Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 74 narodnih poslanika.
Da bismo ustanovili koliko nas je u sali molim da ubacite kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno je da je u sali 84, narodna poslanika, što znači da ima uslova za rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici: Vitomir Mihajlović, Mladen Grujić i Zoran Nikolić.
Saglsano članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam, pored predstavnika predlagača Rasima Ljajić, ministra rada i politike, pozvala da se sednici prisustvuju doktor Miro Čavaljuga, pomoćnik ministra rada i socijalne politike, i Dejan Ristić, savetnik u Ministarstvu rada i socijalne politike. Pozdravljam gospodina ministra i njegovog saradnika.
Nastavljamo sa radom i prelazimo na načelni pretres četvrte tačke dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O DRŽAVNIM I DRUGIM PRAZNICIMA U REPUBLICI SRBIJI
Primili ste Predlog zakona koja je podnela Vlada.
Primili ste izveštaje Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, i da se raspodeljuje tako da poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju pripada jedan sat, 33 minuta i 30 sekundi; poslaničkoj grupi SRS - jedan sat i 24 minuta; poslaničkoj grupi Ujedinjeni regioni Srbije - 28 minuta i 48 sekundi; poslaničkoj grupi Napred Srbijo - 25 minuta i 12 sekundi; poslaničkoj grupi DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslaničkoj grupi SPS - JS - 18 minuta; poslaničkoj grupi LDP - 14 minuta i 24 sekunde; poslaničkoj grupi Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; poslaničkoj grupi Manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslaničkoj grupi PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi ni jedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika, što je u skladu sa članom 96. stav 4. Poslovnika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Nikola Krpić, poslaničku grupu PUPS; narodni poslanik Milisav Petronijević, poslaničku grupu SPS – JS.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača, Dr. Rasim Ljajić, ministara rada i politike, želi reč? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, pred vama su izmene i dopune Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji.
Kao što ste imali prilike da vidite, radi se o tri izmene. Od toga se ustanovljavaju dva potpuno nova praznika. Za Dan državnosti Srbije 15. februara produžava se na dva neradna dana i obeležavaće se 15. i 16. februara. Smatrali smo da na ovaj način treba da afirmišemo najveći nacionalni državni praznik i da ispravimo jednu nelogičnost da se Nova godina i Prvi maj obeležavaju i slave sa dva neradna dana, a da najveći držani praznik bude obeležen jednim danom.
Osim toga, u većini zemalja i EU i van EU obeležavaju se i Dan nezavisnosti i Dan državnosti i praznuju se sa dva neradna dana. Mislimo da će na ovaj način ovo doprineti i jačanju svesti kod građana o značaju Dana državnosti u Srbiji.
Što se tiče druga dva nova praznika, jedan je Dan primirja u Prvom svetskom ratu i neradno će se obeležavati 11. novembra. Srbija je prvi put posle 65 godina 2005. godine obeležila različitim manifestacija ovaj praznik, koji se inače salvi u svim državama pobednicima u Prvom svetskom ratu. Započela je još Velika Britanija 1919. godine, a onda i druge zemlje, Francuska, Belgija, Kanada, SAD, većina država članica Komonvelta praznuje 11. novembar kao neradni dan, dakle Dan primirja u Prvom svetskom ratu.
Smatrali smo da Srbija kao zemlja učesnica u Prvom svetskom ratu, zemlja koja je procentualno najviše stradala u tom ratu treba da ovaj Dan obeleži na ovaj način, s obzirom na veličinu tragedije i činjenicu da je trećina populacije tada Srbija izgubila.
Što se tiče treće izmene, uvođenje potpuno novog praznika, to je Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Obeležavaće se 21. oktobra kao spomen na stradanje u Kragujevcu 1941. godine. Takođe, većina zemalja ima svoj nacionalni dan sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu. Ovo je inicijativa dnevnog lista "Pres" koju je podržalo 16 hiljada građana Srbije, podržali su, manje više, svi državni funkcioneri ove zemlje, većina stranaka i vlasti i opozicije.
Ovo je bio izraz, dakle, jedne potpune saglasnosti oko uvođenja 21. oktobra kao dana sećanja na Srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Činjenica je da je za tri dana u Kragujevcu streljano 2977 ljudi, koji su identifikovani. Taj zločin se izdvaja po monstrouoznosti, načinu na koji je izveden. Činjenica je takođe da je četrdesetoro dece bilo starosti od 11 do 15 godine, da je stradao 261 mladić, starosti od 16 do 19 godine, govori u prilog potrebe da se na dostojan način obeleži i 21. oktobar u celoj zemlji, i on će se obeležavati radno, s obzirom da nigde u svetu Dan sećanja se ne obeležava i ne praznuje kao radni dan.
Sigurno da će biti primedbi da uvodimo nove praznike i nove neradne dane. Samo želim da vas podsetim, da su po dosadašnjem zakonu imamo osam neradnih dana godišnje sa uvođenjem dva nova neradna dana to će biti 10 neradnih dana i to je još uvek manje od evropskog proseka. Primera radi 11 neradnih dana imaju Francuska, Mađarska, Italija, 12 neradnih dana imaju Češka, Poljska, Makedonija, Albanija, 13 neradnih dana imaju Belgija, Bugarska, Austrija, 14 neradnih dana imaju Slovenija, Hrvatska, Grčka, Kanada, Rumunija ima 15 neradnih dana ukupno.
Takođe, hteo bih na kratko da se još jednom osvrnem na 21. oktobar dan sećanja. Mislim da ćemo time upotpuniti obeležavanje onih praznika iz perioda Drugog svetskog rata, koji će naglasiti i značaj koji je Srbija dala antifašističkoj borbi i pobedi nad fašizmom, a već po važećim zakonima od 2006. godine se obeležava Dan sećanja na žrtve Holokausta 27. januar, koji je inače ustanovila Generalna skupština UN obeležava se i u Srbiji od 2006. godine, a od 2010. godine obeležava se i 16. decembar kao dan stradanja Roma u Drugom svetskom ratu. Pored toga od 1992. godine Zakonom o otvaranju muzeja žrtava, obeležava se i 22. april kao Dan sećanja na žrtve genocida u Drugom svetskom ratu. Prema tome sve žrtve od perioda 1941. do 1945. godine u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem gospodine ministre.
Da li izvestioci nadležnih odbora (Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja) žele reč? (Ne.)
Da li izvestioci Zakonodavnog odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Gospodin Nikola Krpić. Izvolite.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, drage kolege poslanici, imam obavezu prvo kao dete fašističkog terora, a ispred moje partije i slažem se da se ovi predloženi praznici da budu praznovani.
Međutim, nisu samo Srbi stradali. Pripadam Srpskoj nacionalnosti i smeta mi naziv samo Srbi, zato što su u mom Kraljevu stradali i drugi žitelji, Romi, Jevreji, Slovenci itd. Mislim jedini moj predlog ili zamena, da to ne bude Dan sećanja na Srpske žrtve već sećanje na sve poginule od genocida 1941. godine. Mi znamo da je general Beme doneo tu odluku koja je 14. oktobra 1941. godine za 100 ubijenih Srba stradao jedan Nemac, a za 50 ubijenih Srba jedan ranjeni Nemac.
Prema tome taj broj sigurno nas obavezuje da su narodi koji su živeli tada na teritoriji naše zemlje stradali svi podjednako, pa bih samo ako je moguće, gospodine ministre, da ne bude samo sećanje na Srpske žrtve jer nisu samo one bile u našoj zemlji 1941. godine. Inače slažem se da to bude 21. oktobar. Hvala lepo.

Narodni poslanik Milisav Petronijević ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS-JS će podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji. Učinićemo to iz sledećih razloga.

Pre toga, Zakon o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji prepoznaje državne praznike i to Sretenje kao Dan državnosti, Novu godinu, praznik rada i Dan pobede. Zatim prepoznaje verske praznike, prepoznaje druge praznike, kako je ovde nazvano kao što su obeležavanje dana Svetog Save i Vidovdana i konačno daje mogućnost svim građanima različitih veroispovesti da obeležavaju svoje slave ili svoje dane u skladu sa verom kojoj pripadaju.

Ove izmene koje su predložene o čemu je govorio gospodin ministar su apsolutno na mestu. Poći ću od prve izmene, a prva izmena se odnosi na to da se Dan državnosti Republike Srbije Sretenje umesto jedan, praznuje dva dana. Mislim da ima puno razloga da to bude.

Prvo u samom Zakonu o državnim i drugim praznicima i u okviru državnih praznika izdvojen je ovaj kao najvažniji državni praznik, to je Dan državnosti Srbije. Mislim da je to važno jer je Srbija stara država, Srbija nije nastala u nekom novom vremenu, ona ima dugu istoriju, dugu tradiciju i treba da neguje to. Mislim da s pravom je ova izmena predložena.

Druga izmena koja se odnosi takođe na ovaj deo zakona koji govori o državnim praznicima, uvodi se još jedan nov to je 11. novembar Dan primirja u Prvom svetskom ratu. Srbija je pripadala zemljama pobednicama u Prvom svetskom ratu. Srbija je podnela veoma velike žrtve u Prvom svetskom ratu i Srbija, odnosno njeni vojnici, njena vojska je uspela da u borbi protiv veoma jakih neprijatelja oslobodi sopstvenu zemlju i mi treba da jasno i glasno podsećamo sve one i u buduće, da je Srbija bila ta koja se od početka borila za svoju slobodu i da je Srbija bila ta koja je pripadala pobednicama u Prvom svetskom ratu. Neprirodno je bilo što nije bio dan kojim se obeležava i pobeda u Prvom svetskom ratu.

Ovde u obrazloženju više se naginje ka tome i upozorava na velika stradanja i žrtve, što je nesporno. Ali se ne sme prenebregnuti ni ta činjenica da je Srbija pripadala pobednicama i da i to mora da se na neki način obeleži. Mislim da je imalo razloga da se tu razmisli i o još nekim danima, dani koji bi baš podsećali na pobedu, kao što je proboj Solunskog fronta, kao što je oslobođenje Srbije od Austrougarske, Bugarske i drugih vojski.

Treća izmena koja se odnosi, koja je data u ovom zakonu možda na prvi pogled, bar meni izgleda, u delu gde se govori da se u Srbiji praznuje Dan sećanja na Srpske žrtve u Drugom svetskom ratu kao spomen na 21. oktobar 1941. godine, krvavu jesen 1941. godine kada su Nemačke okupacione snage izvršile masovni ratni zločin nad civilima u Kragujevcu i širom Srbije.

Priznajem da možda bude moja greška, moje nesnalaženje, ali to da se praznuje dan sećanja, nekako mi, ali neću da dovodim u pitanje suštinu, to treba obeležiti upravo na ovaj način kako je Predlogom zakona i predviđeno, dakle, 21. oktobra Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu kao spomen na 21. oktobar 1941. godine, kada su nemačke okupacione snage izvršile masovni ratni zločin, pre svega u Kragujevcu.

Želim ovde da napomenem tri stvari. Prvo, mislim da je s pravom izabran 21. oktobar i Kragujevac upravo, da ne objašnjavam dalje, iz razloga o kojima je govorio gospodin ministar, zbog monstruoznosti zločina koji se dogodio i koji je nekako najviše ostavio sećanja kod ljudi.

Drugo što želim da kažem, to je jedan dan koji je izabran, ali koji obuhvata, verujem da je predlagač tako i mislio, sve žrtve i sva stradanja nevinog naroda u Srbiji, i Srba i Jevreja, Roma, dakle svih građana Srbije.

Srbija jeste u to vreme bila u prilici da su na čitavoj njenoj teritoriji vršeni brojni ratni zločini. Brojne žrtve su bile u koncentracionim logorima. Uzmite Jajinci, Banjica itd. brojni zločini po Vojvodini, u Srbiji, na KiM, razna gubilišta, masovne grobnice itd. Sve to treba da bude obuhvaćeno tim datumom. Taj datum je samo uzet zbog toga što jedan mora da bude, a mislim da je s pravom uzet kragujevački datum.

Treće, Srbija jeste doživela, pored svih zločina, dala velike žrtve, ali je Srbija i u Drugom svetskom ratu bila na strani pobednica protiv fašizma i s pravom je organizovala otpor, učestvovala u borbama i oslobodila svoju zemlju i to uz dužno poštovanje i zdužno sećanje prema svim žrtvama mora takođe stalno da bude isticano.

Dakle, imajući u vidu sve o čemu sam govorio, želim da kažem na kraju da ćemo mi u danu za glasanje podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Aleksandar Martinović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega u ime SRS želim da čestitam građanima Srbije koji žive na teritoriji AP Vojvodine dva velika datuma  koja su, ne znam iz kojih razloga, izmakla zakonskom regulisanju. To su 24. novembar, dan kada su izaslanici narodnih veća iz Srema doneli odluku da se Srem pripoji Kraljevini Srbiji i 25. novembar, kada je velika Narodna skupština Srba, Bunjevaca i drugih Slovena u Novom Sadu, pod vođstvom Jaše Tomića 1918. godine donela odluku da se Banat, Bačka i Baranja pripoje Kraljevini Srbiji. Time je sa stanovišta SRS rešeno pitanje Vojvodine kao sastavnog dela srpske države.
Što se tiče izmena Zakona o državnim i drugim praznicima, SRS ima nekoliko primedbi, odnosno imamo nekoliko stavova da iznesemo koji nisu ušli u Predlog zakona.
Pre svega, kada je reč o obeležavanju Dana državnosti Srbije u pregledu odredaba koje se menjaju, odnosno dopunjuju, u članu 1. piše – državni praznik Republike Srbije jeste Sretenje, Dan državnosti Srbije, spomen na dan kada je na Zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak i dan kada je u Kragujevcu 1835. godine izdat i zakletvom potvrđen Prvi ustav Knjaževstva Srbije.
Gospodine ministre, ustanak protiv Turaka, Prvi srpski ustanak dignut je ne 15. februara nego 14. februara, kada je Karađorđe zapalio turski Han u Orašcu, a na Zboru ustaničkih starešina u Orašcu, 15. februara, dakle sutradan, on je izabran za vrhovnog vožda naroda srpskog odnosno za vođu Prvog srpskog ustanka.
Inače, borbe protiv Turaka započele su dan ranije. Dakle, ne 15. februara nego 14. februara.
Predlažete da se Sretenje slavi dva dana, 15. i 16. februara. Kada bih hteo da budem maliciozan, a imajući u vidu izjava samozvanog šefa pregovaračkog tima Beograda sa Prištinom, gospodina Borka Stefanovića, koji čini sve što je sve u njegovoj moći da prizna tzv. republiku Kosovo, mogao bih da kažem da je nekome palo napamet da se Sretenje praznuje dva dana, 15. i 16. februara da bi se nekako uhvatio korak sa 17. februarom, kada su Šiptari 2008. godine proglasili tzv. nezavisnu republiku Kosovo. Mislim da ima ljudi u Vladi Srbije i uopšte u vladajućoj koaliciji koji ne bi imali ništa protiv da se Sretenje praznuje dva dana baš zbog toga, ne zbog samog Sretenja i zbog Karađorđa, odnosno Prvog srpskog ustanka, nego da bi se nekako izašlo u susret Šiptarima, EU, da nas sutra ne bi neko prozivao da, nedaj Bože, kršimo prava Albanaca na KiM i da vas koji hrlite u EU ne bi sprečili da tog 9. decembra dobijete status kandidata za EU.
Što se tiče Dana primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembra, tog dana je, gospodine ministre, kapitulirala Nemačka u Prvom svetskom ratu, a nešto ranije, 3. novembra 1918. godine, kapitulirala je Austrougarska, tako da to kada se kaže Dan primirja, to je jedna prilična relativna kategorija zato što su pojedine centralne sile, poput Austrougarske, u stvari kapitulirale pre Nemačke. Pre nego što je kapitulirala Nemačka oni su obustavili borbena dejstva protiv saveznika, tako da je veliko pitanje da li se kao Dan primirja treba uzeti 3. novembar ili 11. novembar.
Nije predloženo da se menja ovim predlogom zakona o državnim i drugim praznicima, ali to već stoji u osnovnom tekstu. Što se tiče Nove godine, prosto, malo istorijsko podsećanje. Nova godina je u Srbiji državni praznik i na neki način to je međunarodni praznik zato što se obeležava u velikom broju evropskih i vanevropskih zemalja, ali želim da podsetim na neke istorijske činjenice.
Nova godina se danas obeležava kao početak novog leta po Gregorijanskom kalendaru, ali koreni ovog praznika nisu obeležavanje Nove godine kao takve, koreni ovog praznika su u rimokatoličkoj tradiciji. Ne znam da li to znate, gospodine ministre, u ranom srednjem veku u noći između 31. decembra i 1. januara umro je jedan rimski papa, Silvester Prvi i katolička crkva obeležava 1. januar ne zbog nove godine kao takve nego kao uspomene na rimskog papu Silvestera, pa se veče između 31. decembra i 1. januara u katoličkim kanonima naziva Veče svetog Silvestera, a vi, dragi Srbi koji pevate i igrate tog 1. januara, možda toga niste ni svesni da u stvari obeležavate sećanje da dan kada je umro jedan rimski papa.
Što se tiče izmena u članu 5, vezano za 21. oktobar i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, SRS podržava da se obeležava 21. oktobar kao Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, zato što su tog dana nemačke okupacione snage u Kragujevcu zaista izvršile jedan nečuven zločin, masovno streljale više hiljada građana Kragujevca, među njima i decu školskog uzrasta. To je do tada bio nezabeležen ratni zličin u Drugom svetskom ratu.
Istovremeno, SRS ima još jedan predlog koji nije našao svoje mesto u ovom predlogu zakona. Mi smatramo da treba promeniti dan kada se praznuje, odnosno obeležava Dan ustanka Srbije u Drugom svetskom ratu. Mi smo protiv toga da to bude 7. jul. Sedmog jula se nije pucalo na Nemce, 7. jula je jedan Srbin pucao na dvojicu Srba, dakle, Žikica Jovanović-Španac na jednom vašaru u Beloj Crkvi pucao je na dvojicu srpskih žandarma – Bogdana Lončara i Milenka Brakovića i ubio ih. Nema nikakvog razloga da srpski narod praznuje dan kada je u Srbiji počeo taj nesrećni bratoubilački rat.
Inače, želim da vas podsetim, gospodine ministre, da je početkom jula 1941. godine Komunistička partija Jugoslavije, odnosno Polibiro Komunističke partije Jugoslavije i to, zamislite, u vili Vladislava Ribnikara na Dedinju, doneo odluku da se podigne oružani ustanak u Jugoslaviji. Pre nego što je doneta ta odluka, 1. jula 1941. godine, osam dana nakon što je Nemačka napala Sovjetski Savez, Kominterna je pozvala sve komunističke partije u Evropi da organizuju oružani ustanak protiv Nemaca. Tu poruku Kominterne je Titu preneo sovjetski obaveštajac koji je održao radio vezu sa Moskvom Josif Kopinič. Dakle, Kominterna je pozvala Komunističku partiju Jugoslavije 1. jula na ustanak, a Josip Broz je u vili Vladislava Ribnikara na Dedinju, sa svojim partijskim drugovima doneo odluku 4. jula da se digne oružani ustanak i tri dana posle toga je Žikica Jovanović pucao na ovu dvojicu srpskih žandarma.
Zašto ovo govorim? Zbog istorije. Komunistička partija Jugoslavije, to je dokazana istorijska činjenica, to priznaju i domaći i strani istoričari, organizovala je ustanak protiv Nemaca tek nakon što je Nemačka napala Sovjetski Savez, i pre nego što je Nemačka napala Sovjetski Savez u Srbiji i u Jugoslaviji postojao je jedan drugi, demokratski, antifašistički, ali istovremeno i antikomunistički pokret otpora, koga je vodio tada pukovnik Draža Mihajlović, koji je u maju mesecu došao sa grupom od 26 vojnika, podoficira i oficira na jednu visoravan na jugozapadnim padinama Suvobora, koja se na kartama Vojno-geografskog instituta u Beogradu označavala kao Ravna Gora.
Pripadnici njegovog pokreta su 31. avgusta 1941. godine oslobodili prvi grad u Evropi od nemačke okupacije. To je bila Loznica. To je bila prva saveznička velika pobeda u Drugom svetskom ratu. Do tada su saveznici gubili bitku za bitkom protiv Hitlera i na evropskom kontinentu i van evropskog kontinenta. Tih dana je Nemačka brutalno bombardovala Veliku Britaniju i 31. avgusta vojno-četnički odred potpukovnika Veselina Misite oslobodio je Loznicu. I SRS sa punim srcem želi da podseti i vas i građane Srbije da smo još 1994. godine kao stranka u Loznici podigli spomenik potpukovniku Veselinu Misiti, koga su partizani ubili to isto veče nakon što je oslobođena Loznica dok je sedeo u jednoj kafani. Dakle, ubili su ga sa leđa.
Nema nikakvog razloga mi posle toliko decenija obeležavamo kao Dan ustanka Srbije jedan tragičan događaj u srpskom narodu. Umesto toga treba izabrati datum kada je došlo do prve velike srpske pobede, ali i savezničke pobede u Drugom svetskom ratu, a to je 31. avgust 1941. godine, kada je taj vojno-četnički odred oslobodio Loznicu.
Takođe, SRS je ponosna na još jednu činjenicu. Pokojna majka predsednika SRS dr Vojislava Šešelja je iz te hercegovačke porodice Misita, tako da je Vojislav Šešelj i porodično povezan sa pokojnim Veselinom Misitom i predlažemo, gospodine ministre, da kada budete razmišljali o novim izmenama Zakona o državnim i drugim praznicima, da svakako promenite datum obeležavanja ustanka u Srbiji, da to više ne bude 7. jul, nego da bude 31. avgust. Svi Srbi treba da budu ponosni na taj dan. To je jedan dan velike pobede u vreme kada su svi u Evropi smatrali da je Hitler nepobediv, da mu ne može niko ništa, kada su po Beogradu lepljeni plakati - Nemačka pobeđuje na svim frontovima, kada su Nemci obaveštavali celu Evropu kako padaju grad za gradom u Sovjetskom Savezu. Eto, krajem avgusta 1941. godine četnici pod komandom Veselina Misite uspeli su da oslobode Loznicu, jedan veliki grad,od nemačke okupacije i ta velika pobeda je odjeknula u svim savezničkim zemljama.
Na kraju krajeva, gospodine ministre, jedan engleski istoričar je napisao da su se u proleće 1941. godine, dakle, pre napada Nemačke na Sovjetski savez, i pre nego što je Komunistička partija Jugoslavije donela odluku o dizanju oružanog ustanka u Evropi protiv Hitlera borili samo Velika Britanija i Draža Mihajlović. Ma koliko da to nekome oporo zvuči, ma koliko da je neko protiv toga iz ideoloških razloga, to su istorijske činjenice.
Ono što se zaboravlja, a to je promaklo vama iz Vlade koji ste pisali ovaj predlog zakona, to je da se podsetite na te velike dane 1918. godine koji su se desili na današnjoj teritoriji AP Vojvodine. Neko je izgleda smišljeno eliminisao ove velike dane iz Predloga zakona i na neki način je hteo da potre sećanje pre svega srpskog naroda koji živi u Vojvodini na te velike novembarske dane 1918. godine. Zašto ovo govorim? Zato što se mi već 20 godina kao narod i kao država suočavamo sa neviđenim istorijskim falsifikatima, da se ljudi koji se danas bore za autonomiju Vojvodine, pa čak i više od toga, za republiku Vojvodinu, u toj svojoj borbi pozivaju na srpski autonomaški pokret iz 19. i početka 20. veka.
Srpska radikalna stranka želi ovom prilikom da podseti građane Srbije, pre svega građane koji žive u Vojvodini, da je to jedan veliki istorijski falsifikat i da partije poput LSV i niza drugih autonomaških političkih stranaka ili nevladinih organizacija nikakve istorijske, ideološke i političke veze nemaju sa pokretom koga su vodili Svetozar Miletić i Jaša Tomić. To je bila borba za srpsku autonomiju u jednoj tuđinskoj državi, Habzburškoj monarhiji, koja je na razne načine pokušavala da Srbima promeni nacionalni i verski identitet.
Šta se desilo u jesen 1918. godine, kada je bilo jasno da je Austrougarska propala? Vođa Srpske narodne radikalne stranke iz južne Ugarske, Jaša Tomić je lepo rekao da je svaka borba za autonomiju Vojvodine u budućoj i ujedinjenoj srpskoj državi austrijska starudija. Ta ideja o autonomnoj Vojvodini imala je smisla dok su Srbi živeli u jednoj tuđinskoj državi, ali kada je došlo vreme da se formira jedinstvena srpska država, za Jašu Tomića i za vodeće Srbe tog doba koji su živeli u južnoj Ugarskoj ta ideja je bila potrošena, zato što je došlo vreme da se formira jedinstvena srpska država.
Tih novembarskih dana 1918. godine Jaša Tomić je odneo veliku pobedu nad jednim i drugim političkim krilom u Vojvodini, koja je htela da se Vojvodina ujedini sa Srbijom i Crnom Gorom ali preko Zagreba, da postane deo tzv. države Slovenaca, Hrvata i Srba, pa da se preko Zagreba ujedinjujemo sa Beogradom.
Zasluga je Jaše Tomića i SRS je ponosna što baštini tradiciju i uspomenu na Jašu Tomića. Mi smo podigli, dok smo bili gradska vlast u Novom Sadu, spomenik u Jaši Tomiću, što je odnelo prevagu ideji Jaše Tomića da se Srbi iz južne Ugarske, a to znači iz Srema, Banata, Bačke i Baranje koje ovi lažni autonomaši zaboravljaju direktno priključi Srbiji. Te istorijske odluke su donete 24. i 25 novembra 1918. godini. Srbi, Bunjevci i Sloveni sa teritorije južne Ugarske su jasno rekli tih novembarskih dana kome žele da se priključe i u kojoj državi žele da žive.
U tom smislu je za SRS pitanje Vojvodine i njenog statusa u Republici Srbiji rešeno još 1918. godine. Srbi Vojvođani su jasno rekli – želimo da živimo u Srbiji. Ne želimo da živimo ni u državi Slovenaca, Hrvata i Srba, ni u Austro-Ugarskoj, ni u južnoj Ugarskoj, ni u Podunavskoj federaciji, sve su to bile ideje koje u tada bile u opticaju, želimo da živimo u Srbiji.
Gospodine ministre, da ste imali malo sluha, odnosno vi i vaše kolege u Vladi, a imajući u vidu događaje u Vojvodini vezane za donošenje statuta, za restituciju, za rehabilitaciju itd, ova dva datuma ili makar 25. novembar, morali su da nađu mesto u Predlogu zakona o državnim i drugim praznicima.
Ovo o čemu mi sada govorimo je važno i u kontekstu rasprave koja je juče vođena u Narodnoj skupštini, odnosno koja je vođena pre izvesnog vremena, a vezano za Predlog zakona o povraćaju oduzete imovine.
O čemu se radi? Vladajuća koalicija u Skupštini Srbije, gospodine ministre, na predlog Vlade u kojoj vi sedite, usvojila je Zakon o restituciji. Između ostalog, država Srbija će biti obavezna da vrati oduzetu imovinu i folksdojčerima, odnosno Nemcima koji su svojevremeno, u velikom broju, nastanjivali teritoriju Vojvodine i koji su do Drugog svetskog rata bili vlasnici većine zemljišnih poseda, većine trgovinskih i zanatskih radnji, većine mlinova. Sada će država Srbija svim tim ljudima, odnosno njihovim potomcima, morati da vrati imovinu.
Tačno je, gospođo Nado, samo što vi izgleda niste detaljno čitali zakon. Ako vas to uveseljava da mi dobacujete samo nastavite.
Juče je ovde, gospodine ministre, vođena rasprava o Predlogu zakona o rehabilitaciji. Tim predlogom zakona je Vlada Srbije dala pravo na rehabilitaciju po sili zakona, opet folksdojčerima, zato što su oni, kao što piše u Predlogu zakona, proglašeni za ratne zločince po principu kolektivne odgovornosti.
Zato SRS insistira na tome da se obeležavaju 24. i 25. novembar, da se ne zaboravi da je Vojvodina srpska. Neko sistematski radi da Vojvodina nije srpska. Neko sistematski radi da se Vojvodina vrati Nemcima, da vaskrsne Austro-Ugarska, da vaskrsne ideja o Podunavskoj federaciji, da se potpuno izbriše srpski karakter Vojvodine, da se potpuno izbriše borba velikih Srba u 19. i početkom 20. veka, da srpski narod opstane u Vojvodini i da se priključi matici Srbiji.
Zato ste, gospodine ministre, o tome morali da vodite računa. Nemojte da se stidite tih velikih dana. Srpski narod u Vojvodini se i te kako sa ponosom seća tih velikih ljudi, koji su u vrlo teškoj istorijskoj situaciji bili dalekovidi i rekli, kao što je rekao Jaša Tomić – prvo ćemo da obućemo košulju Srba, a onda ćemo da se zaogrnemo kaputom Jugoslovena. Da je ta ideja do kraja sprovedena u srpskom narodu, mislim da bi mnoge tragedije sa kraja 20. veka, bile izbegnute.

Vreme.
Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika želi reč? (Ne)
Prelazimo na rad prema redosledu narodnih poslanika prijavljenih za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji.
Dajem reč narodnom poslaniku Milanu Vučkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da nam kod rasprave o ovakvim tačkama dnevnog reda treba i više dostojanstva i više jedinstva. Ako nas ovakve tačke i ovakvi datumi dele u Skupštini i u narodu, bojim se da nam ni budućnost nije previše svetla. Zbog toga pozivam na jedinstvo kod usvajanja ovog zakona, odnosno izmena i dopuna Zakona o državnim i drugim praznicima.
Nema ničega sporno u ovim izmenama i dopunama Zakona, a najmanje ima spornog u onome zbog čega sam se ja javio kao Kragujevčanin da govorim o 21. oktobru, Danu sećanja na srpske žrtve, budućem Danu sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu.
Ministar je lepo rekao da to ne može da bude praznik. Praznik podrazumeva opuštenu atmosferu, slavlje. Ovo je dan sećanja. Postavlja se pitanje da li nam treba dan sećanja i zašto nam treba? Znam da nam treba. Treba nam pre svega, zbog žrtava koje su brojne, ne samo u Kragujevcu, nego i u Kraljevu, tih dana i u drugim delovima Srbije. Samo 1941. godine je 33 hiljade ljudi u Srbiji izgubilo život, što u borbama sa okupatorom, što u likvidacijama koje je okupator sprovodio po centralnoj Srbiji.
Dan sećanja nam je potreban i zbog toga, da ne zaboravimo koliko je mir i politika mira značajna za budućnost Srbije. Treba nam i zbog toga, da se setimo koliko su totalitarne ideologije i ekstremne ideologije bile pogubne najviše za male narode tokom 20. veka. Danas kada vidim, doduše, nekim marginalnim grupama pojavu slavljenja nacizma i među srpskim narodom, naježim se. Zbog toga treba da se sećamo ovih žrtava.
Šta je prethodilo 21. oktobru i stradanju skoro tri hiljade Kragujevčana? Prethodilo je, mogu slobodno da kažem, 27. mart 1941. godine, kada se, pre svega, srpski narod, a ne srpska elita, opredelila za borbu proti Trećeg rajha. Većina drugih zemalja je uključena u Drugi svetski rat tako što je direktno napadnuta od strane fašističkih i nacističkih sila, ili tako što je politička elita donela odluku da se uključi u taj sukob.
Kod nas je tu odluku doneo narod i mislim da je to za poštovanje. To je nauk i za neku budućnost za sve nas.
Već u maju treći oružani otpor okupatorima u Srbiji, a direktno Hitlerovim naređenjem 28. aprila nacistički okupatori su objavili da će za svakog ubijenog Nemca streljati 100, a za svakog ranjenog 50 Srba. Kao posledica toga, 21. oktobra je u Kragujevcu ubijeno 2.900 ljudi, možda i više, reč je o identifikovanim žrtvama, a istih dana je u Kraljevu oko 1.700 ljudi streljano.
Nisu samo stradali Srbi, ovo je i Dan sećanja na srpske žrtve, ali ne možemo na takav način da razmišljamo samo o svojim žrtvama. Stradalo je mnogo ljudi na teritoriji Srbije. Pre svega, Jevreji, Romi, ali i druge nacije. Ne samo tokom 1941. godine, u 1942. godini imamo u Novom Sadu i Šajkaškoj velike likvidacije Srba, Jevreja i Roma pod mađarskim okupacionim trupama. Kada dođe ovakav dan, treba da se setimo i logora Staro Sajmište, gde su hiljade naših sugrađana Jevreja izgubili život.
Vraćam se na početak. Sve ove žrtve zaslužuju poštovanje, zaslužuju naše sećanje, ali zaslužuju da svi zajedno izvučemo i neke pouke. Te pouke su pouke mira, pouke borbe protiv totalitarnih režima i pouka borbe za demokratiju, za ljudska prava i za mirno i kompromisno rešavanje svih konflikata u budućnosti.
Ostaje mi samo na kraju da se zahvalim svim strankama koje su pomogle svojom inicijativom da 21. oktobar postane Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, pre svega svojoj stranci DS, koja je zajedno sa listom "Pres" pokrenula tu inicijativu i skupila oko 12 hiljada potpisa u Kragujevcu, ali i drugim strankama koje su učestvovale, ima tu i opozicionih stranaka, da se zahvalim državnom vrhu i predsedniku i premijeru i predsednici Skupštine, koji su potpisali i podržali tu inicijativu i očekujem jednoglasnu podršku ovoj inicijativi, očekujem da se makar oko ovoga ujedinimo u Skupštini.
Treba da se sećamo kod ovakvih dana i onih žrtava koje su pripadnici našeg naroda činili u naše ime, jer samo tako smo ljudska bića, pre svega, a ne pre svega pripadnici etničkih zajednica, plemena, naroda i nacija. Zbog toga još jednom pozivam sve prisutne poslanike i one koje nisu prisutni, da ovaj zakon podržimo i na taj način sve ove pouke jasno pošaljemo javnom mnjenju. Hvala.