Dame i gospodo narodni poslanici, i SNS je reagovala kada je u pitanju član 7. On je poprilično i nedorečen, tu se ne prepoznaju nikakvi kriterijumi na osnovu kojih će eventualno Vlada, sigurno na predlog Ministarstva kulture, da bude u situaciji da pomaže i podstiče strane producente.

Znate, mi imamo već mogućnost koprodukcije. U ovom članu ostavljena nam je mogućnost da do 20% sredstava koja su potrebne za snimanje nekog filma budu pomoć republičke Vlade. Mislimo da je bilo moguće, kada je u pitanju koprodukcija, urediti i neka prava koja Vlada mora da ima na osnovu tih uloženih sredstava i taj opšti interes koji se provlači skoro kroz ceo zakon mogao je da bude uređen i u ovom članu.

To je ono što nama poprilično fali i poprilično smeta, kao i činjenica da je jako teško, u trenutku kada dajete novac, da možete da tvrdite da imate pred sobom delo koje ima neku određenu umetničku vrednost i koji je to nacionalni interes koji proističe iz svega toga.

Zato smo mi ovim članom nastojali da makar ta sredstva koja će se opredeljivati budu utrošena ili na teritoriji Republike Srbije, s obzirom na mogućnosti naše privrede, naše države, da bar neka ograničenja nametnemo Vladi, bar neka ograničenja vašem ministarstvu. Žao nam je što u tom smislu makar nije bilo više razumevanja, a sasvim sigurno da je ovo jedna tema, jedan institut koji ste morali mnogo ozbiljnije da razradite u ovom zakonu i da je iz ovog instituta mogla da proiziđe ozbiljna korist i možda bitno popravljanje imidža naše zemlje u svetu i interesovanje stranih producenata, ali je jako važno da to bude što transparentnije i da se u pravom smislu reči prepozna taj opšti interes. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ivan Andrić i Bojan Đurić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Radiša Ilić.

Da li neko želi reč? (Da.)

Narodni poslanik Dušan Marić. Izvolite.

DUŠAN MARIĆ : Dame i gospodo, član 7. govori o mogućnosti da Republika Srbija stimuliše strane producente da svoja filmska ostvarenja snimaju na teritoriji Republike Srbije. Citiraću taj član – radi podsticanja stranih producenata da u Republici Srbiji proizvode strana kinematografska dela iz člana 6. ovog zakona, stranom producentu isplaćuje se iz budžeta Republike Srbije, u skladu sa sredstvima obezbeđenim u budžetu Republike Srbije, do 28% ukupno utrošenih sredstava za snimanje filma na teritoriji Republike Srbije, u skladu sa posebnim aktom Vlade.

Dame i gospodo, ovaj novac će se isplaćivati iz budžeta, znači iz džepova građana Republike Srbije. Mi iz SRS smo protiv toga i zbog toga smo predložili smanjenje ovog procenta. Nismo predložili brisanje člana zato što se nadamo da će se konačno posle toliko vremena pojaviti i neki producent koji će biti raspoložen da svoja sredstva uloži u snimanje filma na teritoriji Republike Srbije, koji će afirmativno govoriti o srpskom narodu, o Republici Srbiji, o njenim nacionalnim manjinama i uopšte o njenim građanima.

Znači, iz tog razloga mi smo podneli ovaj amandman kojim predlažemo da se procenat sa 20% smanji na 10%, a jedan od razloga i osnovni razlog što smo predložili smanjenje ovog procenta jeste to što smo mi siromašna zemlja, a što filmove na teritorijama stranih država uglavnom snimaju jake i finansijski moćne produkcije kojima ovakva pomoć u svakom slučaju nije ni neophodna. Hvala.

Iskorišćeno je minut i 50 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović. Izvolite.

Gospodine Markoviću, u ovom vremenu teške ekonomske krize i zbog činjenice da ne može ni ovaj procenat da popravi filmsku industriju, da je tako nazovemo, u Srbiji, mi smo predložili da se ovaj procenat smanji.

Podsetiću vas na to da se veliki filmovi, a vi ste pre neki dan govorili o tome da se pojavljuju imena sponzora nekog serijala ili filma u odjavnoj špici, nikada nisu oslanjali na striktno budžetska sredstva, pa i one bivše države, tako i kanska ostvarenja koja su dobila nagradu "Zlatnu palmu", kao što je film "Sećaš li se Doli Bel", "Dom za vešanje", pa na kraju filmovi Živka Nikolića, filmovi Slobodana Šijana, koji su naša velika filmska ostvarenja, nisu se finansirali od sredstava iz budžeta, već su ljudi i producenti ovih pomenutih filmova, kao i mnogih drugih, uporište tražili u nekim velikim kompanijama ili u nekim stranim kućama koje su pomogle finansiranje tog filma.

Mi smatramo da ljudi koji su bili sposobni da naprave ova filmska ostvarenja i koji su pokazali da na takav način mogu jedan veliki projekat da finansiraju će isto to činiti i da neće da se oslanjaju na sredstva iz budžeta, a mi ćemo već od ponedeljka imati raspravu o budžetu Republike Srbije i vi vrlo dobro znate da je naša država prezadužena zemlja i da mi imamo ogroman budžetski deficit i da sve ono što je uradila ova nesposobna Cvetkovićeva vlada i Vlada od 2000. godine do današnjeg dana su učinile da se za kulturu uopšte mnogo manje sredstava izdvoji. Ali, kada bismo pravili neku gradaciju i na toj lestvici šta je građanima najpotrebnije, mi moramo pre svega da vodimo računa o socijalnoj zaštiti naših najugroženijih, o onima koji su izgubili posao, a njih je preko milion u Srbiji u ovom procesu, kako vi volite da kažete, tranzicije.

Apsolutno sam sigurna, kao i moje kolege iz SRS, da će ti ljudi koji imaju neke velike projekte upravo na takav način da obezbede sredstva, kao što su to uradili i ovi stvaraoci koje sam malopre pomenula i njihova filmska ostvarenja su ipak dostigla neku slavu i priznata su u svetu.

Iskorišćeno je dva minuta i 50 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.

Da li neko želi reč? (Da.)

Narodni poslanik Dušan Marić.

Kao što sam rekao prilikom obrazlaganja amandmana gospodina Radiše Ilića, u našoj zemlji strani producenti uglavnom snimaju, nažalost, filmove koji na vrlo loš način govore o srpskom narodu i istoriji Srbije, posebno o ratnim događajima od 1991. do 1999. godine.

I prošli put sam postavio pitanje i sada ga ponavljam – da li neko od vas zna za jedan film strane produkcije koji je snimljen na teritoriji Republike Srbije a da na vrlo loš način ne predstavlja građane Srbije, a posebno srpski narod, a kada su u pitanju ovi ratni događaji predstavlja na vrlo ružan način srpsku vojsku i srpske vojnike?

Da bi se zaustavila ta praksa, mi smo podneli sledeći amandman i ja ću ga pročitati. Znači, predlažemo da se ovaj član 7. dopuni sa sledećim stavom: "sredstva iz stava 1. ovog člana mogu se isplatiti samo onom stranom producentu čije filmsko delo ne negira, ili ne dovodi u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, ne omalovažava ili vređan nacionalna osećanja, identitet i tradiciju Srpskog naroda i nacionalnih manjina koje žive u Srbiji i završavam i ne podstiče mržnju na rasnoj, nacionalnoj i verskoj osnovi".

Zaista smatram da je tekst ovog amandmana toliko ubedljiv, toliko normalan, toliko racionalan i sa stanovišta srpskih nacionalnih interesa i stanovišta srpskih kulturnih interesa i sa stanovišta interesa filmske industrije Republike Srbije da mu neko posebno obrazloženje nije potrebno. Jednostavno, smatramo da mora da postoji zabrana da se budžetska sredstva Republike Srbije na bilo koji način stimulišu za snimanje filmova na teritoriji Republike Srbije, koji na vrlo loš način govore ovoj državi o njenim građanima, a posebno srpskom narodu. Hvala vam.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Radenković.

Vlada i Odbor za kulturu i informisanje su prihvatili amandman.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 10. amandman sa ispravkom podnela je grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.

Da li neko želi reč? (Da.)

Narodni poslanik Zoran Antić.

Član 10. je za SNS poprilično važan zato što smatramo da nekako pretenciozno Vlada i Ministarstvo ulazi u ovaj projekat i u sam ovaj zakon, jer je pod pojmom opšteg interesa još malo definisano sve o kinematografiji. Znate, ako smo svesni trenutka u kome živimo, nekih naših finansijskih mogućnosti, plašim da kad ovako široko definišite opšti interes, u dovoljnoj meri ne ulažete mogućnost da i neka lična sredstva i privatna inicijativa treba da usmerava razvoj kinematografije, onda sputavate sam razvoj kinematografije.

Na početku sam govorio o definiciji opšteg interesa. Definicija opšteg interesa data je na neki način i kroz našu zakonsku regulativu, i šta su to delatnosti od opšteg interesa kod nas. Kaže se da u te delatnosti spadaju samo delatnosti od strateškog interesa za Republiku i one delatnosti kojima se obezbeđuje neophodni uslovi za život građana i ostvarivanje ljudskih prava i sloboda, kao i za finansiranje privrede i državnih organa.

Znate, vi u članu 10. imate, čini mi se 12 stavki i govorite o tome šta iz budžeta, šta bi trebalo izdvojiti, koja finansijska sredstva za neke ciljeve i neke opšte interese. U te opšte interese, recimo pod tačkom 5) podrazumevate i podsticanje obnove, održavanja i standardizacije bioskopske mreže. Mislim da je to ono što potpada pod ličnu inicijativu. Mislim da je u tom delu preambiciozno postavljen ovaj zakon i sam ovaj stav.

Zatim, u tački 6) "podsticanje, razvoj tehničke baze kinematografije Republike Srbije i uvođenje informatičke tehnologije". U tački 7) "uvođenje objedinjenog elektronskog i informatičkog centra distribucije i prodaje bioskopskih ulaznica". Predaleko idete, sredstva za to, sasvim sigurno, nemate. Umesto da ste išli u neki projekat javnog i privatnog partnerstva, ne biste li na pravi način pomogli kinematografiji i pomogli razvoju kinematografije, vi ste ušli u sistem gde će sama kinematografija, sve ono što treba očekivati od države, država, sa druge strane, neće moći ta sredstva da obezbedi.

Čini mi se da sa ovakvim preširokim i prevelikim obećanjima koji rade u kinematografiji, faktički, vi dezavuišete i sam ovaj zakon. Hvala.

Na član 10. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Vukićević.

Vlada i Odbor za kulturu i informisanje su prihvatili amandman.

Na član 10. amandman je podnela narodni poslanik Dušanka Plećević.

Reč ima gospođica Jovanović Nataša.

Hvala, gospodine Novakoviću. Da se vratim na ovu temu sa početka. Videli ste amandman koleginice Dušanke Plećević. To je intencija SRS, kako smo želeli da promenimo naziv zakona u zakon o srpskoj kinematografiji, tako smo intervenisali u članu 10. Ona je predložila da se posle tačke 12) dodaju nove tačke 13) i 14).

Inače, da bi građani koji prate prenos Skupštine znali o čemu se radi, govori se o opštem interesu u oblasti kinematografije. Mi smatramo da ono što je srpsko, što je nacionalno, što kulturno, istorijsko nasleđe srpskog naroda, treba da bude opšti interes srpske kinematografije.

Dakle, tačka 13) dr Dušanke Plećević glasi: "podsticanje i očuvanje kulturnog identiteta srpskog naroda" i tačka 14) "podsticanje i očuvanje sećanja na istoriju Srbije i srpskog naroda, na tradiciju srpskog naroda i nacionalnih manjina koje žive u Republici Srbiji, posebno na značajne istorijske događaje i ličnosti koje su svojim životom i delom zadužile srpski narod i građane Republike Srbije".

Vi ste, ministre Markoviću, prilikom rasprave u načelu pomenuli film "Karađorđe", do kog smo mi došli u posed posle 80 godina i on je uspeo, na svu sreću, da se spasi, da se očuva i da se prikazuje. Pošto sada opet treba da se vratim na ono vreme hiperprodukcije Brozovih partizanskih filmova 50-ih i 60-ih godina i tog zamajavanja naroda o totalitarnoj komunističkoj ideologiji, sada dolazimo u situaciju, pošto smo mi država koja je u teškoj opasnosti, nama ovi zlotvori iz NATO i EU otimaju našu južnu pokrajinu KiM i na red će doći Vojvodina i Raška oblast, zato je koleginica Plećević stavila u tački 14) da treba da se promoviše kulturno nasleđe nacionalnih manjina koje žive u našoj zemlji, da se takvi filmovi snimaju i da to treba da bude baš zakonska odredba, a ne ako se ikada neko pojavi, ako ne da zatraži ova minimalna budžetska sredstva.

Sada se postavlja pitanje da li ova vlada želi u filmskoj umetnosti da promoviše srpsku naciju i srpsku državu? Mislimo da ne, jer da ste to hteli, ima nekoliko amandmana, takav je bio ovaj malopre koleginice Vukićević – očuvanje srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta.

Šta se sada dešava, gospodine Markoviću? Pretpostavljam da ste vi bar povremeno posetilac nekih bioskopskih premijera. Ta hiperprodukcija koja dolazi iz bivše BiH, tačnije filmska produkcija iz Sarajeva, koja je obojena ogromnom mržnjom prema srpskom narodu, napravila je, između ostalog, jedan takav film. Oni svake godine, kao i u Zagrebu, u Hrvatskoj, koja je okupirala Republiku Srpsku Krajinu, prave filmove koji su tendenciozno usvojeni protiv srpskog naroda.

Kolega Marić je jednim delom pričao o tome. Zamislite vi kakav su oni film napravili u Bosni, kako oni tamo vole da kažu. Napravili su film u kojem jedan srpski vojnik maltretira, zlostavlja dečaka koji je muslimanske veroispovesti, a koji nosi dres Mančester Junajteda. Šta je sada tu bio cilj – da se navuče bes i gnev širom sveta navijača Mančester Junajteda ili da se predstavi jedan srpski vojnik kao neki koji je zlikovac i koji eto tako maltretira nekog dečaka koji navija za neki svetski klub. Ima mnogo takvih primera. Da ne govorim o primerima gde su uvek Srbi ti koji su oni koji siluju, koji ubijaju, isto što je radio Bulajić za vreme Brozove komunističke Jugoslavije, takve filmove snimao. Oni ne finansiraju iz budžeta BiH. Da li vidite da ne postoji ni ta vlada u Federaciji još uvek, već nalaze sponzore, neprijatelje srpskog naroda za finansiranje takvih filmova, a takvi filmovi imaju mega, mega premijere po beogradskim bioskopima, a mi nemamo šta da prikažemo.

Kada sam vam govorila, da vi kao čovek koji itekako znate i pratite srpsku i nekadašnju jugoslovensku književnost, možda možete da mi nabrojite po kojim delima do sada su snimani filmovi bilo kog autora ili bilo kog romanopisca, mnogo ih je malo. Reću ću vam neke od najpopularnijih ekranizacija u srpskoj kinematografiji, kako se to ispravno kaže, a ne u kinematografiji, jer to je srpska, to su "Ankina vremena" Vladimira Pogačića, "Derviš i smrt" Zdravka Velimirovića, "Una" po romanu Mome Kapora, Miša Radivojević, "Vreme čuda" Gorana Paskaljevića, "Petrijin venac", koji je Karanović snimio i tu je tačka.

Šta ćemo sa onim velikanima iz srpske istorije, koji nikada nisu stavljeni na filmsko platno? Dakle, kada sam govorila malopre, gospođa Čomić me je prekidala, u argumentaciji za amandman kolege Žutića, zaista htela da kažem da je nenormalno da se svi narodi i sve nacije u svetu diče svojim filmskim ostvarenjima gde popularizuju njihovu istoriju, njihovu tradiciju, a mi upravo takve filmove nemamo.

Kada bi neko snimio herojski film o despotu Stefanu Lazareviću na način Keneta Brane, koji je snimio film o Henriju petom ili o srpskom srednjevekovnom vremenu, jer to je potrebno da bi videli da je ta srednjovekovna srpska kultura, naši manastiri, naše svetinje na KiM su naše, srpske, i da ne može da dođe, odnosno u ovom svetu sada kakva je hegemonija od strane Amerike i zapada se sve može i okupirano je KiM, Anegela Merkel, maltene kaže da to nisu srpski spomenici i nisu srpske svetinje.

Da se snimi dakle jedan takav film, poput Bormanovog "Eskalibura" ili da se snimi film gde se govori o nacionalnoj junaštvu, o srpskom nacionalnom junaku, na način kako su to Amerikanci holivudski, pošto nemaju svoju istoriju i pošto je tamo dekadencija odavno zavladala i samo interesi i porobljavanje drugih naroda, snimili tobož film "Hrabro srce" u kome glumi jedan od onih koji je najostrašćeniji, pa neka se sada vrti po medijima kako sam ja napala tog glumca, jednog od onih koji je zagovornik takve propagande protiv Srba.

Ili da se snimi film o Milanu Obrenoviću, jer nama je poznato da je Kragujevac prva srpska prestonica, novije srpske države i da smo mi tamo počeli da negujemo tu tradiciju i to što je postigla savremena srpska država posle oslobođenja od Turaka, kao što je dakle film o Milanu Obrenoviću, kao što je Lorens Olivije snimio takva film "Princa i igračice" ili da se napravi neka biografija srpske porodice iz vremena knez Mihajla, recimo, kao što je to slučaj filma koji se i dan danas prikazuje na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom u našoj zemlji odnosno, čak i serijal, a to je film po romanu "Razum i osećajnost" film Angalija.

Ima još mnogo tema koje bi smo mi trebali da promovišemo, a pre svega patnju srpskog naroda u proteklih 20 godina od kada su velike sile odlučile da razbiju prostor bivše Jugoslavije, da porobe srpski narod, da nam otmu teritoriju i da se na takav način, ne govorim o srpskoj trilogiji, jer su imali neki ljudi nameru da snimaju takav film.

Dakle, evo već sam pomenula da će se snimiti film "Na Drini ćuprija" po romanu Ive Andrića, ali verujte mi gospodine Markoviću, doći će vreme kada će ljudi koji su iz oblasti ove umetnosti, nacionalno potpuno svesni, govorila sam o dokumentarnom filmu mladog reditelja Borisa Malagurskog.H

stra

Ali pojaviće se ljudi koji će da snimaju drame onoga što se desilo srpskom narodu i to će ipak, naći će se sredstva za to. Ljudi koji hoće da poštuju naš nacionalni i kulturni identitet svakako će da se ohrabre jednog dana i neće da budu u ovoj trenutnoj utopiji srpskog filma gde se naročito u proteklih deset godina od kada su na snazi tzv. demokratske promene sve svodi na to da je beznađe. Stvaraju se neke slike o tome kako su neke porodice u Srbiji i narod otuđeni jedni od drugih. To uopšte nije tačno.

Govorim vam bez obzira na to što je teška situacija u svakom pogledu i što toliko je ljudi bez posla i što teško žive, ipak je i pogotovo u selu koje je sada sa sve manje stanovnika, taj simbol bliskosti ljudi, ako hoćete da upotrebim tu reč, solidarnost prisutna na delu. Pa zašto se o tome prave samo kratki dokumentarni filmovi? Zašto se o tome ne bi snimali veliki filmovi. Ili neki filmovi o raznoraznim vrstama protesta, protesta protiv čega?

Protiv čega ste se vi koji ste u ovoj sali i predstavljate sada vlast u Srbiji borili 5. oktobra? Borili ste se za interese velikih sila. Za Ameriku i za zapad koji hoće svoje postulate i demokratske i neku svoju kulturu da nam nametnu ovde i da nam kažu, evo dala sam vam samo nekoliko primera o kakvoj evropskoj Srbiji, srednjevekovnoj Srbiji tog doba mi treba filma, Boju na Kosovu. Ali na kraju krajeva i vi sami znate da je jedno od najvećih bitaka srpskih vojnika, film Marš na Drinu, jedini je od prilike takav filma koji je govorio o slavnoj istoriji srpske vojske.

Jednostavno doći će vreme, gospodina Markoviću, kada će neko od tih mladih ljudi da stasa dovoljno i da ima podršku, na kraju i nacionalnih kompanija privatnih, velikih i ljudi koji imaju novca ili ljudi koji žive u inostranstvu da se snimi upravo takav film.

Koliko bi jedan takav film o bilo kom srpskom velikanu mogao da se promoviše širom cele kugle zemaljske, reći ću vam na osnovu onoga što su zahtevi naših ljudi koji žive u inostranstvu. Razna nam se udruženja obraćaju i pišu nam pisma. To su Srbi koji žive širom cele planete i oni su tražili od Vlade Republike Srbije i od ovog ministra protiv koga smo mi podneli interpelaciju, zbog njegovih zloupotreba i kršenja zakona i manifetluka, Srđana Srećkovića.

Dakle, tražili su od njega i na skupštini dijaspore da se osnuje neka vrsta udruženja istine o Srbima. Zamislite koliko bi njima značilo da u sred te medijske propagande i hajke koja traje već dve decenije nad srpskim narodom, da se snima jedan takav film o junaštvu srpskog naroda. Vi mislite da ne bi bile prepune tamo te bioskopske dvorane i da se ne bi ovde podigao ovaj narod i da ne bi pozdravio jedan takav film.

Samo sam vam rekla koji su napravljeni ali imali su još neki autori, kao Stevan Jakovljević, pošto sam pomenula srpsku trilogiju, nameru da snime jedan takav film ali jednostavno za to nema para i kao što smo malo pre rekli. Mi ne mislimo da to treba da bude budžetski projekat ali da se da podsticaj tim ljudima ako mogu da se razne stvari finansiraju, ako su ovaj Vučić i ovi njegovi kompanjoni taj Nebojša Stefanović i Stefanovićeva žena i svastika, preko profajler tima mogli da operu toliki novac u Telekomu Srbije.

Izvinite kako da se onda ostave ovakvi ljudi na cedilu i da njima niko ne pomogne i da se oni u startu demorališu, da ne mogu da naprave tako velike projekte. To sve prisutno moralisanje od strane onih koji su i parlamentarci i koji su učestvovali u izradi ovog zakona i tih, kako oni sebe vole da nazivaju, novim ili novo demokratski umetnici, koji se gnušaju toga da treba da se priča na takav način o srpskoj nacionalnoj kulturi i istoriji, jednostavno ne zaslužuju i ne zavređuju pažnju da ovde pominjem njihova imena,

Ali, koliko je samo u periodu do 2011. godine broj filmova mali u Srbiji, a sada i ti naslovi i tematika, dovoljno govore o tome da tu nema ničeg nacionalnog i uopšte se ne promoviše srpska kultura i nacionalni identitet.

Evo, u 2000. godini to je sedam, u 2001. godini devet filmova, pa isti broj u 2002. i 2003. godini, u 2004. godini 12, u 2005. godini osam, u 2006. godini opet 12 i 2010. godina je zapravo bila najgora godina, samo četiri snimljena filma. Slažete se samnom.

Još nisam pomenula našeg romansijera Slobodana Selenića i film "Ubistvo sa predumišljajem" kada sam govorila o tome koji su ekranizovani.

Na kraju i zašto da se ne pomene i serijal koji ide, ali to je produkcija jednim delom Radio-televizije Srbije, Mirjane Jakovljević, alijas Mir Jam, po njenim romanima i taj serijal, odnosno ono što se prikazuje se i te kako gleda i opet govori o nekom mirnom vremenu jedne Srbije u kojoj se zna neki red i u kojoj su ipak ljudi koji su bili činovnici, koji su bili seljaci i ljudi koji su radili razne poslove imali mesto u takvom srpskom društvu. Nažalost, u ovom vremenu globalizacije i svega onoga što nama rade Amerikanci i zapad to nije moguće i takve vrednosti se više ne promovišu. Hvala.