Zahvaljujem se gospođo Čomić.
Nastaviću priču o ovih 13 zakona o zaduživanju i posebno ću da posvetim pažnju JAT-u, kao vrlo neracionalnom načinu da se potroše pare gde se presipa iz šupljeg u prepuno i tamo gde se preliva a niko se ne trudi da zadihtuje sve one prozore gde ulazi hladan vazduh, a pričamo o energetskoj efikasnosti i pričamo o gradnji zelenih kuća, ali ne pričamo o načinu kako da budžet zaštitimo od suvišnog curenja novca tamo gde to ne treba. Neću da kažem, neću govoriti ni politički, a kamoli politikantski, ali neka to procene oni koji me slušaju.
Žao nam je "Galenike", što je zapala u dužnički čvor. Postavljam pitanje – da li građanin može da dođe u apoteku i da kupi lek a da ga ne plati bez recepta? Ne može. Mi smo se kao država Srbija pretvorili iz prosjaka sa štapom u prosjaka sa šeširom, nažalost svih nas, ali ne možete da isprosite lek u apoteci. Ne možete ni ako ste bolesni i zdravstveni ste osiguranik, nažalost imam iskustvo iz porodice da dobijete čak i pravo na lek koji kontinuirano treba da se dobije ili injekciju koja se prima ako nemate specifičnu vrstu bolesti koje su neki stručnjaci procenili da možete da dobijate na recept pa da taj lek, na primer vrlo skup, plaćate umanjeno. Kako to da se desi da bude rupa u naplati u "Galenici" u Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje ja imam samo dva moguća odgovora. Dva odgovora koja su stvarnost. To je da afere kojima se sada bave istražni organi, policija, sudstvo a jedna je iz Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje u toku procesuiranja, kako se to kaže, to su vakcine, jeste samo jedno od otkrivenih. U ovom domu pred vama sam otvarala problem novih zdravstvenih legitimacija, nenormalno visokih cena gde je opet neko trebao da bude dobar i da dobije proviziju, što da ne kažemo srpski, a na teret sredstva koja se prikupljaju iz doprinosa za zdravstveno osiguranje i iz Republičkog budžeta. A ko ne plaća doprinose za zdravstveno osiguranje? Pa danas smo čuli. Ovih dana saznajemo, onima kojima ne mogu da se overe zdravstvene knjižice, navodno se zakon poštuje, a to su neka preduzeća koja navodno država neguje, forsira a sve prebacujući teret nekom ranije, da je morao to da radi sa železnicama, sa "Zastavom" ili ne znam kime.
Da li postoji jedan dan kada ćemo shvatiti da od tog dana mora da se poštuje zakon i da porez moraju da plaćaju svi i da niko ne može da dobije robu a da je ne plati ili se pravimo toliko naivni da ne znamo da se dužnički čvor u dobrom delu raspliće ako u Zakonu o PDV-u unesemo jednu jednostavnu prosto-proširenu rečenicu – pravo na povraćaj PDV-a po odbitku ima samo onaj ko je platio fakturu. Nemoj da mi kaže, gospoda iz poreske uprave, da ne znaju kako im fantom firme naplaćuju povraćaj PDV za fakture koje nikada nisu platili. Kao iz one dečije pričice koja se zove "menjaža", onaj fantastičan reklamni spotić sa B 92 – neko za ništa dobije nešto. Znači, za neplaćenu fakturu fantom firma dobije povraćaj 18% PDV zato što joj to zakon omogućava. Ko te zakone pravi? Ko ih predlaže? Ko drži ruke na očima i ne vidi kako se ti zakoni primenjuju? Vlast. Ne vi, gospođo, ne ja, to radi onaj ko odlično zna gde su pukotine u zakonu, gde su rupe i gde su zloupotrebe i kome može da se zažmuri na jedno oko i da se to lepo naplati. Ne bi veledrogerije dugovale "Galenici", niti bi bio taj dužnički čvor tako veliki, ako bi se samo ta rečenica ubacila u Zakon o PDV. Ali neko to ne želi ni da vidi ni da zna.
Šta je dalje naš problem? Zašto mi danas pričamo o tome da se MMF naljutio na državu Srbiju zato što hoćemo da dokapitalizujemo jedinu preostalu Komercijalnu banku, a pričamo o njoj jer njoj dajemo garanciju za kredit JAT-u. O tom kreditu želim da govorim, ali hoću o banci od koje smo uzeli kredit da kupimo zgradu u Briselu, banci za koju se hvalimo da je naša, gde 25% imaju međunarodni neki finansijski fondovi. Sad kažemo – MMF je ljut na nas zato što hoćemo da dokapitalizujemo Komercijalnu banku i da sačuvamo svoje učešće. Nije tačno. niko nama ne kaže na koji način treba da dostignemo neke standarde koji se zovu budžetski deficit, privreda na određenom nivou, ali nas gledaju popreko i neće sa nama da pričaju ako to radimo kreditima i budžetskim deficitom, jer nam je to najlakše, jedino moguće i to je sva inventivnost i kreacija naših ekonomista i Vlade. Najlakše je reći – ispod crte se ne računa, uzeo sam pare dok sam bio kreditno sposoban napolju, u inostranstvu, sa deviznim predznakom, ali ja to čuvam kad mi bude zatrebalo, čuvam da isplatim penzije, a to što ide kamata i što su te penzije sve manje i manje za taj iznos kamate koji se plaća na novac koji je unapred uzeo naš vrli premijer, to on misli da neki ljudi ne razumeju. Međutim, Komercijalna banka nije problematična danas. Ona je problematična od 2009. godine, kada se omogućilo da se pod pričom da je kriza tu negde i da treba da sačuvamo jaku banku, potrebno dokapitalizovati inače najjaču domaću banku koja ima i najveću štednju i onda 2009. godine je ušao u dokapitalizaciju Komercijalne banke, Međunarodna finansijska korporacija, Banka za obnovu i razvoj, Nemački investicioni fond, Švedski investicioni fond i mi smo uzeli obavezu da u sledeće tri godine dostignemo taj njihov nivo.
Znate šta je zanimljivo? Da je te iste godine ukinut porez na primanja preko 40.000 dinara koji je trebalo, na neki način, da stvori Vladi rezervu kojom će da izravna neprilike koje finansijska svetska kriza koja se prelila kod nas stvara ljudima sa manjim primanjima. Tu nismo priznali. Tu smo rekli – kriza više ne postoji, pa smo ukinuli taj porez, pa se više i ne kontrolišu primanja u upravnim odborima, ali smo ovde prihvatili obavezu da mi dostignemo nivo dokapitalizacije inače jake banke i danas se pravimo nacionalno osvešćeni, ekonomski osvešćeni, da mi ne damo tu našu komercijalnu banku.
To je priča za one koji žele da poveruju. Svi ostali znaju da smo zabrinuti zbog ovolikih kredita zato što se u Srbiji povećavaju krediti i iznos kredita i kreditna zaduženost, ali se ne povećava sposobnost države Srbije da se ti krediti otplaćuju. To je problem. To je ono što smeta svakom poštenom profesionalcu i verujem da 99% poslanika će vam upravo tu primedbu izneti. Ne smeta nama što se zadužujemo za infrastrukturne projekte, ali nešto ih ne vidimo gde su. Kao NIP, klaviri i krečenje i šta sve ne beše, ali nešto nismo videli velike projekte od NIP. Od čega ćemo da vraćamo? U 2011. je tri milijarde obaveza, po vašem priznanju iz Vlade. Kad kažem vaše, mislim na vladajuću koaliciju, ukupni izdaci za otplatu javnog duga u 2011. godini iznose 3.122.000.000 evra. Znate da nam je budžet blizu devet milijardi. Znači, trećina budžeta je u 2011. godini išla samo na otplatu kamata i glavnica.
Da li su tu svi krediti koji su uzeti u zemlji? Šta tretiramo domaćim, a šta starim kreditom? Da li kredit koji uzmemo u zemlji, ali ga uzmemo u evrima? To više niko ne zna. Tu se ni Narodna banka ni Ministarstvo finansija ne slažu kada nam daju podatke o tome. Kad dodate koliki minus stvaramo svakog meseca isplaćujući penzije, koje su prilikom formiranja Vlade podignute na nivo koji nije mogla da otrpi privreda, nije čudo što smo zabrinuti i ne paničimo, nego govorimo osnovano.
Da li je u Srbiji povećana sposobnost otplate tih kredita, time što neko radi, nešto proizvodi, pa plaća radnike, pa ti ranici imaju plate koji nakupuju robe, plaćaju poreze, doprinose, pa se to sliva u taj prazan fond Republičkog zdravstvenog osiguranja ili u ovaj budžet iz kojeg otiče gde god može i kako god može da ne kažem prvo sa 137 ili više agencija i da kažem najdirektnije gde se ne štedi nijedan dinar, jer ne bi imali aferu ovu o kojoj danas govorimo u Republičkom zavodu, da je neko hteo da sasluša izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama koje je predlagala jedna opoziciona stranaka i onaj ko kaže nemojte politikanskim, morao je isto tako uzvratno da se ponaša. Da prihvati zakon koji omogućava da država uštedi. I šta se dešava?
Mi ovde imamo sad primedbe u javnosti koje su jednom delu, šta ja znam Vlada nije dala izveštaj, sada mogu da kažem o jednom delu su i osnovane. Znate, neko kaže najbolji prijatelji vam daju najskuplje kredite. Kažu, da dobili ste kredit od Kineza, ali ti krediti podrazumevaju 0,75%, troška i na onaj deo koji ne potrošite, pa dovode svoje radnike, troše svoju robu ništa naše ne koriste, pa zapošljavaju svoje radnike drže ih u barakama. Gde je tu neki posredni efekat tog infrastrukturnog ulaganja. Čak i otvoreno, na primer, gospodin Vesand Dežer kaže – oni su vam evropski krediti nego ove koje dobijate od Kine, Rusije ili ne znam koga, jer su oni uslovljeni, a ja kažem i španski kredit za tramvaje je bio takođe uslovljen ako neko da se seća, a papiri svedoče.
Svako ko je u iznodici kao što je Srbija u iznodici, a sebe je svesno dovela u ovu iznudicu, prinuđen je da koristi takve nepovoljne kredite. Koliko su nepovoljni? Koliko ne zapošljavaju naše ljude Vlada se ne izjašnjava, jer joj nije stalo šta će građani o tome da misle? Šta želim da vam kažem – Zakon o javnim nabavkama ni direktive koje tretiraju javne nabavke ne uslovljavaju nijednu zemlju koja koristi strani kredit da angažuje samo njihove firme. To nije jednostavno tačno. I zakon koji je SNS predložila o javnim nabavkama tu direktivu je potpuno preuzelo iz zakonodavstva EU i čak je dozvoljeno pozitivna diskriminacija sopstvenih proizvođača.
Ali, je na to pitanje Vlada mora ovde morala da izađe sa odgovorom, koliko god da je zauzeta telefoniranjem i dogovaranjem oko vladinih poslova ili oko izbora možda bi se mogla odbiti ona primedba da se ova vlada nalazi u poziciji zatvorenika koji udara glavom u zid i nova zaduženja bez ikakve suštinske kontrole jesu, nadam se da ti ljudi greše put u dvoranu kažu – gde se igra sirtaki. Rečeno je duhovito, ali zaista nije vreme za duhovitost i u vreme kad sam počinjala da se bavim poslaničkim poslom 1992. godine stečaj za državu je bio nemoguć.
Danas, sa ovakvim načinom zaduživanja stečaj za državu postaje izvestan. Ne bih želela da se ovoj Srbiji desi da jednog dana neko kaže zgrada u kojoj treba kao narodni predstavnici da govorite, izvinite više ne služi toj nameni. Odlučili smo da bude turistički objekat za prikazivanje i da nam donosi prihod da bi vi mogli da izmirujete kredite koje ste uzeli, a niste osposobili privredu Srbije da te kredite vraća. Kako ću da vam dokažem da nismo osposobili privredu da te kredite vraća.
Mi po treći put unazad osam meseci dajemo JAT-u, novac koji nas je uverio da taj novac koji dobija jednostavno ne troši za namene koje su predviđene, nego da vraća svoje stare dugove i izvesno je da i ovaj kredit koji je sada od Komercijalne banke planiran, pošto je onaj prethodni potrošen za svega desetak dana i to potpuno nenamenski, a kažemo – treba da vodimo računa o namenskom trošenju kredita, da imamo neku razvojnu banku koja će se time baviti itd. Vlada je čula šta se desilo za desetak dana su sve potrošili novine su o tome pisale, dva, tri teksta i svi su se ućutali i ponovo su stali na šalter i tražili novi kredit.
Da podsetimo da je iz budžeta davana pozajmica JAT-u koja takođe neće biti vraćena. Da li je neko zaboravio da je JAT prodao upravnu zgradu, jedinoj uspešnoj kompaniji u ovoj državi, jednoj od retko uspešnih, Telekomu Srbija. A šta je uradio sa pilotskom školom i avionima i aerodromom u Vršcu? Predao je Agenciji za kontrolu letenja na ime prebijanja dugova. To je ona agencija koja je i danas naplaćuje monopol ove države i stavlja novac u sopstvenu kasu, mimoilazeći budžet onako kako su agencije, koja zove krivi toranj Pizi, prema kojem se svi upravljaju, nastavile da troše pare od građana, na monopolskoj poziciji, a mimoilazeći budžet.
To što je poznato da se JAT godinama nalazi u lošem stanju i da je u velikim gubicima, moramo da je rezultat lošeg rukovođenja od strane nestručnih, neprijatno reći, partijski kadrova. To može da se vidi iz izveštaja revizora svake godine, jer da li vi verujete, postojao je izveštaj u kome kaže da revizor uopšte nije mogao da zauzme stav jer su podaci haotični, protivrečni i nepotpuni. I kad bi taj JAT mogao da dobije negde kredit, da mu ova država ne daje garanciju ili se nezauzme za njega svojim leđima. A šta su leđa ove države? Džep građana i budžet koji oni pune.
JAT ima prilično i sporova sa otpuštenim radnicima koji dobijaju sporove zbog ne zakonitih otkaza. U NBS je to prošlo prilično nezapaženo jer je NBS imala para sa jedne strane, a sa druge strane Jelašiću ste omogućili da preuzme nadležnost nad svim sudskim sporovima koji se tiču posla NBS, pa čak i zaposleni nisu mogli da ostvaruju svoja prava zbog nezakonitih otkaza kao svi ostali, nego u okviru NBS, u JAT-u se i za to troši. Njima je isplaćena otpremnina za koju su obezbeđena sredstva iz budžeta, ali je postupak vođen tako nestručno pa su od strane suda rešenja poništavana. Nakon što su stotine radnika otpuštene kao ekonomski višak o trošku budžeta, rukovodstvo JAT-a je primilo stotine novih partijskih kolega u velikoj meri, rođaka, prijatelja, tako da danas po procenama JAT ima tri puta više radnika nego što mu je potrebno. A plate su, plate su preko dva puta veće od republičkog proseka. Neka me neko demantuje ako ne govorim istinu.
Da li je neko odgovarao za ove propuste? Ili će odgovarati, makar zato što se ovde zalažemo za njih kao država i stajemo nekom garancijom za njih, videćemo.
Ministar Mrkonjić je davno najavio da će pitanje JAT-a biti rešeno tako što će biti uzeti avioni od JAT-a, piloti i manji deo radnika, kao i linije i druga prava i da ta nova kompanija ne bi imala nikakvih obaveza za vraćanje dugova i kredita JAT-a. U ostatku JAT-a ostali bi samo suvišni radnici i svi dugovi i krediti. To je jedna Dinkićeva izmišljotina koja nigde ne može da prođe samo u Srbiji. Osnivanje nove kompanije, kako je tada najavljeno, u koju bi se preneli poslovi, avioni i deo radnika, a dosadašnjoj ostavili dugovi i višak radnika bez posla, to ne da nije u skladu sa zakonom nego nije u skladu sa obavezama koje imamo prema poveriocima, zato što oni neće da dozvole da budu tako oštećeni. Ko će na kraju da namiruje sve obaveze? Država i prema višku radnika i prema oštećenim poveriocima, što bi je koštalo po procenama negde oko dvesta i trista miliona evra. Ponavljam, da preciznog iznosa o stanju dugova u JAT-u nema. Postavlja se pitanje šta u opšte dobijamo ulaganjem državnog novca u jednu ovakvu kompaniju. Mislim da se otvara pitanje važenja dozvola za rad i prava na linije, jer suz dozvole i prava neprenosivi. To izgleda neko smeo sa uma.
Izvesno da novi akt ne bi mogao da nastavi obavljanje prevoza na postojećim linijama i korišćenja slotova, dok se ne razreši pitanje njenog pravnog preuzimanja od stare kompanije, kod stranih vazduhoplovnih vlasti, dok se ne isplate sve te obaveze, tako da bi novi akt morao da pribavi sopstvene dozvole da bi mogao da vrši tu delatnost.
Završiću deo priče o bacanju državnog novca u JAT još sa nekoliko rečenica. Stanje u JAT-u je odraz ukupnog haosa koje vlada u vazduhoplovstvu. Jedanaest godina unazad temeljito i temeljno i sistematski je uništavano sve što je u vezi sa vazduhoplovstvom. Smenjuju se rukovodioci na čelu najodgovornijih vazduhoplovnih organa koji sa delatnošću u kojoj se nađu sticajem okolnosti nemaju apsolutno nikakve veze u smislu obrazovanja ili iskustva. O dobronamernosti neću da govorim, reč je o rukovođenju kompanijama. Pokušaj da se ishitreno primene neki propisi Evropske unije izazvali su ogromne probleme, velike štete za domaće avio kompanije i vlasnike aviona, mnogi su brisani iz registra, srpskih registara aviona i upisali su se u registre drugih država i mislim da to Srbiji nikako ne može da bude i da joj služi na čast.
Već punih pet godina u ovoj oblasti nema ni stranih ni domaćih investicija zato što postoje problematični propisi i nezakoniti rad i Ministarstva i Direktorata civilnog vazduhoplovstva. Dokaz je i da se primenjuje negde oko 50 propisa koji su zakonom stavljeni van snage, a u ovom domu sam vam pokazivala da je na osnovu nadležnosti Ministarstva za dijasporu nađen navodno osnov da se formira Direktorat civilnog vazduhoplovstva. U ovakvu kompaniju ne treba ulagati, jer država Srbija i da ima mnogo više od onog što ima, ne bi smela da ovako razbacuje novac. Hvala.