Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Pete sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2011. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 89 narodnih poslanika, a radi utvrđivanja broja narodnih poslanika. Molim narodne poslanike da ubace svoje poslaničke identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje. Da bi utvrdili da li postoji Poslovnikom utvrđeni kvorum od najmanje 84 narodnih poslanika, koji se registruju u elektronskom sistemu za glasanje. Izvolite.

Konstatujem da je elektronskom sistemu 86 narodnih poslanika i da je sa svojim identifikacionim karticom i da još jedan određeni broj narodnih poslanika prisutan u sali.

Obaveštenje o odsutnosti narodnih poslanika. Obaveštavam vas da je sprečena da sednici prisustvuje narodna poslanica Aleksandra Janković.

Obaveštenje o pozvanima na sednicu. Obaveštavam vas da je saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine gospođa Slavica Đukić-Dejanović, pored predstavnika predlagača dr Olivera Dulića, ministra životne sredine i prostornog planiranja i Nebojše Ćirića, ministra ekonomije i regionalnog razvoja, pozvala da sednici prisustvuje i Vesna Hreljac, pomoćnik ministra finansija.

Nastavljamo rad i prelazimo na pretres u pojedinostima o 10. tački dnevnog reda – PREDLOGU ZAKONA O ZADUŽIVANjU REPUBLIKE SRBIJE KOD KOMERCIJALNE BANKE A.D. BEOGRAD ZA POTREBE KUPOVINE ZGRADE AEROINŽINjERINGA I IZVOĐENjE NEOPHODNIH RADOVA NA OBJEKTU ZA POTREBE SMEŠTAJA PRVOG OSNOVNOG SUDA U BEOGRADU.

10. tačka dnevnog reda – PREDLOGU ZAKONA O ZADUŽIVANjU REPUBLIKE SRBIJE KOD KOMERCIJALNE BANKE A.D. BEOGRAD ZA POTREBE KUPOVINE ZGRADE AEROINŽINjERINGA I IZVOĐENjE NEOPHODNIH RADOVA NA OBJEKTU ZA POTREBE SMEŠTAJA PRVOG OSNOVNOG SUDA U BEOGRADU.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković, Dragan Čolić i Dragan Šormaz.

Primili ste mišljenje Vlade o amandmanima.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pre nego što pređemo na amandman koji je redosledom prvi na redu u pretresu u pojedinostima, na osnovu člana 90. i člana 87. obaveštavam Narodnu skupštinu da će naš današnji rad teći do zaključenja rasprave o pretresu u pojedinostima koji je upravo otvoren, a zatim ćemo preći i na pretres o pojedinostima Predloga zakona o Ustavnom sudu i nakon zaključenja te rasprave u pojedinostima završićemo naš rad za danas, a ukoliko bilo potrebno radićemo i posle 18,00 časova, a do zaključenja pretresa u pojedinostima Predloga zakona o Ustavnom sudu.

Na naziv Predloga zakona amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.

Da li neko želi reč? (Da.)

Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Izvinjavam, mišljenje nismo dobili, sinoć ga nije bilo u poslaničkom klubu, a jutros zbog saobraćaja nisam stigla ranije da pogledam ali mislim da neće ništa bitno da promeni u odnosu prema podnetim amandmanima.
Želim pre svega da kažem da inače izražen stav da se ne treba zaduživati onda kada to nije neophodno i da reforme treba sprovoditi na način da se primeni ona poznata definicija, da promene same po sebi ako ne donose neki boljitak, zaista ne znače ništa. Mi smo uložili amandmane na način kako se preslikava na zaduženje reforma pravosuđa, a da mi pozitivne promene, ne da ne možemo da vidimo, nego čak trpimo posledice jedne prebrzo i neodmerenom, po rezultatima koje će imati reforme pravosuđa.
Mi smo pre svega predložili da se smeštanje tih preostalih sudija, onih koji su dobili prelaznu ocenu i koji treba da urade sve poslove predviđene reformom, smeste u zgradu koja će biti uslovna, a ovde je predmet izgradnja, odnosno po predlogu Vlade adaptacija jedne zgrade sa novih 110 sudnica, što je za bilo koga ko poznaje i imao je samo prilike spolja da vidi zgradu Aeroinžinjering, prosto nemoguće. Izgraditi 110 sudnica koje bi bile odgovarajuće za rad sudije i suština amandmana na član 1. je da to ne bude onako kako naslov nosi, "Zakon zaduženje za kupovinu zgrade Aeroinžinjeringa i izvođenje neophodnih radova", već da Predlog zakona bude "za potrebe kupovine zgrade Aeroinžinjering", da se briše i da se zameni rečima "za izgradnju zgrade".
Vlada raspolaže ovlašćenjima, imovinom, ministarstvima koja daju dozvole, jesu u stanju da taj postupak sprovedu vrlo brzo, ima nepokretnosti koje se nalaze preko reke na Novom Beogradu, gde bi se u zakonitom postupku koji bi sigurno trajao mnogo kraće, mogla izgraditi nova zgrada, jer ono što jeste Aeroinženjerig, jeste zgrada koja po svojim arhitektonskim i tehničkim karakteristikama apsolutno neće moći da se prilagodi potrebama suda, bilo kojom kreativnom i najmodernijom mogućom adaptacijom. Zgrada je veoma zapuštena, stara, u nju nije ulagano apsolutno ništa od same gradnje.
Cena kupovine i korisna površina zgrade nisu navedeni u obrazloženju predloga, nego smo do tih cifara dolazili posredno, ali izvori kažu da je reč od devet, 9,5 hiljada kvadratnih metara, pa proizilazi da je kupovina ugovorena za osam miliona evra, odnosno otprilike po 850 evra po kvadratnom metru ukupne površine. Ta cifra je izvučena iz obrazloženja zakona, gde se kaže da je pet miliona evra predviđeno za adaptaciju zgrade, jer je ukupna vrednost zaduženja 13 miliona evra u dinarskoj protivvrednosti.
Cena adaptacije nije navedena u smislu šta bi podrazumevala, makar okvirno i generalno, ali cena adaptacije jeste ona koja se pominje u gradnji cene socijalnih stanova. Znači, ono što gospodin Dulić radi kao podršku građevinskoj industriji i ono što je zaista moguće uraditi, to jeste 500 evra po kvadratnom metru, a to je ovde predviđeno samo kao vrednost adaptacije za ove namene.
Posebno je sporno da li noseća konstrukcija zgrade može, s obzirom na karakteristike i starost, da podnese preuređenje i takav obim građevinskih radova. Stoga smatram da je daleko bolje rešenje da se izgradi sasvim nova zgrada, koja će biti projektovana prema potrebama suda.
Svi mi znamo da su sudovi i banke npr. posebno namenske zgrade koje imaju potrebe za pratećim prostorijama. Sud mora da ima depo za čuvanje dragocenosti, mora da ima šaltere, mora da ima čekaonice za smeštaj stranaka i zaista nije ni lako ni svejedno bilo koju zgradu prilagoditi tim specifičnim namenama.
U skladu sa primenom modernih tehnologija, elektronskim opremanjem sudnica, poseban problem se postavlja napajanje električnom energijom i opremanje računarima, a znamo da je potrebno da svaka sudnica, sudija, zapisničar najmanje ima računar koji bi morao da ima sve prateće priključke, što prosto nije moguće obezbediti u zgradi koja je te starosti gradnje. Ovo što pričam znam potpuno pouzdano, jer mi desetogodišnje iskustvo nekoga ko je radio na adaptaciji i opremanju objekata za smeštaj telekomunikacionih uređaja govori o tome da nekada višestruko prevazilaze troškovi adaptacije neuslovnih objekata, planirane troškove za takve namene.
Za planirani iznos sredstava, koliko je zakonom predviđeno, može da se dobije 13 hiljada kvadratnih metara sasvim novog prostora. Molim vas da imate na umu razliku. Znači, devet i po hiljada je otprilike procena kvadratnih metara, koliko poseduje zgrada Aeroinženjeringa, ali za ovu cenu koja je predviđena kao kreditno zaduženje dobilo bi se 13 hiljada kvadratnih metara sasvim novog prostora, koji je u celosti prilagođen potrebama suda u pogledu sudnica, kabineta sudija, pisarnica, arhiva i svi drugi prostori potrebni i neophodni za rad suda i dolazak i boravak stranaka, kao i odgovarajući parking.
Na Novom Beogradu ima dovoljno slobodnih prostora koji bitno omogućavaju lakši pristup, a sada to ne bi bio problem ni za one stranke koje dolaze sa desne strane Save, pogotovo nakon završetka mosta preko Ade. Mislim da, uzimajući u obzir argumente koji su izneti u ovom amandmanu, zaista je trebalo razmisliti i odustati od ovog posla.

Iskorišćeno je pet minuta vremena od zamenice predsednika poslaničke grupe. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Zoran Krasić ima reč.

Gospođo Čomić, koje vreme imamo za ovaj amandman?

Vreme poslaničke grupe je 68 minuta i 24 sekunde, vreme ovlašćenog predstavnika narodnog poslanika Dejana Mirovića je 15 minuta. Pošto nijedan član vaše poslaničke grupe nije podneo amandman, onda nemate dva minuta da koristite kao podnosilac amandmana.

Dobro. Moramo da uklapamo u ovih 68 minuta. Nadam se da ću da uklopim.
Imali smo veliku dilemu da li da pišemo amandmane na ovaj predlog zakona. Kaže se da amandmanom treba nešto da se poboljša, ali kako da se ovo poboljša? To je velika muka. Onda smo jednostavno u načelnoj raspravi rekli šta mislimo o ovom predlogu zakona.
Sada, gospođa Čomić, moram predlagača da pohvalim da zna matematiku, osam plus pet je 13. Osam miliona evra plus pet miliona evra, to je 13 miliona evra. To je već epohalna stvar, od kad je DOS na vlasti ta matematika je na mestu. Znači, 10 hiljada kvadrata zgrade košta osam miliona evra, 800 evra po kvadratu, a rekonstrukcija sređivanja će da košta još pet miliona. Tako se dolazi do broja od 13 miliona evra. Ali je problem što država mora da se zaduži, a ova država je već prešla 45% BDP u svom zaduživanju.
Onda se postavlja pitanje – da li mi imamo prava ovo da radimo? Da li je uopšte predlagač zakona mogao ovako nešto da dostavi Narodnoj skupštini? Jer, u Zakonu o budžetskom sistemu, kada se dođe na 45% BDP iznos duga, pale se sve crvene lampice i država je dužna da preduzme hitne mere, posebne mere dužna je da preduzme Vlada i posebne mere dužna je da preduzme Narodna skupština. Jedna od tih posebnih mera koju treba da preduzme Narodna skupština je da se vrlo kulturno se vrati gospodinu Cvetkoviću ovaj predlog zakona i da mu se baš ovo kaže – gospodine Cvetkoviću, zakon koji je usvojila Narodna skupština zabranjuje zaduživanje, ali taj isti zakon naređuje Narodnoj skupštini da hitno preduzme mere. Evo, jedna od tih hitno preduzetih mera jeste da vam vratimo predlog zakona. On ne može da uđe u skupštinsku proceduru. Zašto ne može? Povećava se dug iznad one crte.
Nismo mi Grčka, Nemačka, Italija, oni koji su u EU, oni mogu da se zadužuju do 65% BDP. Međutim, Grčka, kao što ste videli 120%. Znači, nešto sa njihovim standardima nije u redu. Nemačka 189%, Italija 200%, da ne pričam o ovim drugim državama. To je loše društvo za nas. Ne smemo mi njih da gledamo, nikako da se ponašamo kao oni. Oni se prezadužili i štampali toliko para. Ova kriza u evro zoni je samo zbog nekontrolisanog štampanja. To je ono što su nama rekli – primarna emisija zamenjena zaduživanjem. Nije šija nego vrat. I dalje trošiš ono što nemaš, trošiš svoju budućnost.
Gospođo Čomić, ne smemo da trošimo budućnost.
Da li imate mogućnosti da rešite problem prostora za taj Prvi osnovni sud? Imate mogućnosti. Gde su te mogućnosti? Koliko zvrji praznog po Beogradu. Koliko zvrji praznog. Evo, iselite Krunsku ulicu.
Znači, može da se da neko rešenje, može da se pronađe rešenje. Evo, jedno od rešenja jeste da sa vašim prijateljima Amerikancima porazgovarate i da deo sredstava koji su namenili za svoju rezidenciju, ambasadu, usmere na sređivanje onih zgrada koje se nalaze preko puta Vlade Republike Srbije, oni spomenici NATO zločina. Tu ima sasvim dovoljno prostora. Može da se renovira, ne treba toliko para. Drugo, ništa nas ne košta, vaši prijatelji koji su nas bombardovali, oni plaćaju to, da malo poboljšaju odnose sa srpskim narodom.
Imate i drugu varijantu, da sve iz SIV-a iselite i da u SIV preselite sud. Ako je zgrada SIV-a mogla za onu veliku Jugoslaviju, možete i tu.
Onda imate ovu praznu zgradu Beogradske banke, čini mi se, na Zeleniom Vencu. Imate i tu veliku zgradu.
Onda možete da odete do Agencije za osiguranje depozita, mislim da beše direktor Džambić, pa da vidite šta je sa onim poslovnim prostorom koji je nekada koristio SDK, banke u stečaju itd, itd. Znači, prostora postoji, ima ga. Ne znam zašto je ovih 13 miliona evra važno za izbornu kampanju? Zašto je ovih 13 miliona evra Komercijalne banke važno za izbornu kampanju? Ne znam. Znači, postoje rešenja, ali ovde caruje evropski standard – zaduži, znači prodaj, zaduži, upropasti.
Zato vam kažem da ovaj predlog zakona treba da se vrati gospodinu Cvetkoviću i da mu se skrene pažnja da je ova Narodna skupština donela Zakon o budžetskom sistemu. Po tom zakonu o budžetskom sistemu, kada javni dug dođe na 45% BDP pale se lampice, nema više zaduživanja, zabranjeno je zaduživanje.
Nećemo mi da doživimo sudbinu Grčke ili Italije. Vi ste videli kada se država prezaduži kakva je sudbina, onda se u Briselu skupi jedna mala grupica ljudi i oni kažu – Papandreu, više ne možeš da budeš predsednik Vlade i onda svog činovnika postave za predsednika Vlade, mimo izbora, mimo svega. Isto sa Berluskonijem. Berluskoni ne odgovara, dođe činovnik iz evropske administracije i postave ga.
Zamolio bih vas, gospođo Čomić, da napravite pauzu, da pitate predsednika Vlade da li on ozbiljno i dalje stoji na ovom stanovištu da treba Srbija da se zadužuje.
Prosto ne mogu da verujem da vi pravite apartmane za sudije, pa će onda svaki sudija da ima sudnicu, kupatilo, gostinsku sobu. Izračunajte koliko će onda da ispadne cena kvadratnog metra. Od 800 evra skočiće na 1300 evra. Izvinite, molim vas, sa 1.300 evra vi ćete da kupite neuporedivo kvalitetniji prostor koji se naziva stan. Ovo je ipak poslovni prostor. Ovde je jedan WC na celom spratu, nije u svakoj sudnici.
Koliko znam, u EU, u državama koje su članice EU sudije imaju sudnice, nemaju kabinete sa WC-om, kupatilom, đakuzijem itd. Ili, ovde moraju malo, malo pa da se operu verovatno zbog prljavštine kada donose neke presude. Ovo je neracionalno. Ovo je razbacivanje. Ovo je galantno bacanje para.
Gospodin Marić je pre nekoliko dana čitao kako ide ovo zaduživanje, koliko po minutu zadužujete građane Republike Srbije, koliko ste po sednici zaduživale građane, koliko po mesecu, po godini itd.
Ne mogu ljudi više da izdrže ta zaduživanja. Srbija ne može više da izdrži to. Duguje se 3.000 i nešto evra po glavi stanovnika. Da je makar tih 3.000 evra ta glava stanovnika uzela od nekog iz inostranstva pa đene-đene, ali niko ništa nije uzeo, a ostali mu dugovi. Ko mu je ostavio dugove? Vi. Zbog čega? Transformišete sudstvo.
Evo, pomoći ću vam oko pregovora sa Amerikancima, Englezima i NATO paktom, da naplatimo ovo što su nam dužni. Tu vam nudim besplatno pomoć, da ih nateramo da plate ovo što su napravili štetu, da naknade tu štetu i mogli bi one zgrade tamo, da sredimo ono Sutjeska, znate ono Ministarstvo odbrane, da se ovaj Šutanovac ne zlopati po nekim tamo katakombama.
Ima tu puno prostora. Da li znate koliko tamo ima kancelarija? Imate SIV. Tamo su kabineti veliki. Svaki kabinet može da bude velika sudnica. Tamo su kabineti od po 150 kvadrata, prava sudnica, da može javnost da dođe, da bude prisutna.
Ovde, hajde da zadužimo Srbiju, hajde da zadužimo Srbiju i došli smo na 27 milijardi evra duga. To je onaj javni dug. Od toga tri milijarde nikada nisu ušle u Srbiju nego su ostale u Americi, Velikoj Britaniji i Nemačkoj. To je onaj ne ratifikovani sporazum gde su pare date Narodnoj banci da ona čuva kurs, odnosno da strane banke budu zaštićene ko međedi. To je loša politika i nemate prava da zadužujete više.
Molim vas da ovaj Predlog zakona vratite iz procedure jer ovde nisu ispunjeni ni formalni uslovi da o ovome pričamo. Ako bi smo dalje pričali onda bi samo mogli da razgrnemo ovu prašinu i da vidimo šta je prava pozadina jedne ovakve operacije, ko će tu da vrši rekonstrukciju.
Znate i sami da se otac Slobodana Homena hvali pa kaže – vodite računa šta radite, znate da je moj sin sekretarica u Ministarstvu pravde i onda moraju da daju čoveku posao.
Isto i Dulićeva familija to radi. Mi to moramo da kažemo javnosti, a vi trljajte glavu, radite šta hoćete.
Hvala, gospođo Čomić, ostatak vas častim, što pre u Brisel.

Iskorišćeno je 12 minuta i 45 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Postavlja se jedno elementarno pitanje: ako smanjujemo broj zaposlenih u bilo kom organu i radimo reorganizaciju koja treba da doprinese efikasnijoj upotrebi sredstava i ako je manji broj ljudi spreman da uradi više posla, postavlja se pitanje zašto nam treba više prostora? O tome mogu da govorim potpuno argumentovano, s tim da sam spremna da prihvatim i primedbu da mi neko kaže – hvališ kuću iz koje dolaziš.
Zaposlena sam u "Telekomu" već preko 10 godina. "Telekom" je ulazio u takvu reorganizaciju kojom je osavremenjavanje značilo manji broj ljudi, ljudi su napuštali posao, ali svakom reorganizacijom višak prostora koji više nije bio potreban "Telekomu" značio je potpisivanje i korekciju Sporazuma sa poštom, Javnim preduzećem "Pošta Srbije" oko prostora koji koristimo u zakup i zapisničku primopredaju viška prostora i to tako korektno da smo sa svojim osnivačem prostore koji su atraktivni za nove usluge, govorim o Novom Sadu zato što odatle dolazim, uvek smo ustupali prostore koji su njima atraktivni da razvijaju nove usluge, niži spratovi, komunikacija sa korisnicima itd.
Nije se dešavalo da iz zgrade koja je vrlo stara i nije rađena za namene smeštaja "Telekoma" i PTT, te najneuslovnije, neke smo zvali golubarnici, bez mnogo svetla, itd. odvajamo za pisarnice, za ono što smo po zakonu dužni da čuvamo kao dokumentaciju, itd. Ali, ni jednog trenutka nismo plaćali višak prostora i zakupa koji nam je bio nepotreban.
Sad postavljam to isto pitanje i ovo je državno vlasništvo, država je suvlasnik u "Telekomu" i ovde je država neposredni vlasnik – zašto isti kriterijumi gazdovanje prostorom, upotrebom sredstava, nisu jednaki? Tim pre bi kod suda, koji je direktan budžetski korisnik, trebalo da važi pravilo štednje i efikasne upotrebe sredstava.
Ako ova reorganizacija dovodi do manjeg broja, što jeste, ljudi koji će raditi, ne vidim razlog da se dve zgrade opštinskog suda, koje smo ovde i pomenuli kao mogućnost za rešavanje ovog pitanja, ne oglase na prodaju. To rade ljudi kada kupuju nov stan. Prodaju, sa mogućnošću iseljenja onog trenutka kada se ta nova zgrada završi i onda presele te dve zgrade opštinskog suda, Četvrti, Peti, kako smo ovde predvideli, u novosagrađenu zgradu i apsolutno ne trpi ni posao, niti ulazite u aranžman u kojem, ta druga ugovorna strana koja bi želela da kupi te dve atraktivne zgrade, ima nešto nepredvićeno, ili čini neku uslugu državi, sudu, ili bilo kome.
Reč je o jednom predlogu koji je potpuno realan, koji podrazumeva da država ne ulazi u novo zaduživanje, ali bojim se da je priča o preteranom zaduživanju samo jedna imitacija odgovornosti kad se kaže – ne, vodićemo računa o tome. Gospodin Cvetković je, čak i prilikom najave novog budžeta, rekao – ući ćemo verovatno u tu kritičnu zonu, ali ćemo tada morati da pravimo novi plan.
Ovde kod sebe imam priču o kreditu u privredu, umesto u državne hartije, koja liči na događaj koji se desio pre nedelju dana gde je, takođe, razgovarano sa bankarima i potrebom da se pare ulažu u privredu. Ovde je tada još Jelašić bio guverner, 2009, kraj godine, i podrazumevalo je kreditiranje i planove Vlade i Narodne banke Srbije u 2010. godinu. Znači, sedne se, pa neko lepo zaradi na organizaciji ovih skupova, pa se ljudi slikaju, pričaju i da li je privreda dobila kredite, umesto da pare idu u državne hartije, to znamo svi mi zajedno, gde možemo da se proslavimo da smo ove godine izdali čak i hartije u predznaku evro, u trenutku kada to baš za privredu ovakve snage, kao što je naša, nije u redu. Upravo zato smo i podneli ovakve amandmane.
Ne sme priča o nečemu kao dobrim planovima i o svesti u kakvoj se situaciji nalazimo, da ostane na simpozijumu, na izjavi za novine i na nekoj priči koja neće da rezultira konkretnim zakonskim projektom, gde se te dobre namere da krediti idu tamo gde im je mesto i da se štedi na način kako to treba, ne bude baš primenjena ovde na ovim zakonima.
Pored te primedbe da se, umesto zaduživanja i kupovine neuslovne zgrade gde treba pokriti, kažem, još jedan neuspeh Agencije za privatizaciju, koja nije uspela u više navrata da tu zgradu ni kao "Aeroinžinjering" u stečaju proda, sada treba da spašavamo loše poslovne odluke nekog pojedinca i da to bude trošak države koji će platiti građani.Dok god postoji kolektivna odgovornost, a ne pojedinačna krivica za neku donetu lošu odluku, niko se neće dozvati pameti i ponašati odgovornije.
Razgovor o ovome i podneti amandmani, nisu bili svest da ćete vi usvojiti naše amandmane, ali zaista nije svejedno kada vam se u javnosti kaže da nije moralo da ide na ovaj način, ne mora da ide novi dug, nismo za to spremni, a vi i dalje insistirate na tome.
Pravimo reformu pravosuđa, ali i dalje imamo suvišni trošak, gde se i dalje sudijama koji nisu regularno reizabrani ili novoizabrani, onemogućava da rade, a dalje im se plata. To opet ide iz budžeta, jer nema drugog izvora, nema nikakvih drugih fondova, belih, žutih, crnih, bilo kakvih, iz kojih bi se te stvari isplaćivale.
Poseban problem jeste što je ovaj posao urađen na ovaj način. Reforma pravosuđa je bila tema svih komisija, svih evropskih foruma koji su hteli Srbiji da pomognu da uđe u EU. Mnogo toga se sakrilo u vezi sa tim, mnogo toga se prećutalo. Neki su govorili preglasno i bili diskvalifikovani. Posebnu pažnju ću da ukažem na način kako je sprovedena javna nabavka ovog kredita kod Komercijalne banke, čija je ponuda izabrana kao najpovoljnija ponuda za uslugu kredita.
Od uvođenja Zakona o javnim nabavkama iz 2002. godine, osnovna namera da se uvođenjem tog zakona proširi konkurencija i dozvoli svima da učestvuju u postupcima ponude svojih roba, što jeste dostignuće demokratije u tržišnoj privredi, a to je da svako ima mogućnost da ponudi svoju robu i da pod jednakim uslovima dobije posao i da zaradi. Zakonom o javnim nabavkama je, prosto, izvrgnuta ruglu. Kada to radi neko drugi, kada to rade oni koji nisu tako vidno pred očima javnosti, nije ni to dozvoljivo, ne kažem ni da je podnošljivo, ali ovo postaje drsko.
Kada se pregovarački postupak primeni na ovaj način i kada kažete da su to vanredne okolnosti i nepredviđeni događaji koji su uzrokovali hitnost i kada kažete da se nastupanje ovog događaja nije moglo naslutiti i da ne zavisi od volje naručioca, onda to postaje smešno. Kažete da naručilac, odnosno Vlada nije mogla da postupi u rokovima koji su predviđeni za otvoreni postupak u kojem svi treba da budu ponuđači, ili makar restriktivni, i taj famozni član 24. stav 1. tačka 4) je ponovo zloupotrebljen.
U obaveštenju o izboru najpovoljnije ponude, ono što smo mogli da vidimo na portalu javnih nabavki od 28. novembra, pravdana je primena ovakvog pregovaračkog postupka na sledeći način. Republička direkcija za imovinu Republike Srbije za potrebe Ministarstva pravde, Prvog osnovnog suda u Beogradu, 27. juna ove godine sa preduzećem "Aeroinženjering" d.o.o. u stečaju zaključila ugovor o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine ali je aneks ugovorom o kupoprodaaji od 23. septembra 2011. godine, kojim je rok isplate kupoprodajne cene produžen do 30. novembra 2011. godine.
S obzirom na to da je danas 23. decembar, da li mi pričamo o stvari koja više uopšte nije predmet moguće realizacije, ako je ovim aneksom rok istekao i ugovor nije zaključen, ili možemo smatrati da, zbog pokrenutog postupka koji je pokrenut tek 3. novembra kao hitan, može da se smatra da postoji osnov da se on i dalje zaključi, to je posebno pitanje.
Ugovorena je kupoprodajna cena u iznosu od 800 miliona, a članom 3. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu koji je usvojen krajem 2010. godine, predviđeno je da ova nabavka bude deo programskih zajmova i nikog ta činjenica nije smela ni da iznenadi, niti su preči poslovi mogli da odlože rešavanje ove javne nabavke i njenu realizaciju, koja je započeta tek 3. novembra.
Ako je predlagač iz ovog zakona, kako navodi, predvideo da će se odobriti ovaj zajam, ako je za izvođenje neophodnih radova na sanaciji i adaptaciji objekata za potrebe Prvog osnovnog suda u iznosu u dinarima milijarda i tristatrideset jedan milion i dvesta hiljada dinara, odnosno u originalnoj valuti 13 miliona evra sve to predvideo, ako je Vlada još 24. februara donela Zaključak o pribavljanju u državnu svojinu zgrade "Aeroinženjeringa", ako je 27. juna ta ista republička direkcija sa preduzećem "Aeroinženjering" zaključila ugovor o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine, zašto je ostavljeno da se pokrene postupak 3. novembra?
Upravo zato da se izigra Zakon o javnim nabavkama, jer nastupanje te činjenice da se izgubila gotovo čitava godina u dve faze postupka koji ničim ne mogu da budu tako razvučeni, ni jednim postupkom ništa ne zri. Nije to ni rađanje deteta, nije to ni usev, nije to ni tovljenje junadi pa treba da prođe određeni vremenski period. U pitanju je dokumentacija koja se pre ili kasnije napravi za dve nedelje ili nedelju dana.
Znači, svesno izigravanje postupka pregovaranje u postupku koji je netransparentan, koji u stvari sprečava konkuretnost, diskvalifikuje Vladu više i od samog zaduživanja, pogotovo kada imate na umu da je u izveštaju Uprave za javne nabavke za prvih šest meseci nepravilnosti u sprovođenju postupaka javnih nabavki, za ostale koji su obavezni da primenjuju postupak, ukupan iznos za koji je saznala Uprava za javne nabavke milijardu i četiri stotine miliona dinara, a Vlada sama u jednom poslu napravila takav propust nepravilnosti, prekršaj koji je vredan milijardu i trista trideset jedan milion u osnovnom ugovoru, pitanje je - da li će to i koliko prevazići ove troškove u stvarnoj realizaciji? Pitamo se onda - od koga Vlada može da traži poštovanje pravila ili zakona? U načelnoj raspravi sam rekla da najmanje što treba da uradi, to je bilo da Ministarstvo pravde, Vlada Odboru za finansije dostave izveštaj o tom sprovedenom pregovaračkom postupku i da javno saopšte svoje mišljenje o osnovanosti, ali i pravilnosti ovog postupka.
Svi znamo da se uz mnoge novoosnovane mafije jedno vreme pojavila i ta tzv. mafija u javnim nabavkama koja je prigovorima sprečavala zaključivanje ugovora, pa neko ko, u stvari, nije ni bio zainteresovan da dobije posao zna da u tom otvorenom postupku učestvuje, izjavi prigovor koji zaustavlja realizaciju samog postupka i mnogi su pribegavali ovom postupku, pregovaračkom ili svesnom kršenju zakona, da bi izbegli da ih neko spreči u određenom roku sprovedu neki postupak. Mnogi su se snalazili da obećavaju takvoj mafiji koja im je ulazila u zaustavljanje postupka, da im obećavaju druge poslove i da ih na razne druge načina isplaćuju. To je postupak koji znaju mnogi koji su učestvovali na tenderima itd, ti fingirani ponuđači ili fingirani kupci, oni koji to izigravaju ili za nečije potrebe rade da podignu cenu u nekom postupku, ali to kod države ne može da se desi. Ko bi se državi mogao pojaviti kao neko ko bi izašao sa ponudom, a da u isto vreme nije ozbiljan ponuđač i koji bi mogao tom vrstom prigovora da zaustavi postupak nabavke, zbog čega je država svesno ušla u ovaj postupak? Znači, sva obrazloženja koja bi mogla opravdati državu za sprovođenje ovakvog postupka jednostavno ne postoje.
Pored toga, postavlja se pitanje zašto predlogom nije predviđeno ništa u vezi sa planom povlačenja kredita, sa planom i iznosom otplate kredita, sa elementima kreditnom zahteva, jer ta dokumentacija je uvek sastavni deo sprovođenja postupka javnih nabavki. Znači, ne možete nikada ponuđaču izaći sa nekim novim uslovima ili on vama sa nekim zahtevom a da to već nije bio predmet dogovora u postupku sprovođenja javnih nabavki.
S obzirom na to da je rok bio za isplatu kupoprodajne cene 30. novembar, ja imam dilemu da li je Vlada već u docni, da li će to povlačiti neke zatezne kamate, ali u svakom slučaju, kao što je bila brzopleta reforma pravosuđa koja nije urodila pozitivnim efektima, na isti takav način ovaj postupak koji je primenjen za nabavku zgrade kroz kredit je diskvalifikovao i mnoge koji su, verujem, ispravno postupali u javnim nabavkama i ne mogu da tvrdim da su svi naručioci u postupku javnih nabavki bili u državnom vlasništvu ili po nekom drugom osnovu, zato što imaju većinu predstavnika države u svom Upravnom odboru ili se finansiraju iz javnih sredstava, da je neko od njih ovo radio.
Znači, isticanjem ovog lošeg primera ni jednog trenutka ne želim da kažem da svi na ovaj način zloupotrebljavaju Zakon o javnim o nabavkama, ni slučajno, ali je svima ovaj slučaj naneo štetu i mislim da bi na ovo trebao da reaguje taj broj ljudi iz nekih drugih ministarstava i upravo iz vladajuće koalicije, ne dopuštajući da trpi posledice i sramotu i štetu onoga što radi samo jedno ministarstvo, jer kolektivna krivica ne postoji, ne mogu da budu svi loši, niti mogu da budu svi dobri.
Ovaj zakon je zaista pokazao jednu vrlo površnu, drsku i neprimenjivu praksu koja bi morala da se spreči i razlog zašto o tome govorimo je upravo taj, da još jednom pokažemo da ova država nema volje da primenjuje Zakon o javnim nabavkama, nema volje da taj zakon usvoji. Ako se neko pita da li ja moju koleginicu Čomić nešto posebno gotivim jer je iz Novog Sada, ne, ja samo vrlo poštujem znanje, marljivost i rad i nosim sa sobom, uz neispunjene uslove za pristupanje EU, pitanje koje ste vi, gospođo Čomić, postavili blagovremeno 13. maja svojoj Vladi kao poslanik vladajuće stranke, gde ste tražili šta sve nisu uradili i šta je razlog za izmenu i dopunu Nacionalnog programa integracije za EU i prvenstveno, pod jedan ste tražili šta je sa strategijom razvoja javnih nabavki u Republici Srbiji. Pitali ste 13. maja, 16. maja je otišao odgovor, vrlo brzo su vam odgovorili, gusto kucanog teksta šta sve predstoji na deset strana, potpisao potpredsednik Ivica Dačić, mnogo toga je ostalo ne izvršeno, nešto je i urađeno, ali ovo što nisu shvatili ozbiljno, kao protivljenje građana Srbije, nema veze da li to pita poslanik vladajuće stranke ili o tome govorim ja sa ovog aspekta, kao poslanik opozicione partije, ovo je šteta za državu Srbiju i ovo kompromituje sve nas zajedno. Nije mi namera da danas u petak neću dalje o amandmanima ni diskutovati, jer ovim završavam svoje primedbe na ovaj zakon, nije mi namera da ikom oduzimam vreme, ali ne želim da Srbiji oduzimam ugled i zato su bili podneti ovi amandmani i zato sam ponovila deo obrazloženja koji sam iznela u načelnoj raspravi. Hvala.

Iskorišćeno je vreme koje vam je na raspolaganju kao zamenici predsednika poslaničke grupe i četiri minuta od vremena koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, pa narodni poslanik Petar Jojić.

Gospođo Čomić, svi ovi amandmani su praktično iste sadržine, da se unosi nov tekst "za izgradnju zgrade", tako da ovo što ću da pričam odnosi se na sve ove članove gde se ovo pominje.
Za početak moram da skrenem pažnju da ovo sa Aeroinženjeringom je odavno javna stvar i da prodaja Avioinženjeringa nikako ne može da bude nešto što javnost neće da primeti, ne samo zbog toga što je otvoren stečaj, već zato što je kompletan problem preuzela Agencija za privatizaciju, jer je ona stečajni upravnik u liku Dragana Perkovića. Bilo je oglašavanja. Jedno oglašavanje je bilo prošle godine – prodaja pokretne i nepokretne imovine metodom javnog prikupljanja pismenih ponuda, pa navodno to nije uspelo. Ono o čemu danas pričamo, to je bio oglas prodaje imovine neposrednom pogodbom. Nema tu nekih nepoznanica.
Neto površina – 7.800 metara kvadratnih i ima nešto vanknjižno pravo svojine, 1.670 i nešto, i kad se sve to sabere to je 9.471 metara kvadratnih.
Ono što takođe javnost zna, ne može da se izbegne, da je stvarno dilema kako je otvoren taj stečaj, šta je radila ta žena sudija, jer blokada je bila ispod milion dinara. Ono što je takođe poznato, objavljeno je, prošle godine kad se prodavao taj prostor, "Aeroinženjeringova" zgrada na Novom Beogradu, rečeno je da je to oko 9,5 hiljada kvadratnih metara, sa početnom cenom od oko 12 miliona evra, i vila Karićevih od 520 kvadrata u Krunskoj 76, u Beogradu, po početnoj ceni od nešto više od milion evra. Ta vila je prodata, ali ostao je "Aeroinženjering". Ko najviše potražuje od "Aeroinženjeringa"? Radnici koji u vidu društvenog kapitala poseduje 43,24% kapitala. Zatim, firma "Alibikapitals" sa 48,24%, ali to je firma Bogoljuba Karića, nastala preko kompanije "Jusiko".
Sada, kada se sprovede postupak u državi, da se javi najpovoljnija banka kod koje će da se zaduži država, naravno, javila se "Komercijalna banka", koja takođe ima i personalne i druge dodirne tačke sa Karićima. Zna se ko je sila eminencija, ko vuče konce u "Komercijalnoj banci" iz daljine, možda čak i iz Skoplja. Onda dolazimo stvarno u situaciju da razmišljamo da li je ovo greška ili je ovo neko, moram da upotrebim tu reč, svojevrsno iživljavanje? Mi možemo sve, mi smo vlast i mi možemo sve. Možete vi da stavite u Zakon o budžetu, da predvidite zaduživanje, sve to možete da uradite, to niko ne spori. Imate 126, sve to vi možete da izglasate. Ali, da li je rešen problem? Problem nije rešen.
Kada se to radi na takav način u Narodnoj skupštini, gospođo Čomić, onda to na nižim nivoima vlasti, ili čak i tamo gde nije vlast, poput lokalne samouprave, to poprima druge neke oblike, koji su mnogo opasniji za državu i društvo. Evo vam jedan od tih primera. Ljudi smatraju - ako ovo može ovako da se završi u Narodnoj skupštini, pa to onda može i u Boru da se završi. Znate kako u Boru funkcioniše? Lokalna samouprava nema javne nabavke, nema, i kada odete u Bor videćete pet kružnih raskrsnica, svaka košta po šest miliona dinara i tu su napravljeni neki spomenici. Juče sam vam objašnjavao, napravili fontanu, pa ta fontana treba da radi u decembru. Pošto je u decembru temperatura ispod nule, a voda zamrzava, genijalac predsednik opštine se setio pa ubacio antifriz. Sad imate fontanu na antifriz koja zimi radi. Sada, malo, pa malo, i neki Boranin dođe sa kofom i uzme antifriz koliko mu treba za kola.
Da li mislite da je neko otišao tamo da interveniše, da kaže – aman, ljudi, pod libelu stanite malo, unormalite se? Onda ne deluje nikakvo čudo, Bor pravi zoološki vrt, Bor pravi hipodrom. Svojevrsno iživljavanje, razbacivanje po sistemu – ja sam na vlasti, dok sam ja na vlasti mogu da perem pare, mogu da završavam šta god hoću. Ako to nekažnjeno prođe kroz Narodnu skupštinu, onda možete da zamislite šta će da se dešava u opštinama. Odmah se tamo demonstrira koalicioni kapacitet – ja tebi, ti meni. Onda jednog trenutka ljuljnemo o zemlju i onda se orijentišemo u vremenu i prostoru i kažemo – au, zamisli šta nam se desilo. Pa ništa se ne dešava slučajno, sve ima svoj neki prirodni tok, ima neku svoju zakonomernost.
Šta reče juče predsednik Republike? Kaže – sva ova zaduženja su moralna. Kažite mi sad šta je moralno kod ovog zaduživanja? Šta je moralno u ovom zaduživanju, a toliko imate praznog prostora koji možete da sredite za državne organe, pa da napravite neku novu prekompoziciju itd? Mi smo imali situaciju da zvrji prazan prostor, a poverenik, zaštitnik, revizor godinama mora da ide u neki zakup, da se snalazi i snebiva. Dobro, hvala bogu, sada je i to rešeno. Zašto se to tako radi? Uopšte mi nije jasno. Zašto?
Da li neko po svaku cenu želi da se troše pare, a da postoji uvek pokriće – imamo ugovor, postojala potreba itd. Sve formalno pravno može da bude čisto, fino, ali nije tako.
Opet predlažem da se ovaj zakon povuče iz rasprave, jer i on doprinosi da se poveća zaduženje Republike Srbije više od 45% BDP, što je po našim propisima gornji limit kada se pale sve moguće lampice i država preuzima obavezu da hitno interveniše kako bi se sanirale posledice činjenice da je zaduženje na toj crti. Znači, imaćemo problema, imamo i sada, ali imaćemo još većih problema sledeće godine, zato što realno pada BDP i onda i ovaj nivo potrošnje i ovaj nivo zaduženosti pokazuje da smo prešli 45%.
Ako pričate o krizi u evro zoni, o prelivanju te krize, onda preduzmite i adekvatne mere kako bi se sprečile štetne posledice samoubilačkog puta ka EU.