Postavlja se jedno elementarno pitanje: ako smanjujemo broj zaposlenih u bilo kom organu i radimo reorganizaciju koja treba da doprinese efikasnijoj upotrebi sredstava i ako je manji broj ljudi spreman da uradi više posla, postavlja se pitanje zašto nam treba više prostora? O tome mogu da govorim potpuno argumentovano, s tim da sam spremna da prihvatim i primedbu da mi neko kaže – hvališ kuću iz koje dolaziš.
Zaposlena sam u "Telekomu" već preko 10 godina. "Telekom" je ulazio u takvu reorganizaciju kojom je osavremenjavanje značilo manji broj ljudi, ljudi su napuštali posao, ali svakom reorganizacijom višak prostora koji više nije bio potreban "Telekomu" značio je potpisivanje i korekciju Sporazuma sa poštom, Javnim preduzećem "Pošta Srbije" oko prostora koji koristimo u zakup i zapisničku primopredaju viška prostora i to tako korektno da smo sa svojim osnivačem prostore koji su atraktivni za nove usluge, govorim o Novom Sadu zato što odatle dolazim, uvek smo ustupali prostore koji su njima atraktivni da razvijaju nove usluge, niži spratovi, komunikacija sa korisnicima itd.
Nije se dešavalo da iz zgrade koja je vrlo stara i nije rađena za namene smeštaja "Telekoma" i PTT, te najneuslovnije, neke smo zvali golubarnici, bez mnogo svetla, itd. odvajamo za pisarnice, za ono što smo po zakonu dužni da čuvamo kao dokumentaciju, itd. Ali, ni jednog trenutka nismo plaćali višak prostora i zakupa koji nam je bio nepotreban.
Sad postavljam to isto pitanje i ovo je državno vlasništvo, država je suvlasnik u "Telekomu" i ovde je država neposredni vlasnik – zašto isti kriterijumi gazdovanje prostorom, upotrebom sredstava, nisu jednaki? Tim pre bi kod suda, koji je direktan budžetski korisnik, trebalo da važi pravilo štednje i efikasne upotrebe sredstava.
Ako ova reorganizacija dovodi do manjeg broja, što jeste, ljudi koji će raditi, ne vidim razlog da se dve zgrade opštinskog suda, koje smo ovde i pomenuli kao mogućnost za rešavanje ovog pitanja, ne oglase na prodaju. To rade ljudi kada kupuju nov stan. Prodaju, sa mogućnošću iseljenja onog trenutka kada se ta nova zgrada završi i onda presele te dve zgrade opštinskog suda, Četvrti, Peti, kako smo ovde predvideli, u novosagrađenu zgradu i apsolutno ne trpi ni posao, niti ulazite u aranžman u kojem, ta druga ugovorna strana koja bi želela da kupi te dve atraktivne zgrade, ima nešto nepredvićeno, ili čini neku uslugu državi, sudu, ili bilo kome.
Reč je o jednom predlogu koji je potpuno realan, koji podrazumeva da država ne ulazi u novo zaduživanje, ali bojim se da je priča o preteranom zaduživanju samo jedna imitacija odgovornosti kad se kaže – ne, vodićemo računa o tome. Gospodin Cvetković je, čak i prilikom najave novog budžeta, rekao – ući ćemo verovatno u tu kritičnu zonu, ali ćemo tada morati da pravimo novi plan.
Ovde kod sebe imam priču o kreditu u privredu, umesto u državne hartije, koja liči na događaj koji se desio pre nedelju dana gde je, takođe, razgovarano sa bankarima i potrebom da se pare ulažu u privredu. Ovde je tada još Jelašić bio guverner, 2009, kraj godine, i podrazumevalo je kreditiranje i planove Vlade i Narodne banke Srbije u 2010. godinu. Znači, sedne se, pa neko lepo zaradi na organizaciji ovih skupova, pa se ljudi slikaju, pričaju i da li je privreda dobila kredite, umesto da pare idu u državne hartije, to znamo svi mi zajedno, gde možemo da se proslavimo da smo ove godine izdali čak i hartije u predznaku evro, u trenutku kada to baš za privredu ovakve snage, kao što je naša, nije u redu. Upravo zato smo i podneli ovakve amandmane.
Ne sme priča o nečemu kao dobrim planovima i o svesti u kakvoj se situaciji nalazimo, da ostane na simpozijumu, na izjavi za novine i na nekoj priči koja neće da rezultira konkretnim zakonskim projektom, gde se te dobre namere da krediti idu tamo gde im je mesto i da se štedi na način kako to treba, ne bude baš primenjena ovde na ovim zakonima.
Pored te primedbe da se, umesto zaduživanja i kupovine neuslovne zgrade gde treba pokriti, kažem, još jedan neuspeh Agencije za privatizaciju, koja nije uspela u više navrata da tu zgradu ni kao "Aeroinžinjering" u stečaju proda, sada treba da spašavamo loše poslovne odluke nekog pojedinca i da to bude trošak države koji će platiti građani.Dok god postoji kolektivna odgovornost, a ne pojedinačna krivica za neku donetu lošu odluku, niko se neće dozvati pameti i ponašati odgovornije.
Razgovor o ovome i podneti amandmani, nisu bili svest da ćete vi usvojiti naše amandmane, ali zaista nije svejedno kada vam se u javnosti kaže da nije moralo da ide na ovaj način, ne mora da ide novi dug, nismo za to spremni, a vi i dalje insistirate na tome.
Pravimo reformu pravosuđa, ali i dalje imamo suvišni trošak, gde se i dalje sudijama koji nisu regularno reizabrani ili novoizabrani, onemogućava da rade, a dalje im se plata. To opet ide iz budžeta, jer nema drugog izvora, nema nikakvih drugih fondova, belih, žutih, crnih, bilo kakvih, iz kojih bi se te stvari isplaćivale.
Poseban problem jeste što je ovaj posao urađen na ovaj način. Reforma pravosuđa je bila tema svih komisija, svih evropskih foruma koji su hteli Srbiji da pomognu da uđe u EU. Mnogo toga se sakrilo u vezi sa tim, mnogo toga se prećutalo. Neki su govorili preglasno i bili diskvalifikovani. Posebnu pažnju ću da ukažem na način kako je sprovedena javna nabavka ovog kredita kod Komercijalne banke, čija je ponuda izabrana kao najpovoljnija ponuda za uslugu kredita.
Od uvođenja Zakona o javnim nabavkama iz 2002. godine, osnovna namera da se uvođenjem tog zakona proširi konkurencija i dozvoli svima da učestvuju u postupcima ponude svojih roba, što jeste dostignuće demokratije u tržišnoj privredi, a to je da svako ima mogućnost da ponudi svoju robu i da pod jednakim uslovima dobije posao i da zaradi. Zakonom o javnim nabavkama je, prosto, izvrgnuta ruglu. Kada to radi neko drugi, kada to rade oni koji nisu tako vidno pred očima javnosti, nije ni to dozvoljivo, ne kažem ni da je podnošljivo, ali ovo postaje drsko.
Kada se pregovarački postupak primeni na ovaj način i kada kažete da su to vanredne okolnosti i nepredviđeni događaji koji su uzrokovali hitnost i kada kažete da se nastupanje ovog događaja nije moglo naslutiti i da ne zavisi od volje naručioca, onda to postaje smešno. Kažete da naručilac, odnosno Vlada nije mogla da postupi u rokovima koji su predviđeni za otvoreni postupak u kojem svi treba da budu ponuđači, ili makar restriktivni, i taj famozni član 24. stav 1. tačka 4) je ponovo zloupotrebljen.
U obaveštenju o izboru najpovoljnije ponude, ono što smo mogli da vidimo na portalu javnih nabavki od 28. novembra, pravdana je primena ovakvog pregovaračkog postupka na sledeći način. Republička direkcija za imovinu Republike Srbije za potrebe Ministarstva pravde, Prvog osnovnog suda u Beogradu, 27. juna ove godine sa preduzećem "Aeroinženjering" d.o.o. u stečaju zaključila ugovor o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine ali je aneks ugovorom o kupoprodaaji od 23. septembra 2011. godine, kojim je rok isplate kupoprodajne cene produžen do 30. novembra 2011. godine.
S obzirom na to da je danas 23. decembar, da li mi pričamo o stvari koja više uopšte nije predmet moguće realizacije, ako je ovim aneksom rok istekao i ugovor nije zaključen, ili možemo smatrati da, zbog pokrenutog postupka koji je pokrenut tek 3. novembra kao hitan, može da se smatra da postoji osnov da se on i dalje zaključi, to je posebno pitanje.
Ugovorena je kupoprodajna cena u iznosu od 800 miliona, a članom 3. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu koji je usvojen krajem 2010. godine, predviđeno je da ova nabavka bude deo programskih zajmova i nikog ta činjenica nije smela ni da iznenadi, niti su preči poslovi mogli da odlože rešavanje ove javne nabavke i njenu realizaciju, koja je započeta tek 3. novembra.
Ako je predlagač iz ovog zakona, kako navodi, predvideo da će se odobriti ovaj zajam, ako je za izvođenje neophodnih radova na sanaciji i adaptaciji objekata za potrebe Prvog osnovnog suda u iznosu u dinarima milijarda i tristatrideset jedan milion i dvesta hiljada dinara, odnosno u originalnoj valuti 13 miliona evra sve to predvideo, ako je Vlada još 24. februara donela Zaključak o pribavljanju u državnu svojinu zgrade "Aeroinženjeringa", ako je 27. juna ta ista republička direkcija sa preduzećem "Aeroinženjering" zaključila ugovor o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine, zašto je ostavljeno da se pokrene postupak 3. novembra?
Upravo zato da se izigra Zakon o javnim nabavkama, jer nastupanje te činjenice da se izgubila gotovo čitava godina u dve faze postupka koji ničim ne mogu da budu tako razvučeni, ni jednim postupkom ništa ne zri. Nije to ni rađanje deteta, nije to ni usev, nije to ni tovljenje junadi pa treba da prođe određeni vremenski period. U pitanju je dokumentacija koja se pre ili kasnije napravi za dve nedelje ili nedelju dana.
Znači, svesno izigravanje postupka pregovaranje u postupku koji je netransparentan, koji u stvari sprečava konkuretnost, diskvalifikuje Vladu više i od samog zaduživanja, pogotovo kada imate na umu da je u izveštaju Uprave za javne nabavke za prvih šest meseci nepravilnosti u sprovođenju postupaka javnih nabavki, za ostale koji su obavezni da primenjuju postupak, ukupan iznos za koji je saznala Uprava za javne nabavke milijardu i četiri stotine miliona dinara, a Vlada sama u jednom poslu napravila takav propust nepravilnosti, prekršaj koji je vredan milijardu i trista trideset jedan milion u osnovnom ugovoru, pitanje je - da li će to i koliko prevazići ove troškove u stvarnoj realizaciji? Pitamo se onda - od koga Vlada može da traži poštovanje pravila ili zakona? U načelnoj raspravi sam rekla da najmanje što treba da uradi, to je bilo da Ministarstvo pravde, Vlada Odboru za finansije dostave izveštaj o tom sprovedenom pregovaračkom postupku i da javno saopšte svoje mišljenje o osnovanosti, ali i pravilnosti ovog postupka.
Svi znamo da se uz mnoge novoosnovane mafije jedno vreme pojavila i ta tzv. mafija u javnim nabavkama koja je prigovorima sprečavala zaključivanje ugovora, pa neko ko, u stvari, nije ni bio zainteresovan da dobije posao zna da u tom otvorenom postupku učestvuje, izjavi prigovor koji zaustavlja realizaciju samog postupka i mnogi su pribegavali ovom postupku, pregovaračkom ili svesnom kršenju zakona, da bi izbegli da ih neko spreči u određenom roku sprovedu neki postupak. Mnogi su se snalazili da obećavaju takvoj mafiji koja im je ulazila u zaustavljanje postupka, da im obećavaju druge poslove i da ih na razne druge načina isplaćuju. To je postupak koji znaju mnogi koji su učestvovali na tenderima itd, ti fingirani ponuđači ili fingirani kupci, oni koji to izigravaju ili za nečije potrebe rade da podignu cenu u nekom postupku, ali to kod države ne može da se desi. Ko bi se državi mogao pojaviti kao neko ko bi izašao sa ponudom, a da u isto vreme nije ozbiljan ponuđač i koji bi mogao tom vrstom prigovora da zaustavi postupak nabavke, zbog čega je država svesno ušla u ovaj postupak? Znači, sva obrazloženja koja bi mogla opravdati državu za sprovođenje ovakvog postupka jednostavno ne postoje.
Pored toga, postavlja se pitanje zašto predlogom nije predviđeno ništa u vezi sa planom povlačenja kredita, sa planom i iznosom otplate kredita, sa elementima kreditnom zahteva, jer ta dokumentacija je uvek sastavni deo sprovođenja postupka javnih nabavki. Znači, ne možete nikada ponuđaču izaći sa nekim novim uslovima ili on vama sa nekim zahtevom a da to već nije bio predmet dogovora u postupku sprovođenja javnih nabavki.
S obzirom na to da je rok bio za isplatu kupoprodajne cene 30. novembar, ja imam dilemu da li je Vlada već u docni, da li će to povlačiti neke zatezne kamate, ali u svakom slučaju, kao što je bila brzopleta reforma pravosuđa koja nije urodila pozitivnim efektima, na isti takav način ovaj postupak koji je primenjen za nabavku zgrade kroz kredit je diskvalifikovao i mnoge koji su, verujem, ispravno postupali u javnim nabavkama i ne mogu da tvrdim da su svi naručioci u postupku javnih nabavki bili u državnom vlasništvu ili po nekom drugom osnovu, zato što imaju većinu predstavnika države u svom Upravnom odboru ili se finansiraju iz javnih sredstava, da je neko od njih ovo radio.
Znači, isticanjem ovog lošeg primera ni jednog trenutka ne želim da kažem da svi na ovaj način zloupotrebljavaju Zakon o javnim o nabavkama, ni slučajno, ali je svima ovaj slučaj naneo štetu i mislim da bi na ovo trebao da reaguje taj broj ljudi iz nekih drugih ministarstava i upravo iz vladajuće koalicije, ne dopuštajući da trpi posledice i sramotu i štetu onoga što radi samo jedno ministarstvo, jer kolektivna krivica ne postoji, ne mogu da budu svi loši, niti mogu da budu svi dobri.
Ovaj zakon je zaista pokazao jednu vrlo površnu, drsku i neprimenjivu praksu koja bi morala da se spreči i razlog zašto o tome govorimo je upravo taj, da još jednom pokažemo da ova država nema volje da primenjuje Zakon o javnim nabavkama, nema volje da taj zakon usvoji. Ako se neko pita da li ja moju koleginicu Čomić nešto posebno gotivim jer je iz Novog Sada, ne, ja samo vrlo poštujem znanje, marljivost i rad i nosim sa sobom, uz neispunjene uslove za pristupanje EU, pitanje koje ste vi, gospođo Čomić, postavili blagovremeno 13. maja svojoj Vladi kao poslanik vladajuće stranke, gde ste tražili šta sve nisu uradili i šta je razlog za izmenu i dopunu Nacionalnog programa integracije za EU i prvenstveno, pod jedan ste tražili šta je sa strategijom razvoja javnih nabavki u Republici Srbiji. Pitali ste 13. maja, 16. maja je otišao odgovor, vrlo brzo su vam odgovorili, gusto kucanog teksta šta sve predstoji na deset strana, potpisao potpredsednik Ivica Dačić, mnogo toga je ostalo ne izvršeno, nešto je i urađeno, ali ovo što nisu shvatili ozbiljno, kao protivljenje građana Srbije, nema veze da li to pita poslanik vladajuće stranke ili o tome govorim ja sa ovog aspekta, kao poslanik opozicione partije, ovo je šteta za državu Srbiju i ovo kompromituje sve nas zajedno. Nije mi namera da danas u petak neću dalje o amandmanima ni diskutovati, jer ovim završavam svoje primedbe na ovaj zakon, nije mi namera da ikom oduzimam vreme, ali ne želim da Srbiji oduzimam ugled i zato su bili podneti ovi amandmani i zato sam ponovila deo obrazloženja koji sam iznela u načelnoj raspravi. Hvala.