Sledeći prijavljeni jeste narodni poslanik Aleksandar Pejčić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospođo ministarka predstavnici Vlade, u svojoj diskusiji ću se najviše zadržati upravo na ovom predlogu zakona o ratifikaciji ugovora između AD Železnice i Evropske banke za obnovu razvoj gde garanciju daje Republika Srbija.
Dakle, svi dobro znamo, poštovani prijatelji, da je železnički saobraćaj u Srbiji u jednom katastrofalnom stanju. Zbog loše infrastrukture, zbog loših prevoznih kapaciteta kao i tehnološko-tehničko zaostajanje prema zemljama u okruženju i zemljama u EU. Zato pod hitno Republika Srbija mora preduzeti da bi modernizovala naše pruge i obnovila taj prevozni kapacitet.
Pokušaću građanima Srbije da objasnim reference železničkih pruga u Srbiji. Dakle, izrađeno je negde oko 3.800 železničkih pruga u Srbiji, od toga jedna trećina je elektrificirana a ako uporedite sa zemljama EU, tamo je preko 50% elektrificiranih pruga. Kad pogledate infrastrukturu naše železnice videćete da je svega 7% dvokolosečnih pruga, a u EU to je negde preko 36%.
I ono što je poražavajuće, prosečna brzina na našim prugama je 28 kilometara, a najmanja brzina u EU je 50 kilometara na sat.
Gospodo evropejci, ako nastavimo ovim putem mi ćemo u EU doći tek 2050. godine.
Želim da vas upoznam da je pruga od Beograda ka Solunu napravljena 1886. godine i tada je deonica između Beograda i Leskovca prelažena za pet sati i 15 minuta.
Danas, a znate relaciju od Beograda ka Leskovcu, vozovi prelaze za 6,5 sati.
Moj uvaženi kolega Stojčić iz Vranja je govorio o problemima južne pruge i mi dolazimo do zaključka, mi poslanici i gradonačelnici da bi trebalo da uputimo zahtev Vladi Republike Srbije da budemo kandidati za ulazak Srbije zbog ovakvog ponašanja prethodne vlade, pa možda će komisija, Vlada Republike Srbije, jednoga dana spremiti kao stalni član naše države.
Iz tih razloga, očekujem da ova vlada preduzme neke mere i da poboljša stanje u infrastrukturi. Vozovi na železnici južnih pruga iskaču permanentno, ne saobraćaju redovno, imamo prigovore građana Topličkog okruga koji su se žalili i moj uvaženi kolega Lapčević je pričao o tome da vozovi redovno ne saobraćaju do određenih mesta.
Dakle, ono što je bitno reći za privredu Srbije, i te kako je bitan taj železnički koridor kao i pruga Beograd-Bar, da se godišnje povećava transport na tim prugama 25%, a da država ima godišnje devizni priliv povećanja 60%.
Međutim, da bi se obim transporta povećao, mi moramo da uradimo nešto, a to je da magistralne pruge koje se ulivaju u te koridore renoviramo, rehabilitujemo i za to će nam potrebno biti u narednih deset godina oko 4,5 milijarde evra.
Nadam se da će Vlada Republike Srbije obezbediti, ali ono što je takođe bedno istaći, to je da bi trebalo da razmišljamo o javnom privatnom partnerstvu, jer su koncesionari zainteresovani za obnovu naših pruga, za koncesije na određenim putničkim pravcima, što se tiče putničkog prevoza kao i za korišćenje železničkog resursa, skladišta, železničkih stanica i ta sredstva bi mogla lako da se upotrebe za rehabilitaciju železničkih pruga.
Za našu železnicu i investiciju u nju, zainteresovane su mnoge finansijske institucije, Evropska banka za obnovu i razvoj, mnoge druge evropske institucije, ali one traže da prihvatimo njihove standarde.
Takođe, moramo istaći da je napravljeno strateško partnerstvo između A.D. "Železnica Srbije" i ruskih železnica i da je Ruska Federacija dobila 800 miliona dolara kredita za revitalizaciju i obnovu srpskih pruga.
Najveći deo tih sredstava iskoristiće se duž Koridora 10, dakle, 110 km će se na šest deonica revitalizovati, kao i ono što je bitno, da će se nastaviti izgradnja pruge od Valjeva ka Loznici i da će na toj pruzi vozovi moći da idu brzinom preko 120 km.
Svaka pametna država, a ja se nadam da će tako i naša, vodi računa o tom putničkom saobraćaju. Procena je naša da će i u narednom periodu, Srbija ako popravi te pruge i da vozovi mogu ići brzinom preko 100 km na sat, povećati taj putnički prevoz između 10 i 15 puta što je statistika od pre 20 godina. Tako ćemo moći da od Beograda ka Nišu idemo za dva sata, a od Beograda ka Novom Sadu za nešto manje od sat vremena.
Dakle, ovaj kredit koji se uzima je kredit od 95 miliona evra, vraća se za 15 godina sa određenim grejs periodom. Ono što je bitno reći građanima Srbije, svaki kredit koji uzima Srbija, za nas je izuzetno skup. Ne krivim ovu vladu, prethodna vlada je napravila haos u svakom smislu, dovela je Srbiju do dna i iz tih razloga kreditni rejting Srbije je izuzetno nizak i svaki kredit za ulaganje, za investicije, biće izuzetno skup za nas.
U prilog ovoj mojoj diskusiji govori, a mi smo to i govorili kada je bio rebalans budžeta, da je javni dug preko 60%, a BDP je ispod nule, inflacija je dvocifrena tako da sve to utiče na naš kreditni rejting i teško da ćemo moći da uzmemo jeftine kredite.
Kada je reč o ovom drugom zakonu, a to je zakon o potvrđivanju ugovora između grada Subotice i Evropske banke za obnovu i razvoj, nama neke stvari tu nisu jasne.
Prvo, moramo istaći da se mi u DSS i te kako zalažemo da građani Subotice piju kvalitetnu vodu, da reše svoje komunalne probleme.
Jedna stvar mi nije jasna, u vreme predizborne kampanje, Vlada Republike Srbije je 12. aprila dala zaključkom, mogućnost da se pregovara o ovom kreditnom aranžmanu.
Zamislite ovo, u vreme predizborne ćutnje, 4. maja je potpisan ova ugovor, pa se jednostavno pitamo da li je to vetar u leđa nekoj političkoj opciji, da li je to pomoć bratu da postane predsednik ili nešto drugo što se valja iza svega ovoga.
Mi jednostavno želimo da otkrijemo tu misteriju, a verovatno će se nadležni organi pozabaviti ovim problemom, a mi i te kako želimo da ubuduće građani Subotice piju tečnu vodu, a da se ovaj problem oko ovog ugovora reši.

Reč ima ministar Zorana Mihajlović.

Da počnem od kraja, vezano za samu Suboticu, kao što sam rekla prethodno vašem kolegi, postoje neke stvari koje ne mogu da se prekinu i kao ozbiljna država kada napravimo određene pregovore i razgovore, i na kraju krajeva prema određenoj potrebi koju je iskazala lokalna samouprava i prema zakonu, onda mi to kao ozbiljna država i ozbiljna Vlada moramo da ispoštujemo.
Ono za šta se ova vlada zalaže pored plana prioriteta koji sam pominjala jesu i kriterijumi, šta su prioriteti i koji su kriterijumi da određene lokalne samouprave uzimaju naravno određene kredite od međunarodnih institucija i mislim da je to značajno.
Kada ste pominjali prethodno "Železnicu", samo da podsetim, da taj ruski kredit koji je dat za "Železnicu", za infrastrukturu, dve godine je u budžetu i nije iskorišćen, što je neverovatna stvar.
Zaista verujem novoj vladi, pre svega, resorno ministarstvo će se i te kako pozabaviti upravo iskorišćenjem da bismo imali bolju infrastrukturu, jer bez toga, nisam sigurna da možemo da pričamo o nekom ozbiljnijem privrednom razvoju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su zakoni o potvrđivanju ugovora o garancijama koji su već potpisani.
Dakle, ukoliko ih ne potvrdimo, sami sebi bi priredili mali skandal i pokazali da ova država nema kontinuitet i da je neozbiljna. Posebno je važan ugovor o potvrđivanju garancija o "Železnici", o rehabilitaciji pruga, s obzirom na kvalitet naših puteva i pruga.
Svaku vlast treba ceniti prema onome što ostavi iza sebe.
Dakle, i bivši režim treba ceniti i kvalitetno vrednovati po onome što su ostavili iza sebe, što su ostavili u proizvodnji, po onome što su ostavili u trgovinama, bankarstvu, putevima. Ovde valja reći da smo po kvalitetu puteva 132 u svetu, a po kvalitetu železnica smo 135.
Znači, sam kvalitet pruga i "Železnice" govori dovoljno onima koji su vršili vlast i koji su bili vladajuća većina u ovom parlamentu pre nas.
Bez obzira što su oni potpisali taj ugovor, smatram da tu garanciju treba potvrditi, pre svega, zbog ozbiljnosti države.
O kvalitetu naših pruga već je neko govorio, jer prosečna brzina naših vozova je 25 km na sat, a mislim da je na divljem Zapadu brže išla ona divižansa, a da su sa naših vozova poodavno točkovi spali, i da otprilike naši vozovi idu onim brzim prugama brzinom puža, pa je neophodna da se te pruge rehabilituju.
Hoću da kažem da je "Železnica Srbije" gubitaš i da te gubitke treba kontrolisati, s obzirom da je to preduzeće sa državnim kapitalom, odnosno pod kontrolom države.
Da li je neko ranije kontrolisao to preduzeće? Indikativno je da, recimo, dobijaju 16 milijardi subvencija, a da su im gubici godišnji na nivou od 17 milijardi, što gubici godišnji, što subvencije, to je ukupno 33 milijarde dinara. To je otprilike bilo 330 miliona evra. U Železnici radi 18500 ljudi. Od one 33 milijarde moglo se isplatiti oko 80 hiljada neto ličnih dohodaka. Za mene su to preveliki gubici. Što je rekao ministar finansija, izgleda da kao i kod "Sartida", izgleda je bolje da ih platimo da ništa ne rade, nego što im dajemo subvencije da rade i pritom se oni gotovo ne bave prevozom roba i usluga. Uglavnom se bave ubiranjem subvencija od države, isplatom ličnih dohodaka, koje su daleko manje od polovine subvencija koje dobijaju od države i još naprave 17 milijardi gubitaka.
Ukupan akumulirani gubitak u Železnici je negde oko 1,5 milijardi evra. To je ono što je ostalo, što smo zatekli, neefikasnu Železnicu, već sam rekao sa kakvim prugama, sa kakvim kvalitetom prevoza putnika i roba. Sem toga, ostao nam je taj akumulirani dug od 1,5 milijardi evra i naravno, s obzirom železnica nigde u svetu nije privatizovana, ne verujem da će tu biti nekog javnog privatnog partnerstva. Naravno da će taj dug ostati državi koja će to morati da plati, a ukupna vrednost naše železnice, knjigovodstvena, kako je procenjeno, čini mi se da je negde oko 2,5 milijardi. Koliko znam, uvek se to malo preceni. Bojim se da su akumulirani gubici u Železnici, u koju treba uložiti ne znam koliko još milijardi evra, gotovo ravni imovini, odnosno vrednosti imovine sadašnje železnice.
Treba ostaviti takođe iluziju po strani da će Železnica vraćati neki dug samim tim što je gubitaš, samim tim što ima ovaj akumuliran gubitak. Opravdano verujem da će dug po garanciji koji sada potvrđujemo, da ćemo taj dug plaćati kao država. S obzirom da država nije zgrada Skupštine, s obzirom da država nije zgrada Predsedništva, s obzirom da država nije zgrada Vlade, hoću da kažem da to što će biti predmet vraćanja države, da će to biti predmet vraćanja građanima Srbije.
Danas kada potvrdimo ovu garanciju ili u trenutku kada se država zaduži, treba da budemo svesni da građani Srbije moraju da potpišu menicu. Za razliku od klasičnoj jemstva po kreditima, gde privatno nekom želite da budete jemac, vi otprilike birate da li to hoćete ili nećete. Za razliku od tog privatnog jemstva gde vi gledate i kvalitet kredita koji podiže onaj za koga jemčite, u ovom slučaju to nije slučaj. Vi privatno gledate da li će komšija za koga jemčite kupiti traktor, kupiti njivu i iz duga napraviti izvor za vraćanje duga i tek onda mu potpisujete jemstvo.
U ovim slučajevima kada se država zadužuje i kada potvrđujemo garancije, to više nije ta situacija. U ovom trenutku niko građane Srbije ne pita da li žele da budu jemac, znači, to je neka vrsta prisilnog jemstva i oni su samim tim, a to treba da im bude jasno, što su glasali za svoje predstavnike, predstavnici izabrali Vladu, Vlada zadužila državu, Skupština potvrdila, samim svojim glasanjem oni su potvrdili da žele da budu jemci, a i ubuduće treba da vode računa prilikom izbora, da im se ne desi da izaberu neku vlast kojoj smo nedavno videli leđa, s obzirom da je bila neodgovorna, s obzirom da je potrošila budžetskih sredstava od 2000. godine, gotovo ista vlast u kontinuitetu potrošila je negde oko 80 milijardi evra, zadužila javni dug države 18 milijardi evra. Unutrašnji dug je negde oko 15 milijardi evra i za sav taj novac nije napravila ni čestite puteve, ni čestitu železnicu, a o proizvodnji, po industriji, razvoju poljoprivrede i prehrambene industrije gotovo da ne treba govoriti.
Za razliku od klasičnog jemstva, ovde imamo i specifično jemstvo maloletnih osoba, s obzirom da se država zadužila i na po 10 godina. Dakle, i maloletne osobe koje sada imaju osam godina će morati da vraćaju dugove za koje mi izdamo garancije, odnosno za koje se Vlada Republike Srbije, bilo da je povukla kredit ili bilo da je štampala hartije od vrednosti, odnosno državne obveznice.
Ovde je proletos takođe potvrđena jedna garancija. Ne sporim da ovo moramo da potvrdimo. Ono što bih osporio to je garancija koju smo dali za Beogradski most. Nažalost, ta garancija, koliko vidim, za razliku od ovih koje su za Železnicu itd, za neki javni prevoz nije bila bitna garancija. Ta garancija nije potvrđena. Ona je sačekala nas da je potvrdimo. Za razliku od te garancije, garancija za Beogradski most je potvrđena, koliko se sećam, još u rano proleće ove godine. Potvrdio je bivši saziv Skupštine, koji smo mi nasledili. Ta garancija je bila u iznosu od 160 miliona evra i ona je tako brzo i olako potvrđena da me to naprosto čudi od bivše vlasti.
Kad uzmemo da ni taj dug, koji je navodno dug Grada Beograda, najverovatnije neće biti vraćen od onoga ko je povukao ta sredstva i da će i to biti državni dug, voleo bih da i ta garancija nije bila potvrđena i debelo bih razmislio da li da potvrdimo garanciju za most koji će ubuduće izgleda služiti samo njegovom tvorcu, prvom čoveku ovog grada, koji će po tom mostu najverovatnije prevoditi žedne preko vode, jer ne vidim neku njegovu veliku svrhu. Ukoliko želimo dobro ovoj državi, ubuduće za prilazne saobraćajnice oko tog mosta ne treba izdavati nikakve garancije, s obzirom s jedne strane da je Beograd prezadužen, a sa druge strane mislim da je jeftinije da izgradimo još jedan efikasan most od tridesetak miliona evra koji će izlaziti na neke saobraćajnice i time uštedimo možda još nekih 400 miliona evra, koji su nam potrebni da uradimo prilazne saobraćajnice za most preko kojeg u ovom trenutku prelazi veoma mali broj vozila i uglavnom verujem da je visok i dugačak da bi oni koje treba prevesti žedne preko vode bili što žedniji.
Kad smo već kod Grada Beograda, treba reći da je ta garancija potvrđena, iako je dug Grada Beograda 820 miliona evra, enormno visok. Procentualno je čak viši nego što je to slučaj sa državnim dugom. Dakle, kad uzmemo tog prvog čoveka Grada Beograda, koji sa jedne strane pravi javni dug koji je u ovom trenutku dostigao 820 miliona evra, onda vidimo dvojne standarde u ponašanju. Njegove dve privatne firme koje ima od 2005. godine i kasnije ona druga od 2008. godine, ukupno su zajedno napravile 930 miliona dolara dohotka. On je zaradio 930 miliona, s tim što je istovremeno javnu funkciju. Sa javnom funkcijom je u dubiozi 820 miliona evra, a u privatnom poslu, koji je paralelno radio sa time, je dobar preko 930 miliona dolara, tako da mi nije jasno da li se tu radilo o presipanju, jer kod mene postoji osnovana sumnja kad ja kao javni funkcioner pravim debeli minus, a privatna firma pravi debeli plus. Verujem, s obzirom da je ministarka tu prisutna, da se na Vladi razgovara i o tom slučaju.
Meni je žao što je danas skinuto potvrđivanje ugovora sa Italijom oko energetike, jer sam hteo da pitam i ministarku energetike i zloupotrebiću njeno prisustvo, pa ću je pitati ko je sve dobio energetske dozvole, odnosno dozvole za "vetro-parkove"? Da li je tačno da su to dobili bivši ministri energetike i njihovi članovi porodice i da je to dobio kralj šećera Miodrag Kostić? U vezi sa tim zakonom koji je skinut sa dnevnog reda postoje u javnosti dokazi da su bivši ministri energetike dobili dozvole za "vetro-parkove" i da je sem njih, dakle, radi se o gospođi Kori Udovički ili njenoj sestri, da se radi o gosodinu Goranu Novakoviću i da se radi o kralju šećera Miodragu Kostiću i da u periodu od 12 godina država mora da otkupljuje tu električnu energiju po pribavljenim cenama i gle čuda, baš od njih, baš od bivših javnih funkcionera, tako da je to još jedan dokaz o javašluku i o Srbiji u kojoj je korupcija gotovo za vreme bivše vlasti bila legalizovana.
Na kraju hoću da pitam i ovu vladu, s obzirom da sam od prošle davno digao ruke još čim je konstituisana, da li ćemo se baviti podizanjem proizvodnje, ukoliko ne rešimo pitanje proizvodnje i ne podignemo poljoprivrednu proizvodnju koja nije visoka uprkos tome što je naš izvoz veliki?
Veliki je zato što smo izgubili preko 400 hiljada stanovnika u poslednjih 20 godina, veliki je zato što se odselilo 400 hiljada stanovnika. Isto toliko je više umrlo nego što se rodilo i stoga je došlo do pada kupovne moći i postali smo povećali izvoz hrane.
Interesuje me da li ćemo mi zavrnuti lokale i pokušati da napravimo jedan ambijent da se poveća poljoprivredna proizvodnja i prehrambena industrija, s obzirom da poljoprivredna proizvodnja, ovakva kakva jeste, učestvuje preterano, sa gotovo 18% BDP, a u proseku Evrope i razvijenim zemljama je 2%? Voleo bih da poljoprivreda još više napreduje, ali da uporedo sa poljoprivrednom, razvijemo prerađivačku industriju i da razvijamo sve prateće delatnosti koje mogu da prate jedno i drugo, da povećanjem društvenog proizvoda izgradimo sebi puteve i pruge i pokušamo da tim putevima i prugama prevozimo našu robu. Sistem bivše vlasti je bio – strane banke, strani trgovinski lanci, strana roba. Postavlja se pitanje, sve da izgradimo ove puteve i pruge, čiju ćemo to robu prevoziti?
Glasaću za ovo, ali hoću da narod zna da je stara vlast novoj vlasti ostavila gotovo 18 milijardi javnog duga, da unutrašnji dug građana i privrede gotovo iznosi 20 milijardi, iza njih su dela i nedela koje će buduće generacije pokušati da otplate.

Reč ima ministarka Zorana Mihajlović.

Hvala vam na vašem izlaganju o nekoliko stvari iz oblasti energetike. Jedno je sporazum sa Italijom, koji je povučen iz razloga što je potrebno dopuniti aneks određenim projektima. Kao što sam već jedanput rekla, došlo je do određenih promena, jer u ovom odnosu, energetskom sporazumu sa Italijom učestvuju druge države, kao što su Republika Srpska, a samim tim i Crna Gora, vezano za neke od projekata. Iz tih razloga je ovo povučeno, kako bismo napravili kompletan pristup u aneksu vezano za projekte uz taj sporazum.
Druga je priča o povlašćenim proizvođačima električne energije, koje ste pomenuli, vezano za vetroparkove, odnosno i za solarnu i za biomasu i za geotermalnu energiju i za male hidroelektrane. Rekla bih da je najlošija stvar u prethodnim vladama bila što su energetske dozvole davane bez ikakvih prethodnih javnih poziva. Dogovor je bio u četiri oka sa ministrom i onda je ministar davao energetske dozvole svima. Sigurno i sjajnim potencijalnim investitorima, ali možda i onima koji nisu mogli da ispoštuju sve ono što treba. Dolazili su sa projektima, projekti nisu realizovani, a za rezultat imamo situaciju da danas Srbija ima preko 150 datih saglasnosti i 180 datih energetskih dozvola. Rezultat toga je sedam malih hidroelektrana, ni jedan vetropark, ni jedna solarna elektrana. Prema tome, to su neke stvari koje jesu posledica.
Ako me pitate ko su konkretno vlasnici kompanija koje su za vetroparkove – mislim da su dotični deo vlasništva, kao i neke od bivših direktora NIS iz onih nekih prethodnih vlada. Očito da su oni to uradili po zakonu i zakonima i pravilima koji su pravljeni upravo za njih, odnosno tako da ne možete da napravite, odnosno da takve dozvole ovog trenutka oduzmete.
Ono što danas radimo kao Ministarstvo energetike, napravili smo potpuni pregled svih energetskih dozvola, menjamo Pravilnik o davanju energetskih dozvola, gde upravo ubacujemo klauzulu, da onaj ko dobije energetsku dozvolu je dužan da u određenom vremenskom periodu uradi nešto u onom investicionom projektu za koju i dobije energetsku dozvolu. Ukoliko ne bude ispoštovao, u tom slučaju će se energetska dozvola oduzeti. Hvala.

Gospodine Rističeviću, replika. Izvolite.

Drago mi je što ste indirektno potvrdili da se radi o tim osobama, s tim što sam zaboravio tog nesretnog Vukčevića. Samo još jedno kratko pitanje, izvinjavam se, to je moj propust, da li pomenuta lica te energetske dozvole mogu da preprodaju? Hvala.