Osamnaest minuta iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. On je poslednji prijavljeni govornik.

Samo ako biste bili ljubazni da mi kažete koliko još imam vremena?

Trideset i dva minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, oni koji su predložili Zakon o rehabilitaciji imali su jednu skrivenu nameru, a to je da pažnju građana Srbije sa stvarnih i zaista velikih društvenih, političkih i ekonomskih problema, skrenu na teme koje su kod građana Srbije i u Srpskom narodu davno prevaziđene. Vlada Srbije je očigledno htela da spinuje javno mnjenje u Srbiji i da veštački nametne raspravu o jednoj temi koja nije od životne važnosti za građane Srbije.
Zašto ovo kažem? Srbi su izvršili nacionalno pomirenje još početkom devedesetih godina kada su organizovali za odbranu srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srpskoj, tad je izvršeno u pravom smislu te reči, nacionalno pomirenje i onih čiji su očevi i dedovi u Drugom svetskom ratu bili partizani i četnici. Svi su se oni dakle, u tom otadžbinskom ratu od 1941. godine do 1945. godine koji su učestvovali u odbrani srpskog naroda i ovih zapadnih srpskih država, sebe smatrali četnicima i niko za sebe ni u Republici Srpskoj Krajini, ni u Republici Srpskoj, ni u vojsci Republike Srpske, ni u dobrovoljačkim formacijama sebe nije nazivao partizanom. Dakle, u tom smislu ova tema je za srpski narod, za većinu Srba rešena još pre dvadeset godina.
Kakav je ovo zakon? Ovo je zakon koji je potpuno nakaradan i u pravnom i u političkom smislu beživotan zakon, zakon koji u praksi neće moći da bude primenjen. SRS ima čitav niz vrlo oštrih primedbi na predlog ovog zakona.
U članu 1. šta znači - Da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Izvinite i nacizam je neki politički ili ideološki razlog. Da li to znači da oni koji su zastupali tu duboku anti ljudsku ideologiju sad mogu da traže rehabilitaciju na osnovu ovog zakona.
U članu 2. ste rekli ko nema pravo na rehabilitaciju – oni koji su pripadnici okupacionih snaga i pripadnici kvinsliških formacija. Ali, ima mnogo onih koji nisu bili formalno u uniformi, ali i te kako su zastupali nacističku fašističku ideologiju u toku Drugog svetskog rata u Srbiji. Šta ćemo sa njima? Hoćete li i njih da rehabilitujete? Srpska radikalna stranka je apsolutno protiv toga.
U članu 1. Predloga zakona imate neke formulacije za koje ne mogu da verujem da ih je predlagač stavio u Predlog zakona. U članu 1. tačka 2) kažete da pravo na rehabilitaciju, između ostalog, imaju lica izvan teritorije Republike Srbije koja su stradala bez sudske ili administrativne odluke, vojnih i drugih jugoslovenskih organa ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije.
Budući da se Predlog zakona odnosi na događaje na samom kraju Drugog svetskog rata i neposredno posle Drugog svetskog rata, tada nije postojala Republika Srbija u današnjem smislu te reči, o Republici Srbiji kao državno-pravnom i političkom pojmu govorimo tek od 1990. godine, od donošenja Ustava Republike Srbije, od 28. septembra 1990. godine. Do tada je postojala Narodna Republika Srbija, odnosno Socijalistička Republika Srbija, ali Republike Srbije nije bilo ni 1944. ni 1945. ni 1946. ni 1948. ni 1955. godine, Republika Srbija je kao federalna jedinica pod tim nazivom u SFRJ uspostavljena 1990. godine, a kao samostalna država 2006. godine, nakon što je Milo Đukanović na falsifikovanom referendumu odvojio Crnu Goru od Srbije, odnosno razbio državnu zajednicu SCG.
Takođe, u članu 2. Predloga zakona kažete da nemaju pravo na rehabilitaciju sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince odnosno učesnike u ratnim zločinima.
Gospodo, ovo se odnosi i na čuvenog profesora Beogradskog univerziteta koga je pominjao kolega Žutić, Slobodana Jovanovića. On je osuđen na montiranom političkom procesu 1946. godine, u procesu u kome se, između ostalog, sudilo i generalu Draži Mihajloviću i jednoj većoj grupi politički angažovanih lica, od kojih su neki pripadali Nedićevoj vladi, a neki su bili ministri kraljevske vlade u Londonu.
Slobodan Jovanović je bio predsednik te jugoslovenske vlade u Londonu od januara 1942. godine do juna 1943. godine i zastupnik ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva Draže Mihajlovića, koji je bio član u Vladi Slobodana Jovanovića od 11. januara 1942. godine. Dakle, bio je ministar u toj vladi, ali nije boravio u Londonu, nego je bio na okupirane teritorije Kraljevine Jugoslavije.
Tom Slobodanu Jovanoviću je sudio isti sud koji je sudio i Draži Mihajloviću. Da li to znači da sada, recimo, jedan Slobodan Jovanović, po ovom predlogu zakona, neće imati pravo da bude rehabilitovan zato što je osuđen od strane vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i proglašen je nakon oslobođenja određenog mesta, mada je to jedna vrlo loša formulacija, za ratnog zločinca odnosno za učesnika u ratnim zločinima.
Jednog vrhunskog intelektualca, jednog eruditu, rektora Beogradskog univerziteta, čuvenog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu i našeg do sada najvećeg pravnog teoretičara, koji apsolutno nije učestvovao u bilo kakvim ratnim zločinima, koji nije podstrekivao na ratne zločine, koji je bio duboko antifašistički opredeljen, taj vojni sud FNRJ osudio ga je kao ratnog zločinca na 20 godina teške robije, konfiskovanje imovine i lišavanje svih građanskih i političkih prava.
Po ovom predlogu zakona on ne može da bude rehabilitovan zato što je osuđen od strane jednog vojnog suda, što je za SRS potpuno neprihvatljivo.
Nije sasvim jasno šta je predlagač imao na umu kada je koristio formulaciju kvinsliške formacije koje su izvršile odnosno učestvovale u izvršenju ratnih zločina. Za neke od tih formacija nije uopšte sporno da su bile fašističke, odnosno da su bile u službi okupatora, za neke druge jeste sporno. Budući da u samoj vladajućoj koaliciji imate jednu ideološku kakofoniju i budući da ni sama Vlada Srbije nije bila načisto koje su to kvinsliške formacije, oni su samo ubacili taj zbirni izraz kvinsliške formacije bez detaljnije analize na koje se vojne formacije iz Drugog svetskog rata misli kada se kaže da su one kvinsliške.
Ovde ste danas imali priliku da čujete da u vladajućoj koaliciji imate i ibeovaca, imate četnike, imate partizane. Ko zna, da se javio neko, možda bi se našao i neki ustaša. Takva vladajuća koalicija je predložila i glasaće za ovaj predlog zakona. Oni u stvari ni sami ne znaju šta je smisao ovog predloga zakona i koji cilj ovaj predlog zakona treba da postigne. Koji ćete cilj ovim zakonom da postignete? Postići ćete to da nećete rehabilitovati lica koja treba da budu rehabilitovana, a da ćete rehabilitovati one koji nikako ne smeju da budu rehabilitovani. Koga ćete da rehabilitujete? U članu 5. po sili zakona rehabilituju se i lica koja su po principu kolektivne odgovornosti proglašeni za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima, a koja nisu izgubila jugoslovensko državljanstvo i nisu izvršila ili učestvovala u izvršenju ratnih zločina. U prevodu, ovo su vam Nemci iz Vojvodine, tzv. folksdojčeri. Oni su u 99% slučajeva apsolutno podržavali Nemačku, okupacionu vlast i u Vojvodini i van Vojvodine.
Najveća kolaboracija sa jednom okupacionom snagom bila je upravo na teritoriji Vojvodine od strane vojvođanskih Nemaca, sviđalo se to vama ili ne. Veliku zaslugu za tu kolaboraciju imao je zloglasni Kulturbunt koji je formiran 1920. godine u Kraljevini SHS. Krajem 1934. godine prevlast u Kulturbuntu u Jugoslaviji ima i dobija tzv. Pokret obnove koji je bio pod kontrolom Hitlera. Od 1934. do 1941. godine Kulturbunt je bio peta kolona u Kraljevini Jugoslaviji i pripremao teren za okupaciju Kraljevine Jugoslavije od strane Nemačke koja se desila 1941. godine. Najveći broj Nemaca koji je živeo u Vojvodini, ali i u Slavoniji, u Baranji, apsolutno je ne samo podržavao politiku Nemačkog okupatora nego i aktivno učestvovao u zločinima koji su se dešavali na teritoriji okupirane Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.
Mi smo vam na tu istorijsku činjenicu ukazivali kada smo govorili o Zakonu o restituciji. Zloglasna Sedma SS divizija, Princ Eugen, koja je izvršila masovne zločine nad srpskim narodom na Kozari u leto 1942. godine bila je formirana upravo od strane folksdojčera iz Vojvodine. Sada ćete ovim predlogom zakona i takve da rehabilitujete zato što su navodno proglašeni za ratne zločince po principu kolektivne odgovornosti, ali pri tome moram da vas podsetim na još jednu istorijsku činjenicu, nije Jugoslavija bila jedina koja je izvršila kolektivnu odmazdu nad Nemcima. To je učinila i Čehoslovačka i Poljska i neke druge zemlje u kojima su Nemci izvršili strašne zločine, ali po odluci savezničke konferencije iz avgusta 1945. godine. Saveznici Amerikanci, Britanci, Francuzi i Sovjeti su na Savezničkoj konferenciji koja je održana u Nemačkoj u avgustu 1945. godine dali pravo Jugoslaviji da kolektivno protera Nemce zbog zločina koji su izvršeni u toku Drugog svetskog rata zato što su ti zločini bili masovni i zato što su bili izuzetno svirepi.
Moguće je da je bilo pojedinaca pripadnika Nemačke nacionalne manjine u Vojvodini koji objektivno nisu učestvovali u zločinima i koji su se tim zločinima protivili, ali generalno Nemačka kolaboracija u Vojvodini sa okupatorom je bila masovna, duboka i apsolutno utemeljena na ideologiji nacizma.
Nikakve razlike nije bilo između Nemaca koji su došli iz Nemačke u Jugoslaviju i onih koji su rođeni u Jugoslaviji, a koji su u stvari bili "Peta kolona" u odnosu na državu u kojoj su živeli.
Vi ćete sad ovim zakonom da i takve ljude rehabilitujete. Srpska radikalna stranka je protiv toga. To smišljeno radite. To radite ne samo da biste izvršili rehabilitaciju ljudi koji su bili folksdojčeri ili njihovih potomaka, nego da biste im omogućili povraćaj imovine. Već sad imate po mnogim vojvođanskim mestima ekskurzije Nemaca iz Nemačke koji su potomci ovih folksdojčera i koji dolaze, recimo u Pančevo, Vršac, Zrenjanin itd, obilaze imanja koja su nekada pripadala njihovih očevima i dedovima i bukvalno prete Srbima koji sada tu žive - nećete vi još dugo tu, to je nekada bilo naše i biće ponovo. Vi sada dajete pravni osnov da Vojvodina ponovo bude Nemačka.
Moram da vas podsetim, do 1941. godine Nemci u Vojvodini su bili vlasnici većine zemljišnih poseda, većine šuma, većine mlinova, većine trgovinskih radnji itd. Zakonom o povraćaju oduzete imovine vi ste im vratili imovinu. Ovim predlogom zakona, ako ga usvojite, izvršićete pravnu rehabilitaciju onih koji su masovno sarađivali sa nemačkim okupatorom i koji su masovno učestvovali u zločinima nad srpskim narodom.
Šta to u stvari znači u političkom smislu? To znači da vi Vojvodinu u stvari gurate u naručje jednoj Nemačkoj. Ponovo vaskrsavate ideju o Austrougarskoj, o nekoj podunavskoj federaciji koju bi činili Slovenija, Hrvatska, Vojvodina, Mađarska, Austrija. Sve te ideje već postoje dugi niz godina. Te ideje, između ostalog, zastupao je i čovek za koga mi Srbi, verovatno iz neznanja, smatramo da nam je bio prijatelj, britanski premijer iz Drugog svetskog rata Vinston Čerčil. On je u svojim memoarima iz Drugog svetskog rata napisao u petoj knjizi, koja se zove "Obruč se steže", da je bila velika greška saveznika posle Prvog svetskog rata što su razbili Austrougarsku i što su omogućili da se, između ostalog, formira kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
On je predlagao da se u zamenu za Austrougarsku formira jedna katolička podunavska federacija. Jel vam ovo ne liči na jedan takav projekat? Em ćete Nemcima da vratite imovinu, sada ćete još da kažete da nisu bili ratni zločinci i da smo mi Srbi u stvari koji živimo u Vojvodini uljezi na sopstvenoj zemlji. Pa, to je poruka ovog predloga zakona. To je poruka Zakona o vraćanju oduzete imovine. To je pozadina, to je podtekst, to je ono što piše između redova i onog zakona i ovog predloga zakona o kome mi danas raspravljamo.
Prosto moram da se osvrnem na ono što je ovde govorio jedan predstavnik vladajuće koalicije, pošto u vladajućoj koaliciji imate više krila. On je predstavnik ovog ibeovskog krila. Dakle, on je govorio o tome kako treba rehabilitovati pripadnike, odnosno ljude koji su podržali Rezoluciju Informbiroa, zato što se oni uopšte nisu organizovali, oni nisu objektivno bili pretnja nikome, nego su bili žrtve raznih podmetanja, tajnih razgovora, prisluškivanja, cinkarenja itd, pa su bili poslati na Goli otok itd.
Taj gospodin koji je o tome govorio je podržao Rezoluciju Informbiroa, u kome je pisalo – da Informacioni biro komunističkih i radničkih partija osuđuje režim u Jugoslaviji, osuđuje kliku, tako je pisalo, Tito-Ranković, kao američke špijune. Taj isti čovek danas se zalaže za EU. Godine 1948. je smatrao da je režim proamerički, da je odstupio…
(Nada Kolundžija, sa mesta: Nema smisla…)
Što ste nervozni, gospođo Nado? Šta nema smisla, što je podržavao Rezoluciju Informbiroa?

Molim vas, bez direktne komunikacije, zabranjeno je Poslovnikom narodnim poslanicima da u okviru teme koriste svoje vreme…

U Rezoluciji Informbiroa iz 1948. godine je pisalo da Informacioni biro komunističkih i radničkih partija osuđuje kliku Tito – Ranković kao američke špijune. Tom gospodinu taj režim Titov i Rankovićev nije bio dovoljno komunistički. Bio je proamerički. Nije bio dovoljno u duhu ideologije marksizma i lenjinizma. Danas taj isti čovek deli nam lekcije o EU, o evrointegracijama, o ljudskim pravima i slobodama, o ravnopravnosti, o mondijalizmu, o liberalizmu itd.
Godine 1968. je tražio da se Beogradski univerzitet nazove crveni univerzitet Karl Marks. Danas ne možete da živite od njega, od njegovih lekcija o demokratiji i ljudskim pravima. Sada govorim o tom ibeovskom krilu u vladajućoj koaliciji. O ovim lažnim četnicima i lažnim partizanima neću da govorim ništa.
Da je živ Draža Mihajlović, za ovo što neki govore, a navodno se zalažu za njegove ideje, verovatno bi bili streljani. Jer, ne mogu da razumem da je neko za Dražu Mihajlovića, za Ravnu Goru, za ideje za koje se taj čovek borio, a ušao je u koaliciju Preokret, gde je jedna od ključnih ličnosti taj zloglasni Jovo Kapičić, koji žali što nije ubio više ideoloških neprijatelja. Ovo je jedna potpuno neverovatna ideološka i politička kombinacija. Mi smo za Evropu, za EU, za liberalne ideje, za NATO pakt, a ortak u tom poslu nam je bivši Titov general Jovo Kapičić, koji žali – jeste, ja sam pobio mnogo Srba i Crnogoraca na Golom otoku, sve su to bile bitange, Staljinovi plaćenici itd, ali kud ih nisam pobio više?
Sad treba da poverujemo da su to ljudi koji žele dobro Srbiji, da je to velika famozna koalicija Preokret koja treba da nas uvede u neki obećani raj na zemlji koji se zove EU. Da idemo u EU sa Jovom Kapičićem, sa ibeovcima? Izvinite, oni vas neće primiti. Kada oni čuju ko vodi Srbiju u EU, oni će iz ideoloških razloga da kažu – ljudi, nije vam ovde mesto, Staljin je davno umro.
Što se tiče, da sada zanemarimo ove ideološke momente, jer smo pokazali na primeru pojedinih poslanika iz vladajuće koalicije da se ovde u stvari ne zna ko se zalaže za rehabilitaciju kojih ličnosti. Neki bi da rehabilituju Staljina, neki Dražu, neki Tita, ko zna koga sve ne. Ni njima samima nije jasno šta je cilj ovog zakona i koje su to političke ideje koje treba da budu rehabilitovane kada se ovaj zakon usvoji. To smo pokazali.
Sada da vidimo kako izgleda Predlog zakona u čisto pravnoj svetlosti. Evo kako izgleda. Da krenemo redom. Kažete u članu 4. – vrste rehabilitacije, lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona rehabilituju se po sili zakona, to je zakonska rehabilitacija ili sudskom odlukom, sudska rehabilitacija. Ne mora čovek da bude pravnik pa da zaključi kad je nešto zakonska rehabilitacija, znači po sili samog zakona neko je rehabilitovan. Nema potrebe bilo koji državni organ, sem Narodne skupštine da se tim problemom bavi. Dakle, kada je nešto po sili zakona, onda nema potrebe da se donosi sudska odluka ili da se donosi neki upravni akt.
Međutim, kod vas to nije slučaj. Evo šta piše u članu 14. Predloga zakona. Kaže – u zahtevu za rehabilitaciju lica iz člana 5. ovog zakona, a to je zakonska rehabilitacija, sud odlučuje u jednostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka, uz obavezno prethodno pribavljanje mišljenja nadležnog višeg javnog tužioca. Kakva je onda ovo zakonska rehabilitacija ako o njoj odlučuje sud u jednostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka? To onda nije zakonska rehabilitacija, to onda nije po sili zakona, nego po sili sudske odluke.
Sad, član 5, ta vaša famozna zakonska rehabilitacija, koje u stvari nema, nego je sve sudska rehabilitacija. U članu 5. stav 2. tačka 1. kažete – po sili zakona rehabilituju se lica itd, pa izmešu ostalog, tačka 1. – za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana.
Želim, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, da vam skrenem pažnju koliko je ova odredba opasna i do koje mere ne poznajete materiju kojom želite da se bavite.
U vreme Drugog svetskog rata i u Jugoslaviji, i van Jugoslavije, i u Sovjetskom Savezu, i u Poljskoj, i u Čehoslovačkoj i u nekim drugim evropskim zemljama, izvršen je strašni zločin, zločin genocida. U vreme kada je genocid činjen u Jugoslaviji, Čehoslovačkoj, Poljskoj, u Sovjetskom Savezu, ni jedna država nije u svom krivičnom zakonu imala predviđen kao krivično delo zločin genocida.
Konvencija o sprečavanju genocida doneta je 1948. godine, i tek posle toga, dakle, tek posle 1948. godine, krivična zakonodavstva evropskih i vanevropskih država, predviđaju genocid kao krivično delo.
Šta sad to znači? Pa u vreme Drugog svetskog rata u Jugoslaviji nije zakonom bilo propisano krivično delo genocida. To znači pravo na zakonsku rehabilitaciju imaju ljudi koji su učestvovali u genocidu? Zašto? Zato što su izvršili delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo, ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana. Svi oni koji su vršili genocid nad Srbima, sad će moći da kažu – izvinite ja jesam vršio genocid, a u vreme kad sam ja ubijao Srbe, to zakonom nije bilo propisano kao genocid i tražim da se na mene sprovede Zakon o rehabilitaciji, član 5. i da mi se omogući zakonska rehabilitacija. Jeste da sam učestovao u ubijanju stotinu hiljada Srba, ali u vreme kad sam ja to radio, krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije koji je tada važio, nije predviđao genocid kao krivično delo. Evo, takvu neverovatnu stvar, vi ste stavili u Predlog zakona o rehabilitaciji.
Dalje, žao mi je što ovde nisu predstavnici Ministarstva pravde, ali u pravom smislu te reči, svaka čast gospodinu koji ovde sedi, ali mislim da je on ovde više politički dekor, nego što ozbiljno učestvuje u ovoj raspravi. Dakle, zakoni u Republici Srbiji trebali bi da budu međusobno ujednačeni, i po sadržini i po terminologiji. Vi to ne činite.
U članu 7. kažete – zahtev za rehabilitaciju može podneti, pa u tački 2. posle smrti lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona, supružnik, vanbračni partner, deca itd. i testamentalni naslednici. Zašto ovo govorim? Pa od 1995. godine, kada je donet važeći Zakon o nasleđivanju, izbrisana je reč "testament i testamentalni naslednik" i koristi se stara srpska reč "zaveštanje". Uopšte mi nije jasno zašto onda ovo nisu zaveštajni naslednici, nego su testamentalni naslednici. Ako u Zakonu o nasleđivanju piše jedno i upotrebljava se jedna terminologija, ne vidim razloga zašto se ta ista terminologija ne upotrebljava u Predlogu zakona o rehabilitaciji.
Postoji nešto što je mnogo ozbiljnije od ove primedbe. U članu 14. ste rekli, kada je reč o toj zakonskoj rehabilitaciji za koju smo dokazali da nije zakonska nego je opet sudska rehabilitacija – ako se u mišljenju nadležnog višeg javnog tužioca osporava zahtev za rehabilitaciju iz stava 1. ovog člana, dalji postupak će se nastaviti u skladu sa odredbom iz stava 3. ovog člana.
Šta piše u stavu 3? Po zahtevima za rehabilitaciju iz člana 1. stav 1. tačke 3. i 4. ovog zakona, osim zahteva lica iz stava 1. ovog člana, sud odlučuje, pazite dobro, u dvostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka a kao drugi učesnik u postupku obavezno učestvuje Republika Srbija koju zastupa nadležni viši javni tužilac.
Kakav je vanparnični postupak? Sama reč mu kaže, postupak u kome ne postoji nikakav spor. Ovde postoji očigledan spor. Ko je ovde u sporu? Onaj koji je podneo zahtev za rehabilitaciju i taj viši javni tužilac koji se ne slaže sa rehabilitacijom. Ovde imate dve strane koje su suprotstavljene. Ovaj jedan traži da se rehabilituje, a viši javni tužilac kaže – ne, ne treba ga rehabilitovati.
Imate li nekog čestitog pravnika u vladajućoj koaliciji ili vi, gospodine iz Vlade, objasnite mi kako će sud da reši taj spor po pravilima vanparničnog postupka? Očigledno je da postoji spor. Od kada se to Zakonom o vanparničnom postupku primenjuje na sporne situacije? Na kraju krajeva ne postoji vanparnični postupak, nego postoji čitav niz vanparničnih postupaka. Jedan je ostavinski postupak, zemljišno knjižni postupak, postupak za davanje maloletniku dozvole da stupi i brak itd.
Kažite mi, koji od ovih vanparničnih postupaka će te vi da primenite na zakonsku rehabilitaciju, u situaciji kada očigledno postoji konflikt, pravni sukob između podnosioca zahteva za rehabilitaciju i tog višeg javnog tužioca? Kako će da izgleda taj postupak?
Ovaj zakon je potpuno neprimenjiv. Ne možete vi na jedan sporni slučaj da primenjujete zakon koji uopšte ne tretira sporne, nego van sporne situacije. Parnica znači spor. Vanparnica znači da nema spora. Na jednu spornu situaciju ćete primeniti Zakon o vanparničnom postupku, još samo da ste napisali koji – ostavinski ili neki drugi vanparnični postupak.
Ovo je smešno. Ovo je do te mere pravnički loše napisano da prosto ne mogu da verujem da niko u Vladi, da niko u Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo ovako nešto nije primetio.
Sada da vidimo dalje. U članu 26. kažete – pravo na rehabilitaciono obeštećenje, lica iz člana 21. stav 2. ovog zakona imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i rehabilitovanog lica postojala, pazite koja sintagma, trajnija zajednica života, u skladu sa zakonom kojim se uređuju opet neverovatna stvar, obligacioni odnosi. Koliko znam, zajednica života se reguliše Porodičnim zakonom a ne Zakonom o obligacionim odnosima.
Dalje, šta znači trajnija zajednica života? Neko će da dođe i da kaže – jeste, ja sam živeo sa tim čovekom koji treba da bude rehabilitovan, tri meseca. ovaj će da kaže – znate, to nije trajnija zajednica života. Trajnija zajednica je ako je pet meseci. Ovo do te mere otvara mogućnost zloupotrebe, jednostranog tumačenja zakona, da je to prosto neverovatno. To vidi svako ko uopšte nije pravnik.
Ovo je jedan kratak zakon. Bez ikakvih potreba je loše napisan. U paksi će biti potpuno neprimenjiv. Ovde je još jedna odredba koja govori o tome, do koje mere ni vama samima nije u stvari jasno koji organ treba da rešava o zahtevu za rehabilitaciju.
Pazite koje su ovo formulacije. U članu 10. kažete – o zahtevu za rehabilitaciju odlučuje Viši sud. Zahtev za rehabilitaciju se podnosi Višem sudu nadležnom za područje gde se nalazi prebivalište, odnosno sedište podnosioca zahteva, ili mestu gde je izvršena povreda prava.
Zašto vam je bilo potrebno da alternativno određujete nadležnost suda? Jednostavno, onda ste mogli da kažete – nadležan je sud po mestu prebivališta ili po mestu izvršenja povrede prava. Ovako, ovo je takođe jedan prostor za zloupotrebe.
Sada može da se desi da neko ko želi da bude rehabilitovan ili neki njegov predak, recimo podnese zahtev za rehabiliataciju sudu po mestu prebivališta. On kaže – nemoj meni da podnosiš, nego po mestu izvršenja povrede prava. Onda se on obrati sudu po mestu povrede prava. On kaže – nemoj meni, nego po mestu prebivališta. Bez ikakve potrebe stvarate mogućnost sukoba nadležnosti između viših sudova u Republici Srbiji.
Na kraju svih krajeva, da li ćete vi ovim Predlogom zakona vilo šta da postignete? Ne. Zakon i biologija su vas, nažalost, preduhitrili. Devedeset devet posto ljudi na koje treba da se odnosi ovaj predlog zakona nisu više među živima. Taj vaš pokušaj da u srpskom narodu oživite duh građanskog rata i da se ponovo bavimo tim prevaziđenim sukobima iz Dugog svetskog rata, da ne bismo rekli da je Vlada Srbije korumpirana, da ne bismo rekli da Vlada Srbije prodaje KiM, da Vlada Srbije vodi pogubnu ekonomsku i socijalnu politiku, onda ste bacili kao kost među nas temu građanskog rata, pa smo ovde imali široku ideološku lepezu, od onih koji su za rehabilitaciju Staljina do onih koji su za rehabilitaciju Draže Mihailovića, da bi se narod zabavio, da bi se narod zamajavao, umesto da se bavimo suštinskim problemom ove države.
Pre mesec dana smo insistirali da u Skupštinu dođu predstavnici Vlade, u punom sastavu, i da pitamo Borka Stefanovića – kako je moguće da Srbija priznaje kosovski pečat, lične karte, registarske tablice, diplome...
(Predsedavajuća: Trideset i dva minuta, vreme koje je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Završavam. Sve ste to.. proglasili tehničkim pitanjima i o tome ne može da se raspravlja, ali treba da se raspravlja o rezoluciji Informbiroa, ko je koga podržavao, ko je bio za Staljina, ko je bio za Dražu, ko je bio za Tita.

Narodni poslaniče, o čemu god da se govori moraju da se poštuju odredbe Poslovnika po vremenu koje vam je na raspolaganju.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li želi reč neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda, odnosno na zajednički načelni pretres o: PREDLOGU ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O VANREDNIM SITUACIJAMA i PREDLOGU ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O POLICIJI.
Obaveštenje o pozvanim na sednicu.
Obaveštavam vas da je, saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić Dejanović, povodom zajedničkog načelnog pretresa 2. i 3. tačke dnevnog reda, pozvala da današnjoj sednici, pored predstavnika predlagača Ivice Dačića, prvog potpredsednika Vlade, zamenika predsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, prisustvuje i Predrag Marić, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i načelnik Uprave za vanredne situacije u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Milorad Todorović, sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova i Jasmina Stanojević, načelnica Odeljenja za normativne poslove u Sekretarijatu Ministarstva unutrašnjih poslova.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o 2. i 3. tački dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova pojedine poslaničke grupe, i to: poslanička grupa Za evropsku Srbiju - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslanička grupa SRS - jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Ujedinjeni regioni Srbije - 28 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa Napred Srbijo - 25 minuta i 12 sekundi; poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa Manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi ni jedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim sve poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, a sa redosledom narodnih poslanika. Na osnovu člana 96. stav 4, predstavnici poslaničkih grupa su u obavezi to da učine do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, nakon toga nije moguće.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Konstantin Arsenović, poslaničku grupu PUPS; narodni poslanik Miletić Mihajlović, poslaničku grupu SPS – JS i narodni poslanik Petar Jojić, poslaničku grupu SRS.
Ukoliko još neka od poslaničkih grupa želi da ovlasti nekog od svojih članova da je predstavlja tokom zajedničkog načelnog pretresa ove dve tačke, molim vas da nas o tome obavestite da bi mogli da informišemo Narodnu skupštinu.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanrednim situacijama i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji.
Gospodin Ivica Dačić, prvi potpredsednik Vlade, zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova, nas je obavestio o kašnjenju od otprilike 15 minuta, tako da će imati priliku da dobije reč kada nam se pridruži u radu.
Da li izvestilac Odbora za odbranu i bezbednost, narodni poslanik Dušan Bajatović, želi reč? (Ne.)
Da li izvestilac Zakonodavnog odbor, narodni poslanik Vlatko Ratković, želi reč? (Ne.)
Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa?
Ako da, molim vas da se prijavite.
Niko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa ne želi reč?
Narodni poslanik Miletić Mihajlović ima reč.
Izvolite.