Minut i 45 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović. Izvolite.

Gospođo Čomić, nastaviću jednim delom da dopunim ono što je gospođa Radeta rekla obrazlažući amandman SRS na član 1. nekim konkretnim podacima, jer vam je ona apsolutno precizno, gospodine Čikiriz, objasnila formu kako ne može da dođe do zloupotrebe i zbog čega je SRS i ona lično podnela amandman na član 1.

Da niste u pravu, gospodine Čikiriz, kada ste govorili, ne slažući se sa našom argumentacijom, nas srpskih radikala, kada ste rekli da postoje mnogobrojne presude i procesi pred nadležnim sudovima, žao mi je što nije ministar ovde da nam odgovori, verovatno bi morala da zna koliko je takvih postupaka nasledila i u toku njenog mandata, ako su započeti protiv onih koji su bili pripadnici Brozovih komunističkih snaga koji su izvršili zlodela nad nedužnim srpskim narodom, reći ću vam, a i vi ste odavno u Kragujevcu i trebalo bi da poznajete situaciju kada je u pitanju samo spisak žrtava sa područja gružanskog, odnosno kragujevačkog sreza, ali da vam kažem da, kao što nije bilo moguće ništa uraditi pre 20 godina, kada su podnete, gospođo Čomić, prve krivične prijave protiv tih komunističkih vođa koji su izvršili ta zlodela nad srpskim narodom, tako neće biti moguće da se svi ljudi koji su stradali pod takvim režimom rehabilituju po ovom zakonu. Ovaj zakon je potpuno besmislen.

Mi smo vas u toku rasprave, baš govoreći o članu 1, podsetili, jer je predlagač stavio da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode i drugih prava, do dana stupanja na snagu ovog zakona. Izvinite, ali i nacizam je neki ideološki ili politički razlog. Da li to znači da će po ovom zakonu svi oni koji su zastupali tu najgoru antiljudsku ideologiju, ako tako možemo da nazovemo jedno od najvećih zla 20. veka, da rehabilitujemo ovim zakonom? Kako sada stoji ova formulacija, to može da vidi i gospodin Čikiriz, koji uporno brani član 1. Predloga zakona, to je onda moguće, ili da se rehabilituju pripadnici nacističkih i Hortijevih snaga, o čemu je govorila gospođa Radeta, u Vojvodini, ali to je opet vezano za uslov koji vam postavlja Mađarska država oko povraćaja imovine i onoga što oni vide kao buduću projekciju na području naše sverene Autonomne Pokrajine.

Zbog toga što je nevešto i ne argumentovano gospodin Čikiriz pokušao, kao pripadnik SPO, da ospori amandman SRS, da vam pročitam samo jedan deo izvoda jedne od prvih krivičnih prijava koje su podnete protiv tih komunističkih zlikovaca davne 1991. godine, a do dana današnjeg apsolutno nikakav epilog ne postoji.

Pročitaću vam krivičnu prijavu koju je podneo advokat Milan V. Tišović protiv Milovana Đilasa 1991. godine za izvršenje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. Krivičnog zakonika SFRJ:

Imenovani je bio aktivni učesnik rata od 1941. do 1945. godine. Bio je u najužem rukovodstvu organizatora i direktno je učestvovao u donošenju odluka po kojima su likvidirani viđeniji ljudi, domaćini, koji su shvatili besmislenost ubijanja u prvom redu braće po veri, a zatim i ostalih ljudi koji nisu hteli prići pokretu kojim je imenovani pripadao. Za bavljenje u rodnoj Crnoj Gori izvršio je direktno, ili posredno takva zlodela, da je u narodu ostala kletva – da Bog da ti Đilas sudio. Ova kletva najbolje pokazuje kakav je sudija imenovani bio. Od tog njegovog sudovanja, ostalo je mnogo grobova punih jama u koje su žrtve najhumanijeg slobodarskog, kako su to komunisti nazivali, predvođeni Brozom i Đilasom, pokreta bacane.

Potom su u ovoj tužbi, ja samo govorim o izvodima, opisani pojedinačni slučajevi za koje je postojala osnovana sumnja, a državni organi ništa nisu uradili u proteklih 20 godina da ih je Đilas počinio.

Takođe su podnete krivične prijave pre 20 godina protiv Miodraga Tripkovića zvanog Mačak, Raše Lepenca, Milana Lukovića, itd, zbog činjenice, kao što to stoji ovde, nisu hteli da se saslušaju svedoci iz Kruševca, kao i svaki drugi grad u Srbiji i Kruševac je imao žrtve koje su okupatori pobili i računa se da je oslobođenje grada stajalo negde oko 870 građana Kruševca.

Kada bude moj amandman na redu, na član 13. govoriću o ovim žrtvama sa područja a njih je na stotine, nekadašnjeg Gružanskog sreza, sa područja grada Kragujevca. Ali, evo, pomenuću samo sada, a nastaviću pošto isti advokat pre 20 godina je podneo tu krivičnu prijavu protiv Mijalka Todorovića zvanog Plavi, rođen u selu Dragušice, nastanjenog tada pre 20 godina u Beogradu, jer je bio jedan od najpoznatijih učesnika zadnjeg rata na području Šumadije i u njemu je narod ovog kraja, zaista koji je doživeo takve strahote, sačekao oslobođenje u Drugom svetskom ratu, ali su počela velika stradanja i on je ne samo izneverio nadanje naroda, a pogotovo narod njegove Gruže, već je učinio i direktno i indirektno sva ta zlodela.

Prema tome, argumentacija koja je u članu 1. iznela gospođa Radeta obrazlažući zašto moramo na ovako jasan način da definišemo u startu prvi član zakona, dovoljno govori da vi nećete besmisao ovog zakona i unošenje jednog duha nečega što nije ni potrebno da se, kako je to rekao pre neki dan kolega Martinović, razvija građanski sukob između partizana i četnika, jer inače su u poslednjem otadžbinskom ratu, a o tome je najviše govorio naš predsednik u haškom kazamatu, dr Vojislav Šešelj, svi Srbi i svi oni koji su stali u oslobođenju, a bilo ih je Srba i Muslimana i Srba katolika, kao što ih je bilo, a govoriću o tome kasnije, u vreme Drugog svetskog rata, su se nazivali četnicima jer su se branili od NATO, od Amerike, od ustaške hrvatske vlasti, od onih koji su razbili jedinstveni nacionalni i verski prostor bivše Jugoslavije. Hvala.

Sedam minuta i 50 sekundi iskorišećno od vremena poslaničke grupe.
Rečima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite. Imate vreme poslaničke grupe.

Glavni deo moje diskusije bio je usmeren na tvrdnju gospođe Vjerice Radete da je bolji sadašnji zakon o rehabilitaciji i da SRS neće glasati za Predlog zakona o rehabilitaciji i tu sam iznosio samo argumente.
Jasna je strategija SRS da su oni u svemu najbolji, najpametniji i najveće patriote, a svi mi ostali smo neznalice, izdajnici itd, ali sam se u Skupštini uvek trudio da iznosim argumentaciju. Aktuelni sada važeći Zakon o rehabilitaciji ne priznaje vraćanje imovine. Znači, SRS nije za to da se rehabilitovanim licima vrati imovina, mi jesmo. Ne priznaje se penzijski staž u duplom trajanju, mi smo opet za to da se rehabilitovanim licima prizna taj staž. Ne priznaje se mesečna naknada ili poseban dodatak, a mi smo za to da se to priznaje. Ne priznaje se zdravstvena zaštita i zdravstveno osiguranje, a mi smo za to da se to priznaje. Ne priznaje se tzv. rehabilitaciono oštećenje, a mi smo za to da se to priznaje. Zbog ovih stvari koje su mnogo krupne, koje čine suštinu rehabilitacije, mi smatramo da je ovaj predlog zakona mnogo bolji. Svako ko smatra suprotno, neka iznese svoju argumentaciju ali, molim vas da ne koristimo terminologiju da neko bolje zna, da neko bolje ne zna, nego dajte da suočimo argumentaciju da bismo došli do najboljeg rešenja.

Minut i 45 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.

Naravno da ništa od ovoga nije tačno i da je ovo obmanjivanje javnosti, a kada budemo došli dalje do amandmana na članove 21. i 25. videćemo da je SRS apsolutno za vraćanje i imovinskih prava licima kojima treba rehabilitovati i sve ovo što je kolega Čikirz malopre naveo nema nikakve veze sa SRS, ali zaista ne bismo sa njim da se raspravljamo na ovu temu, jer danas da neko govori o rehabilitaciji četnika i o rehabilitaciji Draže Mihajlovića, a da u Pokretu za preokret tzv. sedi sa Jovom Kapičićem, zaista je smešno.

Iskorišćeno 50 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Žutić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović. Izvolite.

Hvala gospođo Čomić. Doktor Žutić je podneo amandman na član 1. da se u stavu 1. tačka 1) menja i glasi, moram da pročitam zbog prisutnih poslanika i javnosti kako on to predlaže u ime SRS, da se – na teritoriji nekadašnje Kraljevine Jugoslavije do 1946. godine FNRJ, SFRJ, SRJ, Srba raznih veroispovesti i državljana bivše Jugoslavije i Republike Srbije, sa ili bez sudske ili administrativne odluke.
Govorili smo o tome kada je bila načelna rasprava da je ovako predloženi član 1. i stav 2. zakona, kao i član 2. apsolutno neprihvatljiv, a ovo je potpuna besmislica u formulaciji, jer vi kažete da pravo na rehabilitaciju imaju lica izvan teritorije Republike Srbije koja su stradala bez sudske ili administrativne odluke, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije.
Pa, gospođo Čomić, kada je Srbija postala samostalna država? Kada je ona kao status Republike dobila, dobro znate Ustavom iz 1990. godine, a posle onog lažnog referenduma separatista Mila Đukanovića je dobila samostalnost 2006. godine. Kako je onda moguće da ovako nešto ostane u Predlogu zakona? Da li vi onda hoćete selektivno da primenjujete, pod znacima navoda, zakon ili brinete da i partizani i pripadnici Ravnogorskog pokreta budu rehabilitovani, a Srbi su bez obzira da li su Srbi pravoslavci, Srbi rimokatolici ili Srbi muslimanske veroispovesti, gde god da oni su živeli na području bivše Jugoslavije, jer ta država je egzistirala posle Drugog svetskog rata.
Jel to tačno ili nije? To su činjenice. Ja ću vam navesti neke primere, i to je bila intencija dr Žutića iz SRS, da se izvrši, da postoji mogućnost rehabilitacije, ali mi vidimo da to u startu nije moguće, svih Srba, bez obzira da li su pripadali partizanima ili četnicima i koje vere su bili sa prostora bivše SFRJ, kakav je njen naziv bio u krajnjem obliku one velike države.
Prema postojećim odredbama i predlozima zakona to apsolutno neće biti moguće, pa se onda postavlja pitanje – ko će da rehabilituje Srbe iz Crne Gore koji su na ovakav način, pod Milovanom Đilasom, koga sam malo pre pominjala, pod Tempom, stradali, a to su čitavi ravnogorski odredi časnih Srba i boraca protiv fašista iz plemena Vasojevići. Ko će da rehabilituje Srbe iz Makedonije? Ko će da rehabilituje Srbe sa područja Republike Srpske Krajine, sa područja Republike Srpske, krajiške Srbe? Ko će da rehabilituje majora Lazara Tešanovića koji je bio komandant četničkog odreda u BiH i jedan od najbližih saradnika đenerala Draže Mihajlovića koji je mučki ubijen 1947. godine?
Mi se zalažemo da tu rehabilitaciju imaju Srbi za koje možda javnost manje zna. Dr Žutić je pisao knjige o tome. U ideologiji srpskog nacionalizma dr Vojislav Šešelj je takođe pominjao te ljude koji su bili pripadnici ravnogorskog četničkog pokreta i bliski saradnici Draže Mihajlovića a koji su bili druge veroispovesti. Među njima je i Niko Bartulović, koji je bio istaknuti književnik, koji je rođen na Hvaru i koji je bio blizak vojvodi Biračninu a kasnije i vojvodi Žujoviću, koji su bili komandanti četničkih jedinica u Dalmaciji i tamo se borili protiv okupatora i fašista. Inače, Niko Bartulović je bio, osim toga što je bio intelektualac i književnik, blizak prijatelj i sa Vladimirom Đorovićem i sa Ivom Andrićem.
Takođe, drugi književnik koji je likvidiran odnosno osuđen pod komunističkim režimom na sedam godina robije, i to u onoj grupi od 23 kojoj je suđeno zajedno sa đeneralom Mihajlovićem je Đuro Vilović iz Brela kod Makarske, koji je pod komunističkim režimom osuđen zbog verbalnog delikta, kao što se sada sudi u ovom kazamatu, antisrpskom sudu, našem predsedniku dr Vojislavu Šešelju. Eto, isto tako su i komunisti radili posle Drugog svetskog rata i Đuru Vilovića osudili na sedam godina robije.
Moram još da vam kažem, gospođo Čomić, da su obojica imali, a nije tu gospođa ministar, to bi za nju bio podatak, dakle, treba da se pokrene njihova rehabilitacija, obojica su imali jugoslovensko državljanstvo. Znači, nikada nisu imali hrvatsko državljanstvo.
Tu su i mnogi pripadnici ravnogorskog pokreta koje je potrebno rehabilitovati a koji su pripadali muslimanskoj veroispovesti, kao što je slučaj književnika Mustafe Mulića koji je rođen u Livnu i koji je bio narodni poslanik i biran za narodnog poslanika 31. godine i 37. godine je ovde sedeo, u skupštinskim klupama. Zaista, ima još mnogo, ali zbog nedostatka vremena ja ne mogu da nabrojim sva ta imena pripadnika dalmatinskih četničkih odreda odnosno brigada koji su učestvovali, a bili su Srbi, rimokatolici, učesnici pokreta, rame uz rame sa četnicima đenerala Mihajlovića, jer to neće da uradi, gospođo Čomić, ustaška, hrvatska država, a vidite da to Srbija sada sužava. Jednostavno, samo na primeru ove dvojice istaknutih intelektualaca, odnosno trojice, ja sam vam pokazala da je potrebno da se prihvati amandman dr Žutića, da bi to bilo moguće i da bi oni mogli da ostvare svoja prava.

Iskorišćeno je sedam minuta od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Jerkov i Radovan Radovanović.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, narodne poslanice, pre svega, htela bih da kažem da mi je žao što nema nekoga ko bi u ime Vlade mogao da odgovori na naše sugestije. Doduše, mi jesmo dobili mišljenje Vlade i očigledno da svi mi koji obrazlažemo i dalje svoje amandmane ovde, uprkos tome što smo dobili mišljenje Vlade, ne prihvatamo ga i smatramo da su naša rešenja bolja. Ja verujem da će ovde prisutni predstavnici Vlade preneti ono što je danas u raspravi izneto, ali mislim da bi svakako bilo bolje i mislim da je omiljena reč Vlade i da je celishodnije da možemo i da razmenimo stavove i da govorimo o tome u realnom vremenu.
Podnela sam, zajedno sa svojim kolegom Radovanom Radovanovićem, amandman na član 1. na stav koji glasi: "Pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3. i 4. ovog člana, ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšte prihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda." Ta lica na koja se odnosi ovaj stav su upravo ona lica koja su lišena slobode života i drugih prava na osnovu sudske ili administrativne odluke organa republike ili vojnih i drugih jugoslovenskih organa.
Naime, ne znam odakle bih počela zbog čega je ovaj stav za mene sporan i zbog čega sam predložila njegovu izmenu. Pre svega, trebalo bi da bude sporno da mi uopšte zakonom poništavamo sudske odluke nekog vremena. To znači da nema nikakve pravne sigurnosti. To znači da nakon 20 ili 30 godina neki drugi skupštinski saziv može da donese zakon kojim bi poništio sudske odluke donete danas. Ukoliko mi neku sudsku odluku, to je razlog zbog kog bih volela da postoji neko iz Vlade ko može sada da mi odgovori, jer to je nešto o čemu već dugo vremena razmišljam, ukoliko mi neku sudsku odluku na osnovu koje je neko lišen života proglasimo ništavom i kažemo da je ona bila neopravdana, šta se dešava sa onim ko je doneo tu sudsku odluku? Šta se dešava sa onim ko je na osnovu te sudske odluke nekoga lišio života? Da li ti ljudi postaju tada ubice? Da li oni krivično odgovaraju? Da li su ta krivična dela zastarela? Da li idu u istoriju kao zločinci? Zaista mi nije jasno, ukoliko poništavamo sudske odluke, šta se dešava sa onima koji su te odluke donosili? Da li sada njih lišavamo nekih prava ili kako to funkcioniše?
Ono što je dalje sporno na ovaj način kako je to predloženo od strane Vlade Republike Srbije, vraćaju se prava onima koji su osuđeni ukoliko je sudska ili administrativna odluka doneta protiv načelima pravne države. Većina tih presuda je doneta neposredno posle rata. Sam Predlog zakona prepoznaje da su tada postojali zakoni po kojima su te odluke donošene. Dakle, ti zakoni nisu bili pravedni, ali poštovala su se načela pravne države, sprovodila se vladavina prava. Oni su sudili prema tada važećim zakonima, tako da sve one presude koje su ugrožavale ljudska prava, potpadaju pod koncept prava države jer su u to vreme bili važeći zakoni.
Naredni deo koji je sporan, opšte prihvaćeni standardi ljudskih prava i sloboda. U vreme kada je većina presuda o kojima govorimo doneta, nije postojao koncept ljudskih prava i sloboda. Opšte prihvaćena ljudska prava i slobode nisu postojale kao pojam u međunarodnom pravu, u UN, u međunarodnim organizacijama, u našem pravu.
Dakle, ne znam da li se to odnosi na opšte prihvaćeni standard ljudskih prava i sloboda danas ili na opšte prihvaćene standarde ljudskih prava i sloboda onoga vremena. Podsetiću, u to vreme žene nisu imale pravo glasa. U to vreme su homoseksualce krivično proganjali.
Mi današnje opšteprihvaćene standarde ljudskih prava i sloboda ne možemo primenjivati na nešto što se dešavalo pre 70 godina. Zbog toga sam predložila da se ovo preformuliše. Ukoliko ima volje od strane predlagača, i dalje bih modifikovala taj svoj predlog, da se na neki način dogovorimo ako postoji neka formulacija koja bi za predlagača bila prihvatljivija.
Ja sam naime predložila da se ovo preformuliše na sledeći način. Član 1. stav 2. menja se i glasi – pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tačka 3) i 4) ovog člana, ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivnom osnovnim načelima tadašnjeg pravnog poretka i državnog uređenja i ukoliko je prilikom njenog donošenja povređena pretpostavka nevinosti.
Mislim da je moje rešenje, opet ću upotrebiti vaš termin celishodnije, zbog toga što mi zaista, ono o čemu je govorila gospođa Tabaković, mi na ovaj način one stvari koje su instinski bile nepravedne mi zapravo, prosto prenebregavamo time što je to u to vreme bilo u skladu sa zakonom. Zbog toga je mnogo važnije da je tim ljudima povređena procesna prava. To je isto još jedan od termina o kojima smo razmišljali, međutim ni procesna prava nisu koncept koji je tada bio poznat. Mislim da ima prostora razmisliti o tome. Besmisleno je današnje standarde ljudskih prava primenjivati na nešto što se dešavalo pre 70 godina, posebno što koncept ljudskih prava nije bio poznat, pravna država isto tako.
Ono što najviše zbunjuje, zapravo to što je Vlada u obrazloženju zbog čega se ne prihvata amandman mene i kolege Radovanovića navela upravo one razloge zbog kojih ja predlažem da se amandman prihvati. Zahvaljujem.