Na član 11. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović.

Član 11. bavi se obaveštenjem o podnetom zahtevu. Mi smo saglasni sa predloženim stavovima 1. i 2. Predloga zakona na osnovu člana 11. o tome da o svakom podnetom zahtevu za rehabilitaciju svaki sud, odnosno viši sud mora istovremeno obavestiti i ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa ili ako se u nekom slučaju vode dva ili više postupka onda je ministarstvo u obavezi da obavesti sud pred kojim je prvi put pokrenut postupak, a ima i više podnetih predmeta za isto lice.
Da zaista ne vodite računa o državnim interesima reč je o sledećem i u situaciji kada nikakvog razloga nemate a da ne prihvatite novi stav 3. pomenutog člana 11. gde SNS predlaže da sud mora da obavesti nadležnog javnog tužioca za ratne zločine u slučajevima kada je podnet zahtev, a kada je evidentno i iz njega vidljivo da je učinjen ratni zločin.
Morate se složiti da je velik broj takvih primera i da će u praksi koja sledi u narednom petogodišnjem periodu biti veliki broj takvih primera. Ako treba da prihvatimo zahtev za rehabilitaciju a u istom trenutku da ne utvrdimo mere, činjenice, okolnosti i odgovornosti onih koji su počinili ratne zločine, u ovom slučaju kakve smo naveli lišavanje života bez sudske ili administrativne odluke ili prisilne mobilizacije u okupacione oružane snage ili kvinsliške formacije, a one su i prema tadašnjem i prema sadašnjem krivičnom zakonu krivična dela. Zaista se radi o jednoj nebrizi, o nepostojanju iole volje da se zaštite interesi države Republike Srbije, pa čak i ako je odgovornost, u ovim slučajevima radi se i protiv nekih konkretnih država, a ne samo lica za ovakva dela. Nemoguće je utvrditi zahtev i doneti zahtev za rehabilitaciju, a u ovim slučajevima ne voditi računa o tome da su učinjeni ratni zločini, teška krivična dela. Zahvaljujem.

Na član 12. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Nećemo obrazlagati zato što je obrazloženje istovetno kao za član 7, ali samo da kažem zašto. Hvala.

Hvala vama.
Na član 12. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Janković, Zlata Đerić i Miroslav Markićević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić.

Podneli smo amandman na član 12. stav 1. gde tražimo da posle reči: "nije ostvarivanje dobiti u postupku rehabilitacije" reči: "može se odobriti" menjaju se rečima: "odobriće se". To se odnosi na odobravanje besplatne pravne pomoći za koju se navodi da će biti u skladu sa zakonom.
Vlada nam je u razlozima za odbijanje našeg amandmana rekla jednom rečenicom – Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je rešenje iz Predloga zakona celishodnije.
Celishodnost je ovde jedna univerzalna reč koja se koristi za sve ono što predlagač zakona smatra da mu daje pravo da nešto odbije, međutim zaista vas molim da obratite pažnju na tu terminološku preciznost kod svakog člana zakona. Nešto što se može odobriti i ne mora biti odobreno, ali ako kažete odobriće se nešto u skladu sa zakonom, to obavezuje onoga ko zakon sprovodi da zaista ima dobru nameru da ga sprovede pravedno, da zaista pomogne onome ko želi da koristi zakon da bi ostvario rehabilitaciju za nekog svog ili za svoju porodicu ili sebi nekog bliskog.
Dakle, to je ono što smo smatrali da je veoma važno u ovom članu. To je terminološki problem koji može posle da bude izigran, da kažem najblaže, ili da ne bude primenjen na način na koji zakon treba da bude primenjen. Ono što se od ovog zakona očekuje svakako jeste, već smo o tome danas dosta govorili, ispravljanje nekih nepravdi. Zaklinjemo se u to da ćemo pokušati da jedno tamno, crno vreme, jedno vreme o kom sada svi mnogo pričamo, učinimo delimično pravednijim iz vizure današnjeg vremena. Upravo ovo, može se odobriti, ne mora se odobriti, mi smatramo da je zaista ispravno da se kaže – odobriće se. Onaj ko se obrati da koristi to svoje pravo može da kaže – meni to nije potrebno, ali je zakonodavac obavezan da predvidi da mu se to odobri.

Hvala.
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Izvolite, gospodine Periću.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 12. na najbolji način oslikava odnos Vlade prema ovom zakonu. Član 12. slika u ovoj sali takođe pokazuje kakav odnose je, ja bih rekao, ove trule i trusne vlade, baš kao što su putevi u okolini Krupnja gde ova vlada ne želi da interveniše, a mogući su kasnije i ljudski životi biti ugroženi.
Još jedna stvar, naknadno sam uvideo ovo o čemu je govorio kolega Meho Omerović, što takođe pokazuje kako Vlada Republike Srbije, odnosno kakav odnos Vlada Republike Srbije ima prema ovom Zakonu o rehabilitaciji. Neki su ovde govorili da ovaj zakon iz 2006. godine nije bio dobar, a te 2006. godine takođe bili u vladi i mogli su, valjda i trebali, i bili u obavezi da donesu, odnosno da predlože mnogo bolji zakon nego što je ovaj bio. Taj zakon iz 2006. godinu dana ili negde blizu godinu dana nije uopšte imao svoju primenu dok jednostavno i sudska praksa nije se usaglasila malo oko nekih situacija, a onda je on našao svoju primenu.
Odmah da kažemo da u tom periodu nije o tome odlučivao sudija pojedinac, nego u to vreme Okružni sud u veću sastavljenom od tri člana. Vidite kakav odnos je imala Vlada, odnosno i ovaj odnos prema reformisanom pravosuđu kakav je bio. Jedan sudija koji je možda u 50 slučajeva bio predsednik veća, koji je odlučivao o zahtevima o rehabilitaciji, kao koautor napisao jednu knjigu koja opisuje te slučajeve, knjiga se zove "Pod maljem ideologije", a on je sudija Okružnog suda I, gle čuda, nakon reforme pravosuđa, on nije reizabran. Moj je zaključak, stavlja mu se na teret, stavlja mu se na dušu što je dosta pozitivnih rešenja po zahtevima za rehabilitaciju doneo. Tako da i ovo sad što se govori o Zakonu o rehabilitaciji, verovatno će se potomci samo nekoliko dana radovati, smatraće da će od ovoga biti nešto, da će neka nepravda moći da se otkloni, a onda u praksi to neće uopšte biti tako.
Zamolio bih sve kolege koji se zalažu za istorijsko otklanjanje nepravde, za sezanje u neka daleka vremena, da najpre razmislimo šta danas možemo da uradimo. Šta možemo konkretno u ovom trenutku da uradimo? I ceo dan, sednica Odbora za Kosovo i Metohiju je trebala da počne i da se održi u dva sata, pa u četiri sata, pa čini mi se, negde u 17:30, napokon, kvorum je obezbeđen i sednica je mogla da počne. Ali nije dovoljna sednica Odobra za KiM. Kada će se u Narodnoj skupštini raspravljati o situaciji na Kosovu i Metohiji? Hajdemo da ne bi neke generacije koje dolaze iza nas, čiji ćemo mi biti potomci, morali da otklanjaju takođe neke nepravde koje mi i danas, neki doduše i voljno, neki doduše potpuno svesno idu u to i donose takve situacije.
Dalje, šta ovom zakonu ne valja? Naravno da mu ne valja ta vremenska zatvorenost, ograničenost, ogorčenost i rekli smo od početka Drugog svetskog rata, a zašto do stupanja na snagu ovog zakona? Ja verujem, slažem se sa jednim kolegom koji je rekao – novi stepen ljudskih prava ne dozvoljava mogućnost povrede kao što je to nekad bilo. Hajdemo uzeti uslovno da je to tako, ali povreda ljudskih prava i danas je moguća. Moje kolege su govorile pre svih i najviše je povređeno i ugroženo pravo predsednika Srpske radikalne stranke, prof. dr Vojislava Šešelja i biće neko u obavezi da to otkloni.
Šta će se desiti sa ovim zakonom? Ovaj zakon je limitiran. Znači, kada stupi na snagu ovaj zakon, do tog momenta će moći da se otklone neke nepravde, a posle toga neće, ili se mora donositi drugi zakon. Umemo li mi da donesemo zakon, odnosno vi da predložite i da donosite zakone koji će imati trajniju vrednost?
Sada imamo jednu hiperinflaciju zakonskih propisa, a oni ljudi na koje se oni odnose, žale se da ih je puno, obećavate giljotinu propisa. Od toga se ništa ne dešava i o tome niko ne vodi računa. Verovatno to i nije krajnji cilj.
Imamo još jednu situaciju i malo je to simptomatično, čim se situacija na KiM malo zaoštri i zategne, vi ubacite neki zakon koji po vašem mišljenju i proceni bi mogao biti interesantan i mogao da zabavlja građane Srbije. To nije u redu i ne smete tako da radite.
Imali smo zakon koji da ste vi imali nameru i hteli da ga primenite, to ste mogli da uradite. Nema jedinstva, nema sloge u ovoj vladi. Danas samo prate, ali s pažnjom i u punom kapacitetu, kako vi iz DS, a ako ima još neko, ima, kolega Milovanović, volite da kažete – u punom kapacitetu ovu rasprave prate samo poslanici SVM i poslanici SRS, u preostalom delu koji ne prate sednicu za KiM.
Zar ovakav zakon u naslovu, u onome što vi želite da postignete s njim, zaslužuje jednu takvu neozbiljnost? Ovo je tehnička i mala stvar koja će ukazati na svu neozbiljnost Vlade Republike Srbije da se ovaj zakon primeni. Naslov glasi – besplatna pravna pomoć i troškovi postupka. Član 12. glasi - podnosiocu zahteva koji je fizičko lice ili pravno lice, čiji cilj nije ostvarenje dobiti u postupku rehabilitacije, može se odobriti besplatna pravna pomoć, u skladu sa zakonom.
Ovde je nejasno šta se misli pod ostvarivanjem dobiti? Ako neko podnese imovinski zahtev, da li ste vi u Vladi mislili da je to pravo na ostvarivanje dobiti, ili je samo rehabilitacija neke druge vrste, možda u najužem njenom smislu, u moralnom smislu, nedobitna a sve ostalo je dobitno? Neće biti da je to tako. Kada vi kažete – može se odobriti besplatna pravna pomoć, ukazuje da vi nemate ozbiljnu nameru da pomognete.
Možda to i nisu veliki troškovi. Ne znam, jer nisam proučavao taj deo, odnosno nisam proveravao, ali bi država trebala da bude jača i da se nađe u pomoći pojedincu, ma koliki oni da su. Ukoliko stranka koja podnosi zahtev za rehabilitaciju ili lično, jer po ovom zakonu iz 2006. godine, u ovoj knjizi "Pod maljem ideologije" se govori o nekih 15 slučajeva, gde su lično podnosili zahtev za rehabilitaciju ili možda njihovi naslednici, pa ukoliko oni budu zainteresovani da im se nadoknade ti troškovi, odnosno da im se pruži besplatna pravna pomoć, da oni za to ne budu uskraćeni. Vi kažete – može im se odobriti besplatna pravna pomoć.
Ko će o tome odlučivati? Šta će biti kriterijum? Potpuno je nejasno da li je to sud, da li je to neki drugi državni organ koji će o tome odlučiti, da li stranka koja podnosi zahtev za rehabilitaciju, treba ujedno i da snosi te troškove? Ili će to možda biti postupajući sud, odnosno onaj sudija pojedinac iz Višeg suda koji će o tome odlučivati? Nejasno je i opet bespotrebno ostavljate mogućnost da on donese konkretnu odluku u slučaju da li će pravna pomoć biti pružena besplatno ili neće. Dajte jednom ujednačite neke kriterijume. U krajnjoj liniji, ovo dovodi do zaključka, da država, odnosno Vlada kao predlagač ovog zakona, nema nameru da sprovodi ovaj zakon i da joj to nije cilj.
Želeo bih i da još jednom podsetim svog uvaženog kolegu Mehu Omerovića, na konkretan slučaj, gde je doduše, potpukovnik Veselin Misita po naredbi komandanta Draže Mihajlovića i vojnog ministra u kraljevoj vladi, poslao potpukovnika Misitu u Loznicu da podigne ustanak. Mnogi Lozničani koji se bave proučavanjem te istorijske problematike, neke učesnike nazivaju i ustanicima. Potpukovnik Misita, kasnije i posthumno je unapređen u čin pukovnika, inače je bio član kraljeve vojske i veliki broj učesnika se izjasnio kao pripadnici četničkog pokreta.
Zato mi u SRS smatramo da bi taj datum morao malo više da se poštuje. Zbog toga što je Loznica veće mesto, a bila prvo oslobođeno mesto u okupiranoj Evropi. Oslobodili su je, između ostalog, i četnici u borbi protiv partizana. Mislim da je sada potpuno jasna situacija da se ovaj zakon neće primenjivati, a neke istorijske činjenice su takve. Još bi trebalo rehabilitovati i Georgija Bojića Džidžu koji je bio monah i starešina manastira u Tronoši, gde je potpukovnik Veselin Misita sa drugima boravio tu i dogovarao se i pravili su akcije i planove kako i na koji način da oslobode Loznicu, a zatim je to krenulo u jednoj većoj meri: Rudnik, Gornji Milanovac, Čačak, Kraljevo, Kruševac i druga mesta. Malo li su učinili ustanici Draže Mihailovića? Mislim da mi to danas moramo da poštujemo i cenimo, ma kojoj opciji ili orijentaciji ideološki pripadali. Nešto što je istorijska činjenica mora da se uvaži i poštuje. Hvala vam.

Trideset sekundi je ostalo na raspolaganju kao vreme poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 13. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Izvolite.

Moraću brzo, gospođo Čomić, jer ostalo je samo 30 sekundi i ovih mojih dva minuta. Ovo je zaista skandalozno da Vlada nije prihvatila moj amandman, jer mi smo po osnovu zakona, za koji smatramo da je nakaradan i neprimenjiv, izneli niz zamerki. Sud mora da učestvuje u istraživanju činjenica kada stranka iznese dovoljno činjenica da se utvrdi neki konkretan slučaj i zaista je toliko bilo primera, gospođo Čomić, koje smo mi ovde u toku načelne rasprave i u pojedinostima izneli. Evo, ispred sebe imam samo jedan deo žrtava komunista u Kragujevcu i okolini, ali nema mogućnosti to da pročitam. Zamislite, ako zainteresovana stranka ne iznese neke činjenice do kojih su neki drugi ljudi došli, vi kažete, odbijajući moj amandman, da to sud neće da radi, nego da može.
Pošto se desilo, a to ste čuli, da li je tako, da je ustaška hrvatska vlast uhapsila nekadašnjeg visokog funkcionera Josipa Boljkovca pod optužbom da je u Drugom svetskom ratu kao komunista, odnosno posle toga, počinio niz ratnih zločina. Ta tema je aktuelizovana u Srbiji preko noći. Onda smo mi mogli da čujemo i izjavu Tužilaštva za ratne zločine i Bruna Vekarića koji je pružio odličan primer u maniru – jeste, ali ne mora da bude i nas to ne zanima. On je zapravo izjavio i rekao: "Većina ilegalnih streljanja je bila posle rata, ali mi u nekim slučajevima pomažemo logistički. Svaki slučaj ratnog zločina za koji postoji dokaz biće procesuiran, ali važno je da se otkrije i valjana dokumentacija". Ilegalna organizacija može da strelja samo ilegalno.
Da li je tako? Dok su ubistva većinom počinjena za vreme i u toku trajanja od 13. maja, odnosno pre 13. maja 1945. godine, dok je rat trajao. Ali, uopšte nema potrebe ulaziti u te detalje, jer mi danas imamo inkvizitorski sud ovog savremenog doba, Amerike i NATO pakta, koji već više od devet godina drži u kazamatu našeg predsednika i produžena mu je za još 30 dana nemogućnost da komunicira sa svojim pravnim savetnicima, da ima tzv. privilegovanu komunikaciju. Mi još o tome nikakav dokument nismo dobili, ali zato smo danas, jer se to danas popularno radi na tim društvenim mrežama, a nisu ovim zločinima mogli zbog tehnološkog razvoja danas i onog doba da se čuju ti zločini na drugi način, jer istorije su pisali Brozovi komunisti. Ali, evo, ovi zlikovci iz Haga su na Tviteru pustili informaciju – pa šta…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme je iskorišćeno koje vam je na raspolaganju.)
Evo, završavam, gospođo Čomić, jednom rečenicom. Mi nemamo više vremena i ne možemo da se javljamo po amandmanima, pa da ne bude da smo nedorečeni. Zaista smo pred građanima Srbije, pred vama kao našim oponentima, pred predlagačem dokazali da ovaj zakon u pravnom, pa i u političkom smislu ne može da sproveden i ne može da ima svoju primenu, već ste iskoristili priliku da sa situacije, pre svega, stradanje naroda na KiM skrenete pažnju, a svi, to znate gospođo Čomić vrlo dobro, sva deca i partizana i četnika su se pomirila pre 20 godina u poslednjem otadžbinskom ratu.