Hvala gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici.
Zahvaljujem se predlagaču zato što je imao sluha da prihvati amandman, mada moram da kažem da on zaista jeste tehničke prirode i reći ću o čemu se radi.
Radi se o rešenju o vremenu i mestu rođenja, sud je dužan da donese to rešenje u roku od 90 dana. U stavu 3. kaže o žalbi na rešenje, o vremenu i mestu rođenja sud odlučuje u roku od 60 dana od prijema žalbe. Moj predlog je da se ovaj rok skrati i da bude 30 dana. Ponovo se zahvaljujem predlagaču zato što je to prihvatio, mada bih više volela da je prihvatio prethodni amandman moje koleginice Milice Radović, jer on zaista suštinski menja nešto u ovom zakonu, a moj je samo tehničke prirode.
U usmenom obrazloženju, koje je predstavnik predlagača gospodin Cvijan dao u toku prethodnog dana, odnosno onog dana kada smo govorili u načelu i danas. Između ostalog je rečeno zašto je ovaj zakon, ovolike izmene i dopune Zakona o parničnom postupku se predlažu odmah na prvoj vanrednoj sednici, odmah posle letnje pauze, jeste potreba da se reši problem pravno nevidljivih osoba, odnosno osoba koje žive bez dokumenata u Srbiji. Naročito onih osoba koje nisu upisane ni u matične knjige i na osnovu svega toga ne mogu da ostvare svoja građanska prava, kao što su pravo na rad pre svega, mada vidim da i drugi građani Srbije koji su upisani u matične knjige koji imaju urednu dokumentaciju, ovo pravo ne mogu da ostvare. Takođe ne mogu da ostvare ni ovo drugo pravo na socijalnu zaštitu, na zdravstvenu zaštitu, pravo na obrazovanje, naročito visoko obrazovanje i naravno govorim sada o ovim prvim građanima, znači apartridima, ne mogu realno da učestvuju u životu društva.
Moj amandman je bio na tragu ove brzine koju je predlagač napomenuo, pa eto vidim prihvatio ga je, jer je razumeo da sam dobronamerna, kako kaže. Inače molim da više ne razgovaramo o tim kategorijama dobronamernih i nedobronamernih amandmana, jer to prosto nije suština parlamentarizma, a mislim da se malo kosi i sa logikom da ja podnosim nedobronamerni amandman. Prosto podnosim ga zato što mislim da on nešto popravlja. Volela bih da to malo ostavimo po strani za neku drugu raspravu a ne ovde u sali.
Moj utisak je da se malo priča o onoj drugoj strani, danas je gospodin Cvijan o njoj više govorio i volela bih da o toj strani govorimo, a to je da još jedna potreba stoji iza ovog brzog podnošenja predloga, a to je potreba pritiska od strane EU da se problem apartrida u Srbiji reši. Da se reši pitanje građana koji žive bez dokumenata, odnosno osoba, više nisu građani ako nemaju nikakva prava. Srbija bi po tome trebala da bude prva zemlja u regionu, koja će rešiti ovaj problem i pročitaću izjavu zato što ne bih volela da to bude da govorim napamet. Kaže – Srbija je svesna o problemima apartrida, osoba bez državljanstva i zajedno sa UNHCR radi na njegovom rešavanju, a usvajanjem izmena Zakona o vanparničnom postupku, mogla bi da postane prva zemlja regiona koja će rešiti pitanje apartridije, ocenio je danas šef kancelarije UNHCR za Srbiju, Eduardo Argoleda.
Dakle, zaista postoji u tome, pri tom je gospodin Cvijan pročitao danas i mišljenje Evropske komisije, odnosno i jedan i drugi izveštaj o svemu tome, i Komiteta za prava detata, što je svakako jedan od načina pritiska EU.
Moram da napomenem još jednu činjenicu koja je vrlo važna za ovo što hoću kasnije da izložim, a to je da je Srbija tek u decembru 2011. godine pristupila Konvenciji o smanjenju apartridije iz '61. godine. Znači, 2011. godine smo tome pristupili. Zbog čega se Srbija, zapravo, onda požuruje u celoj ovoj proceduri.
Pokušaću da odgovorim na to, navodeći nekoliko činjenica. Prva činjenica se odnosi na to da li Srbija ima zvanične podatke o broju lica bez dokumenata. To sam govorila i u načelnom pretresu. Gospodin Cvijan je govorio o nekih 15-20 hiljada, vrlo rastegljiv pojam, lica, Saša Janković, Zaštitnik građana u svom izveštaju u proleće 2012. godine govori o 30.000 lica. Kada govorimo o broju lica koja nisu upisana u matične knjige opet dolazimo do nekih različitih podataka. Izveštaj gospodina Jankovića kaže 6.000 lica imamo koja nisu upisana u matične knjige, gospodin Cvijan je isto rastegljivo od 5.000-6.750 takvih lica naveo. Znači, nemamo precizne podatke, to smo se složili i u načelu. Nemamo zbog toga što smo propustili razne prilike između ostalog i popis koji je mogao da dođe do tog broja.
Potreba nam je da donesemo zakon kako bi smo rešili problem 6.000 lica koja treba da budu upisana u matične knjige. Kada budemo rešili problem tih 6.000 lica, da li će onda zakon prestati da važi? Naravno da neće. Onda dolazimo do taga, zašto Evropska komisija, zašto Evropa, zašto EU želi i požuruje nas da ovaj zakon donesemo. Čini mi se da oni zapravo žele da reše svoj problem naših građana koji žive na njihovoj teritoriji, kao nepoželjni građani, i oni žele da nam ih isporuče, odnosno da ih vrate u Srbiju. Što je sasvim normalno da niko ne tumači kako sam šta rekla, Srbija mora da prihvati svoje građane, to je osnovna stvar, Srbija mora da prihvati svoje građane kada se vrate u Srbiju.
Ono što je osnovno pitanje je, gde će sada ti građani, ako nismo usvojili ovaj amandman gospođe Radović, da budu vraćeni? Da li će da budu vraćeni tamo gde oni kažu da su rođeni sa dva svedoka, ili tamo gde su rođeni ili njihovi roditelji? Ako su, recimo, rođeni u mom Valjevu, da se vrate u Valjevo ili ako su rođeni u Prištini da se vrate u Prištinu. Mislim da je to osnovno pitanje kojim se ovaj zakon bavi i treba da se bavi i zbog toga je amandman gospođe Radović vrlo važan u celom sklopu ovog zakona. Zapravo, niko ne govori, ni predlagač, ni bilo ko iz poslaničke grupe koja je predložila ovaj zakon, ne govori šta je suština ovog zakona. Ne govori o tome da se on odnosi na izbeglice.
Ne odnosi se na izbeglice, odnosi se na to kako ćemo se mi postaviti prema problemu 6.000 ili da li 6.000 ili će biti 100.000 ili ne znam koliko hiljada, ali bih volela da kao odgovorni ljudi, kao narodni poslanici otvoreno razgovaramo o tome na šta se ovaj zakon odnosi, kako ćemo da regulišemo sve to, jer ovaj problem jeste problem i mora biti na pravi način ovde regulisan. Hvala vam.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Neđo Jovanović.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i državnu upravu i lokalnu samoupravu prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, kolege poslanici, najpre izražavam zadovoljstvo na razumevanju i prepoznavanju potrebe da se ovaj amandman prihvati i da bude sastavni deo Predloga zakona, odnosno samog zakona. Zašto? Zbog toga što u jednoj dilemi, isključivo pravničkoj dilemi, da se ne zadire u povredu sistemskih zakona, konkretno procesnih zakona, mi smo prepoznali i drago mi je da je jednoglasno usvojena odluka na odboru kada se ovaj amandman prihvatio.
Prepoznali smo činjenicu da Zakon o uređenju sudova i Zakon o sudovima nije precizno definisao dvostepenost odlučivanja u ovakvim situacijama. Zbog toga je amandmanom kojim se predviđa da u drugom stepenu po žalbama odlučuju veće Višeg suda, bio ne samo prihvatljiv nego i potreban amandman. Opet se postavlja pitanje - zašto? Zbog toga što bi došli u situaciju da sudije ni krive, ni dužne kasnije prozivamo zbog neefikasnosti, zbog odugovlačenja postupka, da se postupci ne vode shodno načelu suđenja u razumnom roku, a samim tim bi doveli sudije u jednu vrstu začaranog kruga ko je to u drugom stepenu nadležan da odlučuje.
Normalno je da ovo ne bi smeo da bude presedan, jer bi se tim presedanom došlo u jednu opasnu situaciju da se amandmanima menjaju sistemski zakoni. Naravno da taj presedan neće zaživeti i naravno da će ovim amandmanom samo biti poboljšan kvalitet samog Predloga izmena i dopuna Zakona o vanparničnom postupku.
Najiskrenije ću se u tom pravcu zahvaliti uvaženim kolegama Cvijanu i Mikoviću, koji su dali podršku u smislu prepoznavanja potrebe za prihvatanje ovog amandmana. Hvala vam.

Hvala.
Gospođo Čomić, izvolite.

Pitanje koje je pokrenula narodna poslanica Milica Vojić-Marković nakon konsultacije sa kolegom Srđanom Mikovićem nismo uspeli da imamo jasan odgovor, pa ponavljam to pitanje i za predlagača i za narodnu poslanicu za razjašnjenje, jer smatram bitnim da ovde govorimo  i o primeni zakona kako ga vidi bilo ko od nas narodnih poslanika.
Dakle, da li lice koje je sa nekakvim dokumentima, na osnovu propisa o ilegalnom boravku vraćeno u Srbiju, da li to lice ima pravo da u vanparničnom postupku, na osnovu izmena ovih zakona, traži utvrđivanje datuma i mesta svog rođenja sa dva svedoka ili ne?
Meni se nije činilo da ta mogućnost postoji. Međutim, nakon što je koleginica Milica Vojić-Marković obrazložila, prosto smatram da je dobro da u ovoj fazi usvajanja zakona čujemo mišljenje od znalaca, dakle, pravnika, profesionalaca ili od onih koji su tu da tumače predlog svog zakona.
Potpuno razumem potrebu i zalažemo se za usvajanje izmena i dopuna ovog zakona za sva lica bez ikakvih dokumenata, nevidljiva u Srbiji, da na najlakši mogući način dođu do statusa pravno vidljivog lica.
Ono što mi se sada javilo kao pitanje – da li ovaj član otvara mogućnost za nekoga ko poseduje bilo kakva dokumenta da dobija nova dokumenta i upis u matičnu knjigu rođenih, jer meni nije izgledalo pri čitanju ovog zakona. Hvala vam.

Hvala.
Gospodine Cvijan, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, hajde sad da to konačno raščistimo jednom za svagda. Vidim da su i u javnosti nekako ta dva svedoka posebno ljudi primetili da se pominju. Hajde da se dogovorimo, naravno da svedoci su samo jedan od načina da se dokazuje neka činjenica. U ovom slučaju se insistira na dva, može i tri, može i pet, jedan nije dovoljan, ali nije jedini oblik dokazivanja neke činjenice.
Sud, nezavisno od prihvatanja ili neprihvatanja određenih amandmana o kojima smo danas razgovarali, ima pravo zahteva i primenu dodatnih dokaznih sredstava. Mi smo u zakonu naveli, pored dokumenata... Pa i vi ste sada rekli – a šta ako dođe sa nekim dokumentima iz Nemačke čovek? Znači, mogu se tražiti dodatna dokumenta, mogu se i preko međunarodne pravne pomoći tražiti dokumenta iz naših ambasada ili čijih već diplomatsko-konzularnih predstavništava u inostranstvu.
Dakle, nije dovoljno i ne može biti dovoljno da se pojave, osim ako sud kao nezavisni državni organ, bar bi trebao da bude nezavisan, ali nismo baš nasledili tako, ima pravo da traži i dodatne dokaze mimo dva svedoka. Svi dokazi koji se upotrebljavaju u bilo kom sudskom postupku, primenjivaće se i u ovom obliku vanparničnog postupka.
Dakle, mislim da sam time konačno razjasnio da nije stvar u tome da se sa dva svedoka, u nekim obrazloženjima sam čitao, pojavi neki Avganistanac iz gepeka skupi dva svedoka i kao dobije upis u matične knjige rođenih u Srbiji. Nije dovoljno i neće tako moći da se primenjuje u praksi.
Još jednu stvar da razjasnimo, to je da izvod iz matične knjige rođenih nije dovoljan za sticanje automatskih državljanstava. Po Zakonu o državljanstvu, potrebno je dokazati i poreklo i neke druge okolnosti, tako da ako smo sve vreme ovde razgovarali o mogućim zloupotrebama u primeni ovog zakona, ostaje ona mogućnost koju smo više puta čuli – da li će neki svedoci lažno da svedoče. Ljudi koji lažno svedoče postoje, ali postoji i neko pravosuđe koje će protiv takvih da reaguje i da ih pošalje pet godina u zatvor.
Dakle, mislim da sam sada konačno obrazložio i objasnio. Apsolutno stojimo na stanovištu da sud ima pravo da primenjuje i dodatne dokazne mehanizme, nezavisno od postojanja amandmana o kojem smo malo pre razgovarali. To je ocena suda i naravno da sud može i trećeg svedoka i petog svedoka i desetog svedoka i dokumente i međunarodnu pravnu pomoć i bilo čiju pomoć i veštačenja u krajnjoj liniji, sve je to predviđeno u zakonu, tako da mislim da smo konačno razjasnili da nije dovoljno samo, osim ako sud drugačije oceni, pojaviti se sa neka dva svedoka skupljena na ulici i reći – rođen sam u, na primer, malo pre pomenutom Valjevu.

Hvala.
Reč ima gospođa Čomić. Izvolite.

Razumela šta ste mi odgovorili, ali vas to nisam pitala. Dakle, pitala sam vas da li na osnovu izmena i dopuna iz ovog zakona ima pravo lice koje je iz bilo kojih osnova, bilo odakle, po pravilima i propisima tamo gde je odakle ušlo u Srbiju. To sam pitala. To što ste vi meni ispričali, nije odgovor na moje pitanje.
Drugo, u opasci o izvodu iz matične knjige rođenih kažete da to nije dovoljno za državljanstvo i da treba dokazati poreklo, citiram. Ne znam da takve odredbe postoje u Zakonu o državljanstvu, no to na stranu.
Dakle, ne mogu jasnije da pitam. Za 6.700 ili 15 hiljada ili 20 hiljada lica ili 30 hiljada lica, koja žive u Srbiji i mahom su pripadnici Romske zajednice ili pripadnici zajednica koje svojim izborom, svojom tradicijom, nažalost, ili već kako god njima na sreću, nemaju nikakva dokumenta, niti znaju kada su se deca rodila, ništa, to sve razumem. Ne pitam to što ste objašnjavali, mada bih i tu imala primedbe, nego da li neko ko nije sada u Srbiji i niko ne zna da li je rođen u Srbiji i negde je i od tog negde, po njihovim propisima, dođe na teritoriju Srbije, da li ima pravo da koristi pravni institut ovog člana zakona? To je moje pitanje koje je pokrenula kao nedoumicu kod mene Milica Vojić-Marković i to smatram da je vredno rasprave, nezavisno od toga da li ima amandmana koji to definišu i da li su odredbe ovog člana dovoljno jasne.

Hvala.
Gospodine Cvijan, izvolite.