Po Poslovniku, gospodin Neđo Jovanović.

Član 103. Gospodine predsedavajući, višestruko je povređen Poslovnik o radu Narodne skupštine, pre svega činjenicom da koleginica Malović kada je tražila povredu Poslovnika, nije se pozvala konkretno na koji član i koju odredbu Poslovnika i zbog čega traži da se izjasni po povredi Poslovnika. Nakon toga, ide sledeća odredba, ako nije to, onda je sledeće. Apsolutno je došlo do povrede Poslovnika u tom smislu što smo otišli od teme. Ovde tema nije ni Andrija Drašković, niti bilo šta što se vezuje za Andriju Draškovića, nego primene odredaba Zakona o amnestiji. Molim vas kao predsedavajućeg da ovu Skupštinu primerite dnevnom redu i da se dalje vodi po dnevnom redu. Zahvaljujem.

Mislim da nije povređen Poslovnik.
(Neđo Jovanović, sa mesta: U ovom drugom delu nesumnjivo da.)
Narodni poslanik Gordana Čomić, po kom osnovu?

Po redosledu prijava za reč.

Nastavljamo sa radom.
Narodni poslanik Dragan Šormaz nije tu.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, odlučivanje o amnestiji je uvek jedan od važnijih trenutaka u radu i raspravi svakog parlamenta, pa tako i Narodne skupštine Republike Srbije i uvek je zadovoljstvo učestvovati glasanjem u ovom svojevrsnom aktu milosrđa. Međutim, sporne odredbe predloženog zakona meni odriču to zadovoljstvo. Pokušaću u najkraćem mogućem roku da izložim šta je to sve sporno u ovom zakonu što se ne da pokriti ni demagogijom, ni populizmom, ne da se pokriti ni uvredama, ne da se pokriti ničim, pošto će svi podaci o primenjenom Zakonu o amnestiji biti dostupni javnosti. To je priroda drugih propisa koji se odnose na Zakon o amnestiji i svi ćemo biti u mogućnosti da vidimo ko je sve po budućem usvojenom Zakonu o amnestiji mogao da koristi neko pravo u nekom od 10 članova ovog zakona.
Šta je prvo sporno? Prva stvar koja je sporna i koja razlikuje ovaj predlog zakona od zakona iz 2006. godine u Republičkoj skupštini, od zakona iz 2002. godine u Skupštini SRJ i zakona iz 2001. godine je što ostaju na snazi sva krivična dela za koja se amnestija propisuje. Morate se odlučiti, kada kritikujemo prethodne zakone, šta je osnov za koji ih kritikujemo.
Zakoni o amnestiji koji su ranije donošeni predstavljali su amnestiju za krivična dela koja više nisu postojala u Krivičnom zakonu, dakle, zabrana političkog udruživanja, sloboda govora, verbalni delikt i slično, kao i amnestija na osnovu očiglednog, da ljudi koji nisu želeli da učestvuju u ratovima mogu slobodno da se vrate na teritoriju Srbije, a da ne budu zaustavljeni na granici, pritvarani itd.
Dakle, prvi veliki spor imam sa odredbom da sva krivična dela za koja se amnestija propisuje ostaju na snazi, da nema ni najave, bar ne u proceduri Narodne skupštine, da će i jedno od krivičnih dela za koje se amnestija izriče biti odlukom ove skupštine stavljeno van snage, ukinuto ili takvo da neće moći da bude primenjeno. Šta to praktično znači? To praktično znači da ukoliko 5. novembra ovako neizmenjen tekst zakona bude primenjen, da će počinioci krivičnih dela na koja su pravosnažno osuđeni na bilo koju kaznu zatvora, biti na slobodi. To istovremeno znači da ako 8. novembra bilo ko počini istovetno krivično delo u istovetnim uslovima, da je policija dužna da istragu uspostavi, da je dužna da predoči tužiocu dokaze i da je tužilaštvo i sudstvo dužno da onaj ko je krivično delo takve vrste počinio bude kažnjen propisanom kaznom za to krivično delo, bez obzira da li je lakše, teže ili kako god ga kvalifikovali.
Spominjano je da postoje u našim zatvorima ljudi koji služe kaznu za krivična dela koja više ne postoje. Za to ne mora da se donosi zakon o amnestiji. Za to postoje drugi instituti u našem pravnom sistemu koji su već spominjani, kao što ne mora da postoji obrazloženje koje jednostavno ne drži vodu i vidim da se tokom rasprave srećom odustaje, o uštedama, zato što 1.100 zatvorenika odmah, a 3.600 kada navrše svoje smanjenje kazne neće biti u zatvorima. Znate, ako je obrazloženje ušteda, pa što ne predložite da ih pustimo sve? Znate li kolika je to tek ušteda? Ako mi se dozvoljava cinična opaska, inače nedopustiva, ali dosta je nepristojno obrazlagati amnestiju time da će se uštedeti na boravku ljudi koji su za neka krivična dela pravosnažno osuđeni, a da ta krivična dela ostaju na snazi. Drugo, to prosto ne odgovara istini.
Ukoliko se spominju cifre od 187 miliona koje će biti ušteđene odmah, odnosno 800 miliona u nekom roku, zaboravlja se da onaj na koga se odnose odluke o amnestiji izlazi i da takođe ima zahtev za novcem iz budžeta. Ako je srećom zaposlen ili ima svoje poljoprivredno imanje ili neku sredinu u koju može da se vrati, problem je manji. Ako nije, onda morate da kažete zašto neće biti individualnog programa koji takođe košta za ljude koji amnestijom budu imali skraćenu kaznu ili budu potpuno oslobođeni služenja kazne.
Za dela ubistva, lakša ubistva, za ono što se ovde tvrdi da neće biti predmet amnestije, za ono što se tvrdi da trenutno navedeni pritvorenici i lica na izdržavanju kazne neće biti oslobođeni, onda vas molim da ukoliko ministar pravde ima takve podatke, da jasno i glasno to saopšti Narodnoj skupštini. Ako je strategija da se ovako jedna ozbiljna tema ostavlja narodnim poslanicima za interpretacije, onda je to dodatno duboka sumnja da ima stvarno dobrih namera o predlaganju ovih zakona ili još gore, da ima znanja o tome kakve će sve posledice proizvesti primena ovog zakona.
Dakle, etička dilema o tome kad treba da odlučite da li da za neki zakon glasate ili ne je laka kada ste protiv. Najlakše je odlučiti da ste protiv neke odredbe, nekog zakona, jer time sami smatrate da nemate odgovornost za posledice koje će zakon proizvesti. Ali, ovaj zakon, bez obzira na lakoću etičke dileme da se bude protiv, izaziva zabrinutost i ne olakšava etičke dileme između onih koji će glasati za taj zakon i nas koji ćemo biti protiv, jer će svima ovaj zakon proizvesti posledice. Nedovoljno dobro obrazložen, ostavlja sumnje zašto se predlaže za oslobađanje lica, a dela za koja su osuđeni ostaju na snazi.
Nas su sve lako naučili da advokat u sudskom procesu brani čoveka a ne delo i uvek je dobro setiti se toga kada hoćemo da kvalifikujemo šta je ko i gde učinio. Nažalost, ako ovako ostane kako je u predloženom tekstu, predlogom ovog zakona vi branite dela koja su oni napravili. Mi smo ovde imali prilike da slušamo da ljudi siroti su morali da čine krivična dela. Da li razumemo kakvu poruku šaljemo javnosti, da li imamo razumevanja za sirote ljude koji su činili krivična dela?
Koliki je odatle mali korak, od toga da opravdate u ime političke volje sve što vam padne na pamet, to da je ovo zakon koji se donosi aktom političke volje? Naravno, svi su zakoni akti političke volje, ali se razlikuju zakoni gde se politička volja upotrebljava u skladu sa institucijom u kojoj postoji, u skladu sa procedurama u instituciji u kojoj postoji i kada se politička volja zloupotrebljava, naše je pravo da izrazimo sumnju da primenom ovog zakona o amnestiji ovakvog kakav je, može do toga doći.
Druga stvar je da se određuje linearno, odnosno procentno smanjenje kazne. Padaju u vodu svi argumenti ovde da će primenom Zakona o amnestiji u ovakvom tekstu biti oslobođeni samo oni koji su osuđeni na tri ili šest meseci, pa im polovinom, smanjenjem te kazne dođe odluka da budu oslobođeni. Biće oslobođeni svi na koje se odnosi procentno smanjenje kazne.
Neko ko je počinio delo koje nije obuhvaćeno izuzecima i osuđen je na 12 godina, a ima osam, biće slobodan, ili neće biti primene zakona. Ni jedno ni drugo nije dobro sa naše tačke gledišta, pogotovo nije dobro ako se ostavi podložno sumnji.
Ne razmatraju se dovoljno lica oštećena tokom vršenja krivičnih dela za koje se izriče amnestija, bez obzira na težinu krivičnog dela koje se ovom amnestijom propisuje da se ima smanjiti kazna ili potpuno osloboditi od kazne. Ti ljudi su u istoj onoj okolini u kojoj je počinilac.
Znam da naknada štete ostaje na snazi, ali poruka je da počinilac krivičnog dela i da ste vi oštećeno lice, neće biti u zatvoru šest godina nego četiri godine. Zašto? To je na nama koji imamo etičku dilemu ili nemamo, da glasamo za ili protiv i da objasnimo građanima.
Amnestiji podležu i lica koja su počinila krivična dela i koja nisu inače obuhvaćena amnestijom ako imaju u trenutku donošenja ovog zakona 70 godina. Objašnjeno je – to je akt humanosti. I ponovo takvo lice koje je počinilo krivično delo i koje nije obuhvaćeno krivičnim zakonom, biće na slobodi, ako je osuđeno na kaznu zatvora od 12 ili 15 godina, u trenutku stupanja na snagu Zakona o amnestiji ima već osam ili deset, u zavisnosti koliko je osuđen. To su teška krivična dela i taj se počinilac vraća u svoju sredinu. Na nama je da objasnimo javnosti šta je pravi razlog da se ovakva lica oslobode daljeg služenja kazne.
Za obrazloženje zakona ostaje da se ponovi, kao što je i ministar pravde u uvodnom izlaganju rekao, da se promenila ekonomska situacija, promenile su se okolnosti i da je to normalan razlog da se predlaže Zakon o amnestiji. Ako je to motiv i razlog, onda bi morao biti predložen zakon o amnestiji koji svakome od nas otklanja svaku sumnju ko je u stvari na spisku lica koji će biti amnestijom obuhvaćeni. Ponavljam, to je podatak koji će svima biti dostupan. Ukoliko neko od institucija odbije, onda će poverenik za informacije tražiti i svi ćemo morati znati bez ličnih podataka, ali ko je obuhvaćen amnestijom.
O brojkama. U prvim najavama i obrazloženjima se govori o 8.000. Danas smo čuli da je kapacitet 7,5 hiljada, da u stvari postoji 11.375 lica koja treba da služe kaznu ili nisu počeli da služe kaznu i da će od njih ukupno 1.100 ići na slobodu odmah, a onaj ostali broj 3.600, naravno, kada se završi procentno smanjenje kazne, ali će svakako biti na slobodi.
Da ne bude nikakve dileme zašto je Zakon o amnestiji važna tema za svaku državu, zato što to jeste pitanje ljudskih prava, zato što smo svi zainteresovani da se ne odriču ljudska prava ni ljudima koji su obavezni da služe kaznu zatvora zbog počinjenog i dokazanog krivičnog dela, ali smo takođe svi u obavezi da gledamo ukupan uticaj koji će primena ovakvog zakona bez izmena proizvesti na okoline gde živimo.
Želja da se amnestijom opravda to što će biti više mesta u zatvorima, mislim da je pre svega uvredljiva za ljude koji borave u zatvorima. Uvredljiva je za ideju zašto se nekome izriče kazna zatvora i uvredljiva je za sve nas koji čitamo sve što nam je dostupno, imamo dovoljno informacija i želimo pravdu i debatu o tome kakve će posledice na kraju proizvesti primena Zakona o amnestiji, ako ne bude izmenjen amandmanima koji postoje u proceduri ili amandmanom Odbora.
Dodatna sumnja koja nijednom ovom diskusijom nije razvijena, pogotovo ne nastupom i prezentacijom i obrazloženjem zakona gospodina ministra, je kakvu poruku šaljemo policiji svi zajedno? Glasali mi za to ili ne, bili protiv ili za, posledice delimo zajednički. Debata u ovom domu služi da to svi jako dobro razumemo. Jednom kada se postavi pitanje da je potpuno hipotetički slučaj, ali moguć, da neko ko će izaći iz zatvora a već je počinio deo teškog ubistva ili teškog napada, u vremenu u kojem je trebao da bude u zatvoru, ali je amnestijom na slobodi, počini novo krivično delo, svi ćemo imati obavezu da damo odgovor kako se to desilo.
Nisam neko ko će reći da je to krivica ministra ili vladajuće većine ili opozicije, neko sam ko će reći – hajde da otvorimo dijalog o tome, hajde da obezbedimo da se to ne dogodi, hajde da obezbedimo da niko ko je imao ubistva, nasilničko ponašanje, te vrste, teže telesne povrede, da ne bude obuhvaćen amnestijom. Onda imamo svi razloga da mirnije čekamo primenu zakona.
Druga poruka koju ćemo poslati, poslaćemo policiji, tužilaštvu i sudstvu. Postoji uvek poznat laki konflikt između policije i sudstva, gde policija kaže – mi hapsimo, mi ih istražujemo, a vi ih puštate. Šta će da uradi sudija koji četiri meseca nakon stupanja na snagu zakona o amnestiji dobije sudski postupak sa istovetnim krivičnim delom za koje je neko oslobođen? Mi nemamo situaciju pravnih presedana, pa da se poziva, ali kakvu smo poruku poslali tom sudiji? Kakva je generalna poruka? Da treba da sude što blaže kazne, jer nema mesta u zatvorima, da treba da smanje broj istraga jer su teška vremena, pa ljudi čine krivična dela, da treba da zanemare da postoje žrtve i oštećeni, ili da trebaju zajedno sa nama, znajući koliko je težak kontekst u kojem živimo – istorijski, ekonomski i politički, da se pobrinemo da se stvarno reformiše zatvorski sistem, jer osnov za to postoji.
To je moja molba i moj predlog svima vama, kao što sam na kolegijumu Narodne skupštine pre nekoliko nedelja imala predlog i mogu da se o ovom zakonu organizuje okrugli sto i javno slušanje u Skupštini Srbije, da se razgovara temeljno zato što nam je zajednički interes da amnestije bude, jer amnestija jeste akt milosrđa, ali nam nikako nije zajednički interes da ostane i jedna sumnja o motivima zašto se ovakav zakon pred nama u ovoj formi predlaže i da li će i kakve mnogo lošije posledice od akta milosrđa možda proizvesti. Ako to razjasnimo, biće dobro po sve, a naročito po građane Srbije kojima ćemo dokazati da zajedno radimo na vladavini prava. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo, meni je žao što danas u ovom predlogu zakona o amnestiji nema ljudi koji su na određeni način osuđena na doživotnu robiju sa teškim radom.
Ovde se prepucavamo oko ljudi koji su na ovaj ili onaj način amnestirani. Sigurano se pitate koja je to vrsta robijaša i koja je to vrsta robije o kojoj govorim? Reći ću vam odmah. To su robijaši koji su bez suda osuđeni na najtežu kaznu doživotnog zatvora koji izdržavaju naporno radeći. To su seljaci zemljoradnici. To su oni ljudi koji uprkos svom napornom radu pas nema zašta da ujede. To su oni ljudi koje ćete sresti sada kada krenete kući kako se u sumrak vraćaju sa teškog posla na traktorima pitaćete se da li su stariji traktori ili su stariji seljaci. To su oni koji u svom robijanju nemaju pravo na vikend. To su oni koji ne mogu da ostave svoju staju, svoju njivu, svoju šljivu. To iziskuje svakodnevnu pažnju i svakodnevni rad. To je ona vrsta robijaša koja nema pravo na godišnji odmor, letovanje, zimovanje, jer moraju apsolutno da budu posvećeni svom poslu. To su oni robijaši zahvaljujući kojima imamo danas šta da jedemo i to su oni koji ovog časa seju pšenicu gotovo bez ikakve državne podrške u poslednjih 30 godina i koji to čine da bi mi sutra imali čime da prehranimo narod posle jedne izuzetno teške sušne godine. Niko neće govoriti o toj vrsti robijaša, a ima ih na desetine hiljada, na stotine hiljada koji nikada uistinu neće doživeti nikakvu amnestiju, niti je traže. To su oni koji rade čak sa minusom i jeftinije od ovih robijaša koji imaju kakvu takvu platu kada rade u zatvoru. Oni se ubiše radeći nemaju nikakvu plati i ne traže i ne žele amnestiju, samo žele da ih pustimo na miru da rade.
Prihodi koje oni ostvaruju su manji od prihoda klasičnih robijaša, a na našu opštu žalost njima se pridružuju i radnici koje je bivši režim…

Saslušajte me. Mislim da ste se udaljili od teme. Problem je i suša i glad. Sve je problem. Molim vas da se vratite na temu. Prijavite se ponovo.

Mislim da se nisam udaljio od teme, ali evo izvinjavam se. Mislim da sam bio dužan da posvetimo nekoliko rečenica i malo pažnje i toj vrsti nesvakidašnje robije.
Sada ću reći o amnestiji. Amnestija je praštanje. Pored amnestije postojala je i abolicija. Pored te dve vrste milosrđa postoji i pomilovanje. S obzirom da sam bio nekoliko dana sa kandidatom za predsednika Republike, to je aktuelni predsednik Republike, reći ću vam da je on o toj vrsti pomilovanja govorio kada bude izabran za predsednika Republike. Koliko znam, odlikovao je jednog novinara koji bi da se režim nije promenio sigurno završio u zatvoru. Toliko o tim navodno nečasnim namerama predsednika Republike.
Što se rezultata u zatvoru tiče to samo pokazuje pravo stanje stvari rezultata na izborima. U zatvoru se malo moglo krasti. Nisu mogli da se dostavljaju od strane režima paketi životnih namirnica. To je moj odgovor na vaša pitanja – odakle u zatvorima onolika razlika u korist današnjeg predsednika Republike? Vidite, na izborima i ovi u zatvoru manje kradu nego stranke bivšeg režima.
Zakon o amnestiji, o kome se ovde govorilo, uglavnom se govorilo o zakonu iz 2001. godine. Da vas podsetim 2001. godine je donet savezni Zakon o amnestiji, o kome je ovde malo govoreno. Kao na popravnom 2002. godine donet je novi Zakon o amnestiji u trenutku kada je stranka bivšeg režima, koja ovde najviše prigovara, je gotovo držala celu vlast.
Dakle, ovde je bilo puno prigovora, pa da vidimo. Jedan od prigovora je da je broj amnestiranih osoba veliki, pa da pokušam da obrazložim da to baš i nije tako. Narodna skupština Republike Srbije je 2001. godine donela zakon 14. februara i amnestirala 4.200 zatvorenika od 6.000, gotovo 70%. Gospođa koja se žalila na veliki procenat treba da se seti da je glasala upravo da se amnestira gotovo 70% zatvorenika. Broj neamnestiranih je bio svega 1.800. Danas je od 8.000 zatvorenika amnestirano 3.600 ili nešto manje od 45%, gotovo duplo manji procenat od onoga koji vi navodite kao primer opšte amnestije, a broj neamnestiranih osoba po ovom zakonu je za razliku od onih 1.800 je 4.400, ukoliko se nekim amandmanima taj broj ne promeni.
Ovde se govori o nekoj društvenoj opasnosti, pravnoj nesigurnosti, ugroženoj sigurnosti građana zbog dela zbog kojih su ta lica osuđena. Da vidimo koga ste vi amnestirali 2001. godine u Narodnoj skupštini. Bio sam poslanik u tom sazivu i sećam se dobro da smo uložili silne amandmane da se poveća broj neamnestiranih osoba i onda je Vlada podnela amandman, verujte, da amnestijom ne budu obuhvaćeni pedofili. Toliko je široka lepeza bila da smo morali mnogo truda da uložimo da slučajno ne bi bili amnestirani pedofili, odnosno lica koja su obljubila maloletne osobe ili osobe do 14 godina, koliko se sećam tih amandmana.
Da vidimo zakon iz 2001. i 2002. godine. U tom zakonu još jedino neamnestirana lica pored pedofila su bila trostruki počinioci ili povratnici u zatvoru. Toliko o tome, o društvenoj opasnosti i odgovornosti koju u ovom trenutku vi osećate.
Da vidimo savezni zakon i 2001. i 2002. godine. Amnestirali ste lica koja su bila optužena ili osuđena za krivična dela – za oružanu pobunu, za pozivanje na nasilnu promenu Ustavnog poretka, za udruživanje radi neprijateljske delatnosti, za krivično delo terorizma. Amnestirali ste "Dreničku grupu". Gospodine Stefanoviću, samo se smejte, a amnestirali ste 160 terorista, najverovatnije i one koji su Srbe odvodili "Žutu kuću", uprkos tadašnjem protivljenju Udruženju izbeglih i nestalih lica sa Kosova, koji su tražili da ovu "Dreničku grupu" i te opasne teroriste makar razmenite za njihove bližnje za koje su postojali dokazi da su još u životu. Kolika je tada bila društvena opasnost, to vas pitam? Koliki je to bio bezbednosni rizik za građane, narod i državu? O čemu se danas radi?
Da li imate dve politike? Ovo što vi radite nazvaću političkim licemerjem. Moje zamerke na ovaj zakon, a ja nisam bez zamerki, što u stavu 2. člana 1. nisu obuhvaćena lica do godinu dana zatvora zato što smatram da reformisano pravosuđe je po kratkom postupku tih kazni donelo veoma puno. Često su tim licima koja su ili neovlašćeno prikačivali struju, da ne ulazimo u 2007
ta lakša krivična dela, sudili gori od njih samih. Tu su sudije nabijale procenat i broj slučajeva koji će dobiti, a apelacioni sudovi su to potvrđivali jer je najlakše bilo to po kratkom postupku da nekog sitnog lopova osude i odrede kaznu i onda reći – ja sam dobio potvrđenih 95 od 110 presuda za godinu dana, govorim napamet.
Druga moja zamerka je što amnestija ne važi za nepravosnažno osuđene, one koji su već osuđeni u prvom stepenu. Na njih se amnestija neće odnositi iako su učinili ista dela koja su učinili i ovi čija kazna sticajem okolnosti je bila pravosnažna.
Treća moja zamerka je što ne obuhvata lica koja nisu navršila 70 godina, ali će ubrzo navršiti, za mesec, dva, godinu ili dve. Upravo takve sam amandmane podneo. Četvrta moja zamerka, a govori u prilog onome što su govorile kolege zamerajući na nekoj navodnoj budućoj opasnosti, koja uistinu može da se desi, što zakonom nije predviđeno da lica koja ponove delo, a bila su predmet amnestije ovog zakona, da uz kaznu za to novo delo im bude dodata kazna za koju su amnestirani. Dakle, voleo bih da se u tom smislu doradi taj zakon. Time bi se broj povratnika znatno umanjio. Dakle, shvatili bi da se ne isplati da naprave novo krivično delo, već da će biti osuđeni i za njega, a još će im biti dodato onaj deo za koji su amnestirani.
Dobro sam razumeo da ovde nema mesta u zatvoru i upravo iz tih razloga vidim paniku u stranci bivše vlasti, u stranci bivšeg režima. Oni se boje da će biti, sad ima dovoljno mesta za one najopasnije kriminalce u belim okovratnicima koji su temeljno opljačkali svoju državu i svoj narod u korist sebe, u korist stranih banaka, stranih trgovinskih lanaca i tajkuna. Otimali su od siromašnih da bi davali bogatima. Boje se da narukvice više neće voditi do nanogice, već da će narukvice voditi do ćelije u zatvoru.
Želim da verujem da praznite zatvor, gospodine ministre, i da je to priprema za opštu borbu protiv kriminala koji su počinili najviši državni, pokrajinski funkcioneri. Nemojte da se zaustavimo, biće smešno, na Brusu, Crnji i Bojniku i na nekoliko miliona dinara. Otuda panika. Toga se boje oni koji su bili protiv ovog zakona. Hoću da kažem da verujem da je 90% zatvorenika u zatvoru, ne želeći nikoga da uvredim, poštenije od one vrste lopovluka o kome sam ja govorio.
Na kraju, naš narod hoće posle hleba, ali oni koji su ponekad zaboravili kad su čestito jeli, oni koji jedini pristojan obrok dobiju pred narodnom kuhinjom i pred kazanom, više od hleba žele da mi kaznimo tu opštu pljačku koja se nesumnjivo u ovoj državi desila. Dosta smo, dame i gospodo, malim lopovima skidali glave, a pred velikima skidali kapu. Na kraju, ni čestit zakon nisu mogli da naprave, a da je Al Kapone živ bio bi sitna riba pljuckavica za naše kriminalce koji su bili na vlasti. Toliko bi sitan kriminalac bio da ga ni u glavni odbor njihove stranke ne bi primili. Hvala.