Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega u ime SRS želim da čestitam građanima Srbije koji žive na teritoriji AP Vojvodine dva velika datuma koja su, ne znam iz kojih razloga, izmakla zakonskom regulisanju. To su 24. novembar, dan kada su izaslanici narodnih veća iz Srema doneli odluku da se Srem pripoji Kraljevini Srbiji i 25. novembar, kada je velika Narodna skupština Srba, Bunjevaca i drugih Slovena u Novom Sadu, pod vođstvom Jaše Tomića 1918. godine donela odluku da se Banat, Bačka i Baranja pripoje Kraljevini Srbiji. Time je sa stanovišta SRS rešeno pitanje Vojvodine kao sastavnog dela srpske države.
Što se tiče izmena Zakona o državnim i drugim praznicima, SRS ima nekoliko primedbi, odnosno imamo nekoliko stavova da iznesemo koji nisu ušli u Predlog zakona.
Pre svega, kada je reč o obeležavanju Dana državnosti Srbije u pregledu odredaba koje se menjaju, odnosno dopunjuju, u članu 1. piše – državni praznik Republike Srbije jeste Sretenje, Dan državnosti Srbije, spomen na dan kada je na Zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak i dan kada je u Kragujevcu 1835. godine izdat i zakletvom potvrđen Prvi ustav Knjaževstva Srbije.
Gospodine ministre, ustanak protiv Turaka, Prvi srpski ustanak dignut je ne 15. februara nego 14. februara, kada je Karađorđe zapalio turski Han u Orašcu, a na Zboru ustaničkih starešina u Orašcu, 15. februara, dakle sutradan, on je izabran za vrhovnog vožda naroda srpskog odnosno za vođu Prvog srpskog ustanka.
Inače, borbe protiv Turaka započele su dan ranije. Dakle, ne 15. februara nego 14. februara.
Predlažete da se Sretenje slavi dva dana, 15. i 16. februara. Kada bih hteo da budem maliciozan, a imajući u vidu izjava samozvanog šefa pregovaračkog tima Beograda sa Prištinom, gospodina Borka Stefanovića, koji čini sve što je sve u njegovoj moći da prizna tzv. republiku Kosovo, mogao bih da kažem da je nekome palo napamet da se Sretenje praznuje dva dana, 15. i 16. februara da bi se nekako uhvatio korak sa 17. februarom, kada su Šiptari 2008. godine proglasili tzv. nezavisnu republiku Kosovo. Mislim da ima ljudi u Vladi Srbije i uopšte u vladajućoj koaliciji koji ne bi imali ništa protiv da se Sretenje praznuje dva dana baš zbog toga, ne zbog samog Sretenja i zbog Karađorđa, odnosno Prvog srpskog ustanka, nego da bi se nekako izašlo u susret Šiptarima, EU, da nas sutra ne bi neko prozivao da, nedaj Bože, kršimo prava Albanaca na KiM i da vas koji hrlite u EU ne bi sprečili da tog 9. decembra dobijete status kandidata za EU.
Što se tiče Dana primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembra, tog dana je, gospodine ministre, kapitulirala Nemačka u Prvom svetskom ratu, a nešto ranije, 3. novembra 1918. godine, kapitulirala je Austrougarska, tako da to kada se kaže Dan primirja, to je jedna prilična relativna kategorija zato što su pojedine centralne sile, poput Austrougarske, u stvari kapitulirale pre Nemačke. Pre nego što je kapitulirala Nemačka oni su obustavili borbena dejstva protiv saveznika, tako da je veliko pitanje da li se kao Dan primirja treba uzeti 3. novembar ili 11. novembar.
Nije predloženo da se menja ovim predlogom zakona o državnim i drugim praznicima, ali to već stoji u osnovnom tekstu. Što se tiče Nove godine, prosto, malo istorijsko podsećanje. Nova godina je u Srbiji državni praznik i na neki način to je međunarodni praznik zato što se obeležava u velikom broju evropskih i vanevropskih zemalja, ali želim da podsetim na neke istorijske činjenice.
Nova godina se danas obeležava kao početak novog leta po Gregorijanskom kalendaru, ali koreni ovog praznika nisu obeležavanje Nove godine kao takve, koreni ovog praznika su u rimokatoličkoj tradiciji. Ne znam da li to znate, gospodine ministre, u ranom srednjem veku u noći između 31. decembra i 1. januara umro je jedan rimski papa, Silvester Prvi i katolička crkva obeležava 1. januar ne zbog nove godine kao takve nego kao uspomene na rimskog papu Silvestera, pa se veče između 31. decembra i 1. januara u katoličkim kanonima naziva Veče svetog Silvestera, a vi, dragi Srbi koji pevate i igrate tog 1. januara, možda toga niste ni svesni da u stvari obeležavate sećanje da dan kada je umro jedan rimski papa.
Što se tiče izmena u članu 5, vezano za 21. oktobar i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, SRS podržava da se obeležava 21. oktobar kao Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, zato što su tog dana nemačke okupacione snage u Kragujevcu zaista izvršile jedan nečuven zločin, masovno streljale više hiljada građana Kragujevca, među njima i decu školskog uzrasta. To je do tada bio nezabeležen ratni zličin u Drugom svetskom ratu.
Istovremeno, SRS ima još jedan predlog koji nije našao svoje mesto u ovom predlogu zakona. Mi smatramo da treba promeniti dan kada se praznuje, odnosno obeležava Dan ustanka Srbije u Drugom svetskom ratu. Mi smo protiv toga da to bude 7. jul. Sedmog jula se nije pucalo na Nemce, 7. jula je jedan Srbin pucao na dvojicu Srba, dakle, Žikica Jovanović-Španac na jednom vašaru u Beloj Crkvi pucao je na dvojicu srpskih žandarma – Bogdana Lončara i Milenka Brakovića i ubio ih. Nema nikakvog razloga da srpski narod praznuje dan kada je u Srbiji počeo taj nesrećni bratoubilački rat.
Inače, želim da vas podsetim, gospodine ministre, da je početkom jula 1941. godine Komunistička partija Jugoslavije, odnosno Polibiro Komunističke partije Jugoslavije i to, zamislite, u vili Vladislava Ribnikara na Dedinju, doneo odluku da se podigne oružani ustanak u Jugoslaviji. Pre nego što je doneta ta odluka, 1. jula 1941. godine, osam dana nakon što je Nemačka napala Sovjetski Savez, Kominterna je pozvala sve komunističke partije u Evropi da organizuju oružani ustanak protiv Nemaca. Tu poruku Kominterne je Titu preneo sovjetski obaveštajac koji je održao radio vezu sa Moskvom Josif Kopinič. Dakle, Kominterna je pozvala Komunističku partiju Jugoslavije 1. jula na ustanak, a Josip Broz je u vili Vladislava Ribnikara na Dedinju, sa svojim partijskim drugovima doneo odluku 4. jula da se digne oružani ustanak i tri dana posle toga je Žikica Jovanović pucao na ovu dvojicu srpskih žandarma.
Zašto ovo govorim? Zbog istorije. Komunistička partija Jugoslavije, to je dokazana istorijska činjenica, to priznaju i domaći i strani istoričari, organizovala je ustanak protiv Nemaca tek nakon što je Nemačka napala Sovjetski Savez, i pre nego što je Nemačka napala Sovjetski Savez u Srbiji i u Jugoslaviji postojao je jedan drugi, demokratski, antifašistički, ali istovremeno i antikomunistički pokret otpora, koga je vodio tada pukovnik Draža Mihajlović, koji je u maju mesecu došao sa grupom od 26 vojnika, podoficira i oficira na jednu visoravan na jugozapadnim padinama Suvobora, koja se na kartama Vojno-geografskog instituta u Beogradu označavala kao Ravna Gora.
Pripadnici njegovog pokreta su 31. avgusta 1941. godine oslobodili prvi grad u Evropi od nemačke okupacije. To je bila Loznica. To je bila prva saveznička velika pobeda u Drugom svetskom ratu. Do tada su saveznici gubili bitku za bitkom protiv Hitlera i na evropskom kontinentu i van evropskog kontinenta. Tih dana je Nemačka brutalno bombardovala Veliku Britaniju i 31. avgusta vojno-četnički odred potpukovnika Veselina Misite oslobodio je Loznicu. I SRS sa punim srcem želi da podseti i vas i građane Srbije da smo još 1994. godine kao stranka u Loznici podigli spomenik potpukovniku Veselinu Misiti, koga su partizani ubili to isto veče nakon što je oslobođena Loznica dok je sedeo u jednoj kafani. Dakle, ubili su ga sa leđa.
Nema nikakvog razloga mi posle toliko decenija obeležavamo kao Dan ustanka Srbije jedan tragičan događaj u srpskom narodu. Umesto toga treba izabrati datum kada je došlo do prve velike srpske pobede, ali i savezničke pobede u Drugom svetskom ratu, a to je 31. avgust 1941. godine, kada je taj vojno-četnički odred oslobodio Loznicu.
Takođe, SRS je ponosna na još jednu činjenicu. Pokojna majka predsednika SRS dr Vojislava Šešelja je iz te hercegovačke porodice Misita, tako da je Vojislav Šešelj i porodično povezan sa pokojnim Veselinom Misitom i predlažemo, gospodine ministre, da kada budete razmišljali o novim izmenama Zakona o državnim i drugim praznicima, da svakako promenite datum obeležavanja ustanka u Srbiji, da to više ne bude 7. jul, nego da bude 31. avgust. Svi Srbi treba da budu ponosni na taj dan. To je jedan dan velike pobede u vreme kada su svi u Evropi smatrali da je Hitler nepobediv, da mu ne može niko ništa, kada su po Beogradu lepljeni plakati - Nemačka pobeđuje na svim frontovima, kada su Nemci obaveštavali celu Evropu kako padaju grad za gradom u Sovjetskom Savezu. Eto, krajem avgusta 1941. godine četnici pod komandom Veselina Misite uspeli su da oslobode Loznicu, jedan veliki grad,od nemačke okupacije i ta velika pobeda je odjeknula u svim savezničkim zemljama.
Na kraju krajeva, gospodine ministre, jedan engleski istoričar je napisao da su se u proleće 1941. godine, dakle, pre napada Nemačke na Sovjetski savez, i pre nego što je Komunistička partija Jugoslavije donela odluku o dizanju oružanog ustanka u Evropi protiv Hitlera borili samo Velika Britanija i Draža Mihajlović. Ma koliko da to nekome oporo zvuči, ma koliko da je neko protiv toga iz ideoloških razloga, to su istorijske činjenice.
Ono što se zaboravlja, a to je promaklo vama iz Vlade koji ste pisali ovaj predlog zakona, to je da se podsetite na te velike dane 1918. godine koji su se desili na današnjoj teritoriji AP Vojvodine. Neko je izgleda smišljeno eliminisao ove velike dane iz Predloga zakona i na neki način je hteo da potre sećanje pre svega srpskog naroda koji živi u Vojvodini na te velike novembarske dane 1918. godine. Zašto ovo govorim? Zato što se mi već 20 godina kao narod i kao država suočavamo sa neviđenim istorijskim falsifikatima, da se ljudi koji se danas bore za autonomiju Vojvodine, pa čak i više od toga, za republiku Vojvodinu, u toj svojoj borbi pozivaju na srpski autonomaški pokret iz 19. i početka 20. veka.
Srpska radikalna stranka želi ovom prilikom da podseti građane Srbije, pre svega građane koji žive u Vojvodini, da je to jedan veliki istorijski falsifikat i da partije poput LSV i niza drugih autonomaških političkih stranaka ili nevladinih organizacija nikakve istorijske, ideološke i političke veze nemaju sa pokretom koga su vodili Svetozar Miletić i Jaša Tomić. To je bila borba za srpsku autonomiju u jednoj tuđinskoj državi, Habzburškoj monarhiji, koja je na razne načine pokušavala da Srbima promeni nacionalni i verski identitet.
Šta se desilo u jesen 1918. godine, kada je bilo jasno da je Austrougarska propala? Vođa Srpske narodne radikalne stranke iz južne Ugarske, Jaša Tomić je lepo rekao da je svaka borba za autonomiju Vojvodine u budućoj i ujedinjenoj srpskoj državi austrijska starudija. Ta ideja o autonomnoj Vojvodini imala je smisla dok su Srbi živeli u jednoj tuđinskoj državi, ali kada je došlo vreme da se formira jedinstvena srpska država, za Jašu Tomića i za vodeće Srbe tog doba koji su živeli u južnoj Ugarskoj ta ideja je bila potrošena, zato što je došlo vreme da se formira jedinstvena srpska država.
Tih novembarskih dana 1918. godine Jaša Tomić je odneo veliku pobedu nad jednim i drugim političkim krilom u Vojvodini, koja je htela da se Vojvodina ujedini sa Srbijom i Crnom Gorom ali preko Zagreba, da postane deo tzv. države Slovenaca, Hrvata i Srba, pa da se preko Zagreba ujedinjujemo sa Beogradom.
Zasluga je Jaše Tomića i SRS je ponosna što baštini tradiciju i uspomenu na Jašu Tomića. Mi smo podigli, dok smo bili gradska vlast u Novom Sadu, spomenik u Jaši Tomiću, što je odnelo prevagu ideji Jaše Tomića da se Srbi iz južne Ugarske, a to znači iz Srema, Banata, Bačke i Baranje koje ovi lažni autonomaši zaboravljaju direktno priključi Srbiji. Te istorijske odluke su donete 24. i 25 novembra 1918. godini. Srbi, Bunjevci i Sloveni sa teritorije južne Ugarske su jasno rekli tih novembarskih dana kome žele da se priključe i u kojoj državi žele da žive.
U tom smislu je za SRS pitanje Vojvodine i njenog statusa u Republici Srbiji rešeno još 1918. godine. Srbi Vojvođani su jasno rekli – želimo da živimo u Srbiji. Ne želimo da živimo ni u državi Slovenaca, Hrvata i Srba, ni u Austro-Ugarskoj, ni u južnoj Ugarskoj, ni u Podunavskoj federaciji, sve su to bile ideje koje u tada bile u opticaju, želimo da živimo u Srbiji.
Gospodine ministre, da ste imali malo sluha, odnosno vi i vaše kolege u Vladi, a imajući u vidu događaje u Vojvodini vezane za donošenje statuta, za restituciju, za rehabilitaciju itd, ova dva datuma ili makar 25. novembar, morali su da nađu mesto u Predlogu zakona o državnim i drugim praznicima.
Ovo o čemu mi sada govorimo je važno i u kontekstu rasprave koja je juče vođena u Narodnoj skupštini, odnosno koja je vođena pre izvesnog vremena, a vezano za Predlog zakona o povraćaju oduzete imovine.
O čemu se radi? Vladajuća koalicija u Skupštini Srbije, gospodine ministre, na predlog Vlade u kojoj vi sedite, usvojila je Zakon o restituciji. Između ostalog, država Srbija će biti obavezna da vrati oduzetu imovinu i folksdojčerima, odnosno Nemcima koji su svojevremeno, u velikom broju, nastanjivali teritoriju Vojvodine i koji su do Drugog svetskog rata bili vlasnici većine zemljišnih poseda, većine trgovinskih i zanatskih radnji, većine mlinova. Sada će država Srbija svim tim ljudima, odnosno njihovim potomcima, morati da vrati imovinu.
Tačno je, gospođo Nado, samo što vi izgleda niste detaljno čitali zakon. Ako vas to uveseljava da mi dobacujete samo nastavite.
Juče je ovde, gospodine ministre, vođena rasprava o Predlogu zakona o rehabilitaciji. Tim predlogom zakona je Vlada Srbije dala pravo na rehabilitaciju po sili zakona, opet folksdojčerima, zato što su oni, kao što piše u Predlogu zakona, proglašeni za ratne zločince po principu kolektivne odgovornosti.
Zato SRS insistira na tome da se obeležavaju 24. i 25. novembar, da se ne zaboravi da je Vojvodina srpska. Neko sistematski radi da Vojvodina nije srpska. Neko sistematski radi da se Vojvodina vrati Nemcima, da vaskrsne Austro-Ugarska, da vaskrsne ideja o Podunavskoj federaciji, da se potpuno izbriše srpski karakter Vojvodine, da se potpuno izbriše borba velikih Srba u 19. i početkom 20. veka, da srpski narod opstane u Vojvodini i da se priključi matici Srbiji.
Zato ste, gospodine ministre, o tome morali da vodite računa. Nemojte da se stidite tih velikih dana. Srpski narod u Vojvodini se i te kako sa ponosom seća tih velikih ljudi, koji su u vrlo teškoj istorijskoj situaciji bili dalekovidi i rekli, kao što je rekao Jaša Tomić – prvo ćemo da obućemo košulju Srba, a onda ćemo da se zaogrnemo kaputom Jugoslovena. Da je ta ideja do kraja sprovedena u srpskom narodu, mislim da bi mnoge tragedije sa kraja 20. veka, bile izbegnute.