravde koje su bile, koje su nesporne, treba da se isprave.

Srbija je poznata i u svetu po deobama, večitim deobama i mislimo da je vreme da se nepravde isprave, deobe ostave prošlosti, istoričarima. Istorija, ako nije onakva kakva jeste, opet je na dnevnom redu istoričara, istorijski instituta itd, a ne političara.

Suština, po nama, Predloga zakona o rehabilitaciji ogleda se u stavu 1. član 1, dakle, prva rečenica. Citiraću je, zato što ću celokupnu svoju diskusiju stalno vezivati za tu rečenicu – "Ovim zakonom uređuje se rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona". Kada se ta rečenica pročita, kada je to suština ovog zakona, mi smo apsolutno saglasni sa tim i verujem da su svi. I Ustav kaže da pravo na rehabilitaciju ima onaj ko je bez osnova i nezakonito pritvoren, osuđen itd.

Dakle, iz ovog stava proizilazi naš ključni politički stav. Rehabilitacija da. Ko ima pravo na rehabilitaciju? Svako lice koje je iz ideoloških političkih, verskih i nacionalnih razloga, ne samo pritvoren, uhapšen, osuđen, lišen života, već doživeo bilo kakvu nepravdu, ima pravo na rehabilitaciju. Ali, samo ta lica i samo iz tih razloga, sve van toga nije rehabilitacija.

Naravno, takođe prvi stav, za koji mi smatramo da je suština ovog predloga zakona,i jeste za apsolutnu podršku zbog još jednog razloga, što kaže – do stupanja na snagu ovog zakona, dakle, bez vremenske i istorijske odrednice. Mislimo da je i to važno, da se ne pogađamo oko datuma od kad važi. Jednostavno, važi sve do današnjeg dana. Mislimo da to važi iz još jednog razloga, da rehabilitacija lica koja su doživela nepravdu iz ideoloških političkih razloga, nema u osnovi ponovo ideologiju, ali neku drugu, već univerzalno pravo za svakog čoveka. To je drugi razlog zbog čega mi smatramo da treba podržati to.

Ono što takođe želim da kažem, a napomenuću da ću se vratiti na to, to je da se odnosi na sva lica koja su doživela bilo kakvu nepravdu, bez sudske ili odluka administrativnih organa, ili sudskom i administrativnom odlukom.

Ono što takođe želimo jasno da podržimo i želimo jasno da iznesemo svoj stav, kao što smo rekli ko može da se rehabilituje, ko treba ili mora da se rehabilituje, isto tako smatramo da je veoma važno reći ko ne može da se rehabilituje. Ovakav predlog zakona govori da na to nemaju pravo lica koja su lišena života u oružanim sukobima kao pripadnici okupacionih oružanih snaga i kvinslinških formacija, kao i oni koji su kao pripadnici okupacionih snaga i pripadnici kvinslinških formacija izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina. Za njih nema rehabilitacije. Takođe, mi tu dodajemo da je veoma važno da rehabilitacija zavisi od težine krivičnog dela.

Ponavljam, svako ko je iz ideoloških političkih, verskih i nacionalnih razloga, mora da ima rehabilitaciju. Oni koji su činili krivična dela, nemojte da ispadne da su svi sada iz ideoloških, političkih razloga krali, ubijali, silovali itd. i iz svih ideoloških, političkih, verskih, nacionalnih razloga.

Tu je velika odgovornost suda kada bude rešavao o tome.

Imajući sve to u vidu, vrlo jasno smo odredili ko može da bude rehabilitovan i jasno smo odredili ko ne može da bude. Ne mogu da budu oni koji su vršili ratne zločine, učestvovali u vršenju ratnih zločina, koji su vršili teška krivična dela itd, za njih postoji neki drugi način da se postupak ponovi, ili već, da ne ulazimo u te detalje.

U trećem delu ću se kratko osvrnuti na nekoliko pitanja za koje smatram da je važno da ih razjasnimo do kraja rasprave i u načelu i u pojedinostima, do kraja rasprave o Predlogu zakona o rehabilitaciji, s jednim jedinim ciljem i u najboljoj nameri, da dobijemo zakon koji će biti primenjiv, koji će omogućiti na najlakši mogući način da se otklone nepravde, ali koji neće dati mogućnost da se bilo ko prošvercuje kroz tu formulaciju, da je iz ideoloških, političkih, verskih i nacionalnih razloga pretrpeo nepravdu.

Krenuću od člana 1. Prvo pitanje za koje mislim da treba da se razjasni detaljno, iz ovih razloga o kojima sam govorio je, da pravo na rehabilitaciju, ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i uopšte prihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Na prvi pogled je nesporno, ali nama je sporno. Koja načela i standardi? Tadašnji ili sadašnji? Nisu sadašnja i tadašnja načela i standardi isti. Mora tu da se izvrši jasnija definicija.

Drugo na šta želim da ukažem, u istom članu, to je stav 3, gde kaže – pravo na rehabilitaciju imaju i lica iz stava 1. ovog člana, koja se u skladu sa zakonom i drugim propisima, smatraju borcima narodno - oslobodilačkog rata. Ne znam ko je smislio ovu rečenicu, ali mi liči na sledeće – svi imaju pravo, osim onih koji su vršili ratne zločine, a pored svih, imaju i ovi. Mislim da je stvarno potpuno suvišno.

Dakle, ako već u osnovi svi imaju pravo na rehabilitaciju, nemaju pravo oni koji su vršili zločine, juče su vršili zločine. Šta to sada znači? Da pored svih imaju i oni. Mislim da je to potpuno suvišno.

Drugo na šta želim da ukažem, to je već treće, gospodin Mićunović to već broji, u članu 2. govori se o licima koja nemaju pravo na rehabilitaciju. Između ostalog, govori se o licima koji su bili pripadnici okupacionih snaga, kvislinških informacija, ne znam zašto kvislinških, norveških, zašto ne pomagača, saradnika okupacionih snaga, koji su učestvovali u izvršenju ratnih zločina, što nije sporno, ali u jednom sledećem stavu kažu – pod licima iz stava 1. ovog člana ne smatraju se lica koja budu rehabilitovana po sili zakona. Može li se po sili zakona rehabilitovati lice koje je vršilo ili učestvovalo u vršenju ratnih zločina? To je negde 3. stav.

Drugo pitanje kaže – kao i lica za koja su u postupku rehabilitacije utvrdili da nisu izvršila - što nije sporno. Dobro, utvrdilo se da u postupku rehabilitacije nisu izvršila, za njih sigurno da ne važi ovaj stav. Zbog čega ovo napominjem? Nije logično da lica koja budu rehabilitovana, po sili zakona, a podvedeni su pod one koji su učestvovali u vršenju ratnih zločina, nije logično da zakonski budu rehabilitovani. Zašto? Malopre smo čuli, postoji zakonska i sudska rehabilitacija. Zakonska rehabilitacija je konstatacija suda da je po zakonu rehabilitovan, dok sudska već treba da ima neki proces.

Kada je u pitanju zakonska rehabilitacija, vrlo ispravno kaže ovde da se odnosi na sve one koji su bez administrativne ili sudske odluke pretrpeli nepravdu, što je u redu, ali mi je veoma problematično – mogu li tačke 2, 3, 4, 5. u tom članu, da ih ne ređam, govori se o odlukama sudskim za krivično delo, mogu li se zakonski rehabilitovati? Mislim da ne može. Mora da bude sudska. Neka ima pravo da podnese zahtev za rehabilitaciju, ali neka se u sudskom postupku utvrdi. Radi se o odluci suda za krivično delo. Možda je bilo grešaka, možda to nije urađeno kako treba, ali neka se sudski utvrdi, a pogotovo ako postoji mogućnost što kasnije se govori, da sudska odluka može da bude i takva da se delimično usvaja zahtev o rehabilitaciji, a delimično ne. Kod zakonske nema delimično. Kompletna se odluka poništava. Mislim da tu treba da ide taj deo za sva ona krivična dela za koje postoji odluka, treba da ide na sudsku rehabilitaciju.

Želim da ukažem na jedno pitanje. Nemam ništa protiv, ali mislim da nije dobro. Predviđeno je da o zahtevu za rehabilitaciju odlučuje sudija pojedinac. Mislim da to nije dobro, jer su veoma teška pitanja. Mislim da je bolje bilo, koliko god bio onaj prethodni zakon loš, bolje je bilo kada je postojalo veće od tri sudije. Velika je odgovornost na sudijama. Velika je odgovornost jer, znajući da ako se rehabilituje lice, rehabilituje se i delo koje ono čini. Velika je odgovornost utvrđivanja svega toga, pogotovo što nema nekih jasnih merila. Koja su to merila, pa da se kaže – ovaj je iz ideoloških, političkih, verskih, nacionalnih razloga osuđen, optužen itd. Stoga mislim da je bolje ono rešenje kada to radi veće sudija.

Kao posledica pravne rehabilitacije je i pravo rehabilitovanih lica. Mislim da tu imamo rezerve kada su u pitanju dve stvari, pravo na mesečnu novčanu naknadu, kao poseban dodatak, jer se odnosi na ljude koji već imaju pravo na dupli penzijski staž i drugo je pravo na rehabilitaciono obeštećenje, pogotovo čitav niz ljudi koji imaju pravo na to, a ne samo na onaj o kome se radi, odnosno koji je podneo zahtev za rehabilitaciju. Mislimo da to nije dobro. Mislimo da je to za Srbiju veoma naporno, pogotovo u uslovima u kojima je Srbija danas. Mislimo da nepravde koje treba evidentno da se isprave ne treba da naprave novu nepravdu građanima Srbije danas i u budućnosti.

Završiću sa samo još jednim pitanjem, član 30. – šta je suština, kada je ovde stavljen stav 3. koji kaže – zahtev za rehabilitaciju u skladu sa ovim zakonom može se podneti iako je doneta pravosnažna sudska odluka kojom je odbijen zahtev za rehabilitaciju podnet na osnovu Zakona o rehabilitaciji. Sudska odluka doneta, pravosnažna, šta je sada cilj? Da li će to biti strpano u ono što se zove zakonska rehabilitacija, pa na sudu nije moglo da se utvrdi, a sada ćemo kroz onu formulaciju – zakonska – da se utvrdi.

Želeo sam da iznesem ova zapažanja u najboljoj nameri, da se mora do kraja raspraviti svako od ovih pitanja sa osnovnim ciljem da se dobije zakon koji će stvarno dati odgovor koji je postavljen u 1. stavu, da svako ko iz ideoloških, političkih, verskih, nacionalnih razloga je doživeo bilo kakvu nepravdu bude rehabilitovan i da niko ne može da se prošvercuje u okviru toga kroz razna dela koja je činio. Nemojmo da zaboravimo da se mora posmatrati i delo koje je učinjeno, pa da ne ispadne da je krao, ubijao, silovao, špekulisao iz ideoloških i političkih razloga. Zahvaljujem.

Ovim završavamo prepodnevni deo naše sednice i rad nastavljamo popodne u 15,00 časova izlaganjima predsednika ili ovlašćenih predstavnika drugih poslaničkih grupa.
(Vjerica Radeta: Ko je prvi po redosledu?)
Po redosledu, ko bude prijavljen. Bile su prijavljene dve narodne poslanice, narodna poslanica Jorgovanka Tabaković i Vjerica Radeta, ali pratim pravo davanja na reč od najmanje ka najvećoj grupi, tako da, ukoliko još dođu poslanici koji imaju manje poslaničke grupe nego dve narodne poslanice koje su prijavljene, dobiće pravo na reč.
(Posle pauze.)