U Rezoluciji Informbiroa iz 1948. godine je pisalo da Informacioni biro komunističkih i radničkih partija osuđuje kliku Tito – Ranković kao američke špijune. Tom gospodinu taj režim Titov i Rankovićev nije bio dovoljno komunistički. Bio je proamerički. Nije bio dovoljno u duhu ideologije marksizma i lenjinizma. Danas taj isti čovek deli nam lekcije o EU, o evrointegracijama, o ljudskim pravima i slobodama, o ravnopravnosti, o mondijalizmu, o liberalizmu itd.
Godine 1968. je tražio da se Beogradski univerzitet nazove crveni univerzitet Karl Marks. Danas ne možete da živite od njega, od njegovih lekcija o demokratiji i ljudskim pravima. Sada govorim o tom ibeovskom krilu u vladajućoj koaliciji. O ovim lažnim četnicima i lažnim partizanima neću da govorim ništa.
Da je živ Draža Mihajlović, za ovo što neki govore, a navodno se zalažu za njegove ideje, verovatno bi bili streljani. Jer, ne mogu da razumem da je neko za Dražu Mihajlovića, za Ravnu Goru, za ideje za koje se taj čovek borio, a ušao je u koaliciju Preokret, gde je jedna od ključnih ličnosti taj zloglasni Jovo Kapičić, koji žali što nije ubio više ideoloških neprijatelja. Ovo je jedna potpuno neverovatna ideološka i politička kombinacija. Mi smo za Evropu, za EU, za liberalne ideje, za NATO pakt, a ortak u tom poslu nam je bivši Titov general Jovo Kapičić, koji žali – jeste, ja sam pobio mnogo Srba i Crnogoraca na Golom otoku, sve su to bile bitange, Staljinovi plaćenici itd, ali kud ih nisam pobio više?
Sad treba da poverujemo da su to ljudi koji žele dobro Srbiji, da je to velika famozna koalicija Preokret koja treba da nas uvede u neki obećani raj na zemlji koji se zove EU. Da idemo u EU sa Jovom Kapičićem, sa ibeovcima? Izvinite, oni vas neće primiti. Kada oni čuju ko vodi Srbiju u EU, oni će iz ideoloških razloga da kažu – ljudi, nije vam ovde mesto, Staljin je davno umro.
Što se tiče, da sada zanemarimo ove ideološke momente, jer smo pokazali na primeru pojedinih poslanika iz vladajuće koalicije da se ovde u stvari ne zna ko se zalaže za rehabilitaciju kojih ličnosti. Neki bi da rehabilituju Staljina, neki Dražu, neki Tita, ko zna koga sve ne. Ni njima samima nije jasno šta je cilj ovog zakona i koje su to političke ideje koje treba da budu rehabilitovane kada se ovaj zakon usvoji. To smo pokazali.
Sada da vidimo kako izgleda Predlog zakona u čisto pravnoj svetlosti. Evo kako izgleda. Da krenemo redom. Kažete u članu 4. – vrste rehabilitacije, lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona rehabilituju se po sili zakona, to je zakonska rehabilitacija ili sudskom odlukom, sudska rehabilitacija. Ne mora čovek da bude pravnik pa da zaključi kad je nešto zakonska rehabilitacija, znači po sili samog zakona neko je rehabilitovan. Nema potrebe bilo koji državni organ, sem Narodne skupštine da se tim problemom bavi. Dakle, kada je nešto po sili zakona, onda nema potrebe da se donosi sudska odluka ili da se donosi neki upravni akt.
Međutim, kod vas to nije slučaj. Evo šta piše u članu 14. Predloga zakona. Kaže – u zahtevu za rehabilitaciju lica iz člana 5. ovog zakona, a to je zakonska rehabilitacija, sud odlučuje u jednostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka, uz obavezno prethodno pribavljanje mišljenja nadležnog višeg javnog tužioca. Kakva je onda ovo zakonska rehabilitacija ako o njoj odlučuje sud u jednostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka? To onda nije zakonska rehabilitacija, to onda nije po sili zakona, nego po sili sudske odluke.
Sad, član 5, ta vaša famozna zakonska rehabilitacija, koje u stvari nema, nego je sve sudska rehabilitacija. U članu 5. stav 2. tačka 1. kažete – po sili zakona rehabilituju se lica itd, pa izmešu ostalog, tačka 1. – za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana.
Želim, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, da vam skrenem pažnju koliko je ova odredba opasna i do koje mere ne poznajete materiju kojom želite da se bavite.
U vreme Drugog svetskog rata i u Jugoslaviji, i van Jugoslavije, i u Sovjetskom Savezu, i u Poljskoj, i u Čehoslovačkoj i u nekim drugim evropskim zemljama, izvršen je strašni zločin, zločin genocida. U vreme kada je genocid činjen u Jugoslaviji, Čehoslovačkoj, Poljskoj, u Sovjetskom Savezu, ni jedna država nije u svom krivičnom zakonu imala predviđen kao krivično delo zločin genocida.
Konvencija o sprečavanju genocida doneta je 1948. godine, i tek posle toga, dakle, tek posle 1948. godine, krivična zakonodavstva evropskih i vanevropskih država, predviđaju genocid kao krivično delo.
Šta sad to znači? Pa u vreme Drugog svetskog rata u Jugoslaviji nije zakonom bilo propisano krivično delo genocida. To znači pravo na zakonsku rehabilitaciju imaju ljudi koji su učestvovali u genocidu? Zašto? Zato što su izvršili delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo, ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana. Svi oni koji su vršili genocid nad Srbima, sad će moći da kažu – izvinite ja jesam vršio genocid, a u vreme kad sam ja ubijao Srbe, to zakonom nije bilo propisano kao genocid i tražim da se na mene sprovede Zakon o rehabilitaciji, član 5. i da mi se omogući zakonska rehabilitacija. Jeste da sam učestovao u ubijanju stotinu hiljada Srba, ali u vreme kad sam ja to radio, krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije koji je tada važio, nije predviđao genocid kao krivično delo. Evo, takvu neverovatnu stvar, vi ste stavili u Predlog zakona o rehabilitaciji.
Dalje, žao mi je što ovde nisu predstavnici Ministarstva pravde, ali u pravom smislu te reči, svaka čast gospodinu koji ovde sedi, ali mislim da je on ovde više politički dekor, nego što ozbiljno učestvuje u ovoj raspravi. Dakle, zakoni u Republici Srbiji trebali bi da budu međusobno ujednačeni, i po sadržini i po terminologiji. Vi to ne činite.
U članu 7. kažete – zahtev za rehabilitaciju može podneti, pa u tački 2. posle smrti lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona, supružnik, vanbračni partner, deca itd. i testamentalni naslednici. Zašto ovo govorim? Pa od 1995. godine, kada je donet važeći Zakon o nasleđivanju, izbrisana je reč "testament i testamentalni naslednik" i koristi se stara srpska reč "zaveštanje". Uopšte mi nije jasno zašto onda ovo nisu zaveštajni naslednici, nego su testamentalni naslednici. Ako u Zakonu o nasleđivanju piše jedno i upotrebljava se jedna terminologija, ne vidim razloga zašto se ta ista terminologija ne upotrebljava u Predlogu zakona o rehabilitaciji.
Postoji nešto što je mnogo ozbiljnije od ove primedbe. U članu 14. ste rekli, kada je reč o toj zakonskoj rehabilitaciji za koju smo dokazali da nije zakonska nego je opet sudska rehabilitacija – ako se u mišljenju nadležnog višeg javnog tužioca osporava zahtev za rehabilitaciju iz stava 1. ovog člana, dalji postupak će se nastaviti u skladu sa odredbom iz stava 3. ovog člana.
Šta piše u stavu 3? Po zahtevima za rehabilitaciju iz člana 1. stav 1. tačke 3. i 4. ovog zakona, osim zahteva lica iz stava 1. ovog člana, sud odlučuje, pazite dobro, u dvostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka a kao drugi učesnik u postupku obavezno učestvuje Republika Srbija koju zastupa nadležni viši javni tužilac.
Kakav je vanparnični postupak? Sama reč mu kaže, postupak u kome ne postoji nikakav spor. Ovde postoji očigledan spor. Ko je ovde u sporu? Onaj koji je podneo zahtev za rehabilitaciju i taj viši javni tužilac koji se ne slaže sa rehabilitacijom. Ovde imate dve strane koje su suprotstavljene. Ovaj jedan traži da se rehabilituje, a viši javni tužilac kaže – ne, ne treba ga rehabilitovati.
Imate li nekog čestitog pravnika u vladajućoj koaliciji ili vi, gospodine iz Vlade, objasnite mi kako će sud da reši taj spor po pravilima vanparničnog postupka? Očigledno je da postoji spor. Od kada se to Zakonom o vanparničnom postupku primenjuje na sporne situacije? Na kraju krajeva ne postoji vanparnični postupak, nego postoji čitav niz vanparničnih postupaka. Jedan je ostavinski postupak, zemljišno knjižni postupak, postupak za davanje maloletniku dozvole da stupi i brak itd.
Kažite mi, koji od ovih vanparničnih postupaka će te vi da primenite na zakonsku rehabilitaciju, u situaciji kada očigledno postoji konflikt, pravni sukob između podnosioca zahteva za rehabilitaciju i tog višeg javnog tužioca? Kako će da izgleda taj postupak?
Ovaj zakon je potpuno neprimenjiv. Ne možete vi na jedan sporni slučaj da primenjujete zakon koji uopšte ne tretira sporne, nego van sporne situacije. Parnica znači spor. Vanparnica znači da nema spora. Na jednu spornu situaciju ćete primeniti Zakon o vanparničnom postupku, još samo da ste napisali koji – ostavinski ili neki drugi vanparnični postupak.
Ovo je smešno. Ovo je do te mere pravnički loše napisano da prosto ne mogu da verujem da niko u Vladi, da niko u Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo ovako nešto nije primetio.
Sada da vidimo dalje. U članu 26. kažete – pravo na rehabilitaciono obeštećenje, lica iz člana 21. stav 2. ovog zakona imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i rehabilitovanog lica postojala, pazite koja sintagma, trajnija zajednica života, u skladu sa zakonom kojim se uređuju opet neverovatna stvar, obligacioni odnosi. Koliko znam, zajednica života se reguliše Porodičnim zakonom a ne Zakonom o obligacionim odnosima.
Dalje, šta znači trajnija zajednica života? Neko će da dođe i da kaže – jeste, ja sam živeo sa tim čovekom koji treba da bude rehabilitovan, tri meseca. ovaj će da kaže – znate, to nije trajnija zajednica života. Trajnija zajednica je ako je pet meseci. Ovo do te mere otvara mogućnost zloupotrebe, jednostranog tumačenja zakona, da je to prosto neverovatno. To vidi svako ko uopšte nije pravnik.
Ovo je jedan kratak zakon. Bez ikakvih potreba je loše napisan. U paksi će biti potpuno neprimenjiv. Ovde je još jedna odredba koja govori o tome, do koje mere ni vama samima nije u stvari jasno koji organ treba da rešava o zahtevu za rehabilitaciju.
Pazite koje su ovo formulacije. U članu 10. kažete – o zahtevu za rehabilitaciju odlučuje Viši sud. Zahtev za rehabilitaciju se podnosi Višem sudu nadležnom za područje gde se nalazi prebivalište, odnosno sedište podnosioca zahteva, ili mestu gde je izvršena povreda prava.
Zašto vam je bilo potrebno da alternativno određujete nadležnost suda? Jednostavno, onda ste mogli da kažete – nadležan je sud po mestu prebivališta ili po mestu izvršenja povrede prava. Ovako, ovo je takođe jedan prostor za zloupotrebe.
Sada može da se desi da neko ko želi da bude rehabilitovan ili neki njegov predak, recimo podnese zahtev za rehabiliataciju sudu po mestu prebivališta. On kaže – nemoj meni da podnosiš, nego po mestu izvršenja povrede prava. Onda se on obrati sudu po mestu povrede prava. On kaže – nemoj meni, nego po mestu prebivališta. Bez ikakve potrebe stvarate mogućnost sukoba nadležnosti između viših sudova u Republici Srbiji.
Na kraju svih krajeva, da li ćete vi ovim Predlogom zakona vilo šta da postignete? Ne. Zakon i biologija su vas, nažalost, preduhitrili. Devedeset devet posto ljudi na koje treba da se odnosi ovaj predlog zakona nisu više među živima. Taj vaš pokušaj da u srpskom narodu oživite duh građanskog rata i da se ponovo bavimo tim prevaziđenim sukobima iz Dugog svetskog rata, da ne bismo rekli da je Vlada Srbije korumpirana, da ne bismo rekli da Vlada Srbije prodaje KiM, da Vlada Srbije vodi pogubnu ekonomsku i socijalnu politiku, onda ste bacili kao kost među nas temu građanskog rata, pa smo ovde imali široku ideološku lepezu, od onih koji su za rehabilitaciju Staljina do onih koji su za rehabilitaciju Draže Mihailovića, da bi se narod zabavio, da bi se narod zamajavao, umesto da se bavimo suštinskim problemom ove države.
Pre mesec dana smo insistirali da u Skupštinu dođu predstavnici Vlade, u punom sastavu, i da pitamo Borka Stefanovića – kako je moguće da Srbija priznaje kosovski pečat, lične karte, registarske tablice, diplome...
(Predsedavajuća: Trideset i dva minuta, vreme koje je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Završavam. Sve ste to.. proglasili tehničkim pitanjima i o tome ne može da se raspravlja, ali treba da se raspravlja o rezoluciji Informbiroa, ko je koga podržavao, ko je bio za Staljina, ko je bio za Dražu, ko je bio za Tita.

Narodni poslaniče, o čemu god da se govori moraju da se poštuju odredbe Poslovnika po vremenu koje vam je na raspolaganju.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li želi reč neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda, odnosno na zajednički načelni pretres o: PREDLOGU ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O VANREDNIM SITUACIJAMA i PREDLOGU ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O POLICIJI.
Obaveštenje o pozvanim na sednicu.
Obaveštavam vas da je, saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić Dejanović, povodom zajedničkog načelnog pretresa 2. i 3. tačke dnevnog reda, pozvala da današnjoj sednici, pored predstavnika predlagača Ivice Dačića, prvog potpredsednika Vlade, zamenika predsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, prisustvuje i Predrag Marić, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i načelnik Uprave za vanredne situacije u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Milorad Todorović, sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova i Jasmina Stanojević, načelnica Odeljenja za normativne poslove u Sekretarijatu Ministarstva unutrašnjih poslova.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o 2. i 3. tački dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova pojedine poslaničke grupe, i to: poslanička grupa Za evropsku Srbiju - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslanička grupa SRS - jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Ujedinjeni regioni Srbije - 28 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa Napred Srbijo - 25 minuta i 12 sekundi; poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa Manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi ni jedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim sve poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, a sa redosledom narodnih poslanika. Na osnovu člana 96. stav 4, predstavnici poslaničkih grupa su u obavezi to da učine do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, nakon toga nije moguće.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Konstantin Arsenović, poslaničku grupu PUPS; narodni poslanik Miletić Mihajlović, poslaničku grupu SPS – JS i narodni poslanik Petar Jojić, poslaničku grupu SRS.
Ukoliko još neka od poslaničkih grupa želi da ovlasti nekog od svojih članova da je predstavlja tokom zajedničkog načelnog pretresa ove dve tačke, molim vas da nas o tome obavestite da bi mogli da informišemo Narodnu skupštinu.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanrednim situacijama i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji.
Gospodin Ivica Dačić, prvi potpredsednik Vlade, zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova, nas je obavestio o kašnjenju od otprilike 15 minuta, tako da će imati priliku da dobije reč kada nam se pridruži u radu.
Da li izvestilac Odbora za odbranu i bezbednost, narodni poslanik Dušan Bajatović, želi reč? (Ne.)
Da li izvestilac Zakonodavnog odbor, narodni poslanik Vlatko Ratković, želi reč? (Ne.)
Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa?
Ako da, molim vas da se prijavite.
Niko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa ne želi reč?
Narodni poslanik Miletić Mihajlović ima reč.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS-JS podržaće zakon o izmenama i dopunama Zakona o policiji, kao i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanrednim situacijama. Smatramo da su predložene izmene i dopune ova dva zakona neophodne i primerene sadašnjem trenutku, u pravnom smislu, političkom smislu, u onom smislu što je regulativa ovih pitanja u širem okruženju i u međunarodnoj zajednici.
Kada je reč o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o policiji, nekoliko razloga za donošenje ovog zakona su veoma važni. Prvo, Zakon o policiji donet je 2005. godine, nakon čega je Republika Srbija postala samostalna država, a 2006. godine donet je novi Ustav, te iz tih razloga svakako je potrebno i ovaj zakon primeriti onome što jeste stvarnost danas, u onome što je državna organizacija i u onome što je pravni poredak. Potreba za usklađivanje zakona sa Ustavom i drugim zakonima, kao i novom društveno političkom stvarnošću zaista uslovljava ili traži da dođe do ovih promena.
Drugi važan set pitanja kojim se rešava kroz izmenu i dopunu kada je reč o Zakonu o policiji, imamo oblast međunarodne policijske saradnje, koja je, mora se priznati, znatno napredovala u poslednjih nekoliko godina. Dakle, danas, ako govorimo o uspešnoj borbi protiv organizovanog kriminala, koji često ima međunarodne razmere, to pretpostavlja povezivanje i veoma svestranu saradnju policije u bližem i daljem okruženju. Da bi to moglo da se ostvari, mora da ima određenu zakonsku podlogu koja omogućava jednu takvu saradnju.
Mi smo svedoci veoma plodne saradnje Ministarstva unutrašnjih poslova i našeg sada odsutnog zamenika premijera i ministra unutrašnjih poslova, Ivice Dačića, na međunarodnom planu. Ta saradnja je formalizovana potpisivanjem brojnih sporazuma o saradnji po različitim pitanjima. Iste te sporazume u velikoj meri, odnosno u velikom broju smo ovde ratifikovali, odnosno potvrđivali. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o policiji detaljnije se uređuje policijska saradnja na međunarodnom planu i sa drugim policijama u drugim državama, tako da se, recimo, uređuje obavljanje policijskih poslova na teritoriji strane države, saradnja sa stranim policijskim službenicima, razmena policijskih službenika, delatnost inostranih i međunarodnih policijskih službi na našoj teritoriji, izvršavanjem mirnodopskih zadataka van teritorije Republike Srbije.
Dakle, sve su to pitanja koja ne mogu da se rešavaju bez zakonske osnove, koja je u skladu sa onim što je i Ustav Republike Srbije, ali i pre svega međunarodni sporazumi i ugovori koji su potpisani u velikom broju i koji predstavljaju neposredni pravni osnov za odvijanje policijske međunarodne saradnje.
Mi danas u veoma živoj diplomatskoj političkoj saradnji sa drugim zemljama, koju imamo usled težnji da dođe do međunarodnih integracija i pre svega uključivanja naše u EU, imamo isto tako i veoma plodnu i, rekao bih veoma uspešnu policijsku saradnju. Ali, ako bi se te dve stvari uporedile, čini se da tu imamo uspešniju regionalnu policijsku saradnju u odnosu na ono što je danas politička i diplomatska saradnja.
Dakle, naša policija je postala veoma značajni i uspešan činilac u povezivanju naše zemlje sa međunarodnom zajednicom i sa drugim zemljama i, pre svega, u tim odnosima prednjači, rekao bih, da na neki način i krči put daljoj nekoj saradnji, pa i u onome što će sutra biti uspešnija politička i diplomatska saradnja naših zemalja.
Treći set pitanja, koji je veoma važan za jednu uspešnu savremenu policiju kroz ove izmene i dopune, odnosi se na socijalna pitanja i na radno-pravni status policijskih službenika. Posle socijalnog dijaloga i razgovora sa sindikatima došlo se do potpisivanja kolektivnog ugovora za policijske službenike i druge zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova. U uslovima velike ekonomske krize položaj policijskih službenika je danas veoma težak. Međutim, mora se priznati da je danas svima teško i jasno je da teret u prevazilaženju krize moraju podneti svi i naravno da i policija mora podneti taj teret. Ipak, neke elementarne pogodnosti policija mora da dobije i red je da ih dobije, jer u vršenju svojih dužnosti često je ugrožen i život policijskih službenika i, nažalost, mi smo svedoci da takvih slučajeva je bilo u bližoj prošlosti ili neposrednoj prošlosti i prošle godine itd.
Dakle, mora se ići u pravcu toga da se policiji omogući bolje opremanje, kvalitetnija obuka, bolji materijalni položaj, veća sigurnost u pravno-radnom statusu itd. Mi ne možemo očekivati uspešnu delatnost MUP i uspešno izvršavanje zadataka policijskih službenika u jednoj takvoj lošoj situaciji gde svega ovoga nema. I upravo u tom smislu ove izmene i dopune, u velikoj meri u saglasnosti sa sindikatima policije, učinjene su u pravcu poboljšanja radno-pravnog statusa policijskih službenika.
Ovde moram da pomenem i uslove za prijem u radni odnos u policijsku službu, što je nešto u jednom izmenjenom obliku u odnosu na prethodne uslove tako da imamo jedan drugačiji pristup. Čini se da se napušta usko uokviren prototip zakona, koji je svojstven ranijim zatvorenim državnim sistemima i da je on sada bliži onome što je savremeni trenutak u smislu jednog drugačijeg pristupa i sagledavanja mogućnosti da u radni odnos uđu svi oni koji ispunjavaju opšte i posebne uslove, ali bez nekih grubih ograničenja koja su često vezivala ruke i MUP i sprečavala da budu primljeni oni koji treba da budu primljeni.
Kao poslanička grupa apelujemo i na to da se sagleda mogućnost oko uslova za prijem, u smislu statusa onoga što su državljani Republike Srbije, odnosno ljudi koji imaju dvojno državljanstvo. Ovde je predložen jedan amandman i o tom amandmanu će narodni poslanik Đorđe Milićević više govoriti, ali upravo takav amandman dozvoljava da u službu MUP uđu državljani koji imaju dvojno državljanstvo, a koji imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Naravno, kroz podzakonska akta ministar može urediti bliže uslove za prijem i naravno da postoje oni poslovi gde ne mogu biti primljeni ljudi koji imaju dvojno državljanstvo i to je sasvim u redu.
Moram ovde da naglasim i to da smo dobili ovde procenu fiskalnih efekata od strane Fiskalnog saveta i Fiskalni savet je dostavio Narodnoj skupštini procenu fiskalnih efekata. Ti fiskalni efekti ovim učinjenim izmenama i dopunama predviđaju, odnosno na osnovu procene Ministarstva finansija, da su oni oko 3,6 milijardi dinara u 2012. godini, odnosno 300 miliona ili 600 miliona u ovoj godini, za ova dva meseca, u zavisnosti kad će biti primenjeni.
Ovaj predlog zakona ima te značajne finansijske, fiskalne implikacije i one su uslovljene izmenama i dopunama koje su, na primer, uslovljene novim rešenjima u nekim članovima, npr. u slučaju privremene nesposobnosti za rad, da se zarada sa 85% povećava na 100%, zatim, policijskom službeniku koji je ostvario pravo na penziju pripada otpremnina u visini plate primljene za poslednjih šest meseci, a bilo je pet meseci po sadašnjem zakonu, zatim, jednokratna pomoć porodici policijskog službenika koji je izgubio život u obavljanju službe, iznosila bi 36 prosečnih plata u MUP, dok je po važećem zakonu jednokratna pomoć izražena u visini plate poginulog policijskog službenika u poslednja 24 meseca.
Dakle, očigledno je da se povećava taj iznos sredstava koji je potreban za zadovoljavanje svih onih dodataka i naknadnih troškova za funkcionisanje policije. U ime poslaničke grupe SPS - JS bih skrenuo pažnju da se prilikom kreiranja budžeta za 2012. godinu uzmu u obzir ova zakonska rešenja koja su ovde predviđena, ako ih tako usvojimo, a nadam se da hoćemo, i da se ta sredstva na neki način isplaniraju, a da pri tom ne dođe do uvećanog deficita u budžetu.
Na koji način? Naravno, Ministarstvo finansija će to predložiti, ali svakako teranje po starom nije moguće. Ako hoćemo jednu savremenu policiju, koja će uspešno raditi na onome što su veoma složeni i teški poslovi u službi očuvanja poretka, u službi onoga što je sigurnost građana, u službi suzbijanja kriminala i mnogih drugih funkcija koje Ministarstvo obavlja, moraju se stvoriti neki elementarni uslovi dostojni ljudi koji rade u policiji u ovom vremenu.
Kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o vanrednim situacijama, ovaj zakon je usvojen krajem 2009. godine, a njegova primena je počela polovinom 2010. godine. Ovim predlogom je obuhvaćena redakcija normi kojom se bolje i preciznije regulišu određene nadležnosti i mere, odnosno pravna regulativa u ovoj oblasti.
Najznačajnije je reći da je ovim predlogom predviđeno proširenje ovlašćenja Republičkog štaba za vanredne situacije, koji je ustanovljen kao nacionalno telo za koordinaciju, rukovođenje i upravljanje vanrednim situacijama, a što je u skladu sa onim što je merilo i način rešavanja tih stvari na širem planu i u skladu sa onim što je preporuka UN. Ovo telo obuhvata ključne subjekte, javne službe i sve druge koji su značajni u sistemu zaštite i spasavanja.
Dakle, Republički štab za vanredne situacije, kao nacionalno telo koje rukovodi vanrednim situacijama, u dokumentima UN nosi naziv "Nacionalna platforma za smanjenje rizika od katastrofa". Na takav način mi smo u ravni onoga što su međunarodna pravila i što je uputstvo za rešavanje ovih pitanja na širem planu, a pod patronatom, ili pod onim što je funkcija UN.
Imamo u ovim izmenama i dopunama i to da Javno preduzeće za skloništa, koje je pod nadzorom MUP dobija novu ulogu, dobija novo ovlašćenje, a ono utvrđuje uslove za utvrđivanje urbanističkih mera zaštite od ratnih dejstava i elementarnih nepogoda, kao i izradu prvostepenih rešenja za objekte koji neće imati skloništa, ali koji imaju mogućnost uplate određenih taksi, na ime toga što će se na drugačiji način, uz pomoć tih taksi regulisati pitanje i kompenzacija nedostatka tih skloništa.
Takođe je značajno i to da, kada je reč o Sporazumu između Vlade Republike Srbije i Ruske Federacije o saradnji u oblasti humanitarnog reagovanja u vanrednim situacijama, imamo predviđeno da i nadležnosti Humanitarnog centra u obuci i osposobljavanju lica, odnosno snaga i onih koji će raditi na zaštiti i na spasavanju. Na takav način Humanitarni centar sa sedištem u Nišu dobija i tu edukativnu funkciju, odnosno funkciju obučavanja i opremanja za ono što će sutradan biti njihova delatnost.
Na kraju, rekao bih da oba zakona zapravo su proizašla iz potrebe da se usaglase sa drugim zakonima koji su u međuvremenu usvojeni, sa potrebama i pravnom regulativom koja je u širem okruženju u međunarodnom planu da prati savremene trendove i da MUP i ovim izmenama i dopunama, kao i mnogo puta do sada, pokazuje zaista jednu spremnost da drži korak sa vremenom i sa potrebama našeg društva i naše zemlje u pogledu onoga što su pretpostavke za normalno funkcionisanje ovog ministarstva u odnosu na potrebe države, u odnosu na potrebe građana Srbije. Za oba zakona poslanička grupa SPS – JS će glasati. Zahvaljujem.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč, da koristi svoje pravo u ovom delu sednice?
Narodni poslanik Petar Jojić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz MUP, gospodine generale i gospodine pomoćniče MUP, s obzirom da danas ovaj parlament razmatra predloge izmena i dopuna Zakona o vanrednim situacijama i Predlog zakona o policiji.
Pre svega, želeo bih da skrenem pažnju i da samo neke stvari pojasnimo da su službe bezbednosti prolazile od 1944. godine do današnjega dana kroz različite faze svoga delovanja. Godine 1944. 13. maja, osnovana je OZNA, Odeljenje za zaštitu naroda, a uporedo tome stvarala se i policija, javna bezbednost i sa druge strane bila je služba u sastavu javne bezbednosti, bila je narodna milicija.
Takva organizacija i ti nazivi bili su sve do 1951. godine, kada dolazi do formiranja u onom usavršenijem delu naše službe policija, a posebno treba istaći da je služba bezbednosti, kako državna, tako i javna bezbednost, dakle policija danas po nazivu, je doživela težak udar 1966. godine, kada je Josip Broz odlučio da se obračuna sa srpskim rukovodstvom u policiji i u drugim strukturama države.
Nakon rušenja Aleksandra Rankovića 1966. godine služba je pretrpela brojne izmene. Srpsko rukovodstvo je bilo degradirano, a na ključna mesta Josip Broz je dovodio Hrvate i Slovence, to je Branko Nikolić, tu je Stane Dolanc, tu vam je Krajger, tu su vam službe kojima rukovode zapravo Hrvati i Slovenci. Ono što je u tom razvoju bitno, Tito je izvršio lustraciju policije. Na koji način? On je za sve koje je smatrao da nisu podobni uklonio iz službe i izvršio zapamćenu lustraciju. Čak je ljude od 35 godina penzionisao, a morali su svi biti članovi Komunističke partije i morali su biti odani Josipu Brozu i Komunističkoj partiji, a kasnije Savezu komunista.
Godine 1974 nakon donošenja Ustava, onoga čuvenog kojim je upravo razgrađena država, oslabljena, dolazi do decentralizacije policije. Ta decentralizacija se ogledala što se svodi na opštinski nivo. Od tada na ovamo mi imao pre svega slabljenje određenih službi i određenih struktura službi. Da bi ta služba, dakle osamdesetih i devedesetih godina, sve do 2000. godine bila lustrirana i bila upotrebljavana u političke svrhe.
Ono što treba imati u vidu kada je u pitanju Predlog zakona, imam primedbu zašto nije ovaj predlog zakona usaglašen sa Zakonikom o krivičnom postupku.
Gospodo iz Ministarstva, dobro znate da je donet novi Zakonik o krivičnom postupku, da su prenete nove nadležnosti kao istraga u nadležnost tužioca, da se u tu nadležnost, po nalogu javnog tužioca, obavljaju predistražne radnje od strane policije. Bilo je nužno da se ovaj predlog zakona bavi i, pored ostalog, usaglašavanjem sa Zakonikom o krivičnom postupku, gde će policija imati značajnu ulogu u istrazi i predkrivičnom postupku.
Ovaj predlog zakona nema plan. Ne predviđa kako da se formira sudska policija. Ta sudska policija u uporednom pravu u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, SAD, Belgiji, Holandiji, Italiji postoji i policija koja bude preduzimala istražne radnje, ti ljudi moraju biti stručni, moraju biti diplomirani pravnici, moraju imati najmanje 10 godina radnog iskustva i moraju biti posebno organizovani u Centru za istrage. To je bitno i trebalo bi Ministarstvo da što pre pristupi osposobljavanju i ostručavanju pripadnika službi policije da se mogu baviti ovim poslom i da mogu izvršavati naloge, jer im je sada, po novom Zakoniku o krivičnom postupku, šef u predistražnim radnjama javni tužilac.
Kada je o pitanju bezbednost, nema bezbednosti u nesigurnoj državi koja nije u stanju da obezbedi sigurnost i bezbednost svih njenih građana, njenu imovinu i živote na celoj teritoriji uključujući ovde i AP Kosovo i Metohiju.
Gospodo, naša policija mora da se razlikuje od policija iz vremena Josipa Broza. DOS i Broz koristili su policiju u političke svrhe, što je nedopustivo. Broz je to, kao što sam napomenuo, radio 1966. godine, a za vreme DOS, 2000. godine i 2003. godine, nakon pogibije premijera Zorana Đinđića došlo je nekontrolisano do lišavanja slobode i pritvaranja oko 12.000 ljudi. Mi smatramo da se ideološki niko ne sme mešati u rad policije, bez obzira koja to stranka bila na vlasti. Smatramo da policija mora biti depolitizovana i ideološki neopredeljena. Naša policija mora biti nezavisna. Smatramo da je potrebno izvršiti nezavisnu reviziju administrativnih i materijalnih potreba MUP i njenih službi.
Političke stranke moraju da shvate da policija nije instrument politike. Takođe smatramo da rad policije ne sme biti vezan za ideološku i političku osnovu vladajućeg režima zbog mogućih zloupotreba policije od strane vladajućeg režima. Policija ne sme biti ispolitizovana. Ona ne sme da se pretvori u čuvara režima i partije na vlasti. Policija ne sme u praksi selektivno pristupati u borbi protiv kriminala i ne sme prikrivati kriminal u redovima vladajućeg režima.
Smatramo i zalažemo se da rad policije mora da se zasniva na visokom profesionalizmu i depolitizaciji. Policija mora da štiti Ustavom utvrđeni poredak na celoj teritoriji, pa i na južnoj srpskoj Pokrajini KiM.
Upotreba policije je osetljivo pitanje. Nepromišljena upotreba policije u političke svrhe može dovesti do nesagledivih posledica. Takođe, smatramo da policija ne može ni jednog trenutka da postane instrument stranke na vlasti, što je u prošlosti a i u sadašnjosti sa elementima izvesne prisutnosti selektivnost i u tom slučaju mora da se vodi računa u kojim slučajevima će se primeniti i upotrebiti policija.
Ono što smo zamerili to je da se 5.000 policajaca upotrebi da čuva pripadnike "gej parade" u Beogradu. To je nešto što ne liči moralu, običajima i našoj službi jer u istoriji naša služba se time nikada nije bavila.
Policija treba da deluje preventivno. Represivno angažovanje policije mora da bude primereno težini situacije i okolnostima ugrožavanja ustavnog poretka, zaštite života, zdravlja ljudi i njihove imovine.
Policija mora biti stručno kadrovski osposobljena i međusobno povezana kako horizontalno tako i vertikalno svih delova policijskih službi u našoj državi. Kontrolu rada svih policijskih službi mora da vrši nadležni Odbor za odbranu i bezbednost Narodne skupštine i da ne dođemo u situaciju iz vremena 1966. godine ili 5. oktobar 2000. godine jer su određene službe 5. oktobra imale sadejstvo i koordinaciju sa elementima obaveštajnih službi iz inostranstva.
Mi se zalažemo da sve policijske obaveštajne i kontraobaveštajne službe treba da budu integrisane u jedinstven sistem bezbednosti sa osnovnom ulogom da se obezbedi efikasno funkcionisanje sistema državne vlasti u skladu sa Ustavom i zakonom.
Uloga i zadaci policije moraju da budu formalno-pravno bolje uređeni kako bi se obezbedila Ustavom zagarantovana prava i slobode građana od svih oblika samovolje i ugrožavanja i da nijedna ovlašćena institucija nema pravo da traži i naredi upotrebu policijskih snaga u političke i partijske svrhe.
Takođe, smatramo da se mora obezbediti operativna nezavisnost policije i političari moraju da shvate da policija nije instrument njihove politike.
Opasno je da se vrši ilustracija policije po nalogu i receptu OEBS i nekih elemenata iz inostranstva. Oni bi hteli da mi razoružamo žandarmeriju, da svo naoružanje bude oduzeto od žandarmerije i da se ukloni u magacine a da ostavimo žandarmeriju koja treba da štiti Ustavom utvrđeni poredak, da taj poredak ustavni i zaštitu osnovnih vrednosti državnih štiti sa praćkama ili sa strelama.
Ne slažemo se da nam neko diktira iz inostranstva kako treba da delujemo i da organizujemo službu bezbednosti.
Neki na lokalnom nivou hteli bi da kontrolišu i rukovode i kadruju i upravljaju policijom, ali ono što je primećeno i što je fakat i što je činjenica, oni je ne finansiraju, ali hoće da vrše decentralizaciju, što mislimo da je u odnosu na policiju apsolutno neprihvatljivo.
Policija mora biti dobro organizovana, mora biti kadrovski ojačana. Na lokalnom nivou policija može da održava javni red i mir i da se bavi otkrivanjem i rasvetljavanjem krivičnih dela i prekršaja. Operativna nezavisnost, kontrola i odgovornost policije moraju da ostanu u nezavisnoj i profesionalnoj službi policije koju mora da kontroliše nadležni skupštinski Odbor za odbranu i bezbednost, a u saradnji sa nadležnim Ministarstvom unutrašnjih poslova, njenim rukovodstvom i ministrom na čelu.
Materijalni položaj policije je danas ispod svakog ljudskog dostojanstva. Policajac, u proseku, u Srbiji prima 35.000 platu, a vama je dobro gospodo poznato da je Krišto, kao direktor Aerodroma Beograd, primao 16 hiljada evra mesečno. Sad, izarčunajte koliko to stotina plata treba da zaradi, i koliko policajaca, a Krišto za jedan mesec. Dakle, materijalni položaj policije je zaista nezadovoljavajući. Srpska radikalna stranka se zalaže da se oprema, odeća i obuća, tehnička oprema… Ne može sa jugom policija da tera kriminalce koji voze porše-e, bmv-e, mercedes-e i audi-e, i da ne nabrajam. Policija mora biti nagrađena.
Vi znate dobro da je policija preuzela ulogu obezbeđenja državne granice. Ono što je bitno, kako je ovde u predlogu rečeno, da se štiti granica, moram reći da mi nemamo utvrđene granice ni sa Bugarskom, ni sa Makedonijom, ni sa Albanijom, ni sa Crnom Gorom, ni sa BiH, ni sa Hrvatskom, pa čak ni sa Mađarskom. Postavlja se pitanje – kako će ti ljudi da obezbeđuju granicu?
Od pripadnika policije se traži da obezbede javni red i mir, da obezbede sigurnost i bezbednost građana i njihove imovine, da se bave otkrivanjem i rasvetljavanjem krivičnih dela, da se bore protiv terorističkih organizacija… Dakle, jedina služba u koju trebaju građani Srbije da imaju poverenje i da gledaju da od njih zavisi bezbednost i sigurnost građana Srbije. Nemamo vojsku. Mi više vojske nemamo, to što imamo to vam je ono što čuvaju neke kasarne, ali mi regularnu vojsku, zapravo, nemamo.
Neki strani elementi, a pre svega obaveštajne službe stranih zemalja, i njihove agencije, bi hteli da se razoruža, uglavnom dobro naoružano, ukoliko se može reći u ovom trenutku, policija. Neki bi iz OEBS-a, a i SAD, Nemačke, Italije, Francuske, hteli u Srbiji, u policiji, da uvedu njihovu policijsku kulturu. To je kaubojska kultura koja Srbiji ne može nikad biti primenjena ni sa običajnog, ni sa moralnog aspekta. Nama Amerikanci, Nemci, Englezi, Francuzi, Holanđani ne trebaju da nam kulturno obrazuju našu policiju. Naša policija je dostojna i naša policija mora više posvetiti pažnje i ugledu, i izgledu, i obezbeđenju osnovnih prava, a imaju obavezu prema građanima i državi.
Ono što je primetno i što je dobro poznato, u svim bezbednosnim strukturama Srbije ugrađeni su strani savetnici. Šta će strani savetnici u obaveštajnim službama Srbije? Penzionisani generali Engleske, Francuske? Šta će nama ti savetnici u kabinetima naših ministarstava? Oni nisu nama potrebni. Mi imamo takve kadrove da u svakom slučaju mogu kadrovski da vode službu, da je organizuju, da izvršavaju obaveze i zadatke koje im država upravo postavlja.
Ponovo ističem da Vlada Srbije mora da prestane da ignoriše stvarne potrebe bezbednosti države i stvarne materijalno-tehničke potrebe policije. Reforma policije, kako su je ovi evropejci nazvali, po našem mišljenju se odvija po inerciji. Pa se pitam – da li je Vlada Srbije mesto za razmenu komplimenata između stranih obaveštajnih službi ili za stvarno jaku i dobro organizovanu bezbednost cele teritorije državne granice, a mi praktično, kao što sam rekao, nemamo utvrđene granice?
Kada je u pitanju granica, dobro znate da je pored kopnene i vodene granice i vazdušni prostor granica. U vazdušnom prostoru sa susedima niko ne govori. I mi ne znamo, niko ne zna da obeleži i da kaže gde je ta vazdušna granica, a ovamo kažemo - hoćemo granicu, a mora nemamo.
Ponovo moram da se vratim na materijalni položaj policije. Lično smatram, gospodo iz MUP, koji se bavite ovim organizacionim poslovima i zadacima policije, da ukinete fizičko obezbeđenje svima onima osim predsedniku Vlade i predsedniku Republike.

Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.

Hvala.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Hvala, gospođo Čomić.
Poprilično sam umorna zbog pripreme svega ovoga i ostala sam da govorim o ovom zakonu iz poštovanja prema ministru, gospodinu Ivici Dačiću, a sa najavom da ćemo danas raditi sa ovakvom dinamikom i neuobičajeno razmatrati dva zakona zajedno, jedan pre toga, oba vrlo važna. Ne izražavam negodovanje, nego mi je žao što gospodin Ivica Dačić nije tu da razgovaramo o ovom zakonu i da se upitamo da li je ovo najbolji način da pokažemo policiji koliko nam je stalo do nje? Pretpostavljam da čovek ima ozbiljne razloge zbog kojih je nameravano prisustvo ovde morao van svoje volje da zameni nečim drugim, ali mi je žao jer, kao što sam ja ostala da doprinesem ozbiljnosti razgovora na ovu temu, smatram da je zaista i njemu mesto ovde, iako on o tome nije odlučivao, ali mislim da bi mogli mnogo više da uradimo.
Zašto ovo govorim? Za mene bi, ako bi me neko pitao šta je utisak zadnjih šest meseci, bila konstatacija i najava zakonskog rešenja da deca do 11 godina neće moći da izlaze sama na ulicu. Pitamo se onda u kakvoj državi živimo, ako ne možemo decu do 11 godina da puštamo same na ulicu, nama koji smo sa KiM, i meni koja sam decu pratila u školu, sačekivala, ja, deda ili baba i svi koji su živeli tamo, to je bilo uobičajeno jer je to bilo nebezbedno područje, jer su ekcesi bili redovna pojava i nisu bili motivisani uzrastom dece nego nacionalnom pripadnošću. To je bilo tako.
Nažalost, ni danas nije mnogo drugačije, s tim što se ne samo deca prate, nego se prate i odrasli kada odlaze na groblje i kada idu u posetu itd.
Ali da u državi Srbiji i u ovoj oblasti pokušavamo da rešavamo stvari utičući na posledice, umesto da utičemo na uzroke, mislim da to nije dobro. Jedna mlada majka koja ima dvoje dece, sa kojom sam slučajno otvorila tu temu, rekla mi je - što se čudite, ja svoju decu moram da pratim i kad se igraju napolju, zato što je deo Grada Beograda u kojem živim prepun pasa lutalica. Znamo da ni ova Skupština nije mnogo manje ugrožena od takve počasti.
Pedofili su oslobođeni da se brane sa slobode, a oni jesu jedna evidentna napast. To su nekad bili voajeri ili neko ko je iz prikrajka slikao. Sada su to čitave akcije mreže u kojima se takvi ljudi koji su opasnost po decu organizovani međunarodnim akcijama, pokušavaju kazniti i sprečiti takve pojave.
Koliko je beskućnika koji će van centra Beograda priskočiti, ne više samo, da skinu nekome sa vrata zlatni lanac ili otmu tašnu. U takvoj smo situaciji da će se bukvalno, što kaže jedan prijatelj koga vrlo cenim, a bavi se izvozom, deci iz usta otimati sendvič i komad hleba. Svi ti slučajevi i svi ti problemi, zbog kojih mi kažemo da deca, odnosno da neko predlaže, ne mogu da izlaze na ulicu bez roditelja, jesu u stvari posledica toga da ono što se zove država koja svojim represivnim aparatom, a to je pre svega policija, treba da obezbedi mir, nije u stanju to da uradi.
Ovaj zakon o policiji bi morao da makar malo pomeri mogućnosti policije da radi svoj posao i da joj bude vraćen ugled u narodu, koje je potpuno neopravdano zbog onih koji vrše zloupotrebu položaja na nekim pozicijama doveden u pitanje. Da li možemo da vratimo ugled policiji time što ćemo propisati viša prava zaštite, čak i za one koji nisu direktno na ulici i koji nisu, žalost pokazuje, glineni golubovi nego sede u šalterskim salama, u kancelarijama ili sl? Ne, nećemo. Kada onome ko je ugrožen, jednako kao i bilo koji drugi zaposleni u bilo kom ministarstvu, date tretman posebne zaštite vi samo stvarate odijum javnosti prema njemu. Samo otvarate nove zahteve da još neko dobije beneficiran radni staž, da još neko dobije 100% naknade za vreme nekog odsustva i da rad tog i takvog ministarstva bude pod lupom javnosti gde će narod, jedan dobar, mudar, iskren čovek reći u svom oku ne vidi balvan, a kod mene vidi slamku. Znači, način da se položaj policije koji je evidentno loš, kad kažem policiju mislim na najveći broj ljudi, popravi na način da im se daju prava, ali svima jednako ne zatirući u strukturu ugroženih ljudi, u strukturu onih koji su najizloženiji, nije dobro rešenje.
Namere su nesporne, čak i ako je predizborna godina u pitanju, iako svaki ministar želi da se upiše kao neko ko je dao najveća prava branši koju predstavlja, ministarstvo na čijem je čelu, ne mislim da je ovo dobar način, zato što sve ono što se odlije u nekontrolisanim javnim nabavkama koje nisu u okviru Zakona o javnim nabavkama iako su za MUP kao specifičan, pa govorim i o vojsci kao specifičnoj, jer nije sve u sistemu službene tajne i sve mora da bude iza zavese, moglo bi da popravi položaj policajaca, a to ni na koji način ne stvori surevnjivost ostale javnosti koja evidentno teško živi. Znači, ne treba rešavati probleme tako što utičete na posledice, nego to malo sredstava koje bi trebalo da bude namenjeno MUP mora da bude pravilno raspoređeno. Zašto ste navikli narod, vi, mi, svi?
Danas me novinarka pita i kaže – neki poslanik iz jedne poslaničke grupe ima platu 190 hiljada? Kažem – kako možete da postavite takvo pitanje? Svi poslanici imaju startnu platu 75 hiljada. Platu ne primam, ali o tome mogu da govorim. Po godini radnog staža 0,4% je pravo koje ima svaki zaposleni u bilo kom privatnom, državnom ili bilo kakvom drugom preduzeću. Znači, ako neko ima 30 ili 40 godina radnog staža, pa normalno da ima taj dodatak. To je zakonito. Nije to samo za poslanike. Da li se pitate da li je neko predsednik odbora, pa ima veću platu? Ja nisam, ne govorim o sebi. Govorim vrlo odgovorno. Zašto ste navikli narod da samo ukupnu cifru čuje, a da ne zadire u strukturu nečijeg primanja, u odgovornost i u obaveze koji nosi taj posao?
Da li to treba da budu, što bi rekla deca, zapljunuti svi i da se nikome više ne veruje? To je negde manje štetno, negde više, ali kod policije je užasno štetno.
Zašto je baš ovih dana izašao natpis da su najkorumpiraniji u okviru vrlo visoke korupcije u Srbiji, službenici policije? Da li marketing, pozitivan ili negativan, zaista treba da pobedi stvarnost? Neću da verujem da je policija najkorumpiranija i ne želim da verujem da pojedinci koji blate ugled i čast i lekara, i policajca, i advokata koji može da proda spor i da se dogovori sa onom drugom stranom. Neću da obrazlažem policajca i lekara, svi znaju da neću da verujem da su svi ljudi takvi. Osnovna laž koju izgovarate kada kažete – svi policajci su korumpirani i svi lekari. Nikada ne možemo da pomognemo da društvo ozdravi, ako krenemo sa takvim pristupom.
Ali, ne možete da kažete da beneficirani radni staž i status policijskog službenika zaslužuje jednako onaj koga neko ko je drogiran seo da vozi automobil jer je to nova moda, pa pokosio, ili onaj koji je, ne želeći da smanji brzinu na znak za zaustavljanje, povredio policajca, nije jednako ugrožen kao policijski službenik.
Radim u "Telekomu" i ne mogu da tražim da ja imam dodatak za rad na visini kao monter. To bi bilo besmisleno. Znači, onaj ko je fizički izložen većim opasnostima, profesionalnom oboljenju, čiji je život izložen opasnosti, normalno je da za to ima adekvatnu nadoknadu, odnosno beneficiju u vidu radnog staža, plate, primanja itd.
Zaista ne želim da verujem ni da su ljudi iz sindikata to zahtevali od vas. Verujem da su zahtevali da se dinar koji je namenjen MUP, ne troši iza zavese tako da se kaže i da se traži vrsta tkanine za košulju koju znate da proizvodi samo jedan službenik.
Učestvovala sam u sprovođenju javnih nabavki kada su nas učili kako da to radimo 2002-2003. godine. Znate li šta su tada govorili službenici uprave – možete da tražite da kvalifikacija za izvođenje radova bude da je neko radove izvodio i na Marsu. To je vaše pravo. Neko je mislio 2003. godine da možete takav uslov da postavite, odnosno da zloupotrebljavate Zakon o javnim nabavkama gde, umesto otvaranje za konkurenciju vi crtate dobavljača u stvari, odnosno isporučioca.
Specifikacije materijala i tehničke karakteristike, onog što je obuća, stvarno je strašno da pričamo o tome da li im je hladno i da li imaju cipele koje se raspadaju na prvoj kiši, ali to je naša stvarnost. To mora da bude uređeno pravilnicima, gde niko ne može da dovede u pitanje i da Pera namesti posao Miki, zato što će da mu da pare za ne znam šta.
Sada će neko mene da uveri da to radi ministar ili neka njegova prva linija. Ma nema ministar vremena, on se uglavnom bavi poslovima održavanja svoje stranke. Kao što sam svojevremeno ovde upozoravala jednog od ministara, najveći problem ima svako ministarstvo koje ima drugu liniju službenika i koje je spremno da u svoju funkciju stavi i ministra, i pomoćnike, i policajce, i službenike i građane Srbije.
Gospodin Marić to neće da uradi. Uverio nas je da je odgovoran i da je sve što radi vrlo savesno, ono što znamo. Svaka čast, gospodine Mariću, ali ne postoji sistem koji treba da funkcioniše na savesti pojedinca. To samo može gospodin Panić kada se vrati iz Amerike da kaže – dobri su ovi ljudi, dajte im ponovo da rade posao, samo promenite institucije sistema i reformišite organizaciju, treba dobar čovek. Da, dobar čovek i savestan kao vi. On je potreban svakom ministarstvu. Ali, država ne funkcioniše na savesti nego na pravilima. Ta pravila ne postoje i to sam rekla. 1.
Zašto je Ministarstvo unutrašnjih poslova prihvatilo da bude kritikovano i krivo za sve što ne valja u državi? Primate da organizujete protivgradnu zaštitu, da vam drugi štampaju pasoše, lične karte i da na tome zarađuju ekstra profite, a da u stvari prikazuju minus, prvi put prikazan gubitak u Narodnoj banci Srbije otkad je najslavniji guverner vodio tu banku. Šta vi dobijate? Ma ni uplatnica se ne popunjava za vas. Nemate ni elementarne troškove koji nadoknađuju to. Vi onda pošaljete ljude. Znate kako mladi kažu – pecaroši nas čekaju, eno, iza grama i hvataju brzinu. Vi ćete reći – ne, mi najavljujemo kontrolu brzine.
Druga ministarstva imaju sopstvene izvore prihoda, a vaše ministarstvo ih zarađuje na nedostojan način, koji verovatno vređa čast i njih samih. Govorim o delu saobraćajne policije u okviru ministarstva. Je li tako? Niko se ne ponosi time da se ponaša tako kao uhoda. Način kada pritisak na MUP izvrši sindikat policije, tako da donese jedan zakon za koji nema dovoljno sredstava u ovom budžetu, u kome vam ministar finansija može promeniti aproprijaciju, odnosno ono što je namenjeno za vaše poslove može da vam i ne da, vi ne raspolažete vašim delom budžeta, to je problem. Postoje problemi kod vas.
Kad mi kažete prosečna plata, ja se naježim. To je baš ono kad neko jede samo kupus, a onaj drugi jede samo meso i u proseku svi jedu sarmu, kada su negde nečiji kabineti ekstra, a odete u unutrašnjost pa vidite policijsku stanicu u kojoj nemate ni pristojan WC. Išla sam službenim kolima na skupštinski put, najsrdačnije su nas primili ljudi na jugu Srbije. Crveneli su kad nisu imali ni pristojan toalet – evo, radimo, obnovićemo. Mora da bude makar približno jednaka oprema i uslovi za rad tih ljudi. Ali, isto tako kao što se zalažemo da iste uslove, tople kancelarije i kabinete imaju svi, ne možete da kažete da policijski službenik, trudnica u MUP-u treba da ima veću naknadu za vreme porodiljskog odsustva nego radnica u nekom drugom ministarstvu.
Ne govorim o policijskim službenicima koje imaju posebne izloženosti povredama, profesionalna oboljenja, povredu, tu se zalažemo za veća prava. Ali, ako se zalažemo da ne može da se traži u rehabilitaciji dvostruka naplata radnog staža i priznanje za onog ko je rehabilitovan, zato što je onaj ko je bespravno pritvoren, koji nije optužen nema uopšte dvostruku naknadu, pa to pravilo mora da bude opšte. Znate, meni kažu kolege – pa, čekajte, nije popularno da kažete to da mi trudnicama nećemo tamo posebnu zaštitu. Ne govorimo ono što je popularno, govorimo ono što je u Srbiji moguće i ono što treba da vrati dostojanstvo svakom službeniku državne uprave i svakom građaninu Srbije i da to bude pravilo postupanja za sve.
U tom smislu, mi smo amandmanski reagovali na sve slične slučajeve gde i pravo, kad se, ne daj Bože, desi da policijski službenik, a mnogo je učestalo, izgubi život, član njegove porodice najuže ili deca moraju da nađu posao. Nema tu konkursa, nema tu starosne granice, to je najneophodnije što mora da se uradi i tu poštujem vašu brigu. To ne sme nikad da se zaboravi, jer ništa vrednije od života nema, a oni ga stavljaju ne samo na oltar otadžbine, nego da bi se prehranili ili zaradili. Ali, u tom davanju prava i priznavanju izloženosti opasnostima nemojte preterivati da napravite vašim saradnicima, ljudima koji zavise od vas, medveđu uslugu. Ne želim da dobijaju ni onaj naziv pecaroši, a kamoli neke ružnije. Zašto se omogućili ovo pritvaranje iz preventivnih razloga? Znam da se mnogi sećaju onoga - poseta visokog državnika i onda one koji su skloni džeparenju, kriminalu ili da nas obrukaju, nekad su ih, pričao mi je jedan kolega iz Vojvodine, zatvarali na Paliću u neki hotel i drže ih tamo dok prođe ozbiljna poseta.
Međutim, sva smo prava i mogućnosti za regulisanje reda doveli do te mere rastegljivosti, da to onda može i da se zloupotrebljava kao preventivna mera gde su neke granice i ograde. To zaista može da se zloupotrebi. Jeste mera i dobra i, što bi rekli Hrvati, učinkovita, ali to ste odlično rešili na stadionima i fudbalskim utakmicama, preventivno zna se ko ne može da uđe na takvu teritoriju. Ne sumnjam u vašu dobru nameru, nije sporno ni to da ministar želi da bude zapamćen kao neko ko je policiji omogućio, ali, ministre, nemate vi mnogo vremena, zauzeti ste, želite sve da uradite, mladi ste i mnogo toga stižete. Onoliko koliko se odliva kada vam službenici, ne visoki činovnici, napišu tehničke karakteristike za javne nabavke, tada pada sva moja, vaša i želja svih nas da u ministarstvu popravimo nešto. Kada se nacrta slika onog ko će da isporuči robu, vi možda i nemate pojma ko je uzeo novac, a reći će – nosi se ministru, nosi se prvom.
Kontrola javnih nabavki, gde? Mimo portala, mimo javnosti, mimo konkurencije, ostaje samo ono što je zaista državna tajna, zaista što iz bezbednosnih razloga treba da bude u ćošku i nevidljivo, da se kao država sačuvamo. Tu su rezerve i za cipele i za prekovremeni rad i za smenski rad i za rad za vreme praznika i za bolje obezbeđenje trudnica i za vraćanje poštovanja ovom poslu. Nije priča, SNS je u februaru mesecu dala ovom domu predlog izmena i dopuna zakona. Nema veze što o tome neće da se govori. Kompletan nov zakon koji se sada prepisuje, ma neka ga prepišu čitavog, ali neka ga primene i neka ne lažu oni koji kažu da se tu onemogućavaju uštede. Svi koji znaju da saberu dva i dva, znaju da je to milijarda evra na godišnjem nivou. Ne, nije to sve u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Vi ste potpuno van nabavke u smislu Zakona o javnim nabavkama. Mogu da mislim koje su rezerve tek u onom delu koji se zove vojska.
Samo ću još jednu primedbu reći. Ne sumnjam da ministar jeste odgovoran, ali njemu uvek neko pripremi papire, uglavnom. Nekada pogledate pažljivije, a nekada ne. Oni koji se opeku, kažu – više ni "Rat i mir" ne potpišem da je Lav Tolstoj napisao, dok ga ne pročitam čitavog. Molim vas, ne može Vlada da se pita o slanju službenika policije u međunarodne misije. To je posao ovog doma, a na predlog Vlade. Nema potrebe da se odgovornost prenosi ovde, a nivo spušta na neki niži nivo. Poštujem želju da popravite položaj policije, ali ne mislim da se ovim stvaraju uslovi jer nema novca za to. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč da koristi svoje pravo u ovom delu sednice? (Ne.)
Ako ne, obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku podnele sledeće poslaničke grupe: SPS-JS, SRS, ZES i poslanička grupa Napred Srbijo.
Prelazimo na deo sednice kada reč imaju narodni poslanici, a po redosledu i prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu o predlozima zakona iz tačaka 2. i 3. dnevnog reda.
Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Đorđe Milićević, a posle njega narodni poslanik Dušan Marić.