Nastavljamo sa radom.

Saglasno članu 90. stav 1 Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam povodom pretresa u pojedinostima 21. tačke dnevnog reda, PREDLOGA ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O USTAVNOM SUDU, pored predstavnika predlagača, Snežane Malović, ministra pravde, pozvala da sednici prisustvuju i: Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, Jovan Ćosić, načelnik u Ministarstvu pravde, Zlatko Petrović, Viši savetnik u Ministarstvu pravde i Božidar Blagojević, samostalni savetnik u Ministarstvu pravde.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici zajedno Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković, Dragan Čolić i Dragan Šormaz; zajedno Zlata Đerić, Miroslav Markićević i Srđan Spasojević, Zoran Krasić, Aleksandar Martinović, Nemanja Šarović, Boris Aleksić, Sreto Perić, Vjerica Radeta i Gordana Pop-Lazić, kao i Odbor za pravosuđe i upravu.

Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić, koji želi reč. Izvolite.

Član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu odnosi se na ono što se zove javnost. Možda postojeći stav 2 člana 3. nije neko idealno rešenje, ali je neuporedivo bolje od ovoga što se predlaže ovom izmenom koja je obuhvaćena članom 1. O čemu se radi? To je načelo javnosti, koje poprilično zalazi u nešto što se naziva sloboda i pravo. Postoji pravo javnosti da zna o svim aspektima nečega što se dešava, nečega što se radi, a pogotovo kad je u pitanju nešto što je javna stvar.
Veliki rizik preuzimaju oni koji pokušavaju da javnost na neki način definišu, pa pogotovo oni koji se trude da to urade precizno. Svaki građanin ima pravo da sazna šta se dešava u državi, u državnim organima i svaki građanin ima pravo da dobije punu informaciju kako državni organi rade i pošto to podleže nečemu što se zove informisanje i javnost, onda to pravo i ukoliko se reguliše, reguliše se samo način ostvarivanja. Kako? Tako da se ne ugrozi samo pravo.
Ovom izmenom koja se predlaže, a to je član 1. Predloga zakona, neko pokušava da bude malo pametan pa ulazi u suštinu, pa čak i kad nabraja šta obuhvata javnost i zato je ona osnovna odredba, član 3. stav 2 postojećeg zakona bolja, zato što je sveobuhvatnija, zato što nema nikakvih ograničenja, nema nikakvih restrikcija. Ovde se pokušalo, po sistemu preciziranja šta obuhvata sve javnost rada, da se u stvari javnost na neki način oktroiše.
Ne pričam o stavu 3 člana 3, gde su data ograničenja. Da ste tu odredbu kojim slučajem menjali u skladu sa nekim standardima, to bi možda nekako prihvatili, pa i načelo srazmernosti, pa i načelo nužnosti, pa tačno određeni slučajevi, pa da ste se možda čak kod ove odredbe pozvali i na autoritet sudstva i nepristrasnost suda, to bi donekle shvatili.
Ali, kada vi nešto menjate, pogotovo kad menjate nešto što je na opšti način napisano i želite da precizirate, mi moramo da intervenišemo jer znamo šta se valja iza toga. Iza toga se valja upravo suprotnost. Kao ono kada neko obeća da će 250 hiljada ljudi da zaposli, pa otpusti 300 hiljada ljudi. Tako i kada vi kažete da precizirate šta obuhvata javnost rada Ustavnog suda, mi znamo da u stvari pravite neku promenu kako bi isključili, ograničili ili na drugi način osujetili javnost. Zato smo podneli amandman. Tražimo da se briše član 1. i ujedno kažemo – na taj način spašavamo javnost rada Ustavnog suda.

Da li još neko želi po amandmanu? (Ne)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

To je član 3. Predloga zakona koji se odnosi na član 10. osnovnog teksta i prosto je neverovatno. Zašto ste morali da ugrađujete ovaj stav da se Poslovnik o radu Ustavnog suda donosi većinom glasova? Zašto, kada je način odlučivanja Ustavnog suda regulisan Ustavom Republike Srbije? Ustavom Republike Srbije je regulisano to. Zašto ubacujete to? Znači, do sada u članu 10. nije takva odredba postojala, pa nije smetala. Ili je možda u pitanju neka druga situacija da se ovi svađaju tamo u Ustavnom sudu, pa ne mogu da, ali njih je 15? Uvek većina postoji - osam, sedam. Nije valjda da je sedam, sedam, glasanje. Nije valjda da oni nisu saglasni?
Znači, prvi razlog zašto treba da se usvoji amandman. Način odlučivanja i većina sa kojom se donosi odluka regulisano je Ustavom Republike Srbije. Nemate potrebe da pravite neke inovacije. Ako prepisujete odredbu Ustava u nekoj odredbi zakona, vi devalvirate Ustav.
Drugo, do sada nije postojala ta odredba, pa nije bila smetnja da Ustavni sud funkcioniše. Ustavni sud ima svoj poslovnik o radu. Možda bih shvatio ovu situaciju da kojim slučajem Ustavni sud nema Poslovnik o radu, jer ne može da se obezbedi većina. Ali, oni valjda začas obezbede većinu tamo?
Nešto da obuhvatim što je prethodni amandman na član 2. Mi se protivimo tom načinu sužavanja mogućnosti da se izvrši uvid u spise predmeta pred Ustavnim sudom. Zašto? Najveći broj nadležnosti Ustavnog suda tiče se ocene ustavnosti i zakonitosti opštih akata i nema tu ničega što bi se odnosilo na teritorijalni integritet, nacionalnu bezbednost, privatnost, javni red i moral. Nema ničega.
Zašto bi ograničavali pravo uvida? Svako ko je zainteresovan treba da se omogući da izvrši uvid u spis nekog predmeta. Nema potrebe da se pravda, da dokazuje opravdanost nekog svog ličnog interesa zašto treba da izvrši uvid. Neko će da izvrši uvid zato što priprema magistarski rad, neko će da izvrši uvid zato što namerava da pokrene postupak, pa da vidi kakvi su stavovi zauzeti povodom nekih pitanja, neko jednostavno želi da pravi svoju arhivu, neko želi da sačeka na krivini nekoga od sudija Ustavnog suda koji je nekorektan. Ne znam zašto onemogućavate, ili dovodite u pitanje uvid u sudski spis, tako što postavljate neke uslove?
Nijedan uslov ne treba da se postavi, dovoljno je da postoji fizičko ili pravno lice, da ga identifikujete i da mu omogućite uvid, fotokopiranje, prepis itd, jer Ustavni sud ne potpada pod pravosuđe. Naučite jedanput tu lekciju. Znači, Ustavni sud ne potpada pod pravosuđe. Sudije Ustavnog suda se biraju po specijalnom postupku. Oni imaju određen mandat. Da su sudije i da pripadaju pravosuđu, onda bi bila stalnost sudijske funkcije.
Sudije Ustavnog suda ne vrše klasičnu sudijsku funkciju. To nije teško da se shvati. Ali, kada vi kršite osnovne principe na kojima počiva ustavno sudstvo, onda mi to moramo da žigošemo, moramo da upozorimo javnost i moramo da skrenemo pažnju da se nešto valja. Šta se valja? Videćemo. Znamo mi vas dobro.

Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Miroslav Markićević i Srđan Spasojević.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Gospodin Zoran Krasić. Izvolite.

To se odnosi na naziv poglavlja 2. Ne znamo šta smeta nazivu poglavlja – Izbor, imenovanje i prestanak dužnosti sudija Ustavnog suda. Zašto biste to morali da menjate, da bude sada – Izbor imenovanja, prestanak dužnosti i položaj sudija Ustavnog suda?
Položaj sudija Ustavnog suda je definisano Ustavom Republike Srbije i značajnim delom odredbi Zakona o Ustavnom sudu.
Mi smo morali da podnesemo amandman na naslov, zato što sledećih nekoliko članova se odnose na novo viđenje položaja sudija Ustavnog suda, i u pogledu odlaska u penziju, i u pogledu plata itd. Tako da, ovaj amandman i sledećih nekoliko amandmana, u stvari, čine jednu celinu.

Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite, gospodine Periću.

Hvala. Kada smo već kod položaja predsednika Ustavnog suda i sudija Ustavnog suda, moramo da kažemo da oni uživaju neprimereno, odnosno posle usvajanja ovog predloga zakona, uživaće neprimereno dobar položaj.
Član 14. osnovnog Zakona o Ustavnom sudu reguliše način kada sudije Ustavnog suda odlaze u penziju. On nije na najbolji način to ni do sada regulisao, ali ovo što ste vi sada predložili, gospođo Malović, izmenama i dopunama ovog zakona je katastrofalno i to je zaista za ono da se čovek pita, o čemu se tu radi i kakve su vam namere?
Ovde će se sada sudije Ustavnog suda i njihov predsednik, odnosno predsednik Ustavnog suda razlikovati od svih državnih funkcionera. Danas u Srbiji, i ako uvažavamo Ustavni sud u meri u kojoj bi on trebalo da bude uvažavan na osnovu Ustava Republike Srbije i već postojeće zakona i neke prakse koja postoji u državi Srbiji vezano za Ustavni sud.
Kako je do sada Zakon o Ustavnom sudu regulisao kada odlaze sudije Ustavnog suda u penziju? Kaže se – kad napuni starosne uslove za ostvarenje penzije, dužan je da obavesti organ koji ga je izabrao i imenovao. Pošto sudije Ustavnog suda postaju, jedne trećina, imenovanjem ovde, odnosno izborom ovde u Narodnoj skupštini, a dve trećine postaju to imenovanjem. Znači, ono što imenuje predsednik Republike i Vrhovni kasacioni sud, to je druga trećina. Oni obaveštavaju organ koji ih je imenovao ili izabrao, i to šest meseci pre sticanja uslova za starosnu penziju. Onda se kaže – ukoliko Narodna skupština, kao neko kome pripada pravo da o tome donese odluku, ne odluči u predviđenom roku, onda će predsednik Ustavnog suda da donese takvu odluku.
Postavlja se pitanje smisla i svrhe ovog zakona? Mislili smo da ćete tu da intervenišete i moglo bi to da se promeni. Međutim, niste. Uradili ste nešto i mislim da nijedan zakon o Ustavnom sudu nijedne države u svetu ne reguliše na ovaj način.
Kažete – sudiji Ustavnog suda prestaje dužnost ispunjenjem opštih uslova za starosnu penziju. To je prihvatljivo i to bi moglo tako da ostane. Ali, ima član 2, odnosno stav 2. ovog člana koji kaže – izuzetno od stava 1. ovog člana, Ustavni sud može zbog rada na započetim predmetima. Na započetim predmetima.
Gospođo ministar, zar nema plan rada? Zar nema godišnjeg plana rada u Ustavnom sudu? Pa, i ako se pojave specifični predmeti koje treba rešavati u toku jedne kalendarske godine, onda predsednik Suda, između ostalog, jeste zbog toga predsednik Suda da bi pravio raspored. Neće valjda za sudiju izvestioca postaviti onog sudiju koji je stekao, odnosno koji će steći u toj godini, ili možda u sledećoj godini, ako se postavi da za rešavanje tog predmeta treba određeni period koji se ne uklapa sa potrebom da on stekne uslove za penziju, neće valjda njega odrediti za sudiju izvestioca? A glasaće onoliko sudija koliko ih ima u tom momentu.
To je Ustav Republike Srbije definisao i rekao, kad i na koji način Ustavni sud može da radi. Ne bi bilo ni to strašno da ste vi rekli da će mu se produžiti, sudiji Ustavnog suda, rad do okončanja predmeta koji je on započeo, ali vi niste rekli tako. U tom stavu 2. ste rekli da on može da obavlja tu dužnost do isticanja perioda, odnosno roka na koji je on izabran, a sudije Ustavnog suda se biraju na devet godina. Još vi kažete - ukoliko on bude saglasan. Baš neće biti saglasan da ostane sudija Ustavnog suda, pogotovo kad ste vi.
Nama je potpuno jasno zbog čega regulišete i plate sudija Ustavnog suda na ovakav način. Rekli ste da će prosek, odnosno osnovica za njegovu penziju biti poslednja plata koju je on primio kao sudija Ustavnog suda. Evo najboljeg mogućeg načina kako vi motivišete sudije Ustavnog suda da rade i realizuju dnevnu politiku ovog, a možda kasnije i nekog drugog režima. Zašto tako? Sudije Ustavnog suda, pa i činjenica da je pored opštih uslova za zasnivanje radnog odnosa - predviđen onaj rok ne može biti mlađa osoba od 15 godina, u Ustavu je rečeno da sudiju Ustavnog suda ne možemo birati lice koje je mlađe od 40 godina, znači, predvideli ste u neke uslove, 15 godina da ima radnog iskustva u pravnoj struci, da se ističe, a jedino isticanje, pa i ove sudije koje sad to jesu, jeste isticanje na listi kandidata za sudije Ustavnog suda, za najveći broj. Sad da ne analiziramo pojedinačnih svih 15 sudija za najveći broj, prvi put su se istakli onog momenta kad ih je neko istakao na listi kandidata za sudiju Ustavnog suda.
Ovo nije dobro što ste uradili. U jednom članu pokušavate da regulišete i kad stiču pravo na penziju sudije Ustavnog suda i koliku će penziju primati i preko koje banke će primati i koji poštar će im donositi, zašto niste i to regulisali pa onda postave ovde i slike tih sudija? Mislim da vi, da Ministarstvo pravde, ako i treba nešto da se menja, moglo je daleko bolji i prihvatljiviji zakon o Ustavnom sudu da napravi, odnosno predloži, nego što je ovo. Ovo je baš katastrofalan jedan predlog i ja ne mogu da ne citiram kolegu Krasića koji kaže – za šta se god neki vajni pravnici i stručnjaci iz oblasti prava i sistema pravosuđa dohvatili, to je dobilo potpuno drugi tok. Nije nikom bio cilj u Srbiji, pa ni sudijama koje su reizabrane, nije bio cilj da na takav način rade i da imamo tako reformisano sudstvo, nego da bude jedna grana vlasti, da bude nezavisna samostalna grana vlasti. Niti je ona više nezavisna, niti je samostalna, a sudija Ustavnog suda, zvuči to, znate, Ustav je najviši pravni akt, sudije Ustavnog suda nisu sudije u klasičnom smislu, ali to lepo zvuči. Ali, vi to sve obesmislite. Mene bi bilo sramota da sam sudija Ustavnog suda kojim slučajem. Posle usvajanja ovakvog zakona, istog dana bih podneo ostavku. Hvala.

Na član 5. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.        
Da li neko želi reč? (Da.)
Gospođa Jorgovanka Tabaković.

Podneli smo amandman na član 5. koji govori o prestanku dužnosti sudija Ustavnog suda. Bez obzira na vaše odbijanje i odbranu ustavnom odredbom da u skladu sa ispunjenim opštim uslovima treba penzionisati sudije Ustavnog suda, ja ću pokušati još jednom da vas uverim da nije suprotno Ustavu samom, kao vrhovnom aktu, dati dopunsko objašnjenje ili preciziranje, pogotovo ako ono može da dovede do diskriminacije žena u Ustavnom sudu.
Predlogom ste propisali da sudiji Ustavnog suda prestaje dužnost ispunjenjem opštih uslova za starosnu penziju. Ta odredba je malo široka, samim tim nejasna i neprecizna, jer ni jedan zakon ne poznaje i ne definiše baš takav pojam opštih uslova za starosnu penziju.
Odredba može da bude diskriminatorska jer se može različito tumačiti i dovesti do diskriminacije žena koje ranije stiču pravo na starosnu penziju, ako to budete tako tumačili, kao ispunjenje opšteg uslova. Ili došli bi u situaciju da žene sudije moraju da napuste funkciju sa 60 godina, a muškarci mogu da ostanu do 65 godina. Ako se pak smatra da je to navršenje 65 godina, onda postaje logički problem, jer ako žene sudije ispunjavaju uslov pre toga, dolazi se do situacije da odlaze u penziju, a da ne ispunjavaju opšte uslove.
Zato smo predložili da se kao granica odredi starost od 65 godina i moramo da dodamo da smo iznenađeni činjenicom da u Zakonu o Ustavnom sudu postoji ovakva jedna nejasna odredba jer pretpostavljam da je u pisanju ovog zakona učestvovao i bio konsultovan sam Ustavni sud, odnosno njegovi članovi i da lica koja vrše ovakvu funkciju zaista i tumače druge neprecizne i nejasne odredbe, ne bi smeli nama da ostave ovako nešto. Smatramo da predloženi razlog za prestanak funkcije je penzionisanje jeste neprihvatljiv za ovako odgovornu funkciju, jer lice koje je otišlo u penziju, bez obzira što zakon ne zabranjuje rad penzionera i istovremeno primanje plate i penzije, na ovom posebnom mestu i slučaju mora da bude izbegnut.
Produžavanje funkcije do isteka mandata nije prihvatljivo jer je mandat sudije devet godina, pa bi to moglo da znači produženje i za pet i više godina, jer uopšte niste odredili gornju granicu za imenovanje na funkciju. Da li postoji gornja granica kada imenujete sudije Ustavnog suda? Ne. Samim tim ovo nije samo teoretska mogućnost, nego to zaista može da se desi.
Istovremeno je ova odredba sama za sebe, ali i u vezi sa drugim stavovima ovog člana, nejasna. Nije moguće utvrditi da li predloženo produžavanje vršenja funkcija do kraja mandata znači da je sudija penzionisan, pa će kao penzioner da vrši funkciju, prima platu i penziju ili će odložiti odlazak u penziji. Mnogo nas je ovo čitalo, analiziralo. Ukrštalo stavove i nismo mogli da shvatimo šta može da predstavlja u praksi ova odredba.
Ako je u pitanju istovremeno primanje i plate i penzije, po našem sudu ono je neprihvatljivo, posebno zbog predloženog novog stava 6. koji propisuje da je osnov za penziju poslednja plata sudije. Određivanje poslednje plate sudija za penzijski osnov predstavlja grubo odstupanje od opštih pravila i ozbiljno krši jednakost građana pred Ustavom, zakonom, a time uzrokuje i diskriminaciju građana. Zato smo mi predložili da usvajanjem ovog amandmana u stvari precizno propišete kada sudiji Ustavnog suda prestaje funkcija, da ne bismo imali neravnopravnosti između muškaraca i žena u pogledu dužine radnog veka, niti neravnopravnost sa drugim profesijama i sudijama. Vaša nedoslednost u primeni posebnog položaja Ustavnog suda ili njihove jednakosti sa drugima varira od amandmana, odnosno od obrazloženja na pojedine amandmane koje smo podnosili na članove zakona. Negde se pozivate na opšta pravila, a negde ukazujete na posebnost te funkcije tih ljudi koji vrše tu funkciju. U tome nema nikakvog ujednačenog kriterijuma, niti pravila na osnovu kojeg primenjujete opštost ili posebnost.
Mislim da dovoljno argumenata ima da ovaj amandman usvojite, jer i ono što u Ustavu piše kao opšte pravilo ne znači da treba da ostane tako široko definisano i da ne može da bude ovako precizirano. Hvala.