Narodni poslaniče, kada vas podsetim da kršite odredbe Poslovnika, to radim u skladu sa Poslovnikom i na osnovu teksta amandmana koji je predamnom, kao i na osnovu teksta predloga izmena i dopuna zakona, pa kada vas podsetim da kršite odredbe Poslovnika to radim obrazlažući zašto vas podsećam a sada vam izričem upozorenje pred izricanje kaznenih mera ako insistirate da i dalje kršite odredbu Poslovnika koja vas obavezuje da govorite o dnevnom redu.

Država se ne voli ili ne poštuje na taj način što će se ustanoviti manji ili veći broj držanih praznika, nego na taj način kako i kolike uslove će Vlada i režim da obezbedi za građane Srbije. Zato kod nas nije primaran jer sam u početku rekao da bi skoro svaki dan koji postoji mogao da bude državni praznik.
Vidite još, gospodine ministre, u obrazloženju za ne prihvatanja mog amandmana šta se još kaže, jer sam jasno tražio da državni praznici budu Sveti Sava i Vidovdan. Ovako kažete – oba praznika i SPC na odgovarajući način, a u skladu sa crkvenim kanonima. Nije valjda da mislite da ova vlada, Mirko Cvetković i Boris Tadić mogu i crkvene praznike da ukinu? Hvala vam.

 Iskorišćen je jedan minut od vremena poslaničke grupe.
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Esad Džudžević i Bajram Omeragić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanici Esad Džudžević i Bajram Omeragić podneli su zajedno amandman, sa ispravkom kojim predlažu da se posle člana 2. dodaju dva nova člana 2a i 2b.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Meho Omerović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Olena Papuga i Radovan Radovanović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Radovan Radovanović. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, saradnici, koleginice i kolege narodni poslanici, narodni poslanici LSV smatraju da na duži period je neophodno urediti pitanje državnih i drugih praznika u Republici Srbiji.
Predali smo dva amandmana na predložene izmene i dopune ovog zakona. Ovi amandmani nisu samo terminološka intervencija na ono što je predloženo, već mislimo da je neophodno ukazati i dobro bi bilo da se usvoje.
Pročitaću ovaj član 5. na koji smo podneli amandmani. Član 3. je a odnosi se na član 5. zakona. Član 5. ovako bi sad izgledao ako se usvoje ove izmene i dopune – U Republici Srbiji praznuje se radno Sveti Sava, Dan duhovnosti, Vidovdan, Spomen na Kosovsku bitku i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, spomen na 21. oktobar 1941. godine i krvavu jesen 1941. godine, kada su Nemačke okupacione snage izvršile masovni ratni zločin nad civilima u Kragujevcu i širom Srbije. Sveti Sava praznuje se 27. januara, a Vidovdan 28. juna na Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu 21. oktobra.
Liga socijaldemokrata Vojvodine uverava da je neophodno obeležiti i obeležavati ne samo sa jednim danom, nego radom i delovanjem antifašističke tradicije ove zemlje, nije neophodno. Držimo da je najmanje ovoliko potrebno da bi se odredio datum na koji ćemo to svi obeležavati.
Saglasni smo i sa tim da to bude 21. oktobar, jer većina građana Republike Srbije smatra da to treba da bude. Ali, ono što nama smeta i ono zašto sam čitao ovaj predloženi član jeste sledeće. Ne bi smeo u Narodnu skupštinu da dođe nijedan zakon koji prepravlja naziv ove zemlje. Ispred sebe imam Ustav Republike Srbije, da ne čitam ponovo, ali 1. član kaže "Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava" itd. itd.
Ako smo se dogovorili i napisali u Ustavu Republike Srbije da je to Republika Srbija, onda je najmanje u zakonu Republika Srbija uvek Republika Srbija, dok je to tako.
Znam da ovo neki previđaju i podrazumevaju kada kažu – Srbija, da je to automatski i Republika Srbija, ali ima i onih koji iz ideoloških i kojih drugih razloga namerno potenciraju da je u pitanju samo Srbija, ne zaboravljaju, nego ne žele ni da kažu da je to Republika Srbija. Imaju i oni dok baštine tu ideju pravo da tako govore.
Ali, šta se nama dešava? Komercijalna sredstva informisanja bi trebala da znaju kako se zove ova zemlja, ali javni servis Republike Srbije mora da zna kako se zove ova zemlja i ne sme da se dešava npr. u informativnim emisijama javnog servisa da se najčešće kaže - predsednik Srbije, predsednik Vlade Srbije. To svakodnevno slušamo. Namerno se zaboravlja i ne izgovara puno ime naše zemlje. Ne postoji predsednik Srbije. Postoji predsednik Republike Srbije i predsednik Vlade Republike Srbije.
Onda, npr. u sportskom programu našeg javnog servisa u prenosu ili komentarima sportskih dešavanja najčešće se kaže – srpski reprezentativci, srpski sportisti itd, a u toj opremi i sa grbom ponosno i mnogo dobro, čak najbolje, reprezentuju npr. ljudi kao što su Miralem Sulejmani, Adem Ljajić, Mihail Dudaš, Nađa Higl, Brižitka Molnar ili Đula Mešter ili bilo ko drugi.
Izvinjavam se ovim ljudima što im pominjem imena. Nemam nikad običaj ni nameru da ispitujem nekoga koje mu je nacionalno poreklo ili kakve je pripadnosti, ali po imenima bih rekao da ne pripadaju većinskom narodu.
Između ostalog, dešava nam se da se sa veoma bitnih mesta u ovoj zemlji, znači iz Ministarstva kulture, kaže da su to srpski pisci, pa se nabrajaju: Ivo Andrić, David Albahari, Danilo Kiš, Meša Selimović itd. To su sve ljudi koji su bili ili neki od njih jesu žitelji i ponosni građani Republike Srbije, ali većina, odnosno ovi koje sam nabrojao, pretpostavljam da ne pripadaju većinskom narodu.
Ovaj drugi deo, gde se ovaj dan predlaže da bude dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Na primeru sredine iz koje dolazim biću slobodan da kažem da je bitno da se zna ko je sve stradao, ali u kojoj meri nije toliko. Na primer, na teritoriji opštine Bačka Topola na putu za Bajšu bio je u leto, jesen 1941. godine formiran logor u koji su odvođeni Jevreji. Oko 6.000 Jevreja je bilo zatvoreno u tom logoru. Svega 83 se vratilo posle Drugog svetskog rata. Ovi ostali su uglavnom stradali. Danas u Bačkoj Topoli na prste jedne ruke mogu se prebrojati Jevreji.
U Petnaestoj vojvođanskoj brigadi od 1200 boraca, 99% su bili Mađari, 94 njih je ostavilo svoje živote za slobodu ove države i svih nas. Tih 94 su počev, abecednim redom, od Apro Pala, pa do Veroš Jožef, tim redom su nabrojani i tkao ih pamtimo. Znači, nisu bile samo i ne treba da budu u ovom zakonu samo srpske žrtve. Po nama treba da bude dan sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu, a to sve u Republici Srbiji. Hvala.

Šest minuta i 30 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

Sada određujem pauzu prepodnevnog dela rada.

Rad ćemo nastaviti u 12,45 časova, sat vremena pauze.

(Aleksandar Martinović, sa mesta: Po Poslovniku.)

Dobićete reč na početku popodnevnog dela.

(Posle pauze.)

 

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom u popodnevnom delu sednice, sa zahtevom za rečju o povredi Poslovnika, koju je imao narodni poslanik i dobiće je čim bude u sali.

Izvolite.

Hvala, gospođo Čomić, što me niste zaboravili. Javio sam se zbog povrede Poslovnika člana 107. u vezi izlaganja gospodina Radovanovića, zato što je u njegovom izlaganju, po mom mišljenju, došlo je do povrede dostojanstva Narodne skupštine. Prvo, njegov amandman nem nikakve veze sa sportistima koji se takmiče u bilo kom sportu za reprezentaciju Srbije. I kada se kaže da je neko srpski sportista, ne misli se da je Srbin po nacionalnosti, nego da brani boje Republike Srbije na odgovarajućem sportskom takmičenju i takva terminologija je uobičajena svuda u svetu.
Ono što je prevashodno dovelo do povrede dostojanstva Narodne skupštine jeste, onaj deo izlaganja gospodina Radovanovića, gde on kaže, da Ivo Andrić i Meša Selimović, nisu bili Srbi. To jednostavno nije tačno. Dakle, Ivo Andrić je sebe smatrao Srbinom rimokatoličke ispovesti, a Meša Selimović je sebe smatrao Srbinom muslimanske veroispovesti. Bilo je mnogo Srba rimokatolika i Muslimana koji su itekako doprineli razvoju srpske duhovnosti i srpske kulture. Bilo bi dobro da gospoda iz lige Socijaldemokrata Vojvodine, pre nego što se jave za reč, ipak malo nešto pročitaju iz srpske istorije i da znaju ko je ko u srpskoj istoriji.

Nema povrede člana 107, odnosno nije bilo potrebe da upozorim narodnog poslanika Radovana Radovanovića da krši odredbe člana 107. iz prostog razloga, što je kontekst i argumentaciju koju je imao, doveo u vezu sa izostavljanjem zvaničnog naziva Republika Srbija i sa komentarisanjem o potrebi da se i zvaničnici i mi koji radimo u institucijama Srbije, nazivamo po nazivu kako to stoji u Ustavu Republike Srbije i tada je naveo primere, ne ugrožavajući ni dostojanstvo ni ugled Narodne  skupštine.
Da li želite da se Skupština izjasni u danu za glasanje? (Da.)
U danu za glasanje, Narodna skupština će se izjasniti o povredi Poslovnika za koju smatra da je urađena u vezi sa članom 107, narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Bojan Kostreš i Aleksandra Jerkov.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman, sa ispravkom, je podneo narodni poslanik Nikola Žutić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Nikola Žutić.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanima na član 3. SRS je nastojala da terminološki prilagodi taj član sa problematikom obeležavanja sveukupnog nacionalnog srpskog stradanja.
U novoj verziji, član 3. bi glasio, citiram – u Republici Srbiji, radno se evociraju uspomene na Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu i krvavu jesen 1941. godine, kada su nemačke okupacione snage izvršile masovni ratni zločin nad civilima u Kragujevcu i širom Srbije, Dani sećanja na sva srpska genocidna stradanja u Nezavisnoj državi Hrvatskoj u Drugom svetskom ratu. To je dan osnivanja logora Jadovno, 26. juni 1941. godine i dan osnivanja logora Jasenovac 21. avgust 1941. godine.
U obrazloženju amandmana sam naveo sledeće. Citiram – pored strašnih nemačkih zločina nad Srbima u Kragujevcu, Kraljevu i drugim gradovima u Srbiji, neophodno je da se odrede dani sećanja na još strašnije zločine genocida nad prekodrinskim Srbima, koje Republika Hrvatska sigurno neće uvrstiti u svoj domoljubni kalendar sećanja.
Epilog masakriranja, ubijanja Srba i bacanje u Velebitskoj jami i u more oko ostrva Pag, dostiglo je neverovatne razmere. Ubijeno je 42 hiljade Srba, Jevreja i u manjem broju, Hrvata i Jugoslovena. Jadovno je samo simboličan naziv za najveće stratište u jugoistočnoj Evropi u leto 1941. godine. Radilo se o sistemu hrvatskih logora smrti sa centrom u Gospiću, koji je bio sabirni logor i koji je obuhvatao logore u selu Jadovno i druge jame na Velebitu, Karlobagu i logore na ostrvu Pag, u Slano i Metajna.
Jasenovac je samo nastavak masovnog ubijanja Srba i Jevreja. Pošto je on osnovan u avgustu 1941. godine, tj. posle ukidanja sistema logora smrti sa centrom u Gospiću. Broj Jasenovačkih žrtava se, prema istraživanjima procenjuje od 300 hiljada do 700 hiljada ubijenih Srba, Jevreja, Roma i Hrvata.
Ovim izmenama člana 3. se izjednačuju žrtve iz Srbije sa žrtvama iz drugih srpskih zemalja. U načelnoj raspravi sam istakao da su se prošle i ove godine, konačno počeli obeležavati dani sećanja na Jadovno, koje je u potpunosti bilo izbrisano iz svesti srpskog naroda. Rekao sam da je, zahvaljujući doktoru Bastrevšiću iz Banja Luke, ove godine organizovan naučni skup na temu Jadovno. To je bio prvi naučni skup o Jadovnom, koje je inače bilo u potpunosti zaboravljeno. Ja kao učesnik nekih naučnih skupova u Jasenovcu, iznenadio sam se kada sam video da mnogi naučnici iz inostranstva nikada nisu čuli za Jadovno.
Kao što sam već istakao u načelnoj raspravi, praznovanje Jugoslavije i Srbije je bilo uvek obeležavano ideološkom i političkom pozadinom, od slavljenja monarhističkog jugoslovenstva, dinastije i monarha, do anacionalnih komunističkih i socijalističkih praznika koji su slavili kult borca, ali samo jednog, partizanskog, bez drugog, antifašističkog četničkog. Slavljen je i kult radnika radničke klase u zemlji tzv. socijalističkog nerada. Bila je poznata sentenca – ne može me niko tako malo platiti, koliko ja mogu malo raditi. Slavljen je i kult revolucionarnih nelegitimnih odluka AVNOJ, kojima su Srbi u novim nasilno povučenim granicama, stavljeni u republičke torove.
Zbog ideoloških nesuglasica koje su i dan danas izražene u narodu, a naročito u srpskoj politici, možda je trebalo razmišljati i o neutralnim datumima, koji se ne mogu pripisati ni jednoj ideologiji. Naprimer, kao opšti srpski praznik, ali kao opšti građanski dan sećanja, dan narodnog stradalništva, od kojih su krenula sva potonja stradanja srpskog naroda, ali i drugih naroda u Drugom svetskom ratu. To je 6. april 1941. godine, i taj dan se mogao pomenuti kao zajednički za sva stradanja u Drugom svetskom ratu.
I danas postoji ozakonjen Dan sećanja, a to je Dan sećanja na žrtve u Jasenovcu, koji se obeležava 22. aprila 1945. godine, kao datum proboja logoraša iz Jasenovca. Taj datum je ozakonjen Zakonom o formiranju muzeja žrtava genocida. Inače, zakon je svojevremeno podržao i Sveti sinod SPC. Na kraju krajeva bi i taj datum mogao biti uvršten među ove datuma vezane za Dan sećanja.
Srpski patrijarh Irinej se nedavno oglasio povodom političkih i državnih nedoumica oko obeležavanja Dana sećanja. Zalagao se za poštovanje i izjednačavanje svih žrtava, izjednačavanje svih žrtava unutar, odnosno iz redova srpskog naroda.
Sada ću vam pročitati delove iz pismenog obraćanja patrijarha Pavla od 20. oktobra 2011. godine, koje najbolje opominje zakonopisce da su se ogrešili o stradalništvo prekodrinskih Srba. naslov patrijarhovog obraćanja glasi – Sabirajmo se oko mesta stradanja, kao što su naši mučenici ujedinjeni u stradanju u carstvu nebeskom. Citiraću patrijarha – mučenički grobovi i mesta stradanja su za našu svetu crkvu, naročito u njenom iskonu, predstavljali mesto okupljanja i jedinstva. Mesta na kojima se pojavljivao identitet crkve. Dovoljno je setiti se da su prvi hramovi nastali baš na mučeničkim grobovima.
Za naš narod mesta stradanja su mesta posebnog poštovanja, sveštena mesta koja su umnogome odredila srpski identitet, od Kosova preko Vračara do albanske golgote i Plave grobnice. To se odnosi na Kragujevac, mesto užasnog zločina nemačke vojske, a još više na Jasenovac, mesto jednog od najstrašnijih zločina uopšte, koji je već u celom svetu našao mesto u memorijalima, izložbama i udžbenicima, zajedno sa Treblinkom, Dahauom i Aušvicom, čiji dan oslobođenja 27. januar se obeležava u mnogim zemljama, iako se ne nalazi na njihovoj teritoriji.
Naprotiv, veliki broj Sremaca je nastradao u Jasenovcu, a potomci stradalnika jasenovačkih danas čine veliki deo građana Republike Srbije, koja je u ratu učinila što je mogla da ih skloni, zaštiti i nahrani. Kragujevačkim kao i kraljevačkim žrtvama, žrtvama novosadske racije kao i mnogim drugim tragdedijama na tlu Srbije u Drugom svetskom ratu treba odavati dostojnu počast. Jasenovac već jeste naš svenarodni simbol, kojeg je kao takvog zakonodavac prepoznao još 1992. godine i tim zakonom možemo da se ponosimo.
Između Kragujevca i Jasenovca ne postoji nikakva kontradiktornost i nepotrebno je od njih praviti predmet polemike i rasprave. Prevashodno je potrebno da se oko mesta stradanja okupljamo i ujedinjujemo, kao što su to naši novomučenici ujedinjeni u stradanju u carstvu nebeskom iz kabineta patrijarha srpskog.
Iz ovog obraćanja gospodina patrijarha vidljivo je da čak ni on nije pomenuo najveće srpsko stratište posle Jasenovca, a to je pomenuti gospićki sistem logora smrti, sa centrom likvidacija u selu Jadovno, koja je, kao što sam već i rekao, prethodila Jasenovcu. Dakle, Jasenovac je samo nastavak rada Jadovnog, pošto su Italijani zatvorili Jadovno 21. avgusta 1941. godine. Preostali preživeli logoraši su kamionima prebačeni u novi sabirni logor Jasenovac. O njemu već mnogo znamo.
Dakle, poenta mog amandmana je da se…
(Predsedavajuća: Izvinite, narodni poslaniče, niste vi krivi, ali moram da vas prekinem. Molim koleginicu Vjericu Radetu, smeta njen telefonski razgovor, mada nije propisano da li sme ili ne sme, ali mislim da se podrazumeva da ne sme. Izvinite, poslaniče.)
Dakle, poenta mog amandmana je da se Jadovno uvrsti kao prvo veliko stradalničko mesto srpskog naroda, Roma, Jevreja, ali i Hrvata i Jugoslovena. Hvala.

Iskorišćeno je sedam minuta od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.