Hvala.
Reč ima gospodin Nebojša Ranđelović. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministarko, uvaženi predstavnici Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, gledaću da svoje izlaganje sažmem u dva dela. Najpre, bih rekao par reči o setu izmena i dopuna pravosudnih zakona. Ne bih se previše zadržavao na samom meritumu, o tome su dosta rekli uvaženi prethodnici u svojim izlaganjima, a potom bih se osvrnuo na nešto o čemu zaista ne bi trebalo na ovakav način da se govori u jednoj ozbiljnoj državi, a to je ono što je, slobodno mogu reći za mešateljstvo neodgovornog rada Agencije za borbu protiv korupcije.
Što se tiče, seta pravosudnih zakona, analizu izmena i dopuna ovih zakona možemo staviti u pravno-tehnički, materijalno-pravni i politički kontekst. O pravno-tehničko i materijalno-pravnom kontekstu čuli smo dosta od uvaženih prethodnika i gospođa ministarka je dala adekvatno objašnjenje, a po meni lično je najvažniji politički kontekst, jer pravo kao sredstvo političke volje jeste u stvari nukleus funkcionisanja ozbiljne države, ako se tumače i nosioci političke volje odgovornih. U našoj državi to nije slučaj. Zato imamo primenu derogiranih zakona, zato u parlamentu vršimo izmene i dopune nevažećeg zakona. Pre par godina sam i sam govorio o tome, zato postoji dvojstvo primene više propisa, što je u oblasti krivičnog prava, naročito osetljiv teren. Svake godine krajem decembra mi menjamo krivično procesne zakone, hvatajući poslednji voz za ispravljanje nečijeg nemara ili možda još gore neznanja. Meni je jako žao što o tome raspravljamo sa aktuelnom ministarkom pravde, jer se ovde uglavnom radi o ozbiljnim greškama i o ozbiljnom nemaru, pa rekao bih i neznanju nekih prethodnih ministara i nekih prethodnih vlada. Žao mi je što ovde u sali nemamo i protagoniste tog posla, odnosno nemamo protagoniste saučešća, saučestvovanja u tom nemaru o kome sam govorio.
Sada bih se vratio na nešto što sam malo pre nazvao zamešateljstvom neodgovornog rada Agencije za borbu protiv korupcije. U zemlji koja je ogrezla u korupciji, Agencija za borbu protiv korupcije se bavi perifernim stvarima, interesuje ih kako poslanici troše svoje crkvavicu koja se zove poslanički paušal. Traže brojeve tekućih računa i zloupotrebljavaju ih bez odluke pravosudnih organa, umesto da se bave nečim što jeste kvalifikacija našeg čitavog sistema u kome država bitiše, a to je ono što sam malo pre okvalifikovao kao ogrezlost u korupciji.
Da li Agencija za borbu protiv korupcije radi odgovorno svoj posao? Tvrdim, ne. Sada člana Visokog saveta sudstva sa trostrukim legitimitetom, kako reče malo pre moja koleginica Judita Popović, Agenicija za borbu protiv korupcije smenjuje zloupotrebom jednog prekluzivnog roka. Da podsetimo, slušao sam pažljivo diskusije uvaženih prethodnika, niko se nije osvrnuo na to da agencija nikada po tom pitanju nije zašla u meritum, niti je donela rešenje da postoji sukob interesa. Agencija se nije ni bavila onim čime treba da se bavi, pa da konstatujem da je profesor Dimitrijević kasnije zatražio saglasnost i da je u toku postupka ispravljena procesna greška, odnosno procesni nedostatak. To je abeceda postupka u pravu i u bilo kojoj grani prava. Čime se bavila agencija, zaista ne znam, voleo bih da čujem objašnjenje zašto je to tako.
Dakle, da ponovim, meritumom se nije bavila, nije donela rešenje kojim se profesor, u kome se donosi odluka da postoji sukob interesa, što se tiče funkcije profesora Dimitrijevića, a nigde se nije bavila onim što joj je posao, ono što joj je dužnost, da ispravljanje procesnih greški uvede u kontekst onaj koji treba.
Logično se postavlja pitanje šta se krije iza toga? Da li se radi o zloj nameri ili se radi o gluposti. Ako je zla namera u pitanju, onda se otvaraju još neka bolna pitanja gde je rad Agenicije za borbu protiv korupcije samo vrh ledenog brega. Možemo slobodno postaviti pitanje, da li ta agencija radi po nalogu nekog iz vlasti ili je produžena ruka nekih struktura koje na vrlo sumnjiv način ispod žita pokušavaju da upravljaju ovom državom. Ako je to u pitanju, onda smo mi kao država, pored svih ostalih problema u još jednom ozbiljnom problemu. Ako je u pitanju samo glupost, onda ne bih kvalifikovao jer glupost nema definiciju, ali ima bezbroj primera. Hvala na pažnji.

Hvala.
Gospođa Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Ovih 25 minuta sam planirala da, vaš povod, govorim o krivičnom zakoniku iskoristim na način da će to biti uvaženom potpredsedniku jasno i da neće imati potrebe da me vraća na temu, jer sam ja inače govorila o temi. Hoću da ovaj povod da vi menjate određene članove, zakone podsetim na jedan stari problem za koji ste ranije pokazali, razumevanje ali ne i ono konkretno razumevanje, pa da nešto u vezi sa tim promenite a i da ukažem na dve, tri stvari koje su zaista strašno važne u postupcima koji se vode u skladu sa ovim zakonikom.
Smatramo, naprimer, da razlozi za pravičnost i efikasnost vođenja krivičnog postupka, kao i suzbijanje kriminala što je nama, slažete se svima cilj, zahtevaju da se oštećenom da pravo žalbe ne samo da podnosi žalbu na vanredne pravne lekove bez ograničenja samo na odluke o troškovima postupka, imovinsko-pravnom zahtevu što je sada slučaj.
Znači, mi smo pokušali da vaš podnet zakon amandmanima izmenimo u onim suštinskim stvarima, kao što je i kolega pokušao maločas da govori, ali tako da ima pravo da podnese žalbu na odluku o krivici i kazni, a ne samo o nečemu što je usputna stvar u vezi sa samim postupkom. Zašto smo ovo tražili? Praksa pokazuje da tužioci u mnogim slučajevima kad su krivična dela izvršena protiv fizičkih i pravnih lica imaju običaj da ublažavaju kvalifikacije dela i da izostavljaju iz optužnice neke delove i dela, kako bi bukvalno sebi smanjili obim posla i pokazali veću ažurnost, odnosno učinak brojem završenih predmeta.
Takođe, ne izjavljuju žalbe protiv odluka o visini kazni iz istih razloga. Istovremeno i sudije pribegavaju sličnoj praksi i ublažavaju kvalifikacije u izricanju minimalnih i uslovnih kazni, jednostavno da bi skratili postupak i smanjili broj žalbi i eventualnih ukinutih presuda, i da bi time omogućili sebi što manji broj onih minusa u smislu ukinutih presuda ali i da imaju taj učinak koji se meri brojem završenih predmeta. To sve dovodi do toga da nedopustivo blaga i nedelotvorna kaznena politika koja ima za posledicu ugroženu bezbednost građana i države dovodi do rasta opasnih oblika kriminala.
Kao ilustraciju katastrofalne kaznene politike i nedelotvornog pravosuđa mogu da navedem i nedavnu pogibiju policajca i ranjavanje još jednog građanina pri pljački banke. Evo, 26. decembra, vi imate slučaj – ubijena radnica u zlatari, samo zato što se zadesila na poslu, na svom radnom mestu. Ispostavilo se da izvršilac ima samo 24 godine u jednom od tih slučajeva, da je izvršio 26 krivičnih dela i da je prethodno već tri puta osuđivan između ostalog i za razbojništva.
Postavlja se pitanje kakve su to kazne bile ako je on uopšte na slobodi umesto u zatvoru. U mnogim državama koje se smatraju demokratskim se za samo jedno razbojništvo i slično delo izriču zatvorske kazne sa značajno dugim brojem godina, dok se u Srbiji slobodno šetaju pljačkaši banaka, pucaju na policiju. Kriminalci sa već debelim dosijeom imaju tek 20 godina.
Za razliku od pravnog sistema ili pravnih sistema u kojima oštećeni ima mnoga prava i mogućnosti da utiče na postupak, naš zakon je oštećenog sveo na bespomoćnog posmatrača nanošenja nepravde i sopstvenom osećanju žrtve. Odredbe ovog zakona koje uređuju sporazum o krivici omogućavaju da se suđenje završi pre nego oštećeni i sazna da je počeo. Vi znate kojim je to odredbama to moguće.
Pokušali smo, vi imate druge povode, a mi ove suštinske da uvedemo pravo oštećenog na podnošenje žalbe da bi se suđenje učinilo pravičnijim pre svega prema žrtvama zločina, ali i da bi se uticalo na suzbijanje kriminala, a sa druge strane i da to smanji korupciju u pravosuđu. Pravo na pravičnu naknadu štete, takođe smo obradili ovim zakonom, i smatramo da je to jedno od osnovnih prava oštećenog, posebno žrtava krivičnih dela.
Znači, vi ne možete da izbrišete nekome iz sećanje bol i traume, ali jedna mera pravde koja se kroz oglašenje čoveka krivim i naknadu štete ostvaruje jeste nešto što mora i da se realizuje u praksi. Od posebnog je značaja da se takva šteta dosudi u najkraćem roku i uz najmanje maltretiranja i troškova oštećenog. To je bitno da bude učinjeno već u toku krivičnog postupka. Ako oštećeni bude upućen na parnicu, to u praksi znači da će naknadu ostvariti samo uz veliku strpljivost, naročito ako se radi o oštećenima koji su slabijeg imovnog stanja, narušenog zdravlja, ako su u pitanju maloletni i stari. Parnični postupci su kod nas vrlo dugi, skopčani sa velikim troškovima i vi znate da su vrlo često u nemogućnosti da pokrenu postupak zbog nedostatka sredstava da plate sudsku taksu. Ako i pokrenu takav postupak, neretko dođu situaciju da im se presudom nalaže plaćanje velikih troškova postupka koji se dodatno povećavaju kada se ne plate u roku i naplata štete tek treba da se ostvaruje u dugotrajnom izvršnom postupku.
Poznati su u našoj praksi slučajevi da su oštećenima prinudno naplaćivani troškovi postupka od strane suda, pre nego što su uspeli od počinioca krivičnog dela da naplate odštetu. Imam lično iskustvo kao i mnogi drugi. Time je prema žrtvama učinjen još jedan zločin i to od strane države koja je bila u obavezi da ih zaštiti od zločina i da omogući bezbedan život, jer je pravo na bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajamčeno Ustavom i svim međunarodnim pravnim aktima. Pored pomoći žrtava zločina u ostvarivanju prava na pravičnu naknadu štete brzo presuđenje i naplata štete je vrlo efikasno sredstvo u prevenciji krivičnih dela, ali ne samo kada se javno zainteresuje za neko delo pa izvrši pritisak na organe koji to treba da urade. To bi trebalo da bude pravilo koliko je god moguće bez obzira na broj zatečenih predmeta, reformom kojom se bavimo i svime ostalim.
Suprotno potrebi da se pomogne žrtvama zločina, sudovi po pravilu u našoj praksi dosuđuju naknadu štete u krivičnom postupku i obavezno upućuju na parnicu, a da u stvari uopšte i ne obrazlože razloge zbog kojih su dosudili naknadu štete. Postoje ponekad razlozi zbog kojih je nemoguće u krivičnom postupku rešiti pitanje, ali bi zaista bio veliki napredak u tom polju kada bi se sud obavezao da obrazloži razloge zbog kojih nije bio u stanju da to uradi. U sadašnjoj situaciji kada se razlozi ne navode takvu neobrazloženu odluku je bukvalno osporavati žalbom, jer se praktično radi o diskrecionom pravu suda.
Ovu bih oblast zaključila uopštenim zaključkom da država bukvalno nema nikakve mehanizme niti bilo kakvu politiku zaštite žrtava zločina koje su prepuštene same sebi i o najčešćem broju slučajeva bez ikakve pažnje i pomoći države.
Sa druge strane, Zakonik o krivičnom postupku ima mnoge mehanizme kojima štiti izvršioce krivičnih dela i pruža im materijalnu i drugu pomoć i to na teret budžeta, pa time na teret žrtve tog zločina koje je nad njim učinjeno kao poreskog obveznika.
Zato smo imali predlog u ovim amandmanima da se u najboljem interesu građana, ali i u interesu humanosti prema žrtvama, reaguje i to na način da stvorimo uslove za početak stvaranja efikasnijih mehanizama kojima bi ovu zaštitu mogli da uspostavimo.
Pokušali smo i da jedno pitanje ponovimo zato što ga smatram izuzetno važnim, Zakonom o krivičnom postupku je propisano da se neuračunljivi učinioci krivičnih dela otpuštaju sa lečenja i čuvanja odlukom suda ako je na osnovu mišljenja lekara prestala potreba za lečenjem i čuvanjem. Takva mera se, po važećem zakonu, primenjuje i prema učiniocima najtežih krivičnih dela, protiv života i tela, koji su oglašeni neuračunljivim zbog trajne duševne bolesti ili duševnog poremećaja, što je sa stanovišta pravne i medicinske nauke neprihvatljivo, a u praksi dovodi do vrlo teških posledica.
Veoma je česta pojava da optužene za teška ubistva veštaci, a vi ste ovde njima predvideli mogućnost dvostrukih nagrada i naknada u ovom vašem predlogu za dopunu, oglašvaju neuračunljivim takve osobe samo na osnovu nalaza da boluju od trajne duševne bolesti. Takvi počinioci krivičnih dela otpuštaju se sa lečenja nakon nekoliko godina kao izlečeni.
Postavlja se opravdano pitanje - kako je to moguće ako je neko definisao trajnim tu duševnu bolest i nisu poznata medicinska sredstva i metodi na koji način se takvo oboljenje može izlečiti ili zalečiti, odnosno bukvalno nije moguće poboljšanje stanja i to tako trajno da bi bio otpušten sa lečenja. Ovim i praksom koja postoji očigledno je da okrivljeni ili nije bio toliko bolestan pa je zbog toga bio neuračunljiv ili je otpušten sa lečenja iako je i dalje bolestan i opasan po okolinu. Mnogi zločinci tako izbegnu decenije zatvora i za par godina se nađu na slobodi, što predstavlja podsmevanje pravdi i ruganje žrtvama zločina. Takođe se vrlo često i po pravilu dešava da ponovo izvrše novi zločin.
Kada sam prošli put govorila o ovome, dva dana posle moje molbe vama da usvojite takav amandman, desio se zločin u Beočinu gde je povratnik silovao devojčicu. Zato ću vam ponavljati kad god mi se pruži prilika da ovo ispravite.
Suviše je česta vest, gospodine, da je počinilac zločina već bio na psihijatrijskom lečenju zbog ranijih dela. Ova pojava izaziva veliko ogorčenje građana i opravdane sumnje u pravosuđe i veštake i lekare koji daju predloge za otpuštanje sa lečenja. Naročito sumnje izaziva činjenica da najčešće isti lekari kao veštaci prvo proglase nekog neuračunljivim zbog trajne duševne bolesti, a zatim posle par godina daju mišljenje da je izlečen i predlažu otpuštanje sa lečenja.
Ovo je postala praksa jer pojedine sudije veštačenje poveravaju lekarima koji rade u zatvorskoj bolnici od kojih će kasnije i biti traženo mišljenje i predlog za otpuštanje, što stvara vrlo plodno tle za korupciju.
Prilikom razmatranja Zakona o veštacima već smo ukazivali da u tome učestvuju i zaposleni iz Ministarstva pravde. Nije teško pogoditi da je svako ko može i ko je spreman da dobro plati, taj može umesto 40 godina u zatvoru da provede par godina u bolnici.
Poznato je da je psihijatrijsko veštačenje upravo zbog ovakvih slučajeva bilo i ostalo crna rupa pravosuđa sa neograničenim mogućnostima zloupotreba i proizvoljnosti.
I ovog puta i ovim povodom predložili smo da se onemogući otpuštanje počinilaca ubistva ili pokušaja ubistava, jer su upravo ta dela protiv života i tela za koje se može izreći kazna zatvora duže od deset godina, pošto smatramo apsolutno neprihvatljivim da se takve osobe mogu puštati na slobodu.
Imajući u vidu sve što sam vam rekla, kao i ogromno nezadovoljstvo građana i posledice ovog nedostatka zakona, predlažem vam da ovo bude poslednji put da govorim na ovu temu i da zaista iskoristite priliku i pravnu mogućnost da ove i ovakve slučajeve sada rešite prihvatanjem amandmana koje smo na ovu situaciju dali. Zahvaljujem se na pažnji.

Hvala, gospođo Tabaković.
Reč ima narodni poslanik, gospodin Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, pa kada bi sada izašli ispred ove Skupštine i sreli slučajne prolaznike i upitali ih da li su po njima potrebne reforme u pravosuđu, oni bi svakako rekli  da jesu. Da li je potrebno donositi nove zakone, takođe bi rekli jeste. Ako ste pomislili bravo ja, varate se. Oni očekuju suštinski drugačije reforme, drugačije promene.
Evo već pune dve godine uporno tvrdite da je sve sjajno u reformi pravosuđa, a vi odlično znate da nije i umesto da bude treća grana vlasti nezavisna od bilo čega, stiče se utisak da to postaje neko porodično preduzeće, da postaje nešto na šta će imati uticaj nekoliko porodica u Srbiji. To nije dobro.
Predsednik Visokog saveta sudstva i Vrhovnog kasacionog suda je jedini predsednik koji u v.d. stanju. Svi ostali predsednici sudova u Srbiji, počev od osnovnog do najvišeg, ne računajući Vrhovni kasacioni sud su u v.d. stanju, osim predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Sudovi, zajedno sa drugim nadležnim organima, treba da obezbede vladavinu prava. Ako imamo ovakav sistema pravosuđa onda se postavlja pitanje da li to oni zaista čine.
Cilj svake države jeste da obezbedi nezavisno i efikasno sudstvo, uz obezbeđenje suđenja u razumnom roku i jednak pristup za sve građane, odnosno za sve one koji se pojavljuju pred organima pravosuđa.
Da li je to tako? Naravno da nije. Šta je izostalo u ovom sistemu pravosuđa koje neuspešno sprovodite u poslednje dve godine, a doneta je i strategija pre formiranja ove vlade? Nije precizno jasno definisana besplatna pravna pomoć. Ovde se ne misli besplatna u smislu neplaćanja, nego kako i na koji način, kada građani Srbije imaju pravo da se obrate državnim organima, pre svega pravosudnim organima, da bi mogli da budu na pravni način zaštićeni od vrlo često dugih postupaka i sporova, gde čak i država na jednoj strani se pojavljuje pred sudovima.
Problem u pravosuđu su svakako veliki broj optužbi na račun korupcije. To dobro znate, ali kada kažemo da je veliki broj optužbi na račun korupcije u sistemu pravosuđa to u ni u kom slučaju ne znači i SRS ne izjednačava sve učesnike u postupku pravosuđa, odnosno sve sudije kao ljude koji su skloni kriminalu i korupciji. Naravno da to nije tako. Imamo izuzetno i po pitanju stručnosti, savesnosti, odgovornosti i svega drugog što bi trebalo da krasi nosioce pravosudnih funkcija. Upravo imamo takve, a imamo i one druge koji se mnogo razlikuju i koji mnogo odustaju od toga.
Nova mreža sudova bi za dve godine, uporno branite da je to dobro, nikad niste objektivno analizirali šta to donosi, da li je to popravilo kvalitet i odgovorno ću vam reći da naravno da nije popravilo, naprotiv, samo je dovelo još do gore situacije.
Dešava se da u sudske jedinice neće da dolaze sudije da sude iz sedišta sudova. Oni koji jesu iz te sudske jedinice oni bi jedva dočekali da budu tamo, ali ovi drugi ne dolaze.
Broj nagomilanih postupaka nastavio je da raste za oko 200.000, iako je u početku, kada ste uspostavili novu mrežu možda izgledalo drugačije, te sada dostigao milion i 700 hiljada, odnosno krajem 2010. godine milion i 700 hiljada je bilo nerešenih predmeta, a 30. juna 2011. godine milion i 900 hiljada. Znači, novih 200.000 nerešenih predmeta se povećalo u tom periodu.
Dve godine nakon početka reforme mreža sudova nedostaje od strane nadležnih samokritika i vaša, gospođo ministre, a još niste rešili problem nekoliko stotina neizabranih sudija.
Dana, 20. jula, kada je održana prva sednica Visokog saveta sudstva, rešeno je negde oko 86 zahteva, ali posle, u narednih osam sednica, negde oko 160. Znači, 20 po jednoj sednici je rešavano. Kada vi mislite da će do kraja biti završen posao? To je teško sada pretpostaviti, jer ono što izjavljujete i vi, kao ministar pravde, i što izjavljuje predsednik Vrhovnog kasacionog suda, više ne može niko ozbiljan da uzme za istinito i tačno.
Rečeno je da će do kraja 2011. godine biti izabrani svi predsednici. Sudova. Nije rešeno. Rečeno je do kraja 2011. godine, ili bar, u januaru 2012. godine biti saslušani svi oni koji su podneli žalbu zbog toga što nisu reizabrani, odnosno što nisu primljeni u sud. Siguran sam da to neće biti do tog perioda rešeno i vi ne možete nikog ubediti da, ono što vi radite u reformi pravosuđa, da je dobro.
Onako vrlo uspešno za vas, vrlo uspešno ste rekli zbog čega niste hteli da ili želeli da komentarišete ovu odluku vezano za ostavku prof. Dimitrijevića, zbog toga što vi niste nadležni zato. Posle ste, vezano i za njegovu ostavku i za ostavku sudije Milimira Lukića, rekli - nije tačno da izmene i dopune Zakona Visokom savetu sudstva nisu bile predmet razmatranja Visokog saveta sudstva. Nije on samo to rekao, on je u svojoj ostavci, a niste želeli da komentarišete ono što vam ne odgovara i što unižava vaše reforme. Odnosno, uopšte ne unižava, one su takve kakve jesu. Niste govorili o tome, kada on kaže da nijedan zapisnik sa sednice Visokog saveta sudstva ne postoji, sada, da li ste sada mogli kao ministar pravde da komentarišete, što prilikom odlučivanja u komisijama, pojedine sudije imaju jedno mišljenje, a kasnije, kada se donosi odluka u Visokom savetu sudstva, oni imaju drugo mišljenje, po zahtevima neizabranih sudija, to je sada drugo pitanje, ali on kaže da nema promenjenih okolnosti. Sudije menjaju svoje odluke, zbog čega se to dešava.
Mi nemamo razloga da stajemo u odbranu gospodina Lukića, jer i on je zajedno sa Natom Mesarević napredovao i ne ulazimo uopšte u to. Potpuno smo sigurni da iznosi istinu vezano za rad Visokog saveta sudstva.
Još da vam kažemo vezano za prvi sastav Visokog saveta sudstva, vi znate da je u dva pokušaja u ovom parlamentu trebalo izabrati predstavnika pravnih fakulteta, pa se u tome nije uspelo, a Visoki savet sudstva je donosio odluke kao nepotpuno, kao krnje telo. Na kraju je prof Dimitrijević, ispred Pravnog fakulteta izabran. Postavlja se pitanje i zna se, da za donošenje odluka od strane Visokog saveta sudstva treba da u tome učestvuje najmanje šest članova.
Visoki savet sudstva, da podsetim, ima ukupno 11 članova. Vrlo često, pogotovo od momenta kako je sudija Blagoje Jakšić uhapšen, vrlo često nije bilo ni šest sudija, odnosno šest članova Visokog saveta sudstva koji su mogli da učestvuju u donošenju tih odluka. Jer vi, a ne samo vi, nego i Boško Ristić kao predsednik skupštinskog Odbora, Nata Mesarević, predstavnik Advokatske komore takođe nije učestvovao u donošenju tih odluka, pa i nakon hapšenja sudije Jakšića, ostalo je da se donesu odluke samo sa pet članova Visokog saveta sudstva, pa vi vidite koja vam je to većina i kakve su te odluke.
Za sudiju Lukića ste rekli da ne govori istinu, kad je rekao da nije bio pred članovima Visokog saveta sudstva, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom sudstvu. Zar takav čovek koji ne govori istinu po tom pitanju, može da učestvuje u rešavanju sudbina i po pitanju zahteva za rešenje onih sudija koji nisu izabrani i niz drugih poslova i postupaka o kojima odlučuje Visoki savet sudstva?Videli ste da i u delu budžeta, odlučuje Visoki savet sudstva. Zar neko ko je takav, može da dobije te ingerencije? Zar garantuje, ja to ne kažem, ali ste vi rekli da ne govori istinu. Zar neko ko je takav, može da radi tako odgovorne i važne poslove?
Predložio bih vam i vi to kao ministar pravde možete, poslovi pravosudne uprave koje vrši nadležno Ministarstvo za pravosuđe su i praćenje rada sudija.
Ovde moram da vam pokažem da se ovde radi o jednoj vrednoj i marljivoj porodici iz sela Urovac, koja se bavi proizvodnjom, a neću da govorim ko su oni jer nisam njihov advokat, oni su vredni poljoprivrednici i oni, čini mi se, podržavaju "Zeleni prsten" u sferi poljoprivrede koji je lansirao gradonačelnik Đilas, te stoga još manje ima razloga da o tome ja govorim, ali kao vredni i čestiti ljudi i ljudi koji imaju problema da naplate svoja potraživanja, jer sud po njihovoj tužbi neće da odlučuje ni nekoliko godina posle toga.
Nije jedino ova porodica takva, vama sam više puta ukazivao i molio bih vas kao ministra pravde, povedete računa i o tome, da nadzirete rad u pravosuđu, da se posebno kod poljoprivrednika, čiji je danas položaj veoma težak, postupci po njihovim tužbama se ne rešavaju duži vremenski period i to bi vi morali da uradite, da bi, pošto se i ova vlada zaklinje da je sektor poljoprivrede jedan od sektora u koje vredi ulagati, gde može relativno brzo da se povrate uložena sredstva, ali moraju i organi pravosuđa da u tome imaju svoju ulogu.
Kada vi kažete da je sve dobro urađeno u sistemu pravosuđa, evo nekoliko pokazatelja i najbolji je način da vas demantujemo kada vam iznosimo činjenice koje su apsolutno tačne. Po izveštaju svetskog ekonomskog foruma, Srbija je po nezavisnosti sudova na 128. mestu, od ukupno 142 države. Do pre reforme pravosuđa, po prethodnom izveštaju za 2008-2009. godinu, bila je na 106. mestu. Sa reformama smo nazadovali za cela 22 mesta. U ovim pokazateljima je Slovenija na 68. mestu, Hrvatska 99, Albanija na 101, Bugarska na 104. mestu. Od nas su gori – Angola, Ekvador, Nikaragva, Paragvaj, Haiti, Moldavija i Venecuela. Hajde malo da se poredimo sa time. Oni nosioci pravosudnih funkcija koje mi imamo mogućnost da izaberemo u Srbiji, ne zaslužuju da se porede sa ovim. Ovo su vam činjenice.
Ova vlast nam je zamenila kompletno sudstvo i zato imamo takvu situaciju. Vi na taj način dajete legitimitet i sledećim, da mogu da urade isto to kada budu došli na vlast. Kada SRS bude vršila vlast mi ćemo pristupiti reformi pravosudnog sistema jer niko ne spori da je to potrebno, ali će onda oni koji budu najbolji i zna će se jasne kriterijumi, a ne magla, kao što je to u vašem slučaju. Ne vas lično, nego u Vladi čiji ste i vi član reforma pravosuđa ne liči ni na šta. Hvala.

Reč ima gospodin Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, studenti na pravnom fakultetu obično uče da je jedna od odlika građanskog prava to da je ono  nekodifikovano bar u Republici Srbiji i da su propisi građanskog prava smešteni u velikom broju zakona, a da je, suprotno tome, krivično pravo takva grana pravnog sistema koja je kodifikovana i čiji se propisi nalaze u dva najvažnija zakonska akta, u Krivičnom zakoniku, odnosno u Zakoniku o krivičnom postupku. Međutim, Republika Srbija nije više primer jednog takvog pravnog sistema zato što imamo nekodifikovano krivično pravo. Dakle, materija krivičnog prava regulisana je čitavim nizom zakona. Ono što je posebno problematično, ti zakoni su očigledno u međusobnom neskladu što vrlo negativno utiče na pravnu sigurnost građana, ali isto tako i na koherentnost u postupanju nadležnih državnih organa, pre svega sudova, tužilaštva i policije.
Gospođo Malović, ono što mi nije jasno sa nomotehničke tačke gledišta to su sledeće stvari. Između ostalog, želite da promenite Zakonik o krivičnom postupku. Kako to radite? To radite jednim aktom koji nije zakonik nego je zakon. Koliko znam, jedan akt se menja istim takvim aktom. Dakle, zakonik se menja zakonikom, a vi zakonik menjate zakonom.
Inače, u našem pravnom sistemu, prema Ustavu Republike Srbije, prema Zakonu o Narodnoj skupštini, prema Poslovniku Narodne skupštine, to što se jedan akt naziva zakonikom ne znači da ima veću pravnu snagu od akta koji se naziva zakon. U Republici Srbiji ne postoji, kao recimo u Francuskoj, tzv. organski zakoni koji imaju veću pravnu snagu u odnosu na obične zakone. Dakle, Zakonik o krivičnom postupku je po svojoj pravnoj snazi zakon, samo ga vi nazivate zakonikom, verovatno da biste mu dali veći društveni značaj. Ali, kada ga već nazivate zakonikom, onda bi prosto bio red da se zakonik menja zakonikom, a ne da se zakonik menja zakonom.
Ono što takođe nije jasno, gospođo Malović, vi pristupate izmenama Zakonika o krivičnom postupku ne zato što suštinski želite da menjate i dopunjavate odredbe Zakonika o krivičnom postupku nego zato što želite da promenite odredbe, kako vi kažete, nekih posebnih zakona. Međutim, postavlja se pitanje zašto onda niste neposredno pristupili izmeni ovog zakona o organizaciji nadležnih državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala odnosno ratnih zločina, nego te posebne zakone menjate tako što menjate Zakonik o krivičnom postupku, koji se u stvari odnosi na te posebne zakone. To je jedna procedura u izmeni zakona u Republici Srbiji koja zaista nije uobičajena. Ja mislim da takvog primera u pravnom sistemu Republike Srbije nema.
Dakle, kada država hoće da promeni neki važeći zakon ili da ga uskladi sa nekim drugim zakonom, ona prosto pribegne postupku primene tog zakona. A vi menjate Zakonik o krivičnom postupku da biste u stvari promenili odredbe posebnih zakona. Zaista je takva praksa prilično neuobičajena i mislim da nema primera u našem pravnom sistemu da se tako nekada činilo.
Sa formalne tačke gledišta, vi znate gospođo Malović, i studenti na pravnom fakultetu to znaju da postoji ona latinska sentenca da kada su opšti zakon i specijalni zakoni međusobno neusklađeni, da se onda primenjuje princip da posebni zakoni derogiraju odredbe opšteg zakona. Jel tako, gospodine Novakoviću? Vidite kako se vi i ja slažemo. Vi ste dobar pravnik i sigurno se sećate te sentence kako ona glasi na latinskom jeziku, jel tako? Dakle, "leks specijalis derogat legi generali". Leks specijalis u odnosu na Zakonik o krivičnom postupku su Zakon o državnim organima koji se bore protiv organizovanog kriminala, odnosno organizaciji državnih organa u borbi protiv ratnih zločina. To su specijalni zakoni u odnosu na Zakonik o krivičnom postupku i u slučaju da u praksi dođe do nesklada između tih specijalnih zakona i Zakonika o krivičnom postupku, po tom načelu "leks specijalis derogat legi generali" primenjivale bi se odredbe specijalnih zakona.
Zbog svega ovoga, sasvim je bilo logično da menjate odredbe specijalnih zakona, kako bi održali na snazi rešenje iz opšteg zakona, tj. iz Zakonika o krivičnom postupku. Međutim, vi ste se dosetili, ne znam ko vam je to savetovao, da formalno ne dirajući u odredbe specijalnih zakona, menjate ih tako što ćete doneti odredbe iz Zakonika o krivičnom postupku koje će se odnositi na propise sadržane u ova dva posebna zakona. Zaista jedna neverovatna pravna procedura u donošenju zakona.
Sa stanovišta SRS je neprihvatljivo da mi imamo nekodifikovani sistem krivičnog prava. Da se krivično-pravni propisi menjaju takvom dinamikom, ja mislim da nema primera ni u jednoj dobro uređenoj državi. Ima izreka jednog rimskog pravnika da krivično pravo stalno treba reformisati: "jus kriminale semper reformandum est". Ali, vi ste tu njegovu sentencu zaista bukvalno shvatili. Ja mislim da nema zasedanja Skupštine, bilo redovnog bilo vanrednog, kad Narodna skupština ne menja odredbe pojedinih krivičnih zakona, bilo iz materijalnog dela ili iz procesnog. Teško da ćete naći ijednog solidnijeg pravnika koji vam sa sigurnošću može reći koji krivični zakonik u Srbiji važi i koji zakonik o krivičnom postupku važi.
To nije dobro. Vi odredbama krivičnog zakona zadirete u ona najvitalnija dobra koja jedan građanin ima. Pre svega u njegovu slobodu, a onda i u njegovu imovinu. Sa stanovišta te činjenice, odredbe krivičnih zakona zaista moraju da se menjaju u krajnjoj nuždi. Međutim, čini mi se da Vlada Srbije i njena skupštinska većina olako pristupa izmenama krivičnih zakonika, odnosno krivično-pravnih propisa, da se preciznije izrazim, a da prethodno nije izvršila analizu šta suštinski nije dobro u našem sistemu krivičnog prava. Baš zato što nema te jedne sveobuhvatne i suštinske analize, vi parcijalno pristupate izmeni krivično-pravnih propisa, što opterećuje i stranke u konkretnom krivičnom postupku, a bogami opterećuje i sud, odnosno postupajuće sudije.
U tom smislu, ja mislim da bi pravni sistem Republike Srbije morao da se vrati na ono klasično načelo koje se primenjuje u svim dobro uređenim državama, a to je da je krivično pravo kodifikovano. Međutim, mi smo sad počeli da izmišljamo nadležnost pojedinih državnih organa, umesto da se time bave oni državni organi koji su se bavili od kad je sveta i veka. Za borbu protiv krivičnih dela, bez obzira kakva im je vrsta i kolika im je društvena težina, postoje sudovi. Neka se sudovi time bave. Međutim, vi ste iscepkali sudski sistem, pa imate redovne sudove, pa specijalne sudove, pa ste iscepkali javna tužilaštva, pa postoje redovna javna tužilaštva, pa ona koja se bore protiv organizovanog kriminala, pa ona za ratne zločine, itd. Naravno da sve to dovodi do toga da je naš pravni sistem, kada je reč o krivičnim delima odnosno o krivičnom pravu, potpuno neujednačen. Apsolutno to nije dobro, pre svega za pravnu sigurnost učesnika u krivičnom postupku, a isto tako nije dobro i za same sudove, odnosno javne tužioce, odnosno ljude u policiji, jer su oni vrlo često u dilemi koji uopšte propis važi i kako odgovarajući propis treba da se primeni.
Tu je gospodin Boško Ristić, on je istaknuti advokat. Dakle, sudska praksa ne može u Srbiji da se ustali zato jer se neprestano menjaju krivično-pravni propisi. A sudska praksa, iako formalno nije izvor prava, jeste jedan važan kriterijum na osnovu kojeg se donose odluke u svim kontinentalnim pravnim sistemima, pa naravno i u Republici Srbiji.
Što se tiče ovog slučaja prof. Predraga Dimitrijevića, prvo ono što je činjenica a to je da vi nameravate da prof. Dimitrijevića razrešite dužnosti člana Visokog saveta sudstva na osnovu, kao što piše u ovom dopisu predsednika Odbora za pravosuđe i upravu, gospodina Boška Ristića, "na osnovu obaveštenja Agencije za borbu protiv korupcije o tome da je gospodinu Predragu Dimitrijeviću prestala funkcija po sili zakona, jer je prihvatio neku drugu funkciju a da prethodno nije tražio saglasnost Agencije za borbu protiv korupcije". To znači da još uvek ne postoji meritorno rešenje Agencije za borbu protiv korupcije o tome da je prof. Dimitrijević u tom tzv. sukobu interesa, nego prosto postoji obaveštenje, a to su dve potpuno različite vrste akata. Dakle, postoji obaveštenje Agencije za borbu protiv korupcije da je prof. Dimitrijeviću prestala funkcija po sili zakona zato što navodno istovremeno vrši dve javne funkcije.
Moje lično mišljenje, a iznosim svoje mišljenje kao pravnik, da nije isto vršiti funkciju u jednom državnom organu i vršiti funkciju dekana Pravnog fakulteta. To prosto nije isti tip javne funkcije. Fakultet nije državni organ i on nije organ vlasti, za razliku od Visokog saveta sudstva koji to jeste. U tom smislu je i problematična eventualna odluka da je prof. Dimitrijević u sukobu interesa. No, čak i da jeste u sukobu interesa, čak i da se udžbenički pridržavamo načela legaliteta i da kažemo da je Agencija za borbu protiv korupcije ispravno postupila, mada ja sa čisto pravnog aspekta mislim da nije i da je ceo ovaj slučaj prilično problematičan, postavlja se jedno drugo pitanje: Da li je tačno da mesto prof. Dimitrijevića u Visokom savetu sudstva mora da se uprazni da bi na njegovo mesto došao jedan drugi profesor, jednog drugog pravnog fakulteta u Srbiji, prof. Oliver Antić, kandidat tzv. SNS? Ako je to tako, mi, srpski radikali, mislimo da je to katastrofa. Zašto? Zato što je pre nekoliko dana, a i vi ste gospođo Malović sigurno sa tim upoznati, jedan vaš bivši kolega, sekretar predsednika Republike, Vladimir Cvijan, sada istaknuti kadar te tzv. napredne stranke, izjavio da Joca Amsterdam u stvari nije nikakav kriminalac nego jedan uspešan privrednik koji će sutra kada SNS preuzme vlast, po nalogu države da napravi most gde god to država bude zahtevala.
Ako takvi ljudi budu sedeli, odnosno ako njihovi politički predstavnici budu sedeli u Visokom savetu sudstva, onda, gospođo Malović, apsolutno u Srbiji od pravosuđa, od zakonitosti, od pravne države neće ostati ni kamen na kamenu. Srpska radikalna stranka smatra da bi bilo katastrofalno da se prof. Dimitrijević menja iz Visokog saveta sudstva da bi se oslobodilo mesto za Olivera Antića, čoveka koji je nekada davao najvitalnije svoje organe za Vojislava Šešelja, a sada ih daje za Tomislava Nikolića. To je čovek kome apsolutno ne možete da verujete na reč i čovek koji čisto po moralnim kriterijumima nije adekvatna ličnost i adekvatan kandidat za člana Visokog saveta sudstva.
U tom smislu, mislim da bi bilo dobro da prosto Narodna skupština, Vlada, resorni odbori u Narodnoj skupštini i Agencija za borbu protiv korupcije usklade svoju praksu, da se konačno definiše šta je javna funkcija, da li je javna funkcija kada god obavljate neki društveno značajan posao ili je javna funkcija državna funkcija? Ako je javna funkcija državna funkcija, onda funkcija dekana pravnog fakulteta nije javna funkcija u smislu državne funkcije, zato što su fakulteti ustanove u smislu Zakona o javnim službama, a nisu državni organi. Tako da, ceo ovaj slučaj je i sa pravnog aspekta problematičan, a naravno problematičan je i sa političkog aspekta. Jer, po informacijama koje ima Srpska radikalna stranka, jedno mesto u Visokom savetu sudstva mora da se obezbedi za predstavnika stranke koja vama očigledno duva u vrat, koja je, na veliku žalost građana Srbije, gora od DS, zato što oni u toj svojoj želji da se odreknu svoje političke prošlosti su spremni da urade i određene stvari na štetu države i njenih građana, a koje ni vi iz DS još uvek niste spremni da uradite, makar ne javno.

Zahvaljujem, gospodine Martinoviću.
Izvinjavam se gospodinu Bošku Ristiću, ali jednu dilemu smo sada raščistili. Gospodine Ristić je predlagač jedne od tačaka dnevnog reda koje su ovde u jedinstvenom i zajedničkom pretresu, a to je Predlog odluke o prestanku funkcije člana Visokog saveta sudstva, pa na osnovu člana 96. ima pravo da se javi za reč i da dobije reč kao i gospođa Malović koja je predlagač ovih drugih tačaka, tj. zakona o izmenama i dopuna.
Gospodine Ristiću, imate reč. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući. Ima dovoljno vremena da se odgovori na sporna pitanja i da se izjasnimo u vezi sa činjenicama koje su bitne za raspravu o ovoj stvari, tako da nije greda što sa malim zakašnjenjem razjašnjavao ovu našu procesnu situaciju.
Mogu da se složim sa gospodinom Martinovićem koji je malopre govorio i mislim da je on dao dobre argumente u primeni Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, koji u svom sadržaju ima i jednu kontradiktornost, protivrečnost, a to je da prema odredbi tog zakona stoji da onaj ko ne prijavi funkciju na koju stupa u roku od tri dana od stupanja na funkciju gubi pravo da tu funkciju obavlja, odnosno ta druga funkcija na koju je stupio prestaje po sili zakona.
Isto tako, to mora da konstatuje neki organ, pa da se donese rešenje, odnosno odluka, pa taj o kome se radi ima pravo žalbe, pa ima pravo upravnog spora. Na kraju agencija, kada sve to prođe, predlaže Skupštini da donese odluku o prestanku funkcije. Ako nešto prestaje po sili zakona, o tome nema rasprave, prosto zakon deluje odmah kada je nastupi slučaj predviđen zakonom.
Cela ova procedura govori o tome da smisao zakona nije da po stupanju na funkciju zbog ne obaveštavanja agencije ta druga funkcija prestane, već je to jedna obaveza da se zna red u državi i da se prati i evidentira svako javno ovlašćenje kako bi nadležni organ, državni organ, u ovom smislu Agencija za borbu protiv korupcije, mogao da ocenjuje da li su te funkcije koje nosilac istih obavlja u međusobnom sukobu i da li je neki građanin, odnosno nosilac javne funkcije podredio javni interes ličnom interesu?
Takvog obrazloženja u izveštaju agencije nema. Prema tome, mogu da se složim sa kolegom koji je o tome govorio, da je ovde pravno veoma značajan i interesantan slučaj i sigurno da će ova slučaj biti i podloga za uspostavljanje jedne prakse i izgradnji standardu u postupanju svih državnih organa.
Lično kao građanin, kao pravnik i kao poslanik u Narodnoj skupštini poštujem rad Agencije za borbu protiv korupcije i sam sam se zalagao za uspostavljanje takve institucije. Smatram da ona treba da izgrađuje svoje kapacitete i da je ona vrlo važna za funkcionisanje javnog sistema.
Isto tako stoji i činjenica da kao narodni poslanik i predstavnik građana imam pravo da raspravljam o svemu onome što je značajno za funkcionisanje države i njenih institucija. Ova naša rasprava nije urušavanje pozicije agencije kao institucije, ovo je prosto odnos dve institucije, odnos agencije koja je predlagač, koja podnosi izveštaj, koja ocenjuje rad državnih funkcionera i Narodne skupštine koja ih bira i razrešava. Tako da, uloga i jedne i druge institucije je veoma važna.
Ova javna rasprava pod budnom pažnjom građana je bitna za izgradnju demokratskog sistema u Srbiji i ja tako ovu raspravu i shvatam. To što mi imamo i neke političke razlike, pa želimo da kroz temu malo pozicioniramo sebe ili svoju partiju, svoj politički interes ili politički stav, to je legitimno u političkom životu jer je parlament i politička institucija.
Što se tiče navoda da je Visoki savet sudstva radio u nepotpunom sastavu i da nema kvorum za odlučivanje, to naprosto nije tačno. Visoki savet sudstva apsolutno donosi odluke u skladu sa svojim poslovnikom i u skladu sa zakonom i Ustavom. Svi članovi VSS su tamo na osnovu Ustava i zakona i birani su u proceduri koja ima sve demokratske standarde i to priznaju svi.
Sprovedena je reforma pravosuđa koja se vrlo često poistovećuje sa opštim izborom nosilaca pravosudnih funkcija, što je samo jedan segment reforme pravosuđa koja traje i koja će trajati u budućnosti.
Ono što kao pravnik i član VSS i kao građanin mogu da kažem, to je da su stvoreni preduslovi da sudstvo u Srbiji može da radi efikasno, zakonito, neopterećeno korupcijom i da sudi u zakonskom roku, u razumnom roku.
Mislim da izveštaj u toku prve dve godine rada pravosuđa nakon opšteg izbora i nakon uvođenja nove mreže sudova pokazuje da sa manjim brojem nosilaca pravosudnih funkcija možemo da radimo efikasnije.
Mogu da kažem i to da u mnogim sudovima u Srbiji suđenja teku sa veoma brzim i učestalim zakazivanjem ročišta i rasprava. To negde nije slučaj. To govori o tome da u nekim sudovima treba pojačati broj izvršilaca, izabrati još sudija i tužilaca. Ali, u svakom slučaju, sudije i tužioci sa manjim brojem izvršilaca daju bolje rezultate. Ranije se završavaju odluke, savladavanje priliva predmeta je mnogo bolje nego ranije i veoma veliki broj starih predmeta se rešava, tako da rasterećujemo pravosuđe od mnogih stvari.
Mnogi instituti koji su uvedeni u srpsko pravosuđe, odnosno u pravni sistem, obezbeđuju efikasniji rad. Novi instituti obezbeđuju da se brže dolazi do učinioca krivičnih dela koji se procesuiraju i koji sporazumom o krivici ili po načelu oportuniteta priznaju da su izvršili krivično delo i na alternativni način u okviru pravosudnog sistema rešavaju se postupci. To ujedno pokazuje da je Srbija spremna da preko svojih institucija obezbedi bolji pristup pravdi, efikasnije pravosuđe, pošteno pravosuđe i stručne ljude koji će se time baviti.
Mislim da je svima jasno, pa i onima koji koriste govornicu u Skupštini da napadaju ono što radi VSS, Državno veće tužilaca, nadležni odbor Skupštine, Ministarstvo pravde i Vlada u celini, a u vezi sa reformom pravosuđa, pokušavaju da umanje značaj dostignutih rezultata, ali je nesporan stav onih koji su stručni da ocene rad pravosudnih institucija u Srbiji da je postignut napredak.
O tome govori i izveštaj Evropske komisije koja kaže da je postignut zavidan uspeh u reformi pravosuđa u Srbiji i da je stvoren kredibilni sistem koji garantuje da će se na pravi i demokratski način otkloniti nedostaci koji su uočeni u toj reformi.
Mi ne bežimo od činjenice da ima nedostataka i da mogu da se poprave, ali isto tako vas podsećam da postoji jedan zakonski okvir koji je nametnuo određena rešenja u određenoj fazi reforme pravosuđa. Naknadno, uz konsultacije, uz dogovor, uz dijalog sa strukovnim udruženjima, stvorili smo pravilnike i pravni osnov da možemo da otklonimo neke greške i da stvorimo mogućnost da pojedine nosioce pravosudnih funkcija vratimo u sistem. To se čini.
Moram da podvučem i to, istine radi, a to je bitno i zbog onih koji su učesnici u postupku revizije po odlukama o opštem izboru, da u komisijama isključivo sede sudije. VSS i dan-danas čini većina sudija u odnosu na one druge.
Nije tačno da postoji bilo kakav pritisak, sa bilo čije strane, na odlučivanje u VSS. Voleo bih da čujem jedan primer pritiska na člana VSS u vezi sa načinom glasanja povodom pritužbi, prigovora ili ustavnih žalbi bivših nosilaca pravosudnih funkcija, odnosno nosilaca pravosudnih funkcija koji su u postupku opšteg izbora, a sada u postupku odlučivanja po prigovoru. Nisam čuo ni za jedan primer. Naravno, oni koji su nezadovoljni, oni imaju pravo da traže razloge za svoj status. Najbolje je uporediti na objektivan način rezultate rada pojedinih nosilaca pravosudnih funkcija.
I vi znate dobro, u lokalnim sredinama, čujete i od građana, čujete od advokata, čujete od stranaka u postupku, da su oni koji su najbolji i izabrani. Oni u čiji rad je bilo neke sumnje, tamo gde je bilo puno pritužbi koje su bile opravdana, a sami nosioci pravosudnih funkcija bili uključeni u postupak po pritužbi, gde je utvrđeno da je to opravdano, oni su bili u prilici da njihovi prigovori ne budu prihvaćeni.
Dvadesetak posto obrađenih prigovora je uvaženo, tako da su ti ljudi, bez odlaganja, vraćeni u pravosudni sistem i oni sada rade zajedno sa kolegama koji su birani prilikom prvog dela odlučivanja o opštem izboru i nisu izgubili bilo koje svoje pravo koje su imali kao nosioci pravosudnih funkcija.
Istine radi, želim da kažem da VSS radi u sastavu i na način kako je to propisano Ustavom i zakonom, donosi odluke u skladu sa Poslovnikom. Netačno je to da gospođa Nata Mesarović, kao predsednica VSS i predsednik Vrhovnog kasacionog suda, gospođa Snežana Malović, ministarka pravde i ja, kao predsednik Odbora za pravosuđe, ne učestvujemo u radu. Mi učestvujemo u radu, ali koristimo pravo da se ne izjašnjavamo u onim slučajevima gde smo odlučivali u prvom stepenu. Prema tome, na taj način obezbeđujemo dvostepenost u radu na specifičan način, jer se radi o jednoj i neponovljivoj situaciji opšteg izbora, koja, kada se okonča na pravi i demokratski način, uz poštovanje procedure, Ustava i svih standarda koji su deo našeg pravosudnog sistema, nadam se da ćemo, na opšte zadovoljstvo, svi zajedno unapređivati taj pravosudni sistem.
Ovu priliku koristim da pozovem i vas, kolege, koji kritikujete, ali vrlo često imate i konstruktivne predloge, da se uključite i da zajedno izgrađujemo taj pravosudni sistem. Često vas pozivamo, ali vaša je politička odluka da ne učestvujete i ne sarađujete sa organima vlasti, bar na javan način. To poštujem, ali isto tako znamo da van ovih sednica koje se javno prenose, dobijamo sugestije koje vrlo često uvažimo, kada nam ukažete na dobre kolege čiji status treba preispitati i mi to iznesemo na VSS. Verujte, svaku sugestiju koju sam dobio sa vaše strane, iznesem pred VSS. Isto tako sam izneo i primedbe na pojedine nosioce pravosudnih funkcija koje sam dobio iz vaših redova, iz vaše lokalne sredine, da se pojedini nosioci pravosudnih funkcija ne ponašaju na doličan način, da imaju neprimerene kontakte sa strankama u postupku. Sve te činjenice sam izneo pred VSS i izneo sam izvore. Neću ovde pominjati imena, ali kolege koje su sa mnom razgovarale o pojedinim nosiocima pravosudnih funkcija znaju o čemu pričam i nije korektno da to iznosim javno, ukoliko je politički stav da vi ne učestvujete i ne sarađujete sa državnim organima, ali privatno sarađujemo i te sugestije se iznose VSS. Hvala.