Sledeći se za reč javio narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Postavio bih pitanje premijeru Republike Srbije, gospodinu Ivici Dačiću, budući da sam već jednom postavio to pitanje i dobio odgovor, po pitanju naknade ratne štete koju je pričinila fašistička Nemačka u Republici Srbiji.
Dobio sam odgovor da je komisija Vlade Republike Srbije, koja je formirana 2008. godine, se sastala nekoliko puta, da su dva člana komisije preminula, da je jedan član komisije dao ostavku i da je mandat komisije istekao 2010. godine i da Vlada Republike Srbije još uvek nije donela odluku o formiranju nove komisije.
Ovaj odgovor Vlade Republike Srbije bih mogao da protumačim, da se ništa konkretno nije uradilo, a moje je pitanje bilo, šta se konkretno uradilo? Zbog toga ću ja sada vrlo jasno konkretizovati moje pitanje u nekoliko podpitanja.
Prvo, da li postoji sporazum Tito – Vili Brant iz 1973. godine, po kom sporazumu je Tito naplatio 300 miliona dojč maraka na ime ratne štete i uzeo 700 miliona dojč maraka povoljnih kredita i da li je tačno da je celokupan iznos na ime naplate ratne štete Tito uložio u infrastrukturu i da ni jedan jedini dinar, odnosno ni jednu jedinu marku nisu dobile žrtve i porodice žrtava? Tu mislim ne samo na ratne vojne zarobljenike, nego i na porodice nastradalih na ovim prostorima i na porodice koje su pretrpele veliku materijalnu štetu.
Drugo, da li je sastavni deo tog sporazuma u periodu zlatne Titove vladavine da se otvore granice i da previše ljudi, nezaposlenih pre svega, primi Savezna Republika Nemačka, ali i ostale zemlje EU? U političkom smislu, mogu reći da je u vreme zlatnog perioda Titove vladavine u komunističkoj Jugoslaviji, da su Titovi radnici imali svojevrsni referendum i odlučili su, kada su otvorene granice, kada su dobili pasoše, ne da idu putem Kine ili Sovjetskog Saveza ili nekih drugih zemalja, već su 100% otišli u zemlje EU, a najviše u Francusku i u Nemačku.
Zatim, zašto Vlada Republike Srbije, ako je istekao mandat komisiji koja ništa nije uradila po ovim pitanjima, zašto nije produžila mandat komisiji ili formirala novu komisiju?
Peto pitanje, koje je najkonkretnije, da li će Vlada Republike Srbije formirati novu komisiju, sa novim mandatom, koja će nešto konačno, konkretno uraditi, jer procene ratne štete na ovim prostorima se kreću negde oko 180 milijardi dolara, mislim na teritoriju bivše Jugoslavije?
Još ću napomenuti da je samo iz Srbije u Nemačkoj bilo oko 5.000 oficira u svojstvu ratnih vojnih zarobljenika, da je bilo preko 300.000 vojnika, da je preko 420.000 domaćinstava raseljeno, da su na stotine hiljada ljudi prinudno mobilisane i da su razmere fašističkih zločina na ovim prostorima veoma velike da bi se država tako nonšalantno odnosila po ovom pitanju.
Mi smo pre neki dan obeležavali kragujevačku tragediju. Znate šta je tada značilo za jedan tada mali Kragujevac da 21. oktobra 1941. godine u potpunosti bude u crno zavijen, zbog toga što su nemački fašisti pogubili oko 3.000 civila, a od toga i mnogo dece? Zbog toga očekujem u najskorijem periodu odgovor na ova vrlo konkretna pitanja i ako ponovo dobijem odgovor, okruglo pa na ćoše, nastaviću sa ovim pitanjima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Momir Stojanović. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u ime radnika i manjinskih akcionara niške firme "Nisal" a.d. zamoljen sam da Vladi Republike Srbije postavim sledeće pitanje.
Da li će u okviru preispitivanja spornih privatizacija biti obuhvaćeno i preispitivanje i privatizacije ovog niškog preduzeća? Naime, ostaje nejasno zašto je tada najuspešnije preduzeće metalskog kompleksa Srbije, koje je po proceni nezavisne revizorske kuće "Kondel" iz Beograda tada vredelo 61 milion evra, poklonjeno privilegovanom kupcu "Domal-inžinjering" iz Beograda, za svega 325.000 evra?
Čime se može pravdati postupak tadašnjeg direktora Agencije za privatizaciju, gospodina Mirka Cvetkovića i tadašnjeg ministra privrede, gospodina Vlahovića, da tako uspešno preduzeće poklone "Domal" koji po bonitetu je imao samo 3.768 evra, umesto da poseduje milion evra na računu i dva miliona evra godišnjeg obrta kapitala? Zašto je prikazana vrednost kapitala od samo 75 miliona dinara po proceni iz 1997. godine, bez revalorizacije, umesto realne tržišne vrednosti koja je, kako sam istakao, iznosila 61 milion evra? Da li je namerno konzorcijumu zaposlenih onemogućeno da se pojave na tenderu, jer je i za njih uslov za pojavu na tenderu bio milion evra kapitala i dva miliona evra godišnji obrt, kao i za "Domal", sa dodatnim uslovom da konzorcijum ima bar jedno lice sa tim kapitalom?
Normalno, pošto konzorcijum nije imao ni jedno lice sa takvim kapitalom i nije se pojavio na tenderu. Zašto se preko toga prešlo kada je u pitanju "Domal" koji, takođe, nije imao toliki obrt godišnjeg kapitala? Zašto tenderska komisija nije objavila tender neuspešnim, pošto "Domal" nije ispunjavao uslove tendera? Čemu se protivila prvo predloženi predsednik tenderske komisije, Kori Udovički i nije li zbog toga umesto nje na ponovni postupak tenderske komisije predsednik bio Slobodan Petrović, tadašnji zamenik ministra Vlahovića? Zašto je Vlahović insistirao na ubrzanoj prodaji "Nisal", ako je to preduzeće uspešno poslovalo?
Kako je moguće da novi kupac odmah po ulasku u posed, subjekt privatizacije stavlja pod hipoteku, suprotno zakonu i podigne hipotekarne kredite 2004. godine u vrednosti do 6 miliona evra, 2005. godine u iznosu od 8 miliona evra, 2006. godine u iznosu od 11 miliona evra i 2007. godine u iznosu od 18 miliona evra.
Zašto je kupcu dozvoljena rasprodaja imovine odmah po ulasku u posed, iako su radnici nadležne upozoravali, tražili zaustavljanje rasprodaje i pored isplaćene svote od 325.000 evra, čime se rukovodila Agencija za privatizaciju kada je dozvolila da taj iznos kupac, u ovom slučaju "Domal", isplati sa zakašnjenjem od godinu dana, pa je novi vlasnik "Nisala" prodajom imovine "Nisala" ušao u posed "Nisala" i faktički bez ijednog dinara kupio navedeno preduzeće.
Zašto niko iz bivše vlasti nije ništa učinio po zahtevima za reviziju desetak kluba manjinskih akcionara i saveta na čijem je čelu nekada bila pokojna Verica Barać.
Zašto ništa nije preduzeto protiv učesnika ovakvih nepravilnosti po krivičnim prijavama, kluba manjinskih akcionara, ništa nije preduzeto ni po prijavi specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, ko je štitio novog vlasnika.
Zašto i pored ovoliko nepravilnosti, kupcu je dozvoljena promena strukture kapitala i ko je sve to dozvolio?
Napokon, kakva je uloga bivšeg predsednika Republike Srbije, gospodina Borisa Tadića u privatizaciji niškog preduzeća "Nisal"?

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Pitanje se odnosi na Ministarstvo pravde  i prisutnom ministru, uz uvažavanje i poštovanje, a vezuje se za Odluku Ustavnog suda o vraćanju određenog broja sudija na sudijske funkcije. Dakle, radi se o činjenici da blizu 400 sudija se po Odluci Ustavnog suda moraju vratiti na sudijske funkcije, pa se postavlja pitanje da s obzirom da je Ustavni sud doneo Odluku koja je isključivo vezana za proceduralne manjkavosti ili procesne smetnje koje su učinjene prilikom rada Visokog saveta sudstva, da li se planira izrada novog pravilnika o ocenjivanju rada sudija, jer imamo dve grupe sudija, jedna grupa sudija kojima ističe trogodišnji status sudijske funkcije, kako bi prerasli u stalnu sudijsku funkciju i druga grupa sudija koja nesumnjivo spada u ovaj korpus od 400 koji se vraćaju na sudijske funkcije, pri čemu se postavlja pitanje, da li svi oni koji se vraćaju, s obzirom na pravila koja su važila o ocenjivanju njihovog rada, mogu zaista i da se vrate, imajući u vidu činjenicu da Ustavni sud nije ulazio u suštinu, ne reizbora tih sudija, već isključivo ocenjivao proceduralne manjkavosti VSS poput nedostatka transparentnosti, poput nedostatka kvoruma u donošenju odluka i tome slično.
Shodno tome, da li se priprema izmena ili dopuna Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta, imajući u vidu činjenicu da svaki vraćeni sudija mora imati svog stručnog saradnika.
U svakom slučaju to podrazumeva da nakon ustrojstva nove mreže sudova, na teritoriji Republike Srbije, broj stručnih saradnika mora biti povećan. Automatski, Ministarstvo pravde dolazi u jednu vrstu, ne problema, koliko situacija i okolnosti koje se vezuju za saradnju sa Ministarstvom finansija u pogledu obezbeđenja novčanih sredstava za isplatu zarada, kako novim sudijama, tako i stručnim saradnicima.
Na kraju, da li Ministarstvo pravde, opet u saradnji sa Ministarstvom finansija planira povećanje novčanih sredstava za obezbeđenje takozvane tehničke podrške sudovima, naročito tamo gde se mreža sudova vraća, a to je obezbeđenje računarske opreme koja je zaostala, dotrajala, poboljšanje kvaliteta voznog parka, imajući u vidu činjenicu da se radi o jako amortizovanim sredstvima, vozilima sa
preko 10 godina starosti.
Na kraju, ono što je važno istaći, da li se planira i povećanje broja izvršilaca koji se vezuju za sudsku upravu i izvršna odeljenja, imajući u vidu činjenicu da će sudovi koji se vrate, na mesta gde su bile sudske jedinice, imati i te kako veliku potrebu, za sprovođenje radnji i izvršenja, kako su se nekada sprovodile, a sada očigledno zbog činjenice koja se vezuje za reorganizaciju sudstva, gde sudovi nisu postojali, izvršenja su se otežano odvijala, izvršitelji su putovali i po sto kilometara da bi sproveli radnje izvršenja i da li u tom pravcu postoji planska aktivnost da se na tom planu uradi nešto više kako bi se efikasnost izvršenja podigla na viši nivo.
Na kraju, i poslednje pitanje, da li se planira, s obzirom da sudijski nameštenici i službenici imaju izuzetno niske zarade koje su negde nepunih 200 evra, a imajući u vidu činjenicu koja se vezuje za skoro donete finansijske zakone o povećanju njihovih zarada od samo dva posto, da li se planira da se zarade koliko-toliko uravnoteže kako bi se stimulativno delovalo i na one koji rade i te kako delikatan posao u sudovima, a to su sudske uprave, to su pisarnice i tome slično.
Ova pitanja su prevashodno dobronamerna i imaju jedan motiv, jeste u tome, otklanjanje nedoumica kod predsednika sudova, a samim tim i samih sudova koji imaju ogromne probleme, probleme koji će se vezivati za tehnička pitanja koja se moraju rešavati, obezbeđenje tehničkih uslova u pogledu oslobađanja prostora za formiranje sudnica, tako i svih drugih problema koje sam naveo, a naročito probleme naplate sudskih taksi koje su jako otežane, naročito kod sudova redovne nadležnosti, odnosno opštih sudova, a potom i privrednih sudova, imajući u vidu činjenicu da preduzeća u restrukturiranju su preduzeća koja jednostavno nisu u obavezi plaćanja sudskih taksi, zbog toga što se postupak sprovođenja izvršenja prema njima ne može vršiti, odnosno nije dozvoljen shodno odredbama Zakona o privatizaciji. Hvala.