Hvala.
Gospođo Čomić, izvolite.

Narodni  poslaniče i ovlašćeni predstavniče predlagača, rado bih skoknula do Prokuplja kad bi tamo bio neko ko predlaže ovaj zakon, ali nema nikoga, nego ste vi predlagač ovog zakona.
Uz sve pokušaje da na jedno jednostavno pitanje prvo ili ne date odgovor, ili neuspešno pokušate sa ad hominem opaskama, niste mi dali odgovor na jednostavno pitanje i moram ga ponoviti. Dakle, da li lice koje trenutno ne živi na teritoriji Srbije nego živi negde, da li na osnovu propisa tog sistema, gde je sad negde, kad je vraćen u Srbiju, da li to lice ima pravo da koristi ovaj pravni institut? Vi meni kažete - ima ili nema.
Drugo, ja sam fizičarka po obrazovanju i znate, ako dve trećine svog vremena potrošite u verbalnoj odbrani siromašnih, formalno neobrazovanih da bi stekli pravni statut vidljivih lica, a onda meni objasnite da ja kao formalno obrazovana fizičarka ne razumem član zakona kojim vi stajete u odbranu siromašnih i neobrazovanih, onda moram da vas pitam dodatno pitanje - kako mislite da će oni razumeti taj član? Ustav i svi zakoni služe tome da budu razumljivi svim ljudima. I vi možete da smatrate da ste prikrili svoju nesigurnost ili neznanje sadržajem odgovora kojim ste uputili meni lično ili DS kojoj pripadam bilo kakve opaske, ali to neće pomoći ljudima za koje ja pitam da li imaju prava ili nemaju prava da koriste ovaj institut.
Ne želim da vam sporim da vi imate pravo na bilo kakav stav o meni lično ili o DS. To je vaše pravo i dokle god izgovarate na pristojan način, to može da bude sasvim zanimljivo za debatu. Ali, to takođe nije tema onoga što ja pitam. Pitanje je pokrenula u raspravi narodna poslanica Milica Vojić-Marković i smatram da je sasvim normalno da bilo ko ko vidi problem koji može da nastane iz nejasne primene zakona to predlagača pita.
Ako vi smatrate da je diskvalifikacija omalovažavanje i pokušaj uvrede nekoga ko postavlja pitanje stil kojim možete da se predstavite kao predlagač, moram da vam kažem da to baš nije stil koji zabavlja bilo koga. Pošto je jednostavno da vam odgovorim, kada me šaljete u Prokuplje, da ponovim, da ima nekog ko predlaže zakon u Prokuplju, rado bih otišla u Prokuplje, kao što rado odlazim u svaki grad i opštinu Srbije da se vidim sa raznim ljudima koji se bave raznim stvarima. Ali, u ovoj sali postoji procedura, a procedura je kultura. Ta procedura vas obavezuje na davanje odgovora na bilo kakva pitanja koja postavlja bilo ko, a tiče se onoga što je vaša ustavna nadležnost, a to je da predlažete zakone i amandmane. To je jednako tako i moja obaveza, kao što je i vaša, da kad mi se učini da je član zakona nejasan ili da je amandman koji se predlaže nejasan, da onda pitam predlagača. Na predlagaču je da svojim odgovorom kaže sve o sebi i o proceduri i o kulturi, ali kad ne kaže ništa o zakonu, onda imamo zajednički problem. Hvala.

Hvala.
Reč ima Miroslav Petković. Izvolite.

Miroslav Petković, diplomirani pravnik, diplomirao na Pravnom fakultetu univerziteta u Beogradu. Nemam veze mnogo sa fizikom, ali pretpostavljam da gospođa Čomić zna da je najmanja površina za datu zapreminu lopta. To znam i ja. Ne moram da se bavim fizikom da bih to znao.
Mi nismo dobili odgovor na konkretno postavljeno pitanje – da li takva lica imaju pravo ili nemaju, da li mogu da ostvare to pravo ili na osnovu ovog zakona to ne mogu? Uopšte nije bitno odakle su. Možemo da navedemo primer – dolazi pripadnik romske nacionalne zajednice iz Nemačke u Prokuplje, pokreće proceduru. Da li po ovom zakonu može da ostvari to pravo ili ne? ako nemate odgovor na to pitanje, recite – nemamo. Ako ne znate, nije strašno. Sramota je ukrasti i biti lopov, nije sramota neznanje. Ali, zaista, nismo dobili odgovor, zbog svih ovih ljudi koji gledaju prenos, koji hoće da ostvare to pravo. Ovo je suštinsko pitanje koje smo mi pokrenuli. Oko ovoga se razvila rasprava. Samo recite da li može ili ne može na osnovu toga i toga.
Uopšte se ne postavlja pitanje lažnog svedočenja, pet godina zatvora i svega ostalog. To je nebitno u ovoj situaciji o kojoj danas govorimo.

Hvala.
Gospodine Cvijan, izvolite.

Da po poslednji put odgovorimo. Da li može da pokrene proceduru? To je dobro pitanje. Može. Da li može da ostvari pravo? To je drugo pitanje. O tome odlučuje sud. Hajde da razdvojimo, pošto smo mi kolege pravnici, naravno, potpuno poštujem i ljude koji su završili fiziku i doktori su prava, da razlikujemo dva pitanja. Jedno pitanje je da li može takav čovek da pokrene, može. Da li će da ostvari pravo? Sudovi u ovoj državi će naročito, nadam se vrlo skoro, zaista raditi isključivo po zakonu, Ustavu i međunarodno potvrđenim ugovorom. Kako se dokaže, i putem svedoka, i putem bilo koje druge pomoći, to je dakle stvar odluke suda. Hvala.

Hvala.
Milica Radović. Izvolite.

Ako mogu, svojom diskusijom bih da doprinesem kvalitetu ove današnje rasprave. Naime, ovo što je gospođa Čomić pomenula, to je u stvari suština naše zebnje, zbog čega nećemo glasati za ovaj zakon i to je sve ono vezano sa razlogom zbog čega smo insistirali da predstavnik Ministarstva pravde bude ovlašćeni predlagač ovog predloga zakona, jer on zna šta se krije iza zakona.  
Gospodin Cvijan očigledno ne zna šta se krije iza zakona i zato vam ne odgovara direktno. Vaše pitanje je bilo više nego jasno. Ja ću pokušati u skladu sa znanjima koje ja znam i u skladu sa tumačenjima ovog predloga zakona koji imam ispred sebe da vam prosto dam svoje razmišljanje. Moguće je da grešim, ali neka me neko u ovoj sali ispravi.
Ovaj predlog zakona nema nijedan mehanizam koji bi sprečio lica koja borave ilegalno u inostranstvu da ostvare pravo na utvrđivanje mesta i rođenja u Srbiji. Znači, ovaj predlog zakona se neminovno odnosi i na njih. Ako postoji neki mehanizam, neka mi neko kaže u kom članu je on predviđen? Znači, osnovna pretpostavka da bi to lice moglo da dokaže svoje rođenje u Srbiji jeste da u inostranstvu ilegalno boravi. On u toj situaciji ne bi smeo da ima bilo koja druga dokumenta. Da se razumemo – naravno da govorim o readmisiji i ne bih volela da bilo ko u ovom parlamentu shvati da mi imamo bilo šta protiv toga, ali, neka nam se to otvoreno kaže. Zato se ovoliko, po našem mišljenju, luta između šest i po hiljada, 30 hiljada, sto hiljada. Ništa nemamo protiv toga, samo tražimo jasno obrazloženje.
Ako je ovaj zakon o kome danas raspravljamo osnova za njihov povratak, neka se to kaže. Ali, ja i sad moram da izrazim svoju sumnju. Gospodin Milan Marković u vreme kada je donošen zakon o matičnim knjigama, gospođa Malović još uvek nije preuzela nadležnost, zbog toga govorim da je reč o gospodinu Markoviću, jer je on tada bio ministar državne uprave, je isto tako bio suočen sa svim ovih zahtevima koji su dolazili iz Evropske komisije i nije uvrstio to u predlog zakona o matičnim knjigama. Da li je tu možda osnov za našu današnju sumnju osnovan ili ne, videćemo.
Na osnovu ovoga što nam gospodin Cvijan odgovara, mi ne shvatamo suštinu, a dovoljno smo pravno logični, da ne kažem stručni, da razumemo šta ispred nas stoji. Ja se zaista zahvaljujem danas gospođi Čomić jer je ona danas imala najviše hrabrosti, mnogo više od svih nas ovde pravnika u sali, da jasno formuliše pitanje o kojem danas diskutujemo.
Opet se vraćam na suštinu amandmana koji sam ja podnela. Ako već ta mogućnost postoji, onda sudski postupak treba učiniti striktnijim. Ne možemo mi da sužavamo ovlašćenja sudijama i da kažemo – da, vi ćete svoju odluku doneti na osnovu iskaza dva svedoka lica čije se rođenje utvrđuje i na osnovu predlagača postupka. Gospodo, to je nemoguće. Imaćete ovakve slučajeve. Šta ćemo onda da uradimo? Koga ćemo onda da zovemo? Upravo je to suština amandmana koji sam podnela. Žao mi je što predlagač amandmana nije shvatio pozadinu moje namere, ali ona je bila dobronamerna.

Hvala.
Gospodine Šajn, izvolite.

Ja bih samo podsetio gospođu Čomić da smo zajedno bili 2007. godine poslanici i ako se tada sećate diskusije, zašto sam bio protiv zakona o readmisiji, kojeg je tada upravo vaša poslanička grupa predložila i koji je tada usvojen u parlamentu, a podržavao sam vam sve moguće zakone koje ste predlagali, rekao sam sledeće – da Srbiju čeka negde oko 50 hiljada ljudi koji će da se vrati iz procesa readmisije, a to vrlo lako može da se ustanovi.
Upravo ova vaša diskusija govori o tome da vi niste bili dobronamerni, niste stvarno želeli kao poslanička grupa da ovaj zakon na pravi način stavite u proceduru. Ova vaša nejasnoća pokazuje da ste vrlo vešto, zajedno sa ministrom Markovićem, izbegavali da se bavite ovim pitanjem, a onda kada se ovaj zakon usvaja i kada je neko skupio smelosti da kaže, a to je bila poslanička grupa SNS kojoj ja pripadam kao predsednik Romske partije, onda ste našli da postavljate retorička pitanja – a šta će biti ako bude?
Suštinsko pitanje je – zašto je to tako? Tako je jer ste 2003, 2007. i nadalje potpisivali ugovore sa međunarodnom zajednicom u kojima ste jasno prihvatili da sva lica sa bivše teritorije SFRJ koja se nalaze u zemljama EU a nemaju dokumenta da se svi vrate u Srbiju. Ako ste tada to potpisali, onda treba da vam bude vrlo jasno da se ovaj zakon odnosi na sva ta lica koja ste tada prihvatili da se vrate na teritoriju Srbije, a ne sada da postavljate pitanje ko je kriv ako ti ljudi dobiju dokumenta za koja ste vi potpisali da se vrate u Srbiju.
Mislim da je prema tim ljudima nepošteno postavljati takva pitanja, kao što mislim da je nepošteno igrati se sa sudbinom tih ljudi, nije u redu ni prema ljudima koji se 10-ak ili 15-ak godina nalaze u zemljama EU, a vaša vlada je tvrdila, i Švajcarcima i Nemcima i drugim državama da ljudi trebaju da se vrate u Srbiju, jer im je ovde zagarantovano da mogu normalno da žive, da mogu da imaju posao, itd. Za to ste dobili preko 70 miliona evra. Potrošili ste taj novac u procesima korupcije, niste tim ljudima obezbedili stanove, umesto stanova obezbedili ste im kontejnere, niste im obezbedili posao, umesto toga ste vama obezbedili neke stvari a sada postavljate pitanje da li ti ljudi za koje ste vi dali garancije da se vrate u Srbiju, koji su možda i rođeni tamo ali su im roditelji poreklom sa bivše teritorije SFRJ, postavljate pitanje – šta ćemo sa njima?
O tome ste onda trebali da razmišljate i trebali ste da saslušate moju argumentaciju 2007. godine da Srbija prvenstveno mora da stvori uslove da oni koji prihvate da se vrate, da im stvori uslove za njihovu integraciju u ovu državu, a ne da se dešava sada ovo što se dešava.
Slažem se sa vama da je pitanje vrlo ozbiljno. Slažem se da nije lako ustanoviti određene stvari koje ne mogu da dovedu do određenih zloupotreba, ali, suština nije u tome. Suština jeste u tome da li mi imamo način da zaštitimo kriminalce ili nemamo? Mislim da ovaj zakon, u sprezi sa svim ostalim zakonima koji postoje u Srbiji ima zaista određene procedure da svaki kriminalac koji se bude pojavio na ovoj teritoriji, bez obzira da li je on došao iz readmisije, on zaista bude procesuiran i odgovara za krivična dela, a ukoliko neki ljudi čiji su roditelji državljani Srbije ili državljani bivših republika SFRJ za koje je vaša vlada potpisala da mogu da se vrate ako nemaju dokumenta na teritoriju Srbije, onda jednostavno moramo da priznamo da ste vi tim zakonom kojeg ste tada doneli, tim ugovorima koje ste tada potpisali, u stvari stvorili uslov da ti ljudi na osnovu svega toga mogu da dobiju dokumenta u Srbiji.
Zašto se mi ne razumemo oko brojki? Moramo da razlikujemo dve stvari. Jedna stvar jeste – na koji način ljudi dobijaju i potvrđuju činjenicu rođenja koja se, između ostalog, upisuje u matične knjige rođenih i pitanje državljanstva? Tu govorim o šest i po hiljada ljudi. Kada govorimo o 30 hiljada ljudi, onda govorimo o broju ljudi koji treba da dobiju lična dokumenta, odnosno lične karte. Ali, to su ljudi koji već imaju na jedan određeni način preduslove – upisani su u matične knjige na Kosovu, međutim, te matične knjige sticajem okolnosti nisu došle dovde, itd.
Odgovorio bih i gospodinu Stefanoviću, koji nije bio tu, da ja to nisam rekao napamet, zato što izmišljam, već zato što je Božidar Jakšić u jednom svom istraživanju napisao, a koje je vrlo referentno i finansirano iz sredstava međunarodnih organizacija, da se postavlja ozbiljno pitanje da li ne postoje sve matične knjige, da li su neke izgorele, pa na osnovu toga moramo da imamo kopije i da na druge načine dokazujemo.
Hajde da stavimo tačku na ovo pitanje. Za sve one za koje ste vi potpisali 2007. godine, da se vraćaju u Srbiju zato što su u nekoj evropskoj zemlji pa nemaju dokumenta i budu vraćeni ovde, na osnovu tog ugovora o readmisiji, sigurno da je vrlo ozbiljno pitanje, sigurno da to jeste opterećenje za Srbiju, ali, sigurno da za to nije glasao niko iz ovog poslaničkog kluba, niti sam ja glasao tada, koji sam bio samostalan poslanik. Ja sam vam na to skretao pažnju.
Dakle, moramo da preuzmemo odgovornost, ova vlada i za onog što ste vi radili i za ono što se danas radi, da bi se ispravila još jedna loša stvar koja je urađena unazad 10 godina.
Samo ovo. Vi ste u pravu kada lutaju ciframa oni koji nemaju procene. Tada sam govorio da će 50.000 ljudi da se vrati i do sada je oko 20.000 dobilo dokumenta i to možete vrlo lako da vidite iz informacije UNHCR i drugih. Ostalo je, otprilike, oko 30.000 ljudi. Od tih 30.000 ljudi, 6.500 nisu upisani u matične knjige, a onaj drugi broj, 23-24 hiljade su ljudi koji jesu upisani u različite matične knjige, ali nemaju lične karte. I tada su naše procene bile vrlo jasne, ali tada ste nam govorili da je to u redu. Tada ste nas ubeđivali zajedno sa Romskim nacionalnim savetom da sredstva koja dobijete ćete da utrošite u integraciju tih ljudi. Onda kada smo morali da štrajkujemo u Beogradu i na drugim mestima, da vaši gradonačelnici iz vaše vlasti umesto da prodaju mesta na kojima se ti ljudi nalaze, tim novcem naprave lična dokumenta tim ljudima, gradili ste im kontejnere, gurali ste ih pored azila za pse i sada se brinete, jer vi se 20 godina bavite vrlo intenzivno problemom tih ljudi, a te ljude poznajete onog trenutka kada trebate za vreme izbora da im date jedan par patika i to jednu patiku im date pre izbora, drugu patiku posle izbora, da vas slučajno ne bi prevarili, da vam ne bi napravili problem.
Prema tome, moj je predlog da uozbiljimo ovu raspravu i da jasno kažemo da oni koji su 2007. godine i 2008. godine potpisali te ugovore stvorili su ovakvu situaciju, a mi sada te ljude, za koje smo preuzeli odgovornost, da budu u ovoj državi možemo jedino ponovo da preuzmemo odgovornost. Najbolje bi bilo da vi pregovarate sa EU i kažete da ostanu tamo, da vi nećete više da ih primite, pa da vidimo gde je ta vaša evropska opredeljenost o kojoj smo čuli pre neki dan. Niti ste pregovarali za te ljude, kao što treba, niti za ekonomske uslove kako da se izvozi iz Srbije u narednim godinama, 2014. godine, nego je samo bilo – dajte nam pozadinu i mi ćemo da uradimo sve što kažete samo da budemo ekskluzivni zastupnici evropske ideje. Ta ekskluzivnost i radimo sve što treba samo da budemo evropejci je dovelo do ovoga. Pitanje trebate da postavite toj vladi koja je tada bila i vama kao delu Vlade koja je to radila. Moram da se izvinem DSS, jeste tada bio premijer Koštunica, međutim nije to bila vaša aktivnost koju ste radili tada. U toj Vladi su radili neki drugi to i u toj Vladi je bio Milan Marković i drugi ljudi koji su neke aktivnosti sprovodili i moramo da kažemo jasno na čijoj strani je krivica. Hvala.