Poštovana predsedavajuća, gospođo potpredsednice, gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, dozvolite mi da na samom početku govora o ovoj važnoj temi, kao čovek koji dolazi iz oblasti nauke i oblasti prosvete, napravim jednu malu analizu, naprosto dam jedno skeniranje stanja u prosveti vrlo koncizno i precizno, pa da onda, prvenstveno zbog građana, pokušam da kažem zašto je ovaj predlog zakona bitan, značajan i zašto će ga Socijaldemokratska partija Srbije podržati.
Prethodnih četvrt veka, nešto više od 20 godina, kod nas je prosveta u tim tranzicionim vremenima uglavnom postala socijalna kategorija, nažalost, zbog situacije u kojoj živimo. Predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta, gospođa Radunović, nam je na Odboru za prosvetu rekla da se kod nas često dešava kada neko ostane bez posla da ga mi gurnemo u prosvetu, da bi tamo nešto predavao, bez obzira kakve kvalifikacije ima, kakvo znanje može da prenese onima kojima predaje i bez obzira sa kakvim će znanjem ti kojima predaje izaći iz škole. Dakle, kod nas je prosveta veoma često socijalna institucija, nije obrazovna institucija koja služi produkciji vrhunskih kadrova, kvalifikovanih kadrova, i to je svakako posledica tranzicione situacije, ne krivica ovog ili onog ministra, ovog ili onog ministarstva, već je to nešto što je donelo samo vreme.
Dozvolite mi da iznesem sud da je prosveta u bivšoj Jugoslaviji u onom sistemu, bez obzira kakav je bio, bila mnogo kvalitetnija od prosvete u tranzicionoj Srbiji, jer su se tamo školovali kadrovi za određeni posao, završili bi školu, dobili bi posao i jednostavno bi radili taj posao, dok sada veoma često, i o tome nije potrebno da posebno ja govorim pred ovim parlamentom, diplome ne vrede bog zna koliko, kako kod nas samih, tako u inostranstvu. Imamo i vrlo često pojavu da je diploma neupotrebljiva i predstavlja prazan list papira, jer iza diplome ne stoji konkretna kvalifikacija. Tako da je jedan od glavnih problema u Srbiji trenutno sa kvalifikovani kadrovima i treba pošteno reći da mi danas nemamo u državi dovoljno kvalifikovanih kadrova da popunimo sva mesta u državnoj upravi i u privredi.
Dozvolite mi još da sa vama podelim jedan primer. Kada bi sve stranke koje sede u ovom parlamentu dale svoje najbolje kadrove, koji govore jezike, koji znaju nešto o pravu, ekonomiji, inženjerstvu, ne bi bilo dovoljno ljudi da popunimo sva mesta koja su potrebna za uspešno vođenje države i već je to razlog da se stranke u ovom parlamentu ne trve između sebe oko različitih kadrovskih rešenja. Dakle, da svi zajednički predložimo najkvalitetnije ljude koji mogu da posluže interesu građana.
Konačno, dolazim do same srži ovog predloga zakona i do onoga zašto je on bitan. Da bismo ponudili kvalitetne i kvalifikovane ljude, potrebno je da prosveta te ljude obrazuje, odgaji, odškoluje i vaspita. Tu sada dolazimo do srži ovog predloga zakona, makar onako kako je vidimo mi iz Socijaldemokratske partije, to je nacionalni okvir kvalifikacija koji se predlaže u članovima 1. i 3, najpre kao nešto što će Nacionalni prosvetni savet za visoko školstvo da predlaže ministarstvu, da bi ministarstvo onda utvrdilo i konačni okvir tog nacionalnog okvira kvalifikacija. O tome je bilo reči i na odboru i o tome je i ministar dao svoj sud.
Sada samo radi građana da rastumačimo šta je to zapravo taj nacionalni okvir kvalifikacija. Ova reč može da deluje robusno, apstraktno, nevezano za život. To je naprosto nešto što služi da kada neko izađe iz škole, sa fakulteta, da ima kvalifikacije potrebne za neki posao u ovom društvu, a ne da mu diploma bude prazan list papira neprimenljiv u životu, da pobrojimo sve kvalifikacije koje nudi, u ovom slučaju, naše visoko školstvo. Svakako ćemo u budućnosti trebati da uradimo nacionalni okvir kvalifikacija i za srednje školstvo, za srednje stručno obrazovanje, pre svega.
Dakle, cilj nacionalnog okvira kvalifikacija je da se poveže svet rada, na jednoj strani privreda, i svet obrazovanja, na drugoj strani prosveta. Treba biti pošten pa reći da su trenutno kod nas privreda i prosveta razdvojene, da trenutno kod nas između sveta rada i sveta obrazovanja postoji jaz, da veoma često prosveta lebdi u vazduhu bez svog uzemljenja. U praksi, u konkretnom praktičnom životu moramo da znamo, i neko je o tome govorio pre mene, koga školujemo, za šta školujemo i za šta nam je potreban taj kadar. U protivnom, to će biti utrošeno vreme za državu, lično za tog čoveka, a pre svega utrošena sredstva.
Nedovoljna komunikacija između privrede i prosvete, sveta rada i sveta obrazovanja, dovodi do toga da privreda ne saopštava prosveti kakvi joj kadrovi trebaju. I prosveta sa svoje strane nije suviše, da tako kažem, luda pa da pita privredu koji joj kadrovi trebaju, što se dešava u drugim organizovanijim državama.
Dozvolite mi da podelim sa vama jedan podatak. Tokom svih ovih godina tranzicije kod nas je godišnje ostajalo nepopunjeno između 20 i 30 hiljada radnih mesta veoma specifičnih zanimanja, zato što se neko nije školovao za ta zanimanja pa ne postoji taj kadar, narodski rečeno. Za neka druga zanimanja imamo čitavu navalu, maltene pola odeljenja iz srednje škole upiše dva-tri profila, a ne razmišljaju gde će raditi i kako će poslužiti, ne državi, nego sebi u smislu pronalaženja konkretnog posla. Dakle, imamo neusklađenost ponude i potražnje radne snage, što svoj koren ima u ovom nedostatku komunikacije između prosvete i privrede.
Konačno, da ostanem pri ovom nacionalnom okviru kvalifikacija, koji je meni najzanimljiviji, ne bih da se uplićem u diskusiju o broju ispitnih rokova, o broju bodova potrebnih za upis godine, jer su tu mišljenja vrlo podeljena, kontraverzna i bojim se da nećemo daleko odmaći ukoliko idemo u te tehničke detalje a zaobiđemo suštinu ovog zakona. Dakle, svakako da ima potrebe za jedinstvenim i celovitim okvirom kvalifikacija, ne samo za visoko školstvo, a i tu je ministar na odboru rekao da je u pripremi nacionalni okvir kvalifikacija koji se tiče i srednjih škola, posebno srednjih stručnih škola. Opet kako su utvrdila neka istraživanja, kod nas 65% učenika u srednjem stručnom obrazovanju uči po programima starim dvadesetak godina, što znači da su znanja koja oni dobijaju zastarela i neprimenljiva. Nije ničija pojedinačna krivica, naprosto sistem je inertan i taj sistem treba menjati da bi prosveta bila motor razvoja zemlje. Prosveta treba da služi razvoju zemlje, a ne da bi neko dobio diplomu, da bi je zatakao kući ili da bi se hvalio rođakama, tetkama, strinama ili bilo kome.
Dakle, čak smo i u bivšoj Jugoslaviji, dozvolite mi da se na to osvrnem, imali vrlo ugledne srednje stručne škole, koje su se izgradile i napravile privredu bivše Jugoslavije. Umesto toga, današnje srednje škole nisu u tom rangu. Opet kažem da je to deo čitave tranzicije i svega što smo prošli u njoj.
Neko je govorio o nomenklaturi zanimanja. Ne bih da se ponavljam i ne bi da ponavljamo teme, ta nomenklatura zanimanja je, činjenica je, stara 30 godina.
Činjenica je da moramo da napravimo potpuno novu nomenklaturu zanimanja i da pobrojimo koja nam zanimanja trebaju da bi država, privreda i društvo uspešno funkcionisali. Neka zanimanja odumiru, a neka druga zanimanja iskrsavaju na horizontu. Dakle, proces rada je dinamičan i smatram da tu dinamiku moramo da pratimo.
Pred nama su u ovom smislu dva koraka, a ovaj zakon sa tačkama, odnosno članovima 1. i 3. pomaže da se ti koraci realizuju. Prvi korak je da napravimo analizu toga kakvi nam profili i zanimanja trebaju da bi država i privreda mogli efikasno da funkcionišu, a drugi je da prosveta efikasno odškoluje takve profile i takva zanimanja, da pruži društvu kvalitetne i kvalifikovane kadrove.
Konačno, ono što je dobro u ovom predlogu zakona i ovim članovima koje sam pomenuo jeste što ste prvi put u legislativu, u prosveti uvodi Institut nacionalnog okvira kvalifikacija. Dakle, nikad ranije nismo imali ovo u zakonu, bez obzira što se ovo odnosi na oblast visokog školstva. To je svakako pomak i bez obzira što treba da se uradi celovit i okvir kvalifikacija i za srednje školstvo, za celokupni sistem prosvete ovo svakako predstavlja pomak i dobro je što je Ministarstvo prosvete uočilo potrebu za nečim ovakvim.
Konačno, čak bi bio toliko slobodan da kažem, da izrada celovitog nacionalnog okvira kvalifikacija predstavlja neku vrstu novog Ustava Srbije, ako hoćete društvenog Ustava, dogovora oko toga šta je potrebno privredi i šta može da joj pruži znanje? Znači, dogovor oko toga kako da iskoristimo sopstvenu pamet.
Dakle, mi stvarno imamo problem sa iskorišćavanjem naše sopstvene pameti i zato nam pamet odlazi negde u druge zemlje. Konačno, mi iz SDPS, to je osnova našeg programa i to je razlog zašto naša partija nosi prefiks socijaldemokratski, smatramo da postoje dva stuba društva. Prvi je privreda, a drugi je prosveta. Za nas je prosveta veoma bitna i smatramo da prosveta treba da bude praktična, da ima svoje praktično uzemljenje i konačno da treba da bude vezana sa samim životom.
Nacionalni okvir kvalifikacija pomaže da se nešto tako desi, nacionalni okvir kvalifikacija kao neki most između prosvete i privrede, on je kao jedna čvrsta armatura u društvenom organizmu koja na neki način doprinosi da naše društvo bude postojano, jako i efikasno. Konačno, prosveta i privreda treba da budu dva stuba na kojima će počivati naše društvo, jer prosveta pravi ljude da tako kažemo, a privreda im obezbeđuje koricu hleba dok nacionalni okvir kvalifikacija koji je definisan, koji je upravo definisan u ovom predlogu zakona povezuje ova dva stuba.
Prosveta se ovim uvodi u funkciju razvoja zemlje i tako ima onu funkciju koju ima u Kini, Rusiji ili SAD, naprosto, sve ove države koje su jake i koje su stabilne ulažu u prosvetu, ne da bi pravile diplome, kao neke nekorisne list papira, dakle, one ulažu u prosvetu kako bi napravile kvalifikovane kadrove koji mogu poslužiti državnim i društvenim interesima. Šta više, velike zemlje sebi mogu priuštiti luksuz da ne budu pametne, da budu nepametne. Zato što se uvek mogu osloniti na silu, ili velike zemlje mogu da uvezu pamet iz manjih zemalja poput naše, kao što smo mi veoma dugo izvoznici pameti. Ali, na neki način male zemlje ne mogu sebi dopustiti luksuz da ne koriste sopstvenu pamet. Znači, male zemlje moraju da na neki način motivišu sve što je u toj zemlji kvalitetno i da na neki način stavi to u funkciju društvenih interesa.
Konačno, o tome nam je nešto govorio i gospodin Dereta. Sa tim se slažem, mi ne treba više da budemo izvoznici pameti, jer kad izvezete pamet ostaje vam samo glupost kao glavni društveni resurs. Dakle, mi moramo da na neki način nađemo načina da se spreči izvoz naše pameti, jer ta naša pamet i odlazi negde preko granice zato što je tu neiskorišćena. Ako i dalje mi ne budemo iskorišćavali našu pamet, sigurno će i dalje biti odliva mozgova, sigurno će i dalje neki mladi, pametni ljudi odlaziti na Oksford, ovo što se dešava sa Teodorom fon Burgom i ko će da spreči tog mladog, preuspešnog čoveka da ide trbuhom za kruhom negde gde se njegovo znanje pametnije iskorišćava.
Dakle, opet ponavljam, nacionalni okvir kvalifikacija koji je po meni najvažnija tačka ovog predloga zakona, jeste nešto što omogućuje da motivišemo pamet koju ova država ima, da pobrojimo, da napravimo inventuru pameti koju ova država ima, da na neki način posle te inventure organizujemo kako će ta pamet da se pretoči u život i kako će ta pamet nešto da doprinese društvu.
Lično ne mislim da imamo pameti za izvoz. Lično, a naravno i mi iz SDPS kao jedne partije koja je socijalno-demokratske organizacije, nismo zadovoljni što je naš glavni izvozni artikl pamet. Ljude koje smo mi školovali i što tako sama država gubi sve ono što je uložila u nekoga.
Dakle, opet bih se vratio na to da je ovaj nacionalni okvir kvalifikacija toliko bitan i toliko jedan nov i potreban institut da ćemo mi zbog toga podržati ovaj predlog zakona.
Konačno, dozvolite mi da kažem samo par reči, ne bih o tome da dužim, ne bih mnogo da zadržavam vreme, o ispitnim rokovima i o bodovima koji su potrebni za upis školske godine. Bojim se da mi razvijemo tu kulturu razmaženosti, kulturu gledanja kroz prste, da studenti ne nauče da svake godine mogu očekivati bez obzira kakva je situacija nama će se to smanjiti i mi ćemo moći da upišemo godine i nikada nećemo dobaciti do tih čuvenih 60 bodova, koliko su po Bolonjskom procesu.
Dakle, nismo hteli na ovo da reagujemo amandmanima, smatramo da će biti vremena da se ovo pokrene na sistematski način. Međutim, opet ukoliko gledamo samo efikasnost, zašto ne bi studentima ponudili onoliko ispitnih rokova koliko im treba? Šest. Ali, da onda od njih tražimo maksimalne rezultate. Da im kažemo imate dosta ispitnih rokova, ali za uzvrat, gospodo studenti, ispunite ovoliko bodova koliko je propisano. Dakle, mi sa jedne strane smanjujemo broj bodova potrebnih za upis, gledamo kroz prste ili da tako kažem stvaramo kulturu gledanja kroz prste, bojim se da se neko ne navikne na to i bojim se da opet ništa neće biti od efikasnog školstva.
Sa druge strane, smanjujemo im rokove, a lično znam kada sam studirao da je zbog planiranja manevarskog prostora taj broj ispitnih rokova na neki način dosta važan. Ali, opet kažem nismo hteli na ovo da reagujemo amandmanima, smatramo da će biti vremena da se ovo sistematski uredi i da se konačno stabilizujemo. Znači, da se konačno znaju pravila igre. Znači, kod nas mi veoma često menjamo pravila igre dok je igra u toku. Ako želimo efikasnu, stabilnu prosvetu, stabilnu privredu, mora da se zna neki red.
Dakle, ukoliko su prosveta i privreda dva stuba društva, i u jednom i u drugom, treba da bude neki red, da ne pravimo anarhiju i da ne navikavamo bilo koga da će mu se gledati kroz prste, jer možemo sada sa tim, kako da kažem, da nastupamo i da se igramo. Ali, kada budemo pristupili nekim ozbiljnijim integracijama gde postoje jasna pravila igre, bojim se da ćemo morati da menjamo naše sopstvene navike.
Konačno, da zaključim, mi smo svakako za sistemska rešenja. Znači, ne za "ad hok" rešenja u oblasti prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, za sistemska rešenja koja će da traju i koja će da nadžive mandat i nas u Skupštini. Da se ne menja stalno nešto i da ne bude drži vodu dok majstori odu. Znači, ne samo u ovoj oblasti, u mnogim drugim oblastima mi imamo "ad hok" rešenja koja liče na vodoinstalatere koji je došao da zavrne vodu i to drži neko vreme i onda voda opet nađe neki način da poteče i poplavi kuću.
Dakle, mi ćemo morati da pristupimo sistemskom rešavanju ove problematike i mnogih drugih problematika i svakako da će u tome SDPS biti pouzdan partner. Konačno, na kraju bih zaključio, da pametna društva žive od svoje pameti. Nepametna društva i nepametne nacije životare na mišiće. Dakle, prethodnih 20-25 godina mi smo na neki način životarili na mišiće. Ako želimo to da promenimo, treba da menjamo nešto u ovom odnosu između prosvete, privrede, prakse, života i znanja.
Konačno, ne treba da budemo sumorni i pesimistični, treba verovati da imamo snage da se izvučemo iz ovoga lera u koji smo upali i mišljenje nas iz Socijal-demokratske partije Srbije, da će ovaj predlog zakona tome doprineti, kao korak u ispravnom pravcu i zato će ga SDPS podržati. Hvala vam na pažnji i strpljenju.