Upravo vi mi ne dopuštate da govorim o istorijatu zbog toga što mi je odbijen ovaj amandman i gospodin ministar je svojim obrazloženjem upravo negirao ovu slobodu da se konačno jedan zakon nazove svojim pravim izmenom zakonom koji treba da nosi naziv Zakon o kinematografije. Srpska kinematografije ili bar Zakon o kinematografiji Republike Srbije.

Dakle, da se precizno odredi sami naslov toga zakona kao što su to učinile neke države u okruženju, na primer, Republika Crna Gora u Crnoj Gori se zakon naziva Zakon o kinematografiji Republike Crne Gore, ali pošto vi ne dozvoljavate da dovršim, na ovaj način ću prekinuti. Hvala.

Pet minuta iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

Molim vas, da ne obmanjujete javnost, u obavezi sam da reagujem, ako narodni poslanik insistira da krši odredbe Poslovnika. I vi kao i ja, dobro znate da je obaveza poštovanja člana 106. jednaka za vas kao i za nas ostalih 249 narodnih poslanika.

Narodna poslanica Nataša Jovanović ima reč.

Gospodine ministre, gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, mi Srpski radikali smatramo da ovaj zakon kao što je i amandman glasi gospodina Nikole Žutića, treba da se zove Zakon o srpskoj kinematografiji, ja ću kroz ilustraciju i kroz neke konkretne primere zašto je potrebno da bi se sačuvala autentičnost srpskog filma i zbog zakon tako treba da se zove. Da vam to uporedim sa nekim drugim narodima i sa nekim drugim državama gde je na isti način urađeno.

Da li se sada u Francuskoj baš tako zove Zakon o francuskoj kinematografiji. Pretpostavljam da ima to u svom nazivu, ali svakako gospodine Markoviću, vi nikada nećete da kažete kada pričate o nekom poznatom francuskom filmu, reći ćete to je vrhunsko delo francuske kinematografije, kao što ćete reći ruske ili neke druge koje su se proslavile i koje su osvojile nagrade na mnogobrojnim festivalima i prestižne nagrade su osvojili njihovi reditelji, glumci itd.

Sada se ovde zaista postavlja pitanje šta je bila vaša autentična namera. Naša namera je da konačno posle onog crnog vremena FNRJ,SFRJ, pa svega onoga što se dešavalo, naročito poslednjih deset godina, neke hiper urbane, novo stvorene vrednosti koje se promoviše kao malograđanština, ako mogu sebi da dopustim da tako to ocenim, kao jedan običan gledalac ili neko ko prati srpsku kinematografiju od malena, ali i neku drugu svetsku.

Treba napraviti ovde ipak, gospodine Markoviću, pošto ste i vi čovek itekako bavi izdavaštvom i književnošću, tu vrstu komparacije. Zašto mi kažemo srpska književnost? Zato što je ona zaista autentična jer jeste srpska. Ako kažemo srpska kinematografija onda je to nešto što jeste i treba da bude autentično srpsko. Zato zakon treba tako i da se zove, jer mi onda dolazimo u situaciju da mi skupljamo ono nasleđe, najpre u Brozovo komunističko vreme, ono vreme crnog filma, pa Bulajića, kako se predstavljali heroji iz rata, četnici đenerala Draže Mihajlovića.

Znate ona filtrirana demokratija i da govorimo i onom vremenu kasnije. Neki avangardisti sa područja bivše Bosne i Hercegovine, neki prijatelji Sarajlije, su mi pričali da je čak i lično Branko Mikulić znao da pozove telefonom, pa da kada čuje da se sprema neki takav projekat ili da ne pominjem jedan film koji je osvojio prestižnu Kansku nagradu. Onda je ovaj zvao i da pita šta se dešava, znate jer on je bio toliko instruisan tom brozomanijom, kao se to ruši ustavni poredak, bratstvo i jedinstvo itd.

Zašto mi, gospodine Markoviću, onda ne možemo da nazovemo tako zakon i da se time ponosimo i onda će više da nas poštuju oni koji se bave filmskom umetnošću u svetu. Možda bi naši umetnici imali veći prolaz. Oni sada ne mogu da ga imaju zato što nema takvih velikih dela. Jer vi ako pogledate unazad, sada da ne ulazim u to, ovde imam neku statistiku, pitanje je koliko je tačna koliko je srpski film u dvadesetom veku dostigao svoju produkciju, srpska kinematografija da se bolje izrazim ili kinematografija u Srbiji. Nije to nešto čime mi možemo da se pohvalimo ali je zaista pitanje da li su ti ljudi koji to rade i koji pišu scenario, prosjaci sa perom u ruci. Mislim da jesu. Zbog čega? Pa zato što mnogi od njih čekaju da to autentično srpsko njima da podstrek i krila i mogućnost da oni naprave filmove o našim velikanima. Jer vi kada pogledate, zato je zakon i treba tako da se zove i zato je i ova naša argumentacija.

Mi smo sve ono što treba da obeleži Srpsku kinematografiju, kinematografiju u Srbiji, vi je drugačije nazivate, izbacili i to ne postoji u srpskom filmu. Nema herojstva, na kraju krajeva nema damske otmenosti, evo to isto da kažem kao pripadnica nežnijeg pola. Nema manastirskih i dvorskih ambijenata. Nema srednjevekovne Srbije. Nema tog nacionalnog duha koji mi treba da vaspitavamo buduće generacije i da im kažemo. To kada se priča o evropejstvu i o tim ciljevima, pa ljudi to je Srbija imala kroz vekove i neće valjda nas tamo neki Kacin, File ili ne znam kako se zovu, ti namesnici koji komanduju Tadićem i ovim režimom, da uče o tome.

A onda, ako bi se tako zvao zakon o srpskoj kinematografiji, onda bi se podstakli ljudi da snimaju i dela o srpskim velikanima, o despotu Stefanu Lazareviću, ili o jednoj porodici srednjeg staleža ili o nekoj porodici na selu, ili o nekoj porodici u vremenu kada su ljudi ostajali bez ičega, iz nekog vremena i posle rata itd.

Da se ne stavim u ulogu filmskog ili serijskog kritičara, jer ja to stvarno nisam, ali kao običan građanin, znači, ovde sada ne govorim ni kao političar jer ja sam srpski nacionalista, pripadnik patriotske nacionalne stranke, ne mogu da prihvatim da vreme koje je sadašnje se poigrava sa nekim prošlim vremenom kroz ekranizaciju ili snimanje nečega, a sada je u toku jedna takva serija, neću da kažem ni kojim danom se prikazuje, gde se sve ono što se na drugi način prikazivalo, do pre nekoliko godina, sada gleda iz drugog ugla, a opet se satanizuju Srbi. To nije u redu, gospodine Markoviću. Nije u redu i zato treba zakon da se zove srpska kinematografija, da bismo učinili ono što su uradili drugi, koji se kao takvi predstavljaju i pre ili kasnije oni su uspeli da se tako nametnu svuda u svetu i da kažu – mi smo to, to je naša nacija.

Onda stvarno ja ne razumem ovo obrazloženje koje ste dali za odbijanje amandmana kolege Žutića, zato što nije moguće odrediti teritorijalnu i nacionalnu pripadnost delatnosti koja se uređuje zakonom. Kako nije moguće urediti teritorijalno? Mi se nalazimo na prostoru Srbije, jel tako? Vi ste bili, ja mislim, pre 15-ak dana, pričali ste o tome u načelnoj raspravi, na danima srpskog filma u Moskvi. Zašto se onda ne bi zakon zvao o srpskoj kinematografiji? Zašto mi ne bismo imali festival srpskog filma, to sam govorila i u načelnoj raspravi, za šta se zalagao i naš proslavljeni režiser Emir Kusturica?

Vratila bih se na ono što je vama i te kako bliža tema, srpska književnost, uporedite sada, gospodine Markoviću, druge nacije i narode, gde njima ne smeta da imaju teritorijalno i nacionalno obeležje, koliko su oni filmova snimili po velikanima iz njihove istorije, i time se hvale, osvojili mnogobrojne nagrade, Oskare, itd, a mi to nemamo. Samo to pogledajte i videćete da su ovde ljudi nemotivisani da to rade. Ili oni koji se tako osećaju, koji su bliski, po nacionalnom identitetu hoće da se definišu, bliski ideji i ovome za šta se mi zalažemo, nećemo pod tuđi jaram, nećemo u EU, nećemo da nam oni koji su bombardovali Srbiju, zlikovci iz NATO pakta i njihovi promoteri iz Holivuda pričaju šta je dobro za naš narod. Ali, pogledajte i videćete koliko je jadno i bedno da se o velikanima srpske istorije nisu snimili filmovi, a sve bi to moglo da se uradi, odnosno, bili bi ti ljudi motivisani iako je produkcija slaba jer nema para, da se drugačije zove ovaj zakon i baš da se nacionalno obeleži. Zar mi treba da se stidimo toga što smo Srbi i zbog te propagande, pominjao je kolega Marić pre neki dan pa se to vrtelo na svim medijima, ovu Anđelinu Žoli i to kako ona satanizuje Srbe, a u tom filmu inače glumi Rade Šerbedžija…

(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas o temi dnevnog reda a ne o estetici i etici filmskih stvaralaca. Mi garantujemo slobodu stvaralaštva. Završavali ili ne, nije važno u kom delu svog izlaganja kršite Poslovnik, ja sam u obavezi da vas podsetim da je tema dnevnog reda amandman koji ste podneli, a nikako etika i estetika filmskih stvaralaca u Srbiji, u regionu i šire.)

Ne znam, gospođo Čomić, znam da vi poznajete srpsku civilizaciju, ali ne znam da i kod vas, kao kod pojedinih koje ne smem da pominjem ovde i o tome sada da pričam, filmskih stvaralaca, nije prisutna ta čudna i nova malograđanska civilizacija, jer vi valjda treba da znate ko smo. Nalazimo se u Domu Narodne skupštine i ako se zalažem, kao i kolega Žutić i kao pripadnik SRS, da se jedan zakon zove srpski, ne znam šta je tu loše? A moja argumentacija, svidela se nekome ili ne, mene mogu više sada za to da kritikuju oni koji se istinski bave filmom, ali ja kao neko ko predstavlja narod i taj deo našeg naroda, pripadnika koji se bave sedmom umetnošću, mogu da dam tu argumentaciju.

Dakle, kao što se srpska književnost tako zove, i kao što smo mnoge zakone trebali da nazovemo tim pravim srpskim imenom, i ovaj zakon i amandman gospodina Žutića ste trebali da prihvatite, gospodine Markoviću, jer ja zaista mislim da bi to bio tračak nade u oporavak srpskog filma, da se sve ne bi svelo na to da ostanu samo entuzijasti, kao što sam već pomenula jednog od njih, koji namerava da snimi film po romanu "Na Drini ćuprija", našeg nobelovca Andrića, Emir Kusturica. Imali su i neki drugi ljudi tu ideju da promovišu srpsko nacionalno stvaralaštvo i ono što jesmo kao narod kroz vekove. Mislim da je potrebno da prihvatite ovaj amandman gospodina Žutića.

Inače, zakon kao zakon je čitav nekako suvoparno napisan. O tome je govorio i pre neki dan gospodin magistar Marko Milenković, koji je, takođe, čovek iz oblasti umetnosti, ali muzičke, ali je dozvolio sebi, kao i ja onda, to ću sada i podvući, da zapazimo da živimo u nekim vremenskim restlovima ili u neko novokomponovano vreme, kada je dobro od strane onih koji pišu zakone i ove Vlade, takav je i predsednik države, da se promoviše sve što je tuđe, a nacionalno nešto novograđanski, kako volite to da kažete, ja kažem malograđanski, a to nema nikakve veze sa autentičnošću i sa onim što jeste srpski narod, naša kultura, naša književnost, pa samim tim i naš film. Zato ovaj zakon treba da se zove zakon o srpskoj kinematografijji.

Hvala vam na pažnji, gospodine ministre.

Iskorišćeno je 12 minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodna poslanica Lidija Vukićević. Izvolite.

Poštovani i uvaženi građani koji danas slušaju raspravu o Predlogu zakona o kinematografiji, uvaženi gospodine ministre, želela sam da kao poslanik SRS, ali i kao glumac prodiskutujem malo o ovom predlogu zakona.

Nažalost, nisam mogla da prisustvujem raspravi koja je vođena pre nekoliko dana iz opravdanih razloga, ali me nije to sprečilo da slušam raspravu koja je vođena u ovoj sali.

Predlog zakona o kinematografiji u svakom slučaju je urađen, napravljen sa amandmanima koji su prihvaćeni ili ne, ali slažem se da svaki zakon omogućava lakše i pogodnije kretanje umetnika, uvažavajući zakon koji je pred nama ili zakon koji je stupio na snagu.

Ono što je meni, sada više ne mogu da kažem, zamerka suštinska, sada ću da napravim digresiju, pa ću reći pošto sam u kontaktu bila sa gospodinom direktorom Muzeja kinoteke Ardeljanovićem i direktorom Jugoslovenske kinoteke, Radoslava Zelenovića, došla sam do saznanja da ste vi već razgovarali sa njima na sledeću temu o kojoj ću da pričam, pa mi je tako mnogo lakše i jednostavno. Zaista sam polaskana time što ono što sam primetila u zakona da nedostaje, da ste vi već predupredili stvari i da će to da se uvaži u obliku jednih od tačaka ovih zakona.

Naravno, mogu da se pohvalim time da sam kao glumica snimila zaista dosta filmova, možda oko 20, što je za jednu glumačku karijeru stvarno puno, pa stoga bih želela da pričam i o kinoteci, tj. Jugoslovenskoj kinoteci, koja i dan danas lepo radi pod tim imenom.

Naša Jugoslovenska kinoteka, a možda građani nisu upoznati koliko je jedna od najznačajnijih kulturnih ustanova u Srbiji, po tome što našu kinoteku možemo da svrstamo i svrstavaju je po broju kopija trećom u Evropi. To je veliko bogatstvo jedne zemlje.

Zašto smo došli do takvih epiteta koje možemo da damo kinoteci i do toga da u superlativu možemo da govorimo o svemu onome što ona poseduje? Zbog toga što su ljudi koji su na čelnim mestima i koji već godinama vode našu Jugoslovensku kinoteku prikupljali kopije filmova koji su rađeni, tako da recimo neki svetski filmovi bitni i značajni postoje u našoj Jugoslovenskoj kinoteci, a npr. ne postoje u Nemačkoj, pa su svojevremeno Nemci pozajmljivali od nas neke filmove itd. To je stvarno lepo i za pohvalu.

U prilogu tome šta je suština, o čemu bih govorila, a to je…

Narodna poslanice, pažljivo vas slušam i drago mi je da ćete sa nama podeliti svoja saznanja o radu jedne tako značajne institucije, ali moja je obaveza da vas podsetim na član 106, amandman po kojem uzimate učešće u raspravi je da se Predlog zakona zove predlog zakona o srpskoj kinematografiji. Ili dovedite u vezu Jugoslovensku kinoteku, srpsku kinematografiju ili ću morati da vas prekinem još jednom.

Eto, da dovedem u vezu, govorim o Jugoslovenskoj kinoteci, da svi filmovi koji se rade u Srbiji, da su producenti, znači srpski filmovi, producenti bi bili obavezni da daju kopije, po jednu kopiju da daju Jugoslovenskoj kinoteci ili kako da je nazovemo srpska, nije bitno, ali da to bude njihova obaveza, da bismo sprečili osipanje tog blaga koje imamo.

Ako je skupa možda jedna celuloidna filmska traka, koja znamo košta pet hiljada dolara, a distributeri srpski kažu – skupili smo jedva novac i da uradimo film, a kamoli još i da damo kinoteci, to može onda da se u nekom drugom formatu dostavi kinoteci, u obliku hard diska, u obliku elektronske kopije, ali da kinoteka mora da ima kopiju srpskog filma, to da bude obaveza distributera i producenata, kako bismo sačuvali to blago koje imamo u kinoteci.

Pošto je srpska ili Jugoslovenska kinoteka spomenuta samo malo, onako uzgred u članu 12, eto vi ste već razmišljali o tome, već ste razgovarali i članovima 23, 48, 59, 61, 77, 96. i 98, vi ste upoznati već sa tim članovima, bismo mogli da rešimo ovaj problem.

Hvala. Mislim da bismo ovim potezom zaista sačuvali naše srpsko blago u obliku i filma i svega onoga što se zove blago srpske ili jugoslovenske, gospođo Čomić, kinoteke.

Iskorišćeno je pet minuta i 45 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Ministar Predrag Marković ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem. Samo da se niko ne bi zbunio. Ova materija je već rešena jednim drugim zakonom i bilo je pitanje, na to ste mislili, o tome su razgovarali ljudi kada su pripremali zakon, da li u Zakonu o kinematografiji, potpuno je jasno zašto se tako zove i ako zatreba mogu još jednom da objasnim. To je upravo zbog zaštite i srpske kinematografije i ukupnog kulturnog nasleđa koje čuvamo.

Ali, bilo je pitanje – da li u odnosu na tehnološki razvoj i tačnu terminologiju koja je u odnosu na Zakon o kulturnim dobrima, gde je pitanje Jugoslovenske kinoteke i obaveza prema njoj rešeno na jedan način, da li tu odredbu proširiti, ponoviti i smestiti u Zakon o kinematografiji. Time bismo rešili terminološki problem vezan za čitav niz novih tehnika, ali sa druge strane, time bi ovaj deo obaveza bio izbrisan iz zakona u kome se sada nalazi. Zato je bilo neophodno da se izvrše konsultacije. Zahvaljujem se svima koji su u tome pomogli. Najprirodnije da u tim situacijama treba pitati onoga koga se to tiče. Pa smo mi na kraju rekli – dobro, budite ljubazni i recite, vi koji o tome brinete i koji ste u obavezi u ime Republike Srbije da o tome brinete dalje, gde bi vama više odgovaralo, gde će ljudi koji su u toj obavezi lakše i brže da budu svesni te obaveze. Kinoteka je rekla – u Zakonu o kinematografiji.

U odnosu na to, u nekoliko članova sada je detaljno ponovljeno, razrađeno ovo što je bilo rešeno Zakonom o kulturnim dobrima, usklađene terminologije i na taj način je i za ubuduće potpuno definisana ova problematika. Hvala svima koji su brinuli o tome. Hvala poslanicima koji su pomogli da ovih nekoliko amandmana u tom smislu bude predato. Oni su prihvaćeni. A naravno, u onim završnim odredbama stavljaju se van snage određeni članovi koji su postojali.

Dakle, nijednog trenutka, samo zbog toga kažem, da ne brinete, nijednog trenutka ova obaveza nije bila ugrožena. Ovde je samo pitanje kako nešto uraditi bolje. Zadovoljstvo je da smo se svi oko toga složili. Hvala.

Narodna poslanica Nataša Jovanović ima reč. Izvolite.