Narodni poslanik Nikola Žutić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nastavljamo našu zakonodavnu priču o vladinim predlozima zakona koji jačaju granični limes na Drini, pošto preko Vladinih anacionalnih usko srpski zakona jača legislativni Kineski zid prema zapadnim srpskim zemljama i preostalim zapadnim Srbima. Drina je, dakle, večiti granični limes za istočne i zapadne Srbe. Drina je polovila srpsko narodno biće još od 395. godine, to jest od vremena deobe Rimskog carstva na istočno Vizantijsko-romejsko i zapadno koje će postati bastion rimokatolicizma. Simbolična drinska ideološko-politička granica Srbima je nametnuta od rimskog i vizantijskog vremena, pa potom od vatikanskih misionarskih prozelita, od habzburških kolonijalista, preko nemačkog nacizma, američkog globalizma, ali i od ove postojeće anacionalne srpske vlade karnofila i evro fanatika, vlade koja je već mnoge zakone iz oblasti kulture, prosvete, nauke, prava ograničila sa drinskom granicom, stalno smanjujuće Srbije.
Vlada, dakle, normativnim putem intenzivno sprovodi ojačanje drinskog antisrpskog bedema. Stara i retka srpska knjiga van teritorije ove umanjene Srbije nedavno usvojenim zakonom ostala je na vetrometini okolnih antisrpskih režima. Restitucija srpske imovine van granice Republike Srbije prepuštena je na milost i nemilost okolnih novih državica. Rehabilitacija Srba koji su, za svoju nesreću, rođeni van granica Republike Srbije, onemogućena je najnovijim Predlogom zakona o kojem smo juče raspravljali.
Nažalost, pravne odredbe i ovog Predloga zakona o praznicima, takođe ne prelaze nasilno uspostavljenu granicu na Drini. Praznovanje državnih i nacionalnih praznika kroz istoriju 20. veka u Srbiji i Jugoslaviji bilo je obeleženo ideološkim i političkim motivima. U Kraljevini Jugoslaviji, prema ideologiji jugoslovenskog nacionalizma, išlo se linijom monarhističkog ključa zadovoljenja proplemenog srpsko-hrvatsko-slovenačkog jugoslovenstva, pa su se slavili Sveti Sava i Štrosmajer i slovenački knez Kocelj. Naročito je u Kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji, negovan kult dinasije Karađorđević, pa su kao državni praznici, pored Vidovdana, koji je obeležavan kao svečani pomen izginulim borcima za otadžbinu i 1. decembra, kao dana jugoslovenskog ujedinjenja, slavljeni su 9. januar, kao rođendan Njegovog Veličanstva Kraljice Marije, 6. septembar kao rođendan Nj.K.V. Petra, 12. decembra, krsna slava Kralja, 17. decembra rođendan Veličanstva Kralja, sami procenite u kojoj meri je bio zastupljen kult dinastije u to vreme.
Vidovdan, kao uzvišeni nacionalni simbol srpske predhrišćanske i hrišćanske tradicije, negovanje u kulturi prosvet srpskog naroda kroz 19. i 20. vek. Brojna društva, udruženja, novine, časopisi, nosili su ime Vidovdana. Ravnogorska propaganda jugoslovenske vojske otadžbine naročito je isticala uzvišenost Vidovdana. Brojni ravnogorski časopisi nosili su Vidovdansko ime. Tako je u slobodnim srpskim planinama izlazio list "Vidovdan" za sve srpske zemlje, kao centralno glasilo. Po srpskim pokrajinama i regionima izdavano je mnogo četničkih listova pod nazivom "Vidovdan", npr. "Vidovdan timočki", "Vidovdan romanijski", "Vidovdan dalmatinski", "Vidovdan žički", "Vidovdan hercegovački", "Vidovdan oplenački i orašački", "Vidovdan vojvođanski". Pokrivao je skoro sve srpske zemlje.
Srbi su narod koji je fanatično ratovao za spas zapadnih liberalnih demokratija u Prvom i Drugom svetskom ratu. Potom su žrtvovali svoju prastaru naciju za nekakvo virtuelno jugoslovenstvo, kao što su to radili i jugoslovenski četnici u Kraljevini Jugoslaviji, da bi bili odbačeni 1943. godine od najvećih srpskih krvoloka Engleza na čelu sa Čerčilom, koji je nasuprot generala Draže Mihailovića i jugoslovenske vojske i otadžbine instalirao kominterninog i engleskog agenta Josipa Broza, koji je srpske partizane naivno iskoristio za stvaranje veliko hrvatske Jugoslavije, a potom i samostalne republike Hrvatske od 1974. godine. Tako instalirani Brozovi, engleski, anacionalni kroatosrbi krojili su Srbima zakone o praznicima i stvarali prazničku neradničku svest, da je dobar bilo koji zakon, samo da se ne radi. Tako se govorilo i u vremenu tobožnjeg srpskog nacionaliste Miloševića koji je uporno štitio najveći antisrpski praznik kojim su Srbi bili zatvoreni u republičke torove i kojim su izbrisane sve vekovne granice starih srpskih zemalja. Pogodićete da se radi o prazniku koji je stvaran kao državni u šumi iznad bosanskog grada Jajca 29. novembra 1943. godine.
Svi zakoni o praznicima FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG i ove nesrećne stalno smanjujuće Srbije, bili su po nekad anti srpski, uglavnom anacionalni, tj. internacionalni, pa su samim tim iz prazničkog raspoloženja iskuljučivali prebogatu srpsku tradiciju i istoriju. Kako danas srpski praznički narod da se navikne na slavljenje veličanstvenog Vidovdana kojeg su vekovima obeležavali i običajno prenosili i proslavljali Srbi sve tri vere. Ovaj srpski praznik je nastavak slavljenja paganskog božanstva Svetovida, koji je slavljen kao srpski vrhovni Bog ispred hrišćanskih vremena.
Jedan od najvećih Srba svih vremena, Sveti Sava, sveden je na praznički radni dan u vidu proslave školske slave, ali je davno morao biti pretvoren i u nešto više, tj. u praznik hrišćanske duhovnosti, kao praznik Svetog Save, osnivača srpskog hrišćanstva, reformatora i prvog srpskog zakonodavca.
U amandmanima SRS navedeni su primeri anacionalnosti kod predloženih zakonskih rešenja o praznicima. Zato sam predložio amandman i na sam naslov zakona, koji glasi – Zakon o državnim i drugim praznicima. Dakle, u naslovu se ne ističe neophodan nacionalni momenat i predložio sam da se taj zakon zove - zakon o državnim i nacionalnim praznicima, pošto treće kategorije u zakonu nema.
S druge strane, terminološki se u zakonu moraju razlikovati praznici od tužnih obljetnica, pa je po meni u naslov zakona trebalo ubaciti termin – svečani pomeni, jer to nikako nisu praznovanja koja se vežu uz veselije i opuštenije proslave. Međutim, svečani pomeni se, prema ovom Predlogu zakona, opet zaustavljaju na granicama Drine odbacivanjem stradališta preko drinskih Srba.
Amandmanima na član 5. SRS je nastojala da terminološki prilagodi taj član sa problematikom obeležavanja sveukupnog nacionalnog stradanja srpskog naroda. U novoj verziji član 5. bi glasio – u Republici Srbiji radno se evociraju uspomene na Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, spomen na 21. oktobar i krvavu jesen 1941. godine kada su nemačke okupacione snage izvršile masovni ratni zločin nad civilima u Kragujevcu i širom Srbije i Dani sećanja na svesrpsko genocidno stradanje NDH u Drugom svetskom ratu, to je dan osnivanja logora Jadovno 26. juni 1941. godine i dan osnivanja logora Jasenovac 21. avgust 1941. godine. Radno se evociraju uspomena na dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu 21. oktobar, na dan osnivanja logora Jadovno itd.
Šire obrazloženje amandmana ću podneti prilikom rasprave u pojedinostima. Dakle, pored strašnih nemačkih zločina nad Srbima u Kragujevcu, Kraljevu i drugim gradovima u Srbiji, neophodno je da se odrede dani sećanja na još strašnije zločine genocida nad prekodrinskim Srbima, koje Republika Hrvatska sigurno neće uvrstiti u svoj domoljubni kalendar sjećanja. Epilog masakriranja, ubijanja Srba i bacanje u velebitske jame i more oko ostrva Paga dostiglo je neverovatne razmere, ubijeno je preko 42 hiljade uglavnom Srba. Bilo je tu i oko 1.000 Jevreja i u manjem broju Hrvata Jugoslovena. Jadovno je samo simboličan naziv za najveće stratište u jugoistočnoj Evropi u leto 1941. godine. Radilo se o sistemu hrvatskih logora smrti sa centrom u Gospiću, a to je bio sabirni logor koji je obuhvatao logore u selu Jadovno i druge jame na Velebitu, Karlobagu i logore na otoku Pagu, to su bili logori Slana i Metajna.
Jasenovac je samo nastavak masovnog ubijanja Srba i Jevreja, pošto je on osnovan u avgustu 1941. godine, tj. posle ukidanja sistema logora smrti sa centrom u Gospiću. Broj jasenovačkih žrtava nije tačno procenjen, ali se prema istraživanjima smatra da je pobijeno između 300 i 700 hiljada ljudi. Dakle, ovim izmenama člana 5. mi smo nastojali da izjednačimo žrtve iz Srbije sa žrtvama iz drugih srpskih zemalja. Da istaknem da je prošle godine konačno počelo obeležavanje Dana sećanja na Jadovno, koje je u potpunosti bilo izbrisano iz svesti srpskog naroda. Zahvaljujući privatnoj inicijativi doktora Bastašice iz Banja Luke, sve je počelo prošle godine masovnim odlaskom po prvi put na Velebit u selo Jadovno. Ove godine je ta akcija nastavljena i proširena organizovanjem naučnog skupa u Jadovnu, u Banja Luci u junu mesecu ove godine. Potom je mnoštvo srpskog naroda sa polaskom iz Banja Luke posetilo strašno mesto na Velebitu. Na Jadovnu je, hvala bogu, ove godine bio i predsednik Srbije, Boris Tadić, sa majkom kojoj su posle mučenja poluživi bačeni u jamu otac i stric, a to su Tadićevi deda i deda stric, koji su bili, inače, žitelji stradaničkog srpskog sela Raduč, koje je u poslednjem ratu za odbranu Krajine prosto sravnjeno sa zemljom.
Pošto mi ističe vreme, kolegama da ostavim minutažu, sa ovim ću završiti. Uglavnom, da istaknem na kraju, ako Vlada usvoji amandmane SRS, poslanici SRS će glasati za ovaj predlog zakona. Hvala.

Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada sam se pripremao za ovu raspravu i kada sam dolazio u Skupštinu Srbije sreli su me novinari i pokazali su mi nekoliko, ja ih zovem, dnevnih tabloida, gde se kaže – evo, sada će poslanici u vreme velike ekonomske krize doneti odluku – malo nam je neradnih dana, hoćemo da imamo još neradnih dana. Zaista, pogledao sam malopre i forume na Internetu, kaže se – u Srbiji ima 19 neradnih dana. To je jedna podla neistina. Kažu – ugledajte se na Japan, na Nemačku i na druge države EU, tamo ima veoma mali broj neradnih dana.
Pripremajući se za ovu raspravu pogledao sam koliko je neradnih dana u Japanu i, zarad javnosti, Japan ima 15 neradnih dana tokom godine, a Rusija ima 12 neradnih dana. Za one koji kažu da je netačno da Japan ima 15 neradnih dana i koji dobacuju da je to netačno, evo kako je tačno. U Japanu se slave sledeći praznici: u januaru se slavi Nova godina i Dan spasavanja, u februaru Dan države, u martu Dan proleća, u aprilu Dan bivše ere, u maju u Japanu slave tri praznika - Dan ustava, Zeleni dan i Dan deteta, u julu se slavi Dan mora, u septembru Dan jeseni, u oktobru Dan sporta i zdravlja, u novembru se slavi Dan kulture i Dan zahvalnosti radnicima, dok se u decembru svečano obeležava carev rođendan. U Srbiji mi imamo samo, po važećem zakonu, osam neradnih dana, s tim što je pravoslavnih hrišćanima i drugim ljudima koji se opredele da slave neke druge praznike, dan krsne slave ili drugi verski praznik, omogućeno da obeležavaju na takav način što neće raditi tog dana.
Takođe, kažu – ugledajte se na Nemačku. Po saveznom zakonu Savezne Republike Nemačke Dan ujedinjenja je neradni dan, ali Nemci pored toga imaju još između 12 i 15 neradnih dana u zavisnosti od pokrajine u kojoj žive. Rusi, naši prijatelji, takođe imaju dosta neradnih dana. U Rusiji se ne radi od 1. do 5. januara, zatim za Božić 7. januara. Dana 23. februara Rusi obeležavaju Dan branilaca otadžbine. Rusi obeležavaju i 8. mart kao neradni dan, međunarodni dan žena, i to je jedna dobra praksa jer su žene dale nemerljiv doprinos razvoju svakog društva, i ruskog i srpskog. Rusi slave i 12. jun kao Dan Rusije, a 4. novembar je Dan narodnog jedinstva. Možda bi i nama u Srbiji valjalo uvesti dan narodnog jedinstva, da bar jednog dana budemo svi jedinstveni i da kažemo da imamo makar jednog dana neke stvari koje nas sve ujedinjuju, da kažemo – evo, i mi u Srbiji smo našli povod da se oko nečega ujedinimo, a ne da se svađamo.
Neću govoriti o istorijskim okolnostima, to je već poznato iz udžbenika istorije, to se uči u osnovnoj školi, zašto se obeležavaju ovi dani koji su naznačeni kao dani, ali hoću samo da kažem da mi je zaista žao što u ovom predlogu, ali nisam hteo da podnosim amandmane, jer potrebno nam je ipak koliko toliko jedinstvo, nema nekih datuma, ali to je moguće ispraviti na neki drugačiji način. Ne bih kao dan stradanja srpskog naroda obeležio kao dan formiranja koncentracionog logora Jasenovac, mislim da je najznačajniji dan dan proboja iz koncentracionog logora Jasenovac. Zajedno sam sa srpskim zvaničnicima bio više puta 22. aprila, kada se obeležava Dan sećanja na proboj logoraša iz Jasenovca, i možda zaista Jasenovac kao najveće stratište srpskog naroda u 20 veku, po monstruoznosti i načinu na koji su Srbi ubijani, po broju ubijanih Srba, o čemu svedoče grobnice na Donjoj Gradini, Jasenovcu, Staroj Gradišti, možda bi bilo dobro da Beograd kao najveći srpski grad, kao glavni grad Republike Srbije, u kome žive i građani drugih opredeljenja, druge nacije, ali ipak najveći srpski grad, ima mesto sećanja na jasenovačke žrtve.
Znate, kada dolazite u parlament Republike Srpske, ispred parlamenta Republike Srpske stoji simbolično prikazana topola užasa, mesto strašnog stradanja Srba u koncentracionom logoru Jasenovac, gde su Srbi na brutalan način lišavani života na toj topoli užasa. Ta topola užasa upozorava poslanike Republike Srpske kolika je cena slobode plaćena i kakvi su se sve monstruozni zločini dešavali. Možda bi bilo dobro da grad Beograd ima neku aleju sećanja na žrtve Jasenovca i neka pokrene tu inicijativu ko god hoće, ali je dobro da naš najveći grad pokaže dužno poštovanje prema žrtvama jasenovačkog logora. Ako već nema tog dana u kalendaru sećanja, kažem još jedanput, zbog broja žrtava Jasenovačkog logora, zbog načina na koji su ti ljudi lišeni života, zbog monstruoznosti zločina koji su se tamo dešavali, možda je dobro da imamo aleju kej sećanja, obalu Save gde su isplivavale žrtve iz Jasenovca.
Dakle, govorim o 7. julu koji će ostati obeležen kao dan ustanka. Istorija će kazati da li je to početak bratoubilačkog i građanskog rata, da li je to početak ustanka. Taj će datum svakako u i onako podeljenoj, politički popularizovanoj srpskoj javnosti prouzrokovati mnoge kontroverze.
Za kraj, izražavam žaljenje što u ovom predlogu zakona nema 5. oktobra. Mi moramo da imamo dan demokratije, pa neka to bude 5. oktobar i neka 5. oktobar bude dan kada ćemo se sećati da smo konačno jednom za svagda uspostavili princip da slobodnu, iskazanu narodnu volju, ne može niko da poništi. To će biti dan koji će i upozoravati, to će biti dan i koji će kazati da su građani Srbije spremni da odbrane svoju izbornu volju i demokratsko utemeljenje ove države.
Na kraju, 28. juni – Vidovdan, kao najznačajniji datum u srpskoj istoriji, kada su se mnoge stvari u srpskoj istoriji desile tog 28. juna, ostaje u kalendaru. Dobro je da imamo sećanje na srpske žrtve u Ustanku 1941. godine i tokom fašističke okupacije, jer mnogo stotina hiljada naših glava Jevreja, Roma i drugih antifašista ugrađeno je u temelje slobode.
Za kraj ću, završiću sa ovim, kazati samo jednu stvar. Mnogi gradovi u Srbiji su slavili i obeležavali Dan oslobođenja tih gradova u Drugom svetskom ratu zbog patnji kojima su ti gradovi i ti građani bili izloženi i tamošnje stanovništvo. Četiri godine fašističke okupacije svakako su strašne, ali su se olako zaboravile godine tuđinskog ropstva. Neki gradovi su nekada, do 1914. godine obeležavali Dan oslobođenja od Turaka, neki gradovi su obeležavali dan osnivanja svog rada. Kruševac kao svoj dan ima Vidovdan. Vidovdan, kao najveći srpski praznik, predstavlja spomen na sve poginule u borbi za slobodu, do Kosova, na Kosovu i posle Kosova i predstavlja univerzalni praznik koji praznuju svi ljudi koji su imali svoje pretke koji su svoje kosti ugradili u temelje slobode. Mislim da Vidovdan treba da zauzima posebno mesto u srpskoj istoriji, u kalendaru praznika, jer to je dan koji ćemo pamtiti ne samo po Kosovskom boju, po mnogim ultimatumima, po mnogim neprijatnim dešavanjima u srpskoj istoriji. Nisu uzalud nemački fašisti baš 28. juna streljali najveću grupu Kruševljana na Slobodištu.
Za kraj, još jedanput izražavam žaljenje što nemamo dan demokratije i dan narodnog jedinstva, jer mislim da bi dan narodnog jedinstva trebao ovoj zemlji, ovom narodu i našim građanima, kao što ga imaju druge države sveta, pa da se jednom za svagda, kao što je govorio Njegova svetost patrijarh Pavle – ako nemamo i ne znamo na koga da se ugledamo, da se ugledamo na naše neprijatelje, jer njih je svakoga dana sve više, sve su složniji i sve su jedinstveniji, a nas je svakoga dana sve manje, sve smo posvađaniji i sve smo razjedinjeniji.
Zato je dan narodnog jedinstva dobra prilika da pokažemo da u ovoj zemlji mogu da se ujedine svi građani, bez obzira da li se krste, križaju ili klanjaju, jer nikada nećemo pristati na podelu ljudi na one koji se krste, križaju ili klanjaju. Jedina podela koju priznajem i poznajem je podela na ljude i neljude. Vreme je da se ljudi ujedine, kako bi nas bilo što više i pokazali šta je to jedinstvo Srbije i koji su to ciljevi koji će nas voditi ka budućnosti. Mnogo je toga što nas deli u prošlosti, ali mislim da smo našli ono što će nas spajati u budućnosti i da oko toga svi možemo da se složimo. Zato bi bilo dobro da imamo dan narodnog jedinstva. Hvala.

Zahvaljujem gospodinu Milivojeviću.
Dajem reč narodnom poslaniku Sreti Periću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vama se konačno isplatio odlazak u siromašne porodice, činjenje poklona, odlazak na gradilišta i obilazak radnika. Vi ste jedan od retkih ministara koji može da se pohvali i da kaže – predložio sam zakon u Narodnoj skupštini koji će verovatno biti prihvaćen i koji će se primenjivati. Svi dosadašnji zakoni nisu bili primenjivi, ovo će svi da ispoštuju – praznike.
Pretpostavljam da vi kao ministar i u vašem ministarstvu ima mnogo većih problema nego što su veći problemi vezani za državne praznike. U suštini, kao što ste i sami rekli, jedna dopuna i još dva nova praznika. Hteo sam statistički da pogledam kako to stoji, pa sam primetio da je 67 reči koje se nalaze u Predlogu zakona o izmenama i dopuna Zakona o državnim i drugim praznicima. Od toga su sedam brojevi, 12 su veznici, a ukupno 67 reči.
Zaista ste imali mnogo prečeg posla. U suštini, pošto je to sve primenjivo i već se tu nalazi, teško da se može nešto mnogo osporavati. Načelne primedbe u odnosu na ono što ste predložili izneo je naš predstavnik i zamenik šefa poslaničke grupe dr Aleksandar Martinović. O nekima od njih i ja ću reći neku reč.
Samo da se podsetimo, a verovatno ćete se i vi saglasiti sa tim, mi bi više voleli da se na dnevnom redu ovde nalazi kako da se smanji inflacija, da se priključimo onima kojima vi uporno i bezglavo trčite, da se priključimo u smanjenju inflacije, ne u smislu članstva, da se naša inflacija svede na procenat od 2 – 2,5%. Čini mi se od 1804. do 1858. godine Narodna skupština, iako nije bila predstavničko telo, ona je imala značajniju ulogu nego što je ponekad ima danas ova koja je predstavničko telo. Sazivala se u momentu kada je trebalo dati neko mišljenje i kada je to režim osećao za potrebno, kao i kada su građani Srbije imali za potrebu da sazovu Skupštinu, ona se sazivala i donosila neke odluke.
Predložen je 15. februar i on već postoji kao Dan državnosti. On zaista ima neke istorijske pokazatelje i činjenice koje ukazuju da se nije pošlo pogrešno od tog datuma. I početak Prvog srpskog ustanka vezan je za Narodnu skupštinu. Bila je to Skupšina u Orašcu, održana na Sretenje 2. februara, odnosno 15. februara po novom kalendaru. Ovu skupštinu su činili narodni predstavnici iz beogradske i kragujevačke nahije. Bilo ih je oko 80. Tada je doneta odluka da se Karađorđe izabere za organizatora i vođu Prvog srpskog ustanka.
Vi u obrazloženju zbog čega kažete da se 15. februar uzima kao Dan državnosti, ističete i donošenje Ustava 1835. godine. To je bio jedan, reklo bi se slobodouman Ustav, za ono vreme Ustav koji je garantovao neka prava građana, možda u nekim elementima više nego što to čine današnji Ustav i zakonski propisi koji se donose i u ovoj skupštini. On nije bio u to vreme prihvaćen od Austrije, od Turske, pa je posle nepunih mesec dana važenja stavljen van snage i onda je primenjivan tzv. Turski Ustav iz 1838. godine. Dakle, istorijske činjenice koje su poslužile kao podloga za utemeljenje Dana državnosti, mogu se prihvatiti kao takve.
Postoje građani u Srbiji kojima su državni praznici 365 dana. Takvih je sve više. Od 2009. godine do danas 270 hiljada, to su zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku, ostalo je ljudi koji imaju 365 dana praznike, a mislim da ih je nezvanično mnogo više, jer u sektoru sive ekonomije, da li je to realni ili možda neki drugi sektor, povećava se broj nezaposlenih. To su problemi koji više muče građane Srbije nego koliko će biti dana koji se praznuju.
Postoje građani u Srbiji koji uopšte nemaju državne praznike. Ljudi koji se bave poljoprivredom i nekim drugim aktivnostima, usled sve težih uslova privređivanja i plasmana svojih proizvoda, ne mogu da ispoštuju ni verske praznike, a kamoli državne praznike.
Vi ste ovde imali jedan lagan zadatak i ne može se nešto mnogo osporavati, ali mi možemo da ukazujemo na činjenice koje su iz dana u dan očigledne, ne samo za poslanike opozicije nego i za ovu vlast.
Kad smo kod onih skupština koje nisu imale predstavnički karakter, moram da podsetim, u toku Prvog srpskog ustanka održano je negde oko 14 skupština. One su bile tzv. male skupštine. Jedna je bila velika ili redovna skupština. Prisustvovalo je negde od 60 do 80, hajde da kažemo uslovno, predstavnika naroda i bila je jedna tzv. tajna skupština. Mi danas sve više imamo ne tajnih skupština, nego tajnih pregovora koji se vode u ime Republike Srbije, u ime ove države, na čijem čelu je predsednik Republike i Borko Stefanović i to nije dobro. To nije dobro što mi danas imamo takvu situaciju.
Kada smo kod praznika o kojima, ili možda u nekom narednom periodu, treba voditi računa i ako vam se ukaže prilika još jednom da dođete pred ovaj parlament u cilju odbrane Predloga zakona o državnim i drugim praznicima, kao što je i dr Aleksandar Martinović istakao, mi u SRS smatramo da bi 31. avgust trebao da bude dan ustanka.
Srpska radikalna stranka prilikom podizanja spomenika potpukovniku, u to vreme potpukovniku, Veselinu Misiti, a kasnije je posthumno unapređen u čin pukovnika Kraljeve vojske, je imala probleme i od svojih koalicionih partnera. Ali, već 2011. godine u Loznici je bio prisutan i potpredsednik Centralne otadžbinske uprave, narodni poslanik Zoran Krasić, video je da je na tom skupu, koji svake godine organizuje SRS, odnosno opštinski odbor SRS u Loznici, bili su prisutni i predstavnici lokalne vlasti. Znači, u narodu se saživelo, u narodu je sazrelo osećanje da je 31. avgust 1941. godine veoma značajan datum, ne samo za Srbe koji žive u Srbiji, nego za građane Srbije uopšte i mi smatramo da bi taj datum bio veoma značajan za taj deo Podrinja, jer velika odmazda je krenula u aprilu mesecu 1941. godine kada je prvi oficir nemačke vojske, istina nižeg ranga, u okolini Lešnice, varošica takođe u neposrednoj blizini Loznice, bio ubijen i onda je krenula prva veća odmazda.
U ovom obrazloženju za usvajanje ovog zakona vi ste naveli istorijske činjenice i podatke koji ukazuju da je taj deo naše Srbije dao i podneo ogromne žrtve. Ne samo u znak zahvalnosti prema tim ljudima, prema tom geografskom delu ili celini naše Republike, nego jednostavno i zbog toga što je Loznica bila prvi veći oslobođeni grad u tada okupiranoj Evropi, mislim da ne možemo da zatvaramo oči pred tom činjenicom, da bi trebalo ozbiljno obratiti pažnju na ovaj istorijski događaj i uvrstiti ga kao dan ustanka u Republici Srbiji, a ne nikako onaj dan gde su se Srbi međusobno ubijali, gde je Žikica Jovanović Španac ubio, pucao u dva žandarma u Beloj Crkvi kod Krupnja.
Ukoliko bi prihvatili amandmane koje je podnela SRS, ovaj zakon bi bio nešto kvalitetniji. Bez toga kao da nismo ništa ni radili, kao da se nije krečilo. Smatram da ćete vi uticati na to da određen broj amandmana, ako ne svi, budu prihvaćeni i onda bi kvalitet ovog zakona bio nešto popravljen. Bez toga vi možda možete i da donesete, da izglasate ovaj zakon, ali suština nije u tome.
Činjenica da u poslednje vreme na dnevnom redu sednica Skupštine imamo zakonske predloge koji ne trasiraju budućnost, iako je neko rekao – bez nekih zakona nećemo imati dobru budućnost, da li ćemo praznovati ovaj ili onaj praznik. Nije sve jedno koji je. Mi tražimo istorijsko utemeljenje, utemeljenje u nekim činjenicama, ali to ne rešava mnogobrojne probleme koji su narasli. To će rešiti stvaranje ambijenta, što ova vlada verovatno ne može. Ako to nije uspela da uradi u prvim godinama svog mandata, ako nije uspela da uradi u momentu kada nije bilo velikih ucena od strane koalicionih partnera, zasigurno ako se nekom od koalicionih partnera kaže – hajde nemojte praviti probleme do 9. decembra, onda se od ove vlade ne može očekivati ništa, nego će verovatno rešenje ili deo rešenja za velike probleme za građane Srbiji biti sledeći izbori na kojima oni imaju mogućnost da one koji nisu radili u njihovom interesu, naprotiv, radili su mnogo protiv njihovog interesa mogu da ocene ocenom koju oni zaslužuju. Naravno, rezultati ove vlade mogu da se ocene sa jednom ocenom koja je ravna jedinici. Hvala.

Iskorišćeno je 11 minuta i 15 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz, a posle njega narodna poslanica Vjerica Radeta. Izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća. Gospodine ministre, sigurno da svi ozbiljni i odgovorni ljudi, a takvom smatram većinu narodnih poslanika, smatraju da su državni praznici teme na kojima ne bi trebalo da se delimo. Sigurno je da postoje različita shvatanja i tumačenja istorijskih događaja, zavisno i od toga koju aktuelnu politiku narodni poslanici zastupaju.
Ono što je za SPO prihvatljivo, naravno da Dan državnosti, Sretenje, dan kada je Karađorđe na Orašcu podigao ustanak protiv otomanske imperije, datum koji je za nas kao tradicionaliste i nacionaliste veoma značajan u istoriji Srbije, podjednako je važan kao i dan kada je u Kragujevcu 1835. godine izdat i pod zakletvom potvrđen Ustav Knjaževine Srbije. Istorija je o tim događajima dovoljno toga rekla i mislim da su ovo datumi oko kojih nisam primetio da postoji sporenje u Narodnoj skupštini i ne verujem da će ga i biti.
Što se tiče Dana primirja u Prvom svetskom ratu, mislim da je potrebno zarad svih onih žrtava, među koje spada i moj pradeda Stevan Čikiriz, koji je poginuo posle Bitke na Ceru u Prvom svetskom ratu, da kažemo da je Srbija tada bila na pravoj strani u svetskom sukobu koji je izazvao niz lančanih podela. Zvaničan razlog rata je bio ubistvo, odnosno atentat na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu, ali je stvarni razlog rata bio političke i ekonomske prirode. Bez obzira što je srpska vojska u kojoj je stradalo naše populacije oko trećina muškog stanovništva, što je zemlja doživela ogromna razaranja, mislim da je i momenat da se sećamo, odnosno podsetimo kako su se tada ponašali i srpski vojnici i srpska vlada, a i srpsko stanovništvo.
Pre Prvog svetskog rata srpska vlada je od nemačke vlade, sa kojom je bila u Prvom svetskom ratu, uzela kredite. Tri godine je vlada bila van zemlje, a nakon završetka Prvog svetskog rata inflacija u odnosu na period pre Prvog svetskog rata bila je 38%, a srpska vlada je tokom Prvog svetskog rata uredno otplaćivala neprijateljskoj nemačkoj vladi kredite koje je uzela pre rata i nemački ministar finansije je tada rekao da će to biti zapisano u svetske anale finansija da jedna vlada koja je izbegla iz svoje zemlje sa kompletnom vojskom uredno neprijateljskoj vladi otplaćuje kredite. Bez obzira što je srpska vojska srušila tri carstva, srpska vojska tada nikom nije pogazila veru, nije srušila ni jednu crkvu, ni jedan verski objekat, nije lagumirala ni jednu džamiju.
Na tradiciji takve srpske vojske je vaspitavan i Srpski pokret obnove. Zbog toga smo u svim onim ratnim sukobima devedesetih smatrali da ne smemo da se ponašamo na način na koji su se nekada ponašale ustaše, da ne smemo nikome da pogazimo veru, da ne smemo mi da budemo upisani u knjigu zločina i da srpska vojska ne sme da bude upisana u knjigu srama na taj način što će ratna dejstva koristiti za odmazdu nad nedužnim civilima ili za gaženje njihove vere.
Što se tiče Dana primirja u Prvom svetskom ratu, naravno da je to jedan od najznačajnijih datuma, ali to je i datum koji je budući vođa Trećeg rajha Adolf Hitler je i te kako dobro zapamtio i upravo na mestu gde je tadašnja nemačka Vlada potpisala kapitulaciju u Prvom svetskom ratu, na istom mestu su po okupiranju Francuske u Drugom svetskom ratu, prinudili Francuze i u istom vagonu da potpišu kapitulaciju.
To je značajno i zbog Dana sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu, na žrtve fašizma, jer žrtve fašizma su uglavnom u periodu dok je trajala fašistička odmazda, bilo je negde oko 32-33 tri hiljade žrtava, uglavnom iz centralne Srbije i najvećim delom iz Šumadije. Očigledno je da su nemački fašisti dobro zapamtili ko je okupatorima u Prvom svetskom ratu zadao odlučujuće udarce gde je odatle poticala glavnina snaga srpske vojske, a ne treba mnogo javnost podsećati da upravo iz tih krajeva potiču i vojvoda Stepa Stepanović, i vojvoda Mišić, i Radomir Putnik i sve ostale slavne srpske vojvode i vojskovođe.
Srpski pokret obnove smatra naravno, da treba 21. oktobar, dana streljanja civila u Kragujevcu, to je mislim zločin, jedan od najvećih u istoriji svetskih ratovanja, zločin bez presedana. Naravno da treba da bude dan sećanja na srpske žrtve stradale od okupatora nemačkog, bugarskog, mađarskog, albanskog i italijanskog. Ali, i za radi javnosti, i zarad ministra i zarad svih poslanika, i onih tema o kojima smo juče pričali, moramo znati da civili nažalost nisu stradali samo od strane fašističkog okupatora. Civili su i te kako stradali pre svega od strane ustaša u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u kojoj je stradalo preko milion Srba. Zbog toga, Srpski pokret obnove smatra primerenim da i 22. april treba da bude dan posvećenja žrtvama ustaškog genocida, jer je tog dana 1945. godine oslobođen ustaški logor Jasenovac u kome po mnogim podacima je stradalo i preko sedam stotina hiljada Srba.
Ali, šta se desilo i nakon, odnosno pred kraj Drugog svetskog rata i nakon njegovog završetka. Nažalost, partizanske jedinice su širom Srbije sprovodile revolucionarni teror. Nekoliko desetina masovnih grobnica srpske građanske klase i srpskih domaćina je ostalo u Srbiji. Nikada ne treba činjenicu da u jednoj masovnoj grobnici postoji više žrtava, ne treba to da bude isključivi i jedini argument da taj datum bude važniji ili da taj zločin bude veći. Ali je sigurno da je nažalost, više Srba postradalo od partizana i kao posledica žrtva revolucionarnog terora nego i od fašističkog okupatora.
Zbog toga je za nas 17. jul, dan kada je 1946. godine ubijen general Dragoljub Draža Mihajlović primeren datum da to bude dan sećanja na žrtve komunizma i revolucionarnog terora. Zbog čega? Upravo zbog toga što je Draža Mihajlović bio u ovoj pobedničkoj srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, odbio je da potpiše kapitulaciju, jedan je od prvih vođa pokreta otpora protiv fašističke Nemačke, a njegov dželat Josip Broz Tito je u Prvom svetskom ratu bio na strani austrougarske vojske, čak je ranjen u jednoj borbi kao austrougarski kaplar i eto kako se istorija poigrala sa jednim herojem i sa jednim dželatom da na taj način da je dželat heroju Dragoljubu Draži Mihajloviću došao glave.
Ono što je za nas iz Srpskog pokreta obnove takođe značajno, Dan pobede nad fašizmom je ujedno i Dan Evrope. Zbog čega? To je jedan od najznačajnijih praznika na evropskom kontinentu i u evropskom kalendaru kojim je definisan izgled Evrope budućnosti jer od dana pobede nad fašizmom postalo je moguće graditi Evropu kakvu danas znamo. Od kontinenta podela, mržnja, ratova, razaranja, genocida Evropa je nadamo se postala kontinent jedinstva različitosti. Mesto dijaloga i saradnje i Srbija će za razliku od nekih ranijih godina sigurno u skorije vreme biti članica te ujedinjene Evrope.
Podsetiću vas bez obzira što u svetskoj civilizaciji se smatra sa puno razloga da je Evropa tekovina svetske civilizacije, što je tačno, da je zovu i starom damom. Naša poznata književnica Svetlana Velmar-Janković je rekla da je stara Evropa dama kao dokaz svojih civilizacijskih tekovina u 20. veku iza sebe ostavila nažalost najviše masovnih grobnica. Najviše je masovnih grobnica, kažem ostalo iza fašista, negde preko 80 miliona ljudi je stradalo kao žrtve fašističkog terora, ali nažalost korak po korak sa njima idu i komunisti koji su samo u SSSR-u, u Staljinovim odmazdama pobili negde između 20 i 35 miliona ljudi, tačan broj nikada nije bio utvrđen.
Zbog toga mislim da ima vremena da i preko nadležnog Odbora prihvatimo predloge SPO-a i da pored dana sećanja na žrtve fašizma, što je sasvim opravdano. Zaista kao kragujevački poslanik moram da kažem da je u svakodnevnim razgovorima sa građanima Kragujevca, mislim da je potrebno podsetiti da je posle fašističke odmazde u Kragujevcu svaka kuća, na svakoj kući je bio istaknut crni barjak, maltene da nije bilo porodice iz koje nije stradao makar jedan član porodice, a bilo je i porodica koje su u potpunosti nestale. Stradali su đaci Prve muške gimnazije, ljudi su hapšeni po kafanama, na ulici, itd, na radnim mestima, u školama u bolnicama, ljudi na pijacama. Mislim da je zaista taj zločin bez presedana ali na žalost, kao što sam malo pre pomenuo i po dolasku partizana taj broj je bio i veći, stradalih od ne sumnjivo anti fašista.
SPO je zbog toga svakog 21. oktobra u Šumaricama ali i kod Gromović česme, gde smo podigle 1996. godine spomen obeležje žrtvama revolucionarnog terora. Ako smo bili podeljeni, ako su ti ljudi bili podeljeni tokom života smatramo da sada kada nisu živi ne treba da budu podeljeni i da jedne i druge žrtve zaslužuju apsolutno dostojno poštovanje.
Prikrivanjem žrtava, izbegavanjem da se o tome priča, mi postižemo dve negativne stvari. Prvo, da onaj koji je izvršio zločin smatra da se zločin isplati i drugo da ako samim tim ne etiketiramo taj zločin i ne damo mu mesto koje mu nesporno pripada, da dolazimo u opasnost da u nekim drugim istorijskim raskršćima da se zločini ponove.
Zbog toga sve ovo što sam rekao u ime SPO to nije iskopavanje starih rana, to nije poziv na neku novu osvetu. To je poziv na zakopavanje srpsko-srpskih rana, jer mi smo zaista do skoro imali nešto što je bilo zaista skandalozno. Decenijama se u Srbiji slavio 7. jul, dan kada Žikica Jovanović Španac nije pucao ni na nemačkog okupatora, ni na italijanskog, ni na albanskog, ni na mađarskog, ni na bugarskog, već na dvojicu žandara.
Mislim da je velika odgovornost na svima koji u Narodnoj skupštini o ovom stvarima govore, ali sve što je SPO izneo to su istorijski fakti i sve je u duhu nacionalnog pomirenja. Hvala.

Iskorišćeno je 14 minuta i 40 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta, a posle nje narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo narodni poslanici, možda bi bilo najprimerenije ovu raspravu početi onom narodnom – selo gori, a baba se češlja.
Danas raspravljamo o četiri člana izmena i dopuna Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, a ne raspravljamo o onome što zaista jeste najaktuelnije u ovom momentu, a to je stanje na KiM.
Problemi ne da se ne smanjuju nego se povećavaju. Euleks vojnici, naoružani do zuba, nasrću na Srbe na KiM. Na barikadama Šiptari ubijaju Srbe. Borko Stefanović se šeta po Briselu. Jutros u medijima saznajemo da je opet postigao nekakav dogovor o regionalnom predstavljanju Šiptara, o priznavanju diploma šiptarskih. Pre toga je priznao lične karte, registracije, katastar, preko katastra vrhovni sud tzv. Kosova kao drugostepenu instancu u rešavanju eventualnih sporova kod katastarskih operata i još kaže da to radi pod punim legitimitetom Vlade. Koja je uloga Vlade u tome, mi ne znamo zato što predsednik parlamenta neće da zakaže sednicu na kojoj bi cela Vlada ovde sedela i sa narodnim poslanicima raspravljala o onom što je najbitnije pitanje u Srbiji danas, a to je pitanje rešavanje problema Srba na KiM.
Nažalost, ni vladajuća koalicija u parlamentu ni Vlada Republike Srbije nemaju razumevanje za te najaktuelnije probleme i onda zamajavaju i narodne poslanike i javnost koja prati rad ovog parlamenta zakonima od kojih ništa u Srbiji ne zavisi.
Pitamo se koja vas je muka, ministre, naterala da predložite da se ovaj zakon menja po hitnom postupku. Da podsetimo, zakon ste doneli 2001. godine, DOS ga je doneo. DOS ga je menjao 2007. godine. Evo nas u 2011. godini, opet imate potrebu da menjate ovaj zakon.
Šta ste između ostalog napisali u obrazloženju zbog čega ovaj zakon treba da se donese po hitnom postupku? Radi javnosti pročitaću ovaj deo. Zaista strašno, skandalozno. Kažete - da bi se državni i drugi organi, privredna društva i drugi oblici organizovanja blagovremeno pripremili odnosno organizovali svoju delatnost na način koji obezbeđuje da ne dođe do prekida u obavljanju delatnosti i pružanju usluga građanima i kako bi se sprečilo nastajanje štetnih posledica za građane i državu predlaže se da ovaj zakon bude donet po hitnom postupku.
Ministre, ako ste ovo pročitali mora da ste se nasmejali. Doduše, više je tužno nego što je smešno. Ozbiljan ste čovek, vodite računa, kada predstavljate zakon bar pročitajte obrazloženje pa dajte tamo da se ispravi.
Koje će štetne posledice pretrpeti građani i država ako se ovaj zakon ne izmeni i ako se ne promene ova četiri člana zakona? Recite nam, očekujemo da ćete komunicirati sa poslanicima, da vidimo koje će to štete pretrpeti građani i država Srbija.
Čuli ste od kolega poslanika SRS, a uključili su se i poslanici vladajuće koalicije, argumente za donošenje odnosno ne donošenje ovog zakona i za drugačija rešenja, bar što se tiče SRS. Svakako, kada je u pitanju naslov zakona nesporno je da zakon treba da se zove Zakon o državnim i drugim nacionalnim praznicima. Naravno, ovde smo čuli i mišljenje da ne treba da se zatvaramo u nekakve nacionalne okvire, treba da budemo građani itd. Naravno, to je nama potpuno neshvatljivo i neprihvatljivo. Ako jesmo u nacionalnim okvirima onda naravno da smo ljudi i građani i ne razumemo onu opasku koju smo čuli ovde od poslanika vladajuće koalicije. Neću da vam pominjem ime jer ne želim da izazivam repliku u svakom slučaju.
Razlozi za donošenje i pojašnjenje pojedinačnih rešenja, to je jedan od ovih delova koje ste nam obrazložili zbog čega ste na ovaj način predložili izmene i dopune ovog zakona, pa kažete – pored toga, predlaže se i da se u Republici Srbiji praznuje i dan primirja u Prvom svetskom ratu, spomen na sve nevino nastradale u razdoblju između 1914. i 1918. godine.
Nažalost, istorija srpskog naroda, istorija države Srbije prepuna je datuma koje bismo mogli da obeležavamo u znak sećanja na žrtve u ovim ili onim okolnostima.
Čuli ste odlične istorijske aspekte predloga SRS i neću ih ponavljati, ali ovo mi je palo u oči, jer ste dalje obrazložili da su saveznici učinili sve da se srpska vojska oporavi i naoruža ponovo i ona je vaskrsla na Solunskom frontu u strašnim borbama na Kajmakčalanu, mesto u oblacima i mestu još jednog srpskog sećanja.
Moram da vam kažem da i lično imam poseban odnos i prema ovom danu i prema Solunskom frontu i Kajmakčalanu iz razloga što je moj pokojni deda Stevo bio dobrovoljac na Solunskom frontu i borio se na Kajmakčalanu, ali mi, njegovi naslednici i ne samo njegovi naslednici, nego naslednici svih Srba iz Livna, odakle sam ja, kao dan za svoje žrtve obeležavaju Ognjenu Mariju, kada su ustaše poklale sve Srbe muškarce u Livanjskom kraju 1941. godine.
Dakle, pošto se ovde čulo dosta i ličnih stavova, naravno, i kada ovo govorim, govorim u ime SRS i podsećam da smo svojevremeno pre skoro godinu dana podneli predlog rezolucije gde smo tražili da se osude zločini tzv. NDH, ustaški zločini u toku 1941. godine. Stiglo je to valjda do vas u Vladi, ali procenili ste da ne treba o tome da se raspravlja. Naravno da treba i to su načini da se sećamo zločina koji su vršeni nad srpskim narodima u različitim istorijskim trenucima.
Ne znamo iz kog razloga ste menjali ovaj zakon i predlažete da se Dan državnosti Srbije praznuje dva dana, da se neradno praznuje. Što se tiče nas iz SRS, ne smetaju nama praznici koji će se praznovati radno koliko mislite da ih treba da ih ima, ali neradno obeležavanje i povećanje broja praznika za nas je neprihvatljivo. Zato smo i rekli da jedini praznici nacionalni koji treba da se obeležavaju neradno su Dan Svetog Save, Vidovdan i Sretenje.
Nova godina, čuli ste obrazloženje kolege Martinovića, i nismo je amandmanom skinuli sa liste praznika iz razloga što je to uvrežen datum, ali zato smo tražili da se Prvi maj ne praznuje više neradno.
Ne očekujemo da ćete vi prihvatiti naše amandmane, zato što vi imate neke svoje razloge zbog čega ovo predlažete, ali je interesantno da ovde ne piše da ovo nalaže EU. Evo, prvi zakon koji ne radite, niste ga ovde podneli po diktatu.
Čuli smo ovde zaista razne argumente od kolega iz vladajuće koalicije, upoređuju nas sa Japanom, pa je sad važno koliko Japan ima praznika, koliko ima Srbija praznika. Pa, hajde da nas uporedite sa Japanom koliki je prosek zarade u Japanu, a koliki je u Srbiji, koliko je nezaposlenih procentualno u Japanu a koliko u Srbiji. Dakle, potpuno nemoguće upoređivanje.
Tačno je da, nažalost, u Srbiji danas ima bar milion ljudi koji su dobili otkaze u toku dosovske vlasti od 2001. godine, DOS u različitim oblicima i da je tim ljudima svaki dan neradni, ali nažalost, ne i praznični, pošto ne da ne mogu da praznuju, nego nemaju šta ni da jedu. I ovde, kad smo čuli razne predloge zašto se ne obeležava ovaj ili onaj dan, zašto se ne obeležava 5. oktobar, rekoše kolege kao dan uvođenja demokratije. Taj dan je bolje obeležiti kao dan propasti Srbije i srpskih nacionalnih interesa i dan uvođenja diktature DS itd, svega onoga što je snašlo Srbiju u poslednjih 11 godina.
Onda i pitanje - zato se ne obeležava dan zločinačke Nato agresije? To ne pominjete, zato što vi radite sve po nalogu Vašingtona i Brisela, pa ne smete, ne daj Bože, da vređate vaše prijatelje.
Nastavićemo naravno u raspravi o pojedinostima. Prihvatite bar amandmane SRS, kada vam je već palo napamet da radite ovaj prilično nepotreban posao, pa da bar jednom za neki duži period učinite ovaj zakon prihvatljivim. Hvala.