Mi smo tražili da se u članu 17. Predloga briše samo reč – malo. Jer, označavanje veća sa malo prosto nije potrebno, već je dovoljno i pogodnije da se ono naziva samo veće, pošto se veće od osam sudija naziva veliko i bez tog dodatka se razlikuju ta dva veća, jer prosto smatramo neprimerenim i nedostojnim, omalovažavajućim da jedno veće nazivate malim većem.
U tom smislu je bila amandmanska intervencija.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Zoran Krasić.

Mi nismo podneli amandman zbog malo ili veliko, nego što ovo nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Bez obzira na ovo – donosi odluke, donosi rešenja iz tog člana itd, sve mora da završi na stolu gde se nalaze sve sudije Ustavnog suda. Imamo prilike da gledamo te izuzetno lepe kadrove iz onog okruglog salona tamo, videli ste ono plavo-crne uniforme, oni sednu onako kao u polukrug, pa zakače ogrlice. Imaju kao lajnu sa likom Borisa Tadića, kao odlikovanje, kao rektori.
Oni sednu, namrgode se da budu ozbiljni. Mi ako dođemo, mi ćemo ono gnezdo da im stavimo na glavu i ono gnezdo ima stave kao oni engleski lordovi, Dom lordova, pa svi gnezdo stave gore sa loknicama, pa kad plaše, neka plaše ljude, a ne ovako samo pola plaše.
Kada oni onako zasednu, ima ih 15, svako ima predmet, 15 foto-kopija, gledaju ko je za, ko je protiv, tako se odlučuje. To bi otprilike bilo tako. Da li bi neko mogao da zamisli situaciju da zakone donosi Zakonodavni odbor? Kako bi to moglo da bude? Ili, Odbor za finansije donosi Zakon o budžetu. Ovi drugi nisu ni potrebni, jel tako? Ili, Odbor za budžet utvrđuje da nešto nije u redu i vraća ga. Ili, Odbor za pravosuđe kaže – ovo je toliko loše, ne smemo ni u ruke da uhvatimo i vratimo to gospođi Malović. Ne može tako. Mora da dođe na Skupštinu. Ako treba da odluči Skupština, zna se, Skupština je 250 i postoje pravila za rad tih 250 u Narodnoj skupštini. A ovde ne.
U potpunosti se slažem da postoji gradacija u pogledu važnosti ovih pitanja. To nije sporno. Ali, odluku mora da donosi pun sastav Ustavnog suda.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 21. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić, koji želi reč. Izvolite.

Mislim da ovim članom 21. niste ni trebali ništa da menjate. Sve je već obuhvaćeno postojećim članom 46. Slična je situacija i kod prethodnog amandmana na član 20. i gde se odnosi na član 45. osnovnog teksta. Vi ste ubacili ovu 15. tačku, ali je ona već obuhvaćena prethodnim tačkama, samo to da vam kažem.
Kaže se: "Ustavni sud odlukom odbija zahtev za utvrđivanje neustavnosti ili nezakonitosti opšteg akta iz inicijative povodom koje je doneto rešenje o pokretanju postupka". Znate, to je već obuhvaćeno prethodnim tačkama. Zašto vam to kažem? Da nije kojim slučajem obuhvaćeno, do sada Ustavni sud nikada ne bi mogao da donese ovakvu odluku, a on donosi, on već donosi takve odluke. Na osnovu čega donosi? Na bazi istog tog člana 45. Znači, neko ko je hteo da ovo precizira, nije razumeo ono prethodno.
Slična je situacija i sa članom 46 - Sud rešenjem pokreće postupak za utvrđivanje. Meni se, recimo, ne sviđa, ali, šta da radimo, u Ustavu je napisano – potvrđenim međunarodnim ugovorima. Kako ono beše – kao mečka toljagu. Ali, ja to pozdravljam, šta da radim. Znači, član 46. vi ništa značajnije ne menjate. Opet tražite neko preciziranje.
Gospođo Malović, ono što je apsolutno neprihvatljivo je ova poslednja tačka 10 – Odlaže objavljivanje svoje odluke u "Službenom glasniku" Republike Srbije. To nikako ne dolazi u obzir. Kada donese odluku, mora da se potrudi da se ta odluka odmah objavi u "Službenom glasniku". Ne postoji nijedan razlog da se odlaže objavljivanje tih odluka. Zašto?
Hoće li Ustavni sud da ocenjuje ove uredbe Bogdanovićeve i Stefanovićeve, pa će da utvrdi da nisu saglasne sa zakonom, itd, ili su u suprotnosti sa Ustavom? Onda će da odloži objavljivanje svoje odluke. Zašto? Da KFOR pregazi na barikadama tamo one ljude, jel zato? Pa kada pregazi, onda će reći – nismo mi krivi, mi smo izvršili ocenu ustavnosti i zakonitosti. Jel to to? Ja ne znam koji bi razlog bio da se odlaže objavljivanje odluke? Vrlo je važno objavljivanje odluke – proizvodi pravno dejstvo, obaveštava se javnost, edukuju se građani šta je ustavno a šta nije, a vi odlažete. Zašto da ljudi sa zakašnjenjem saznaju kakva je odluka Ustavnog suda. Koji je to opravdani razlog? Ovde ne postoji nijedan razlog. Ništa nije navedeno kao razlog.
Ili je to možda zbog ovih sudija, njihovih ustavnih žalbi i ovo što treba da rešite, pa da ne prikažete odmah nego malo kasnije. Ali, ne možete da prevarite Amerikance, oni sve to prate, oni imaju insajdere iznutra. Znači, ako mislite da odlaganjem objavljivanja možete nekoga da prevarite, ne možete. Unutra su insajderi, tasteri. Oni vam definišu dnevni red sednica Ustavnog suda.

Iskorišćeno je minut i 45 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Sada su malo pretumbali ove članove, 47, 48, itd. Znači, ono što je bilo u članu 47. sada će biti u članu 23. Predloga zakona. Sve su izbrkali. Potpuno nepotrebno. "Odluke i rešenja Ustavnog suda sadrže uvod, izreku i obrazloženje". I to je dovoljno da stoji. Šta će više? Član 48, kad ne donosi druge akte, a Ustavni sud donosi zaključke. Sada ste to okrenuli, pa ste ovamo napisali da Ustavni sud donosi zaključke, pa ste naveli situaciju kada se donosi zaključak, itd.
Slažem se. Zaključak formalno-pravno potpada pod odlučivanje, pošto je odlučivanje širi pojam. Potpada pod širi pojam odluke. Ali, to je do sada bilo regulisano Poslovnikom o radu Ustavnog suda. Zašto opterećujete zakon? Tim pre što ovo nije odluka koja u meritoru rešava neke stvari. Ovo su sve prethodna procesna pitanja. Zašto ste ovo ubacivali u zakon, meni uopšte nije jasno?
Opet vam kažem – član 47. i 48. postojećeg teksta u potpunosti zadovoljava potrebu šta treba zakonom da se propiše. Nepotrebno ovo radite, ali, dobro.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Da)
Izvolite, reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Gospođo Malović, ja mogu da razumem da neko ima dobru kreaciju, da neko ima maštu, ali Zakon o Ustavnom sudu je više pravno-ustavna kategorija nego što je to politička. Međutim, ovde je dominacija političkih momenata. Najbolje ćete pokazati i razotkriti sve loše strane jednog zakonskog propisa ukoliko ga dovedete u vezu sa Ustavom Republike Srbije.
Ustavni sud, odnosno Ustav, ima smisla jer on omogućuje i pretpostavka vladavine prava se nalazi u Ustavu i počiva na neotuđivim ljudskim pravima. A šta je u stvari vladavina prava, odnosno, šta se ostvaruje tim? Imamo slobodne i neposredne izbore. Pod slobodnim i neposrednim izborima ja podrazumevam izbore iz Soluna, iz drugih mesta, i slobodni i neposredni.
Dalje: "Ustavno jemstvo ljudskim i manjinskim pravima, podela vlasti nezavisnom sudskom vlašću". Ovde više nema nezavisne sudske vlasti. Ne samo da je uticaj izvršne vlasti na sudsku vlast, ovde imamo i uticaj, odnosno imaćemo ukoliko se ovakav predlog zakona usvoji, uticaj jedne parasudske vlasti na sudsku vlast. Jer, vi ovde zakonom pretite sudijama redovnih sudova da ako oni neće da rešavaju neku situaciju, evo, imamo Ustavni sud koji će to da reši onako kako izvršna vlast to i želi.
Znači, vi ste ovde ubacili novih 59 članova, 42 se menja, dodali 15, ukupno 59, da ne može da se razotkrije suština izmena i dopuna ovog zakona, a suština je povećanje plata, penzije, rad dok oni to žele i malo i veliko veće, što vam ne dozvoljava član 175. Ustava. Gospodin Krasić je citirao odredbu člana 175. Ustava i ne postoji nijedna mogućnost.
Vi ste u raspravi u načelu po ovom predlogu zakona objašnjavali nešto da je to moguće. Nije moguće. Član 175. Ustava, stav 1 kaže kako i na koji način Ustavni sud odlučuje i nijedan drugi način ne postoji, niti je ostavljena mogućnost da se to reši zakonom na neki drugi način.

Obuhvatio bih oba ova dva amandmana da završim ovo. Kada se rešava ustavna žalba, ne znam zašto bi morao podnosilac ustavne žalbe da opredeli tužbeni zahtev, jer nije tužbeni zahtev, ali tako ispada, za zahtev za naknadu štete itd.
Što se tiče ovog člana 33, nema tu neke značajne promene člana 89, samo što ste sada izdvojili sudske odluke. Znači, kada poništava pojedinačni pravni akt povodom ustavne žalbe, Ustavni sud ne može da poništi sudsku odluku. Tu ste nešto pogrešili i tako je otpao smisao ustavne žalbe.
Rekao sam vam malopre, kada se Ustav donosio 2006. godine, sećate se gospođo Čomić, ideja sa ustavnom žalbom je bila da se predupredi i spreči masovan odlazak zahteva i pisanje predstavki Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Tako je bilo. Vrlo dobro se sećam.
Znači, pojedinačni pravni akt organa uprave može da se poništi ukoliko se na osnovu ustavne žalbe utvrdi da je došlo do kršenja ljudskih i manjinskih prava, ali ne može sudska odluka. Zašto? Nema odgovora.