Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, govoriću o sličnoj temi kao i gospodin Jugović, ali čini mi se iz nešto drugačijeg ugla. Ne sumnjam da su namere ovde, svih koji govore, krajnje dobronamerne, ali mislim da je sada pravi trenutak da proširimo fokus onoga o čemu raspravljamo.
Prošla su četiri dana od te presude Haškog tribunala u slučaju Gotovina – Markač i meni se čini da je Srbija ponovo ušla u isto vrzino kolo u kome se kreće već više od 20 godina.
Svi smo se, manje ili više složili da je ta presuda duboko nepravedna po našem mišljenju i da će izazvati teške posledice, da je jednim delom osnovna misija Haškog tribunala ona koja je postavljena Odlukom UN, kada je on osnovan pre dve decenije, da je ovim ugrožena ili nije ispunjena, a onda je Srbija ušla u svoje uobičajeno politikanstvo.
Mi danas, tri ili četiri dana nakon te presude imamo potpuno kofuzne izjave i predsednika Republike i funkcionera Vlade Republike Srbije, a konačno juče i predsednika Vlade. Od toga da nas ove presude vraćaju u devedesete ili u atmosferu devedesetih, do toga da ne smemo kao Kalimero stalno da kukamo i da ne možemo zbog toga sebi da pucamo u glavu.
Istovremeno, na drugom kraju sveta imate potpuno privatnu ili poluprivatnu političku samopromociju Vuka Jeremića, koji sa pozicije predsedavajućeg Generalne skupštine UN, vodi očigledno nekakvu svoju politiku.
Podsećam vas da je gospodin Jeremić na neki način i predstavnik ove države u UN i nisam siguran da je ovlašćen, usput je i poslanik ovog parlamenta, da vodi svoju politiku u Njujorku ili bilo gde drugde. Ono što je suština onoga što sam kao pitanje želeo da postavim i vama i Vladi Srbije je da li osećate u ovom trenutku neku potrebu da možda parlament razgovara o pitanju posledica ratova devedesetih, u ovom slučaju, sudbini i današnjem položaju o problemima sa kojima se suočava izbeglička populacija, bilo u samoj Srbiji, bilo u zemljama ili na područjima sa kojih su u nekoliko faza, u nekoliko egzodusa, da tako kažem, morali da izbegnu.
Ti ljudi su u različitim fazama naše istorije, u poslednjih 20 godina uglavnom bili topovsko meso u ratovima koji su vođeni ili izgovor za političke neuspehe u Srbiji, Bosni, bilo kojoj zemlji na teritoriji bivše Jugoslavije, kao i 1995. godine. Nema sumnje ko je odgovoran za njihovo proterivanje iz Hrvatske i slažem se da, nezavisno od ove presude, sudovi u Hrvatskoj ili neki drugi sudovi to moraju da utvrde.
Ključno pitanje za nas je šta mi radimo u odnosu na te ljude? Koliko smo u prethodnih 20 godina ili nešto manje učinili da oni postanu integralni deo ovog društva, ili smo ih prepustili sebi samima? Danas u Srbiji postoje izbeglički kolektivni centri u kojima se nalazi pet, šest, sedam hiljada ljudi. Nijedna vlast u prethodnih 20 godina se time nije ozbiljno pozabavila.
Znam da ste juče razgovarali sa predstavnicima nekih udruženja, znam da neki od njih imaju neke dokumente koji će predložiti. Mislim da rasprava o tome u ovom parlamentu i generalno u Srbiji, mora da bude mnogo šira, mnogo ozbiljnija, mnogo objektivnija i da odgovornost za odluke, za stavove, za nekakvu strategiju koju ćemo napraviti za budućnost, po bilo kom pitanju koja se tiče posledica rata u bivšoj Jugoslaviji, moraju da preuzmu političari, zato što mi idemo na izbore, mi ljudima nešto obećavamo i mi na kraju moramo da odgovorimo i da odgovaramo. To nije samo pitanje ili savet za vas, mislim da je ovo pitanje koje sada pokrećem vrlo važno i u kontekstu pregovora između Beograda i Prištine.
Predsednik Republike je juče zatražio neku vrstu saveta od Srpske akademije nauka i umetnosti, od Srpske pravoslavne crkve, od različitih društvenih institucija. Nemam ništa protiv, ali mislim da pre toga moramo da otvorimo raspravu o tome kakve su bile posledice sličnih politika ili nekih sličnih saveta koji su traženi i dobijani u prošlosti. To je valjda ključno.
Predsednik Republike je juče rekao da smo neke lekcije iz prošlosti naučili i da ne treba da ih ponovimo. Mislim da nikada o tome nismo otvoreno razgovarali, ne o političkim greškama bilo koga od nas, nego o političkim greškama koje je naša država činila pre 20 godina, pre 17 godina ili pre nešto više od deset godina. To su problemi sa kojima se suočavaju različite kategorije izbeglih i raseljenih lica u našoj zemlji, nije to pitanje samo ljudi koji su proterani u "Oluji". Prvi talas izbeglica je došao pre 21 godinu, pa onda pre 17 godina u "Oluji", pa 1999. godine interno raseljeni sa Kosova, pa pre osam godina, posle marta 2004. godine, poslednji veliki talas izbeglica, i nikada se tim pitanjem nismo bavili na suštinski način.
Molim vas, da kao predsednik parlamenta, u koordinaciji sa Vladom obezbedite ozbiljan politički mehanizam da o tome pričamo, ne samo na televizijskim izjavama i ne samo konfuznim političkim najavama koje su ovde, praktično, deo folklora. Hvala.