Zahvaljujem, doktore.
Sledeći prijavljen je Predrag Marković, koji nije u sali.
Reč ima gospodin Milan Knežević.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, u ovoj popodnevnoj raspravi oko ovog zakona imamo diskusije koje mogu da se podvedu na konkretne diskusije i rasprave vezane za zakon i druga grupa diskusija poslanika se odnosi na argumentovane primedbe, koje se odnose na suštinu zakona i na osnovu diskusija, potrebe da se možda uradi revizija tog zakona o visokom obrazovanju.
U skladu sa diskusijama prethodnih govornika, odnosno mojih kolega poslanika, ovaj deo diskusije ću da svedem u dva dela. Jedan deo, konkretan, koji se odnosi na zakon, gde bih izneo, po mom mišljenju, odgovarajuće i dobre strane ovog zakona. U drugom delu bih se osvrnuo na jedan opšti stav koji se odnosi na sam proces nastave visokog obrazovanja.
Dobra strana je, kako ste i vi ministre, kao i neki poslanici rekli, mali zakon, ali mali zakon koji se tiče mnogo osetljivih stvari. U stvari, možemo da kažemo da je to mali veliki zakon, jer i ovaj zakon sa osam članova predstavlja sliku nekog stanja visokog obrazovanja.
Ovi članovi o kojima diskutujemo, ipak nastaju kao posledica odgovarajućeg nastavnog procesa, odgovarajuće prolaznosti, organizacije nastave. On na odgovarajući način ukazuje da u nekim segmentima sama organizacija i način sprovođenja nastave na odgovarajućim fakultetima nije adekvatna. Isto tako, kod pojedinih fakulteta postoji neadekvatnost organizacije, neprilagođenost ili needukovanost nastavnika, a takođe, neprilagođenost studenata.
Ovaj zakon iako smo rekli da ima samo osam članova, opet daje sliku jednog stanja u visokom obrazovanju.
Vratio bih se sada konkretno na članove zakona. Po meni je dobra strana ovo što je stvarno produženo finansiranje iz budžeta studenata na godinu dana. U prethodnom je to bilo šest meseci, tako da je to jedna olakšica i daje jednu bolju mogućnost studentima. Produžavanje finansiranja iz budžeta sa šest meseci na godinu dana je jedan sigurno koristan efekat po studente.
Druga stvar je, s obzirom da je naša studentska konferencija postala član evropske studentske konferencije i samim tim je to članstvo velika stvar za studentsku organizaciju, a drugo, proizilazi i ova potreba da ta studentska konferencija dobije svojstvo pravnog lica, kako bi mogli da konkurišu za odgovarajuće fondove koji se finansiraju i predviđeni su za to.
Treća stvar je aktuelna sada pred oktobar mesec, a to je adekvatan broj bodova, 48. Znači, u ovom trenutku ovo je adekvatan uslov da prema, moramo da kažemo, trenutnoj situaciji s obzirom na broj studenata i potrebe upisa za narednu školsku godinu, sigurno je i ovo korisno za studente i to je jedna strana korisna.
Meni je isto i ovo dobra strana, postupnost u rastu bodova za naredne tri godine, a uporedno smanjivanje broja rokova. Zašto je to dobro, po meni? Zato što mi već sad u ovom trenutku znamo uslov koji je planiran za godinu-dve dana. Znači, znamo pravila igre. Možemo na dva načina da se ponašamo prema ta dva pravila igre. Znači, da pripremamo za taj uslov svoju organizaciju, mislim na fakultete i prolaznost studenata i da, na odgovarajući način, uradimo, mislim odgovarajući fakulteti, akcioni plan toga. Ili, ako to nije moguće, opet je dobro zato što relevantne institucije, a to su fakulteti, imaju vremena da svojim argumentima izađu i da kažu – dobro ove godine je bilo korisno 48 bodova, ali argumentovano da navedu da za sledeću godinu je potrebno neki drugi broj bodova. Možda ćemo mi kroz godinu dana opet od ovog diskutovati.
Znači, dobra strana je, ponavljam još jedanput, što mi znamo šta nas čeka sledeće godine. Time dajem mogućnost svim onim fakultetima i institucijama koje smatraju da to nije dobro da istupe, bilo prema ministarstvu, a samim tim i prema Skupštini, da dođe do korekcije. Znači, izvesnost pravila igre daje vam mogućnost da poboljšate nešto ili da stavite primedbe i da pokušate da promenite to, da bi svojim argumentima ubedili odgovarajuće institucije, a to je ministarstvo, da ipak to treba korigovati.
Onda je korisno i dobro rešen ovaj pravni osnov nacionalnih okvira kvalifikacija za visoko obrazovanje, odnosno ta lista zvanja. To je apsolutno potrebno baš zbog ovih stvari o kojima smo pričali, zaposlenja, prijavljivanja na, kako se ranije govorilo, Biro zapošljavanja, odnosno traženje posla posle završetka. Rešavanje ovog pravnog osnova, diskutovao je jedan kolega, povlači da ćemo u sledećoj fazi da razrešimo isto i osnov ovog okvira kvalifikacija koji se odnosi i na srednje školstvo, odnosno na srednje stručno obrazovanje, jer sigurno, posle ovog, treba i taj deo razrešiti jer odgovarajući stručni profili srednjih škola ne odlaze da studiraju.
To je ono konkretno što, u ovom trenutku, ovaj zakon daje i očigledno je i ministarstvo prema ovoj situaciji prilagodilo ove članove da se na odgovarajući način sve ovo što sam izneo, koliko može u ovim uslovima, poboljša.
Onda ostaje sada onaj deo moje diskusije opšti, što je ovde jasno iz diskusije, ne samo kolega narodnih poslanika raznih poslaničkih grupa, nego i stručnih ljudi van Skupštine, da postoje značajne primedbe koje se odnose na suštinu organizacije odvijanja nastavnog procesa u visokoškolskim ustanovama. Znači, iznose argumentovano da postoje problemi u organizaciji, u načinu sprovođenja nastave, ispita i samim tim rezultata koji nastaju. Odmah vezano za to, rekla je isto koleginica poslanica, da je potrebno posle ovoliko vremena uraditi jednu stručnu evaluaciju svih segmenata obrazovanja koji su dosad dali. Pa, da vidimo na jedan doktrinarni, stručni put jer obrazovanje ustvari treba da bude, i svi smo toga svesni, doktrinarno, stručno, prema profilu odgovarajućih studija zasnovano na konkrentnim objektivnim parametrima, da se uradi evaluacija i da rezultati evaluacije ukažu da je ovo dobro, nešto treba poboljšati, nešto treba promeniti.
Da ne bih mnogo dužio, ono što vidim i ja, i pretpostavljam SNS, jeste nada da već u ovom izveštaju, koji smo mi na Odboru raspravljali, Nacionalnog prosvetnog saveta koji je predložio ministarstvu, samim tim Vladi, da je neophodno, oni su snimili situaciju od osnovnog do srednjeg obrazovanja, pa i fakultetsko, a i čuli smo danas u izlaganju, uraditi kvalitetnu strategiju obrazovanja do 2020. godine.
Znači, po meni i po našoj poslaničkoj grupi jeste odrediti jasnu strategiju, koja je planirana. Kada se uradi strategija sasvim je logično da će svi segmenti morati prema toj strategiji da se revidiraju i da se urade. Onda treba krenuti u odgovarajući proces procene Zakona o visokom obrazovanju, Zakona o srednjem i osnovnom obrazovanju.
Lično mislim da ako ova vlada želi promene, a mi svi želimo promene na bolje, da sada budemo praktični što se tiče ovog zakona, vidim da je većina na toj strani, a da bez zapostavljana i da ne ostane naša diskusija prazna, da se kroz strategiju, i jasnim planovima strategije definišu, revidiraju, ako je potrebno poboljšaju nastavni planovi, koji se tiču visokog obrazovanja, srednjeg obrazovanja, kao i svi mehanizmi i mogućnosti finansiranja. Mislim da nekad u nekom trenutku znamo kako je odlično nešto organizovano, da ne navodim zemlje zapadne Evrope. Nama će trebati, zbog toga što su oni finansijski bolje organizovani, mnogo više vremena. Sigurno će nam trebati zahvati da kažemo – ovo je najbolje, ali u sledeće tri godine možemo zbog svoje finansijske potpore da ispoštujemo doktrinarni deo, ali finansijski deo, neka taj deo bude prelazni.
Uglavnom, naša stranka i prethodne kolege poslanici su rekli da će podržati ovaj zakon. Ono što mislim jeste da imamo nadu da će kroz strategiju da se uradi odgovarajuća ponovna diskusija, ako je potrebno revizija nastavnih planova i procesa u svim, ne samo visokog, nego od pretškolskog obrazovanja i da učinimo sve što je do nas da se nastavni proces poboljša i da se efekti i svi segmenti koji to budu pratili poboljšaju u stvarnom životu i da budu na korist đaka, studenata, odnosno naših građana. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Đurović.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, kolege narodni poslanici, kada je 2000. godine počela reforma obrazovanja, vladao je opšti utisak da je tromom obrazovnom sistemu u Srbiji konačno došao kraj. Međutim, 12 godina kasnije jasno je da stvari idu teško. Bilo bi netačno reći da nema nikakvih promena, kao i da se na polju zakonskih rešenja nije odmaklo, ali u Srbiji se prečesto javlja problem prakse i u praksi se vidi da neke stvari ne radimo kako treba.
Obrazovanje treba da bude jedna od najznačajnijih tema u Srbiji, s obzirom da nemamo naftu i zlato i da možemo samo pametnim ljudima i dobro kvalifikovanom snagom da postignemo ekonomski napredak. To su pre nas uradile mnoge zemlje, kao što su Finska, Irska, Holandija.
Danas je pred nama Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, gde je u čl. 5. i 7, kako je navelo ministarstvo, radi zaštite interesa studenata, umanjenja efekata ekonomske krize zbog izvesnog finansijskog opterećenja po osnovu plaćanja školarine i gubitka prava iz oblasti studentskog standarda za veliki broj studenata predviđeno da student može da se u školskoj 2012-13. godini finansira iz budžeta, ako u školskoj 2011-12. godini ostvari najmanje 48 bodova, odnosno ako u školskoj 2012-13. godini ostvari najmanje 50 bodova i rangira se u okviru ukupnog broja studenata čije se studije finansiraju iz budžeta, u skladu sa zakonom.
Naime, na uzorku od 80% fakulteta procenjeno je da je samo oko 20% studenata u školskoj 2011-2012. godini ostvarilo 60 bodova.
Zašto sada ove izmene zakona? U reformu se krenulo vrlo ambiciozno, međutim, već pre dve godine se videlo da je Bolonja počela da stagnira u našoj zemlji. Suština problema je u slaboj prolaznosti koja je, po mom mišljenju, uzrok velike opterećenosti studenata.
Postavlja se pitanje da li je deci škola teška? Škola nije teška, međutim, ona je njima dosadna, arhaična, programi su zastareli, nastavnici imaju staromodan pristup nastavi, slabo se primenjuju nove tehnologije i postoji brojan broj nastavnika koji imaju strah od računara, ne primenjuju nove tehnologije. Sami studenti se i dalje suočavaju sa velikim brojem nereformisanih nastavnih planova i programa koji su preambiciozni, udžbenici su preobimni, kao i tendeciozno lošom primenom bolonjske deklaracije. Svake godine smo imali štrajk studenata jer imamo sistem koji je nedorečen. Magične reči sve vreme su bile 48 bodova, koji su i prošle i proteklih godina bile razlog za studentske proteste, šetnje, na karaju i za blokadu fakulteta.
Smatram da studentima treba odobriti uslov od 48 bodova za finansiranje iz budžeta, jer ne mogu samo studenti da plaćaju ceh nedovršenih reformi. Ako generacije ne mogu da ispune uslove od 60 bodova, tu je neka sistemska greška u proceni da li studenti mogu u predviđenom vremenu da nauče ono što nastavnik traži.
Još jedan od uzroka loše prolaznosti su i pojedini prezahtevni profesori, čije je previsoke kriterijume gotovo nemoguće zadovoljiti. Na svakom fakultetu postoji poneki predmet gde je prolaznosti izuzetno niska i to je veliki problem koji moramo rešiti. Mislim da su korišćenje studentskih anketa i javno publikovanje statistike neki od način kako bi se pojedini profesori zapitali – šta je to kod mene što je razlog za malu prolaznost na ispitima, i kako bi ispravili svoje greške u radu.
Studentima takođe predstavlja problem i loš rad studentskih službi koja ih dodatno usporava u njihovim primarnim zadacima, a to je praćenje predavanja, učenje i polaganje ispita. Za svaku prijavu ispita student treba da ode do fakulteta, da u skriptarnici kupi prijavu ispita, da ide na poštu da uplati, da se ponovo vraća na fakultet da prijavi ispit, a sve to oduzima dragocene vreme studentima u trenutku kada su oni najaktivniji u procesu učenja i spremanja pred ispitni rok.
Takođe se dešava da studenti često čekaju profesore u zakazanom terminu za konsultacije, predavanje ili ispit, ali da se profesor ne pojavi. Kod nas iz nekog razloga nije zaživela elektronska prijava ispita, a to bi uštedelo vreme svakom studentu. Svaki fakultet ima sajt i ne vidim razlog zbog čega se na sajtu ne bi objavljivalo ukoliko se ispit ili predavanje odloži, da studenti ne gube vreme dolazeći na fakultet. Nedostatak novca u ovom slučaju nije opravdanje. Potrebna je samo bolja organizacija i disciplina zaposlenih.
Novina u ovom predlogu zakona je produžen apsolventski staž. U Predlogu zakona piše obrazloženje da je ovim predlogom zakona, radi stvaranja uslova da zadrže status studenata koji se finansiraju iz budžeta, do ispunjenja svih preostalih obaveza u obimu od oko 46 bodova, predviđeno da studenti upisani u prvu godinu osnovnih studija školske 2008-2009. godine, odnosno 2009-2010. godine zadržavaju pravo da se finansiraju iz budžeta najduže godinu dana po isteku redovnog trajanja studiranja. Ovakvo rešenje je korisno i zbog toga što se status studenta u pogledu finansiranja utvrđuje upisom u narednu školsku godinu u oktobru mesecu i nije predviđena tehnika izmene tog statusa u toku školske godine.
Smatram da je ova izmena veoma značajna i pozitivna za studente, jer je predviđeno da produžena godina, umesto šest meseci, traje godinu dana, što je veoma važno iz razloga što se sa socijalnog aspekta na taj način studentima produžava pravo na studentski dom, na kredit, na povlastice za prevoz. Sve ovo su jako bitne stavke u kućnom budžetu jednog studenta, posebno u današnje vreme ekonomske krize u kojoj se zemlja nalazi.
Ovim izmenama Zakona o visokom obrazovanju svi dobijaju. Vrlo je mali broj studenata koji su ostvarili uslov od 60 bodova. Konstatovali smo da ih je bilo svega 20%. Zadržavanje ovog broja bodova za budžet moglo bi da znači i odustajanje od studiranja određenog broja studenata koji ne mogu da plate nastavak školovanja, a to nikome nije u interesu i time vas pozivam da glasate za ovaj zakona. Hvala.

Hvala.
Za reč se javio narodni poslanik Predrag Marković. Izvolite.

Hvala vam.
Gospodine Obradoviću, vi znate da je ovo lično, je li tako?
Izvinjavam se ostalim poslanicima. Dame i gospodo, šala je povodom razmene ko je sa koje strane iskustva. Neću koristiti puno vreme koje je preostalo, jer jedno je šala, a jedno je ozbiljnost. U okviru toga postoje dva paradoksa kada govorimo o ovoj temi i razumljivo je da je ovoliko poslanika želelo da učestvuje, jer je važna oblast, ali same promene zakona mogle su da budu objedinjena tačka sa sutrašnjim tačkama, jer, u suštini, sem ove kvalifikacione liste, kao što smo konstatovali, ove izmene su ratifikacija kroz zakon onih dogovora koji su u prethodnom periodu postignuti iz različitih razloga: problema prolaznosti, ispunjenosti standarda, ekonomskih problema i studenata i drugih delova obrazovne visoko školske zajednice.
Vrlo je korektno da je ministar to tačno tako i rekao i u obrazloženju i danas na odboru, koliko sam čuo, i na taj način je u suštini otklonio jedan drugi paradoks. Vi ste dugo bili poslanik i iskusno ste čuli šta se govorilo. Svi koji dođu na glasanje, glasaće za izmene i dopune ovog zakona. Naravno, i Ujedinjeni regioni Srbije. Ali, da ste donosili taj zakon na koji su izmene i dopune, ne zna se ko bi glasao, jer neki očito još uvek nisu baš suočeni sa tim da li je dobro i velike su sumnje da li uopšte ulaziti, kojim ritmom u bolonjski proces, a kamoli u čitav niz onih procesa koje naš visokoobrazovni sistem sada ispunjava u okviru standardizacije umrežavanja sa drugim univerzitetima. Naravno, neki ne bi glasali zato što postoji politički folklor. Danas ste videli da neki ministri, predstavnici Vlade nisu glasali ili nisu došli na glasanje za ratifikaciju ugovora i sporazuma koje su oni sklopili. To je deo političkog folklora i tu se Srbija ne razlikuje.
Ovo vam govorim samo zbog toga, i to je moja poslednja poruka, a bilo bi dobro da i poslanici toga budu svesni, vi ste sada u sjajnoj poziciji, početak rada Vlade, pri čemu ste u kontinuitetu resora i poslova, ovo je samo jedan segment vašeg resora koji ste radili, i u mogućnosti ste da dogovore koji su postignuti odmah nastavite da realizujete. Sa druge strane, sve one krupne teme, ali i one predrasude, da je naš sistem takav, da naši stručnjaci gde god odu napolje zapošljavaju se, što nije istina, samo par fakulteta i stručnjaka sa tih fakulteta stvarno nalazi poslove odmah u inostranstvu u toj oblasti, a drugi ne, i obrnuto, da naš sistem ništa ne valja, konačno, i to je sad druga prednost, upravo se u ovom periodu dogodilo da smo ušli na Šangajsku listu, Beogradski univerzitet.
Hajde da kažemo ovim džacima, za kojima, kažemo, ne treba liti krokodilske suze, da im kažemo otvoreno – već pre dve godine bi Beogradski univerzitet bio na toj listi, da nije bilo birokratske aljkavosti nekih fakulteta. Kada sada kažemo – jeste, ovo je možda previše tolerantno ili premalo prema studentima, jer oni nisu poštovali neke rokove, molim vas, oni su to naučili takođe od fakulteta i društva u kome žive, koje između ostalog nije došlo na Šangajsku listu zbog toga što nije pravovremeno samo popunilo određene formulare i dalo određene podatke.
Zašto je sve ovo važno? Samo jedan segment toga što tišti, gospođa Novković je sjajno govorila u kojoj su poziciji roditelji, posebno roditelji koji nemaju mogućnost da se, srećom sada toga ima više, ali da se u njihovom mestu ili u blizini nalazi fakultet, nego kako se govorilo šalju decu uvereni da ih šalju u hram znanja. To nije tako. Profesor Korać se seća te dileme od pre tridesetak godina kada je Edgar Moran govorio da fakultet je - malo hram znanja, a mnogo je više dolina tuge, ili debelog lada. Jer je po definiciji univerzitet i kočničar, baš zato što čuva sistem, metodologiju, tradiciju. Takođe, kočničar onoga o čemu svi ovde govore, a to je tržište i da li mi proizvodimo na fakultetu kadrove za tržište upravo tim terminima proizvodnje.
Poslednji put kada je sistemski rađeno istraživanje šta tržištu treba, a šta se proučava na fakultetima, ako se dobro sećam, tog podatka profesora Dimića, to je rađeno 1937. godine i u tome učestvovao univerzitet i Kraljevska akademija nauka i umetnosti, i taj posao ni tada nije okončan.
Posle toga je bilo u par navrata pokušaj da se prilagodi ili tržište ili fakultet jedno drugome. Ali, to su sve aspekti u kojima država ne može uvek da pomogne, a posebno ne ministarstvo, nit je to posao ministarstva. Tu možete da budete relaksirani, ali ćete stalno dobijati tu vrstu pitanja i moraćete stalno na to da odgovarate.
Drugo, što je danas rečeno, molim vas da što pre preduzmete, ne tiče se ovog zakona, već jednog novog, a to je nostrifikacija. Naravno, možda ćete čak i mene naterati da zapušim usta onima koji imaju važne podatke, naravno, mnogo važnije je da ćete naprosto olakšati dodatno protok kadrova u jednom i u drugom smeru, jer se mi trenutno čitavog niza kadrova lišavamo. Kao što kvalifikacionom listom nećete, sjajno su govorili neki poslanici, ali nećete rešiti probleme koji su važni. Nije istina da investitori zbog toga što imaju određena znanja, zvanja studenti, sada njih ne zapošljavaju. Ne. Pa, oni ne zapošljavaju po diplomama. Uvek polažete testove, oni zapošljavaju po znanju. Ne. To je problem zbog naših javnih preduzeća i naših loših podzakonskih akata koji su predvidela određena zvanja koja su u međuvremenu ili specifikovaana, pa više nisu upotrebljiva, ili ih naprosto ne prepoznaju.
Ali ih u svakom slučaju, u narednom periodu će vam biti olakšano da sa ovog stanovišta, znači početak celog jednog perioda Vlade u kome nastavljate kontinuitet, i konačno za to ćete imati jednu dodatnu podršku, ako dobro razumem, posle dva mandata rektora gospodin Kovačević sada je zadovoljan uspeo je sada je ovo ključno, a to je Šangajska lista, dolazi novi rektor, pa ćete imati u istom koloseku još jednu pomoć jer je činjenica da ove vrste problema se rešavaju samo između profesora, odnosno rektora, ministarstva i naravno studenata. Ali, kad su u pitanju studenti mi uvek pamtimo samo pojedine pobune studenata.
Borislav Pekić me devedeset prve godine naučio da nisu samo one koje mi pamtimo. Naravno, da su uvek ili u junu ili u septembru. Naravno, da su uvek više protiv problema u društvu, a ne na fakultetu. I naravno, da su studenti u pravu. Ali, ne mogu studenti da reše problem, taj problem moraju da reše neki drugi. Hvala vam. To je ono što sam želeo večeras da vam kažem.

Hvala. Narodni poslanik Ivan Karić.

Zahvaljujem. Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege,a ko mogu samo na početku jednu malu impresiju podelim sa vama, a predsedavajući će me opomenuti ako slučajno nekog uvredim. Ali, čini mi se da svih ovih dana većina naših kolega, ili dobar deo naših kolega podjednako na svim stranama, dođe sasluša sam sebe, pokloni se završi govor i ode. Čini mi se, da možete večeras da mi date još malo vremena, ako me bar p nečemu znate, znate me po tome što uporno i uporno svako veče sedim ovde sa ovim kolegama koje gledam.
(Predsedavajući): Mi vas pohvaljujemo, ali to je inače obveza narodnog poslanika.
Nemam želju nikog da vređam, ali jednostavno mislim da mi ovde nismo sami zbog sebe. Za ovih dva meseca mogao da čujem vrlo lepe i komentare, vrlo lepe rasprave mojih kolega i drago mi je što uporno svake večeri sedim ovde.
Javio sam se u ime Zelenih Srbije, uzimajući pravo da neko ko je studirao i završio fakultet, čast naravno izuzecima, može nešto da kaže o visokom obrazovanju. Ministar je delimično rekao nešto o tome kakvi su rezultati bolonjskog procesa. Ta analiza nam ministre zaista treba što pre. Vi ste nas i pozvali da ćemo o tome moći da diskutujemo u narednim danima i mesecima, to je svakako za pohvalu.
Zeleni Srbije su primetili da je puno problema oko nostrifikacije diploma. Time se smanjuje pokretljivost i studenata, ali i radni snage u budućnosti. Reforme u nastavi su obesmišljene i dovedene do apsurda kada imamo princip da se smanjuju slova u knjigama, a da se knjige ne prilagođavaju, da se sadržina knjiga ne prilagođava onome što je potreba studenata. Mi čak, da kažem, žale nam se neki studenti da moraju sa lupama da čitaju knjige jer su njihovi profesori samo smanjili slova da bi smanjili broj stranica. Mi insistiramo na suštini i na sadržini, a ne na formi bolonjskog procesa.
Kada su studentske konferencije u pitanju, naravno da je dobro da dobiju status pravnog lica. Mi Zeleni, čini nam se da bi možda studentske konferencije mogle biti prijavljene u registar udruženja građana. Zelenima se čini da je suviše kruto da to bude u sudskom registru, ali da kažem da je i politika Zelenih malo liberalnija u odnosu na tradicionalne političke stranke.
Za mene neočekivano, ali najveće ograničenje za kretanje građana Srbije u Evropskom prostoru postaje sadržina i model visokog obrazovanja. To naravno nije ni krivica ni zasluga ovde ministra, ali upravo i kritikujemo predloženi zakon da bismo pronašli neka bolja rešenja.
Zeleni Srbije smatraju da broj ispitnih rokova ne treba smanjivati, naprotiv smatramo da ih treba povećati. Pristup mehanizmima provere znanja treba da ide ka tome da ima više, a ne manje mogućnosti. To ne znači da treba sniziti kriterijume ili da znanje treba da bude parcijalno. Zalažemo se za veći broj ispitnih rokova koji će da proveravaju integrisano znanje.
Vi znate da imamo problem na fakultetima jer oni nisu nažalost pristupačni za studente sa invaliditetom. Mi ovde imamo s toga i jedan amandman i Zeleni Srbije misle da bismo studentima sa invaliditetom trebali da produžimo pravo da se finansiraju iz budžeta najduže dve godine od dana isteka redovnih studija. Da na taj način pokušamo da toj kategoriji studenata izađemo u susret. Mislimo da ovaj predlog, o tome ćemo govoriti u amandmanima ne menja suštinu ovog zakona, a da unosi jedan humani deo i humanu stranu u ovom zakonu.
Zeleni Srbije naravno kada govore o većem broju rokova ne govore o snižavanju kriterijuma ili o tome da studenti ne moraju da uče. Znanje mora da bude jedini i najveći kriterijum, ali moramo studentima da ponudimo mogućnosti izbora i izlazaka na ispite. Tu je uvaženi profesor Poskurica veoma lepo govorio, gospodin Blažić takođe je veoma lepo govorio i sam ministar, da kažem je istakao, da se traži znanje. Tu se ne razlikujemo ni po čemu, naravno da se zalažemo da se prvenstveno traži od studenata znanje.
Mi kao Zeleni principijelno podržavamo Bolonju, ali ja se sećam svojih studija, uvek sam prvo polagao ispite na kojima sam redovno slušao predavanja, redovno išao na vežbe, verujte da sam te ispite polagao odmah i u januaru ili u junu. Zbog toga mislimo da je Bolonja dobra bar u tom delu da primorava studente da budu na nastavi da na neki način im pomogne da lakše polažu ispite.
Slažemo se i sa ovim predlogom oko kredita, da studente zaista relaksira saznanje da će im biti dovoljno 48 kredita ili ESPB bodova i da im odgovora produženje važenja uslova za upis. Čini nam se da je ovaj prethodni kriterijum dovoljan i da možda ne bi trebalo dodatno uvoditi i rangiranje. Zelenima Srbije se čini i mislimo da je broj bodova dovoljan kriterijum za ovu godinu.
I na kraju, ono što zaista moram kao Zeleni da istaknem, imamo problem sa ekološkim zvanjima. Kad kažem – ekološki, ne mislim na ono fundamentalnu ekologiju, nego zaista na zvanja koja su u oblasti zaštite životne sredine. Tržište rada, nažalost, vrlo teško ili gotovo da ne prepoznaju ova zanimanja, a stara nacionalna nomenklatura koju vučemo još iz, čini mi se, iz bivše SFRJ ne prepoznaje pojedina zanimanja, dok tih zanimanja ima u nacionalnoj kvalifikaciji za visoko obrazovanje.
S toga, što pre, držaćemo ministra za reč da ćemo raspravljati o strategiji, da kažem, u narednim danima, nedeljama, ćemo žuriti i mi smo tu da pomognemo da visoko obrazovanje bude bolje. Ovih nekoliko sugestija su krajnje dobronamerne, možda nešto od toga može da se prihvati i da kažem, u principu bićemo spremni da prihvatimo ovaj predlog zakona kao Zeleni. Hvala.

Hvala.
Oto Kišmarton nije ovde.
Sledeći je prof. Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovani državni sekretare, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, SNS kao demokratska stranka, kao stranka demokratske orijentacije i kao državotvorna i napredna smatra, da je tranzicija proces u kojem se zemlja realsocijalizma transformišu u kapitalizam, odnosno industrijsko društvo u društvo znanja. A to znači, da smo mi trebali transformisati vaspitanje i obrazovanje u pravcu da ono postane podstrekač sveukupnog ekonomskog, kulturnog i društvenog razvoja Srbije. Da li je to postalo? Naravno da nije.
U tom smislu, transformacija vaspitanja i obrazovanja nije izvršena. Najpre smo trebali transformisati cilj vaspitanja i obrazovanja opšti cilj. Ne možemo koristiti cilj vaspitanja i obrazovanja i socijalističkog društva, živimo u kapitalističkom društvu. U tom smislu, zatajili su bivše vlade Republike Srbije i bivša ministarstva, što nisu doneli strategiju i viziju cilja opšteg cilja vaspitanja i obrazovanja. Nadalje su zatajili fakulteti, katedre za pedagogiju, škole osnovne i srednje, političke stranke. Sve do zadnjih vremena nisu imale strategiju razvoja obrazovanja, a normalno i privreda, verovatno zbog okolnosti u kojem se ona našla.
Kao posledicu zato imamo da je ukinuto vaspitanje i obrazovanje, da je ukinuto vaspitanje u društvu. Ono je dame i gospodo i gospodine ministre proterano iz društva, iz škole, iz porodice, iz dečijih i učeničkih organizacija, slobodnih aktivnosti učenika i vanškolskih aktivnosti i sredstava informisanja, iz političkih stranaka i Skupštine Republike Srbije.
Valjda se sećamo nemilih događaja zadnjih deset godina ovde u ovim klupama. Pa, ako hoćete i zakona, pa su nam se zakoni od 2000. godine do danas nisu nosili zakon o osnovnom vaspitanju i obrazovanju i zakon o srednjem vaspitanju, obrazovanju, nego zakon o osnovnoj školi, zakon o srednjoj školi, visokoškolskom obrazovanju. To je bilo sa određenom namerom, jedino ste vi gospodine ministre, evo u zadnjem, na dopunu dali, i vaš zakon se zadnji zove Zakon o osnovnom vaspitanju i obrazovanju.
Proterali su slobodne aktivnosti iz škole, one su i danas nažalost proterane. Decu šaljemo na sportske aktivnosti u grad, a fiskulturne dvorane iznajmljujemo za novac koji neretko završava u džepovima samo malog broja ljudi u kolektivu sa direktorom. To je sramota. To je nacionalna sramota. Školskog pedagoga kao stručnjaka u školi, proterali smo i iz društva i iz škole. Školski pedagog je tehnolog u školi, on snima stanje, zatim daje predloge mera kolektivu i društvenoj zajednici, lokalnoj samoupravi za poboljšanje stanja, itd. Kad kažem da smo ga proterali iz društva, postavljam pitanje nama svima i građanima Srbije – kada ste gospodo videli školskog pedagoga na državnom servisu i državnoj televiziji u zadnjih deset godina? Moja statistika kaže – samo jednog školskog pedagoga. Ali ste zato videli novinare, psihologe, sociologe, kriminologe i druge.
Proterali smo čak sadržaje iz vitalnih predmeta za očuvanje nacionalnog identiteta, iz istorije, geografije, iz srpskog jezika. Da li možda znate, gospodine ministre, da li su možda vraćeni, da li je u nastavni program muzičkog iz osnovne škole iz trećeg razreda vraćena "Marš na Drinu" slušanje muzike, baš je ona bila izbačena iz toga, ili možda, da li su vraćene iz srpskog jezika od Ivana Gorana Kovačića "Jama" deseto pevanje? Mislim da to nije bila slučajnost. Ako nije vraćena, imate podršku svih građana Srbije, verujem, a i nas ovde da se to vrati u nastavne sadržaje.
Nadalje, proterali smo iz sadržaja iz područja zaštite i unapređivanje čovekove okoline i bezbednost. Gospodin Oliver Dulić, žao mi je što ga spominjem, jer ga nema ovde prisutnog ovde večeras, imao je devizu – Očistimo Srbiju, to je antivaspitni slogan. Nije to trebalo tako raditi, nego – Ne prljajmo Srbiju. Mi se uvek bavimo posledicama, umesto uzrocima. Nadalje, slogan je bio da učimo decu kako će da upotrebljavaju špric kada su u pitanju droge, umesto da kažemo da se ne drogiraju deca, itd. Dakle, na svakom koraku maltene antivaspitno delovanje kako društvu, tako i u zvaničnim organizacijama.
Kada su u pitanju univerziteti i otvaranje univerziteta, otvaraju se privatni univerziteti zarad brže zarade i kriminalnih radnji. Ministarstvo prosvete Srbije dozvolilo je da Republika Srbija ima 18 univerziteta, možda je ovo broj od prošle godine, osam državnih, 89 fakulteta, 10 privatnih i 53 fakulteta, a evropska merila su, gospodine ministre, jedan milion – jedan univerzitet.
Ne kažem da ste vi, ali vaši prethodnici odveli ste nas umesto u Evropu, u Afriku po ovim merilima. Koliko ima područnih odeljenja fakulteta, niko ne zna. Ovo su izjave vaših službenika, a Ministarstvo prosvete tvrdi da nije izdalo niti jednu dozvolu za rad. Izjava 2011. godine, a 9. marta 2012. godine izjavljuje jedan inspektor u ministarstvu da većina nema dozvolu za rad. Po zakonu, koliko znam nema isturenih odeljenja, područnih, ali vidite ima ih na svakom koraku. Takva odeljenja predstavljaju leglo kriminala i korupcije. Tako jedan privatni, citiram izjavu predstavnika Ministarstva prosvete, tako jedan privatni beogradski Univerzitet drži časove u kafani u Banja Luci upisani su u Beogradu, a časove u Banja Luci nazvali su – ekskurzijom. Nisu u pravu, ne možemo im ništa, završen citat, isto iz marta 2012. godine.
Kako sam rekao, na jedan milion jedan univerzitet. Zašto imamo mnogo privatnih univerziteta? Najlakši je način brze zarade. Zbog toga ih imamo, a onda je tu i mito i korupcija. To je osnovni razlog velikog broja privatnih univerziteta.
Ne znam tačan podatak, ali čini mi se da Srbija ima više privatnih univerziteta nego pola ili skoro čitava Evropa. Ovo je više američki izum nego što je evropski, itd.
U principu, radi se o lošem kvalitetu nastave, pa se nastava odražava na celokupni razvoj društva u celini. Komisija zvanična za akreditaciju fakulteta konstatuje, citiram: "zaticali smo različite situacije da se izvodi nastava od ciglana, napuštenih fabrika, pa do bioskopskih sala", završen citat "Politika", 20. novembar 2010. godine.
Nepotizam je oblik kriminalnog ponašanja na fakultetima, što preti opstanku normalnom radu na tim ustanovama. Na pojedinim fakultetima, na pojedinim katedrama imamo i po pet zaposlenih na državnim fakultetima iz jedne porodice. Jedan od njih je čak i dekan fakulteta.
Efikasnost studija o kojem se govori u ovoj izmeni zakona zahteva promene, one za koje se zalaže SNS, a to su, u prvom redu, Ministarstvo prosvete. Struktura i organizacija ovog ministarstva je zastarela, nefunkcionalna, neefikasna, pa je potrebno razmišljati o njenoj transformaciji.
Ministar prosvete, ne mislim na vas ovde, na aktuelnog, nego uopšte, treba da bude intelektualac, stručnjak i ličnost koja poseduje elementarnu informisanost o savremenim tokovima obrazovanja u svetu i da je upoznat sa stanjem teorije i prakse u našoj zemlji, pedagoške i da poseduje ambicije i smelost organizovanja naučnog reformisanja sistema vaspitanja i obrazovanja, a ne stručnjak koji treba tek da upoznaje tako delikatan sistem. Bilo bi dobro da svaki budući ministar se imenuje u ministarstvu kao stručnjak, a ne kao političar, odnosno da je radio u osnovnoj školi, srednjoj školi i na univerzitetu.
Izbor državnih sekretara i pomoćnika ministara obrazovanja trebao bi biti vršen još po strožijim kriterijumima, koji podrazumevaju dominaciju u pedagoškoj teoriji i praksi, jer ni genijalni projekti reforme vaspitanja i obrazovanja nemaju šansu da se realizuju, ukoliko imamo nesposobne, polustručne rukovodioce i timove.
Mi reformom trebamo omogućiti našim studentima da studiraju, a ne da uče, a danas smo čuli da uče. Ne, gospodo, nego da studiraju, jer ova treća industrijska revolucija se zasniva na znanju i sposobnostima, kao pokretačkoj snazi ekonomskog razvoja društva. Bilo bi dobro da strategija obrazovanja razmišlja da formiramo fakultete, takvu vrstu fakultete gde će studenti studirati za nauku i jedan deo fakulteta za praktičan rad, odnosno kada je prosveta u pitanju, za profesore srednjih i osnovnih škola i drugi smer za nauku.
Zato bolonjski proces, uz neke dobre strane, ne omogućava studiranje, nego učenje. Zato sa neefikasnošću studija bore se sve zemlje u tranziciji, kako znate, pa i naša Srbija. Istraživanja, vršena u našoj zemlji a i u susednim zemljama, pokazuju nisku efikasnost studija. Stopa odustajanja od studija je 45%, odnosno stopa završavanja studija je 55%, da pojasnim. Stopa ponavljanja godine je najveća za drugu godinu studija i iznosi oko 46%, a sledeća treća oko 40% i prva godina studija više od 25%. U proseku potrebno je 1,45 godina studija da bi se upisala naredna godina studija naših studenata.
Da bismo postigli kvalitet koji će zadovoljiti zahteve evropskog obrazovanja i prostora, moramo ispuniti opterećenje nastavnika sa maksimalnih nastavnih šest časova sedmično, odnosno 10 časova asistent.
Tada će nastavnik biti bolje pripremljen, izvodiće kvalitetnije nastavu, odnosno predavanja, imaćemo bolji kvalitet nastave. Međutim, šta imamo u praksi? Ovo moram da kažem. Gospodine ministre, obratite pažnju na ovo. U praksi imamo da pojedini nastavnici na fakultetima izvode po jednu, dve, tri, četiri, pet, šest i 10 normi, 10 trećinskih odnosa. Ako hoćete, daću vam popis koliko ih ima u Srbiji, tako da postaju tezgaroši, pa tako dobijamo bogatog improvizatora, univerzitetskog profesora ili, ako to ne radi, siromašnog naučnika. Eto u kojoj smo sada situaciji u nastavnom procesu.
Promene treba da uslede i u izboru koncepcije rada Prosvetnog saveta, akreditacionih komisija koje imaju strahovite propuste koje treba ukloniti, promene u svim sverama visokoškolskog obrazovanja, a posebno u sveri stručno-pedagoško-ditatičko metodičke osposobljenosti naših nastavnika, univerzitetskih profesora, koja je na zabrinjavajućoj razmeri.
Moje istraživanje na dva univerziteta, kod pojedinih fakulteta, 80% visokoškolskih profesora nikada nije učilo iz pedagogije nijedan predmet, psihologije da ne govorim.
Nema te merite reforme visokoškolskog obrazovanja bez reforme osnovnog vaspitanja i obrazovanja. U zadnjih 10 godina proterali smo vaspitanje iz škola i iz društva, iz učeničkih društava, slobodnih aktivnosti, a umesto toga, verovali ili ne, uveli smo miliciju u škole. U istoriji pedagogije, vi koji ste pedagozi po struci, od antičkih vremena do danas taj se slučaj nije desio. Dakle, to je znak nemoći društva u celini.
Moram reći da ponekad i mi antivaspitno delujemo, i profesori i ministarstvo. Izneću dva primera sada na zahtev roditelja, većine građana Srbije, pogotovo građana Beograda. Prvi antivaspitni cilj ministarstva jeste da se dogodilo početkom školske godine da je nabavljeno 120.000 ormarića puta tri ključa. Postavljam pitanje svim pedagozima Srbije, a i šire, da li je cilj da učiteljica u osnovnoj školi, primera radi, zatvori sve stvari učenika, njih 20, ili da otvori i da vaspitno deluje da se ne krade ili da ih navadimo da se krade?
Znate, gospodine ministre, zašto je to nabavljeno? Iz drugih razloga, komercijalnih, tu nema dileme.
Drugi primer su duple knjige. To istorija pedagogije nije zabeležila. Jedne knjige đaci uče u školi, druge kod kuće u eri velikog siromaštva, kada narod sastavlja kraj s krajem. Zaista nemam reči.
Dozvolite da zadržim pažnju još dva minuta, izvinjavam se. Tražimo minimum nacionalne odgovornosti organizovanja izrade pedagoške, ekonomske, organizacione, političke strategije razvoja obrazovanja za narednih 20 godina. Vi ćete reći da je ima. Nema, gospodine ministre, jer je niko nije video, osim jednog malog dela prosvetnih radnika. Rasprava mora biti široka, od osnovnih škola do univerziteta, odnosno do svakog fakulteta.
Kontraverzna, nepedagoška, nedemokratska, ovo je moje mišljenje, komercijalna i politička kampanja nametanja tzv. bolonjske deklaracije je protiv budućnosti studenata, jer ovaj birokratski čin nigde u Evropi nije dobio pedagošku ni praktičnu potvrdu onako kako je ona zacrtana.
Voleo bih da se ove moje reči ponove za jedno 10 godina, pa da vidimo gde smo.
Srpska napredna stranka smatra da problemi omladine u tranziciji su se toliko nagomilali, a posebno u Srbiji, da deluje pogubno na razvoj i stabilnost društva u svim oblastima. Mladi intelektualni potencijal mora imati veću i iskreniju podršku od strane države, a ne da se sistematski sužava i ukida pravo na besplatno školovanje. Gde nam je socijalno odgovorna država? Vaša stranka se za to založila. Politikom proizvodnje suvišnih kadrova i povećava se nezaposlenost mladih.
Prijemni ispiti su didaktički apsurd, pogotovo na kraju završetka osmogodišnje škole. Administrativni čin opterećen testomanijom i neracionalnim trošenjem velikih sredstava i vremena, pa ih treba racionalizovati ili eventualno razmišljati da se ukinu. Školarine i sijaset izuma u navodne znakove dažbina koje na fakultetima plaćaju naši studenti je čin protiv nacionalnih interesa Srbije, cilj da Srbija što manje akademski i srednjoškolski obrazovanih građana. To je put u siromaštvo Srbije, a ne u bogatstvo.
Srpska napredna stranka se zalaže da pedagoška usavršavanja, da usavršavanje pedagoških radnika i obrazovanje roditelja bude jedno od izuzetnog nacionalnog interesa posebno u slučajevima nastavnika u srednjim, višim i visokom obrazovanju, koje nisu završili nastavničke fakultete.
U savremenom društvu učenja informatičke pedagogije, potreban je moderni sistem usavršavanja kadrova, koji je u poslednjoj deceniji deformisan, čak i uništen. Krajnje je vreme gospodine ministre da se seminarima i takozvani eduko radionicama da naše vaspitače, nastavnike i pedagoge ne edukuju polustručni i nestručnu nevladini volonteri i klinički psiholozi. Sam izraz edukacija, imamo mi Srbi lepše vaspitanje i obrazovanje nije naše.
Među prioritetima ovog sada našeg ministarstva i vašeg za obrazovanje, po meni, pa i fakulteta trebalo bi biti reafirmacije ugleda pedagoškog poziva u društvu, što podrazumeva dosledno i energično utvrđivanje, koji nastavnici i saradnici nisu podobni za ovu misiju, za ovaj poziv, po profesionalnim etnički kulturnim kriterijumima, tvorci za katedru, trgovci za katedrom, korumpirani pojedinci, svi koji su ravnodušni prema vaspitanicima koji beže od učenja, treba što pre da napuste škole i fakultete u korist razvoja Republike Srbije.
Nova Vlada i Skupština trebala bi da pokrene postupak izrade naučno zasnovane analize važećeg zakonodavstva u obrazovanju, kako bi se izvršile izmene i dopune u zakonima koji su loše urađeni i štetni, zatim da se posebna pažnja posveti aktuelnoj akreditaciji fakulteta, jer su postupak i kriterijumi sporni, posebno što je pedagoška komponenta u trećem planu, a administrativna i komercijalna favorizovane. Posebno se mora u akreditaciji zahtevi da kadrovi na univerzitetu moraju imati licencu iz univerzitetske pedagogije, a ona je na jako niskom stepenu, da ne kažem na nuli.
Urgentna je potreba da se organizuje interdisciplinarna naučna rasprava i nakon toga donese zakon o pedagoškom, moralnom, kulturnom i medicinskom standardu mas medija, jer prepuštenost stihiji, polustručnjacima, komercijalizmu pogubno deformiše sistem vrednosti. Poplava šunda, kiča, seksomanije, elitne malograđanštvine, poroka, nastranost, sujeverja i nasilja, poražavajuće deluje na vaspitanje i razvoj mladih, pa se dolazi do saznanja do teške istine tržišno, atraktivno i neprofesionalno delovanje medija, stalni je i najjači protivnik pedagoškog sistema vaspitača u društvu.
I na kraju, Srpska napredna stranka se zalaže da izdavačka delatnost u oblasti udžbeničke literature u protekloj, zapravo smatra da u protekloj deceniji doživela je haotičnu ekspanziju, koja je dodatno probudila krizu u obrazovanju, unela nelojalnu konkurenciju, ugrozila kvalitet ove literature, otvorila prostor za izvesne zloupotrebe i dovođenje u pitanje moralnih normi i u ponašanju aktera na ovom tržištu. Komercijalizam i štampanje priručnika i udžbenika dostigla je opasne razmere zbog nebrige, pa ako hoćete čitave prosvete i javnosti i odsustva, pa i organa države i odsustva pedagoške kritike u ovoj oblasti. Zato treba ubrzati postupak donošenja novog zakona o udžbenicima.
Na kraju, Srpska napredna stranka, lično glasaću za ove izmene, s tim da kažem da me niko ne može u državi Srbiji šire ubediti da je smanjivanje broja rokova studentima, izraz kvaliteta obrazovanja, ne, nije to izraz kvaliteta, to je izraz možda ne kvaliteta i mislim da se to dovozi i nemam vremena da to objasnim iz komercijalnih razloga, jer samo teže će se izlaziti na ispite, jedan ispitni rok student padne, takvih studenata na hiljadu u jednom roku puta tri hiljade uplatnica samo, to je tri miliona. Molim vas, sve radi komercijala. Izvinite, odužio sam malo, ali ovo sam morao u ime prosvetne javnosti da kažem. Hvala.